Sve priznajem ništa ne potpisujem

Nameravao sam da napustim mesto. Kakve veze ima koje mesto, mesto ko mesto. Sprema se smena i ja ću to izbeći, neću biti tu kada dođu ili dođe. Napustiću sve. Otići ću koliko god mogu dalje, ali ne daleko, možda čak i na reku ili rečno ostrvo. Tamo se neću viđati ni sa kim. Boraviću tamo neko vreme. Neko glagolsko vreme, pluskvamperfekat ili aorist.

Da, nema više poricanja, sve priznajem, ništa ne potpisujem. Sve priznajem u sebi, ništa ne potpisujem jer sam napustio mesto. I nemam olovku kod sebe. Preuzimam potpunu odgovornost za sve što nisam uradio, pred svima, sada, na pustom ostrvu, rečnom. Na adi. Nadam se da ću biti zaboravljen. Bolje zaboravljen nego zabravljen.

Isti sam kao i svi. Krenuo sam odnekud, polako, napredovao, nekad u visinu, nekad u širinu, nekad u dubinu. Ne poričem više da je bilo propusta, previda, prevara, ili drugih  pizdarija. Lagao sam ali svi lažu. Kad kažu da lažu to je jedina istina ali to nikada neće reći. Izdržaću dok ne prođe sat, nedelja, godina. Bolje sam sebe da osudim nego da mi sude gori od mene. Želim da odem, nisam zalepljen za mesto, nisam ukopan, nije rov ovde. Dovoljno je poželeti da odeš sa mesta i ako dovoljno želiš sve će se okrenuti protiv tebe tako da moraš da odeš. Nikada ne bih otišao da nisam to stvarno poželeo. Kunem se svojim budućim grobom da sam to odistinski poželeo. Stajao sam, kao što sada što sedim pred vama i razmišljao sam šta mi je činiti. Da li bi bilo dobro ostati još malo, silovati mesto? I tada mi je sinulo kao sunce kada se probije iza kišnog oblaka nestabilnog prolećnog dana, tada mi je sinulo, treba da odeš, da napustiš mesto. Nije to mesto za tebe, nije te vredno, ti si dao sebe a sada samo sebe nemaš, govorio sam sebi u bradu. Niko ti ni hvala nije rekao. Nije kao da se od hvala živi, pa ipak. Nije kao da si za hvala radio, nego za istoriju. A sada napusti ovo mesto, dok ne bude kasno. Reci pa-pa. Laku noć, deco. Reci a sad adio.

Znam kako ću. Biću pravi čovek, hrabar i sam, neću povesti nikoga sa sobom. Ko propadne propao je, neću nikoga povući za sobom. Neću pobeći, samo ću odstupiti. Biće noć, to je neminovno. Radovaću se osvitu novog dana, meseca, decenije. Misliću o svojoj budućnosti jer sada kada sam bio primoran da poželim da napustim mesto budućnost je jedino ono što mi je ostalo. Probudiću se u sojenici, duboko u teritoriji Velikog ratnog ostrva i staviću svoju teget kravatu sa žutim zvezdama na goli vrat, i razmišljaću o svojoj budućnosti.

Ovaj rat niko nije dobio, ja se nisam predao, samo sam se povukao. Meni nema mesta na mestu ali imam svoju budućnost koja se sadrži od svega što u nju projektujem. U jednoj takvoj projekciji ja se vraćam. Prelazim peške preko vode, okrenut leđima suncu koje osvetljava moju auru. Hodim a gomila poklonika koji su me zaboravili ponovo me prihvataju kao kakvog prekaljenog kapetana koji je možda izgubio brod ali je sačuvao svoj život. Jednom sam davljeniku tako udahnuo život, drugome sam pridržao grudnu kost da ne iskoči od sreće, trećem sam kičmu ispravio. Ponos treba ovim ljudima i ja im to mogu ponovo pružiti, to je najmanje što im mogu pružiti posle ovoliko godina obostrane netrpeljivosti.

Onda se jedno vreme ništa ne događa.

Pogledam prizore u kojima se ništa ne događa, gde više nikoga ni nema, hoću da učinim da se nešto dogodi, hoću da čujem glasove tuđih života ili makar smrti, da čujem da je ovde nekada bilo života, iako me to neće stvarno radovati. Sednem, kao što sada stojim pred vama sa iskrenom namerom da plačem. Ali suze nisam mogao ni da izmislim.

Đorđe Aćimović