– Ovo je kamen – reče poigravajući se njime – a kroz izvesno vreme pretvoriće se, možda, u zemlju, iz zemlje će nastati biljka, ili životinja, ili čovek. Ranije bih bio rekao: “Ovaj kamen je samo kamen, bezvredan je, pripada svetu iluzija, međutim, njemu takođe pridajem važnost, jer će u krugu preobražaja postati čovek, ili duh.”
Tako bih, kanda, rasuđivao ranije. Danas, naprotiv, mislim: ovaj kamen je kamen, on je i životinja, on je i bog, on je i Buda, ja ga ne poštujem i volim zato što bi jednom mogao postati ovo ili ono, već zato što je sve odvajkada bilo i jeste – i upravo zato što je ovo kamen, što mi se danas pojavljuje kao kamen, ja ga volim i vidim vrednosti i smisao u svakoj njegovoj žilici i šupljini, u žutom, u sivom, u tvrdoći, u zvuku koji daje od sebe kad ga kucnem, u suvoći ili vlazi njegove površine. Ima kamena koji pri dodiru podsećaju na ulje, ili na sapun, drugi opet na lišće, ili pak pesak, a svaki je od njih nešto posebno i na svoj način obožavanom, svaki je brahman, ali istovremeno i kamen, od ulja ili sapuna, i baš mi se to dopada, izgleda mi čudesno i dostojno obožavanja. Ne traži da ti kažem nešto više o tome. Reči samo oštećuju skriveni smisao, sve postaje odmah malo drugačije kada se izgovori, malo krivotvoreno, malo luckasto – a i to je dobro i veoma mi se dopada, potpuno se slažem da ono što za jednog čoveka predstavlja blago i mudrost, drugom uvek zvuči kao ludost.
Govinda ga je slušao bez reči.
– Zbog čega si mi govorio ono o kamenu? – upita nakon stanke oklevajući.
– U tome nije bilo nikakve namere. Ili možda sam time hteo da kažem da, eto, volim kamen, i reku, i sve stvari koje posmatramo i od kojih možemo da učimo. Mogu da volim kamen, a takođe i drvo, ili komad njegove kore.
To su stvari, a stvari se mogu voleti. Reči se, međutim, ne mogu voleti. Zato razna učenja nisu za mene, ona nemaju čvrstinu, ni mekoću, nemaju boje, ni rubove, niti miris ili ukus, ona sadrže samo reči. Možda je mnoštvo reči to što te sprečava da nađeš mir. Jer su i izbavljenje i vrlina, a i sansara i nirvana, samo puke reči, Govinda. Ne postoji stvar koja je nirvana, postoji samo reč nirvana.
Govinda reče:
– Nije nirvana samo reč, prijatelju. To je misao.
Sidhartha produži:
– Neka to bude misao. Moram priznati, dragi, da ne umem da pravim razliku između misli i reči. Iskreno rečeno, ne držim mnogo ni do misli. Više držim do stvari.
Ovde, na primer, na ovom čamcu za prevoz bio je čovek, moj prethodnik i učitelj, pravi svetac, koji je dugi niz godina jednostavno verovao u reku, ni u šta drugo. On je čuo glas kojim mu se reka obraćala, od nje je učio, ona ga je vaspitavala i prosvećivala, za njega je reka bila bog, tokom dugih godina on nije došao do saznanja da su svaki vetar, svaki oblak, svaka ptica i svaka buba isto tako božanski, da znaju koliko i uvažena reka i da se od njih isto toliko može naučiti. Ali, kada je taj svetac otišao u šumu, on je znao sve, znao je više no ti i ja, bez učitelja, bez knjiga, samo zato što je verovao u reku.
Govinda reče:
– Ali, da li je to što ti nazivaš “stvarima” nešto stvarno, nešto suštastveno? Nije li to samo varka sveta iluzije, slika i pričina? lt oj kamen, tvoje drvo, tvoja reka – jesu li oni stvarnost?
– Ne brinem se za to – reče Sidhartha. – Neka su te stvari i pričine, ali onda sam i ja pričina i na taj način su one uvek jednake meni. To je ono zbog čega su mi drage i dostojne uvažavanja: one su sa mnom istovetne. Zbog toga mogu da ih volim. I evo sad jedne pouke, kojoj ćeš se smejati: čini mi se, o, Govinda, da je ljubav od svega najvažnija. Prozreti svet, protumačiti ga i prezreti, to je stvar velikih mislilaca. Ali, meni je jedino stalo do toga da volim svet, da ga ne prezirem, da ne mrzim ni svet ni sebe da na nj, na sebe i na sva bića mogu da gledam sa ljubavlju, i sa divljenjem, i sa strahopoštovanjem.
– To shvatam – odgovori Govinda. – Ali, to je upravo ono što je Uzvišeni spoznao kao varku. On nalaže blagonaklonost, obzir, samilost i trpeljivost, a ne ljubav, on nam je zabranio da svoja srca vezujemo ljubavlju za nešto zemaljsko.
– Znam – reče Sidhartha; njegov osmeh je blistao kao suvo zlato. – Znam, Govinda. I eto nas usred čestara misli, u raspri oko reči. Jer, zbilja, ne mogu poreći da su moje reči o ljubavi u suprotnosti, na izgled u suprotnosti sa rečima Gotame. Upravo zbog toga sam veoma podozriv prema rečima, znajući da je ta suprotnost varka. Znam da se slažem sa Gotamom. Kako i On ne bi znao za ljubav? On, koji je čovečje bitisanje spoznao u svoj njegovoj prolaznosti, a koji je ipak toliko voleo ljude da je jedan dug, tegobni život utrošio samo na to da im pomogne, da ih uči! Kod njega, kod tvog velikog učitelja, stvar mi je milija od reči, njegovo delanje i život su mi važniji od njegovih govora, pokret njegove ruke značajniji od njegovih misli. Njegovu veličinu ne gledam u njegovom govoru i mislima, već u njegovom delanju i životu.
Dva starca su dugo ćutala. Zatim progovori Govinda, poklonivši se pri oproštaju:
– Zahvaljujem ti, Sidhartha, što si mi ponešto rekao o svojim mislima. Delimično su to neobične misli, nisu mi sve u prvi mah postale razumljive. Kako bilo da bilo, ja ti zahvaljujem i želim ti spokojne dane.
Krišom je, medutim, pomislio u sebi: Sidhartha je čudan čovek, izgovara čudne misli, njegovo učenje zvuči luckasto. Drugačije zvuči učenje Preuzvišenog, jasnije, suštinskije, razumljivije, ono ne sadrži ništa neobično luckasto ili smešno. Ali, Sidharthine ruke i noge, njegove oči, čelo, mišice, njegov osmeh, njegov pozdrav i hod bitno odudaraju od njegovih misli. Otkako je naš uzvišeni Gotama ušao u nirvanu nisam nikada više nailazio na čoveka kod koga bih osetio: ovo je svetac! Jedino sam kod njega, Sidharthe, to osetio. Neka je njegovo učenje i neobično, neka njegove reči zvuče luckasto, ali njegov pogled i njegova ruka, njegova koža i kosa, sve na njemu zrači čistotom, zrači spokojstvom, vedrinom, blagošću i svetošću kakve od smrti našeg uzvišenog učitelja nisam video ni kod jednog drugog ljudskog bića.
Herman Hese
Sidarta
