Razgovor sa suprugom i ćerkom Borislava Pekića – Ljiljanom i Aleksandrom Pekić
Razgovarala: Gordana Popović
Novim izdanjima knjiga i društvenim mrežama, Ljiljana i Aleksandra Pekić otvaraju vrata Pekićevog stvaralaštva, a bore se i da uvedu piščevo delo u obaveznu lektiru
Moramo da krenemo sa svih strana. Ne može to da bude samo knjiga na polici, kaže Aleksandra Pekić, kćerka pisca Borislava Pekića, koja se pre tri godine vratila u Beograd iz Londona da pomogne majci, Ljiljani Pekić, oko celokupne piščeve zaostavštine i fonda koji je osnovan 1993. godine i koji već dvadeset godina uspešno radi na promociji naše književnosti i mladih pisaca.
– Ovde sam da vratim ocu stari dug. Mada je Pekić pisac najduže rečenice u istoriji srpske književnosti, on je malo govorio, ali sve što bi kazao bilo je čisto zlato – kaže Aleksandra, koja je, prema rečima njene majke, odlično organizovana kao što je bio i njen otac.
Ljiljana Pekić priznaje da bez Aleksandre ne bi uspela da obavi ogroman posao koji zajedno rade povodom 20-godišnjnice piščeve smrti, a to je priređivanje 50 knjiga za štampu. „Laguna” će objaviti celokupno Pekićevo delo. Prve dve knjige „Zlatnog runa” pojaviće se pred čitaocima već za Sajam knjiga. Obe ovo izdanje „Zlatnog runa” nazivaju kapigalnim, jer ono uključuje ne samo brojne piščeve beleške na ranije izdanje, nego i predgovor Dragana Velikića, s ciljem da se ovo delo približi širokom krugu čitalaca, jer ono često, s obzirom na njegovu obimnost, pogoduje onima koji Pekića svrstavaju u elitiste.
U isto vreme „Službeni glasnik” će objaviti ceo neknjiževni opus koji podrazumeva dnevnike, beleške i celokupnu korespondenciju. Dnevnike, čije će se prve dve knjige, takođe, pojaviti za Sajam knjiga, Pekićeva supruga skidala je sa magnetofonskih traka, a korespondencija je, uglavnom, bila na papiru mada je ponekad imala muke da dešifruje muževljev rukopis. Najlkaše je bilo, kaže, sa pismima koja je pisao roditeljima iz zatvora, jer je pisao pažljivo da bi oni mogli da pročitaju. Zanimljivo je da je Pekić uvek pisao u dva primerka tako da je ostala celokupna korespondencija.
Ljiljana Pekić otvorila je blog još 2006. i za ovih šest godina, gotovo, da nije prošao nijedan dan, a da tu nije stavila neku Pekićevu misao. Tako, kaže, održava vatru. Aleksandra je, pak, pre četiri meseca otvorila stranicu na Fejsbuku koju ažurira zajedno sa svojom kćerkom Mari-Luiz. Stranica već ima 22.000 „fanova” i svakodnevno je čita više od 17.000 ljudi.
Na Fejsbuk strani ima mnogo komentara povodom nedavnog skupa „Pekić, naš sagovornik”, koji je u Francuskoj 7, organizovalo Srpsko književno društvo i gde se pisci nisu naročito odazvali. Aleksandra Pekić, međutim, ne želi da tom događaju pridaje veliku važnost. Kaže da je pre toga, na sličnom skupu u Narodnoj biblioteci, koji su ona i majka organizovale sa „Službenim glasnikom”, bilo više od 300 ljudi. Pisci su, možda, malo zaboravni, mirno kaže, dodajući da su i mediji pomalo od toga napravili slučaj. Sada joj je mnogo važnije da se kroz projekat „Borislav Pekić našoj deci” izbori za to da dela njenog oca postanu deo obavezne lektire, jer to još nisu. Nada se da će naći način da ispravi tu nepravdu i priznaje da profesor Aleksandar Jerkov već godinama to pokušava „ali izgleda da postoji neki otpor”.
Život Borislava Pekića nije bio lak. Još 1948. godine bio je uhapšen kao član ilegalne organizacije „Savez demokratske omladine Jugoslavije” i proveo je pet godina u zatvoru. Godine 1971. morao je da emigrira u London sa porodicom, a 1990. bio je jedan od osnivača Demokratske stranke u Beogradu. Politika je, kaže Aleksandra, oduzimala njegovo dragoceno vreme.
– Stavili su ogroman pritisak na njega, kao jedinog koji može da postigne pobedu i, naravno,za familiju, prijatelje, za svoju zemlju, dao je sve, pa i svoj život. On,bukvalno, nije mogao da izdrži taj napor. Bio je fizički vrlo slab – kaže Aleskandra Pekić.
Pekićeva supruga Ljiljana smatra da mu je bašta koju su imali u Londonu produžila život bar deset godina:
– Dok smo bili u Beogradu, on nije razlikovao ružu od karanfila, a tamo je postao ekspert za cveće. Nabavili smo silne knjige o biljkama, on je to proučio i svi iz komšiluka su se divili njegovoj bašti u kojoj je voleo da radi kad mu nešto zapne u pisanju. A tu je bio i mačak Mortimer koji je bio kod nas 15 godina. Kad bi on seo na Pekićevu stolicu, moj muž nije hteo da ga uznemirava. Seo bi na drugo mesto i tek kada bi mačak ustao, došao bi za svoj radni sto da piše. Voleo je životinje i smatrao je da one osećaju i razumeju isto kao i mi.
Obe kažu da je znao da neće dugo živeti (umro je 1992. godine u Londonu), i da je zato stalno požurivao sebe da završi mnoge stvari. Danju je pisao, a noću je sanjao ono što piše ili što će tek napisati. Jednu čitavu dramu je sanjao i ujutru je napisao, kaže njegova kćerka.
Uvek se temeljno pripremao za sve, čitao stručne knjige i imao deset puta više znanja o onome o čemu je pisao nego što bi to upotrebio, kaže Pekićeva supruga koja je, kada se spremao da piše „Besnilo”, zajedno s njim provela nekolikodana na aerodromu u Londonu, gde su šetali i beležili sve moguće reklame kako bi on u romanu dao živu sliku. O besnilu je, kaže ona, znao više nego svi lekari. A Njegovani, glavne ličnosti u „Zlatnom runu”, bili su im, kaže, kao prisni rođaci, tako su o njima govorili.
– Kada pomislim na njega, uvek se setim njegovih reči: „Čovek i ako pada, mora mahati rukama. Uvek, naime, postoji mogućnost da će na vreme, pre konačnog pada, naučiti da leti”. To je bio otac koga se sećam – dodaje Aleksandra Pekić.
objavljeno: 18.09.2012.
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Sve-sto-je-Pekic-rekao-bilo-je-zlato.lt.html
