Krsto Bolica veruje da nema mnogo ljudi koji su živi ugrađeni u gradske zidine kao što je on uzidan u kotorske bedeme. Kuću u kojoj prebiva sagradili su davno njegovi preci. Posle mature došao je u Beograd, na Univerzitet, ali kao loš student morao je nakon pet godina da se vrati u Kotor, bez ikakvih izgleda da negde odatle ode. Jer svoj palacin – malu palatu na vrhu grada može leti da izdaje, iako retko koji posetilac Boke prihvati da se penje tako visoko, u podnožje brda Sveti Ivan.
Njegova stara kamena kuća nalazi se na najvišoj poziciji u gradu. Do nje se penje strmim stepeništem „Skala santa“ koje vekovima nije popravljano, uz koje se teško uspinju i starosedeoci gornjeg dela grada. Silazeći i penjući se skalinama, pokušavao je da prebroji stepenike. Ali bezuspešno. Uvek mu se misli negde izgube, preseku ili usmere na neku od bezbroj mačaka koje tumaraju uskim strminama.
Kaže da nije naročito sujeveran. Ne obuva naopako čarape, kao neki, ne hvata se za kosu kada prolazi pored mrtve životinje, kao mnogi, ne zgrabi dugme kad naiđe odžačar, ustaje i na levu i na desnu nogu i ne grize jezik kada govori o smrti… Ali kada mu mačka preseče put, izbezumi se. Zbog prisustva mnoštva mačaka teže bi to shvatio, da mu njegov jadni rođak – mornar, dok je Krsto još bio dečak, nije skrenuo pažnju na vezu između crnih mačaka i nesreće.
Svakodnevno je, tvrdi, pokušavao da ne prihvati tu činjenicu, ali se ona neumoljivo nametala. Jednom je protrčala pored njega crna maca i on se okliznuo, tresnuo niz stepenice i osakatio levu nogu. Od tada šepa i vuče levo stopalo. Onda je jedna besna mačurina klisnula kroz njegov raskorak i umrla mu je majka. Kada mu je umro otac, Krsto je znao šta nije zapazio žureći zbog neke male, prema Pjaci od cirkula, odnosno Trgu Bokeljske mornarice. Jednog aprilskog dana, sedamdesetdevete, sedeo je ispred kuće, uz fornel – ložište za spremanje ribe „na grdele“. Prepao ga je mjauk uspaljene zveri, a zatim strahotan zemljotres. Tutnjali su bedemi, rušile se kuće, kotrljalo kamenje. A mačke su šmugnule u zaklone.
I pri odlasku na školovanje u Beograd, protrčalo je ispred njega nekoliko „odvratnih mačketina“, čak nije siguran da li je bila neka baš crna, ali je shvatio da uzalud ide. I kad se jednog dana vratio u Kotor, penjući se prema gradskom utvrđenju, do kuće, spoticao se o unezverene mačke. Bilo je jasno da se velika nesreća nadvija iznad lovćenskog krša. Usledio je raspad zemlje i podele komšija na Srbe, Crnogorce i Hrvate. Od tada vrlo retko izlazi van kućnog dvorišta. Sa vidionice posmatra zaliv i priseća se rođaka mornara koji je otplovio i nikad se nije vratio. Ne znam, kaže Krsto, da li je rođak preživeo plovidbu, ali onda pri silasku skalinama do luke, zloslutnu mačku sigurno nije mimoišao.
Autor: Dragan Đoković
Izvor: Danas, rubrika Dopisnica
http://www.danas.rs/danasrs/periskop/sve_macke_su_crne.48.html?news_id=239590
