U stvari, sve više sam ličio na Baritona, baš me je bilo briga. Sve što mi je Robinson pričao o svojim pustolovinama u Tuluzi nije više za mene predstavljalo živu opasnost. Uzalud sam se trudio da se uživim u njegov položaj, njegov slučaj mi je mirisao na bajato. Ma šta se govorilo i tvrdilo, svet vas napušta mnogo pre vašeg konačnog odlaska.
O stvarima do kojih vam je bilo zaista stalo odlučite jednog lepog dana da sve manje i manje govorite, a i kad ih pominjete, onda to od vas zahteva napor. Čoveku dosadi da sam sebe sluša kako stalno priča… Počne da skraćuje… Prećutkuje… Već trideset godina priča… Više mu nije stalo da bude u pravu. Čak mu više nije stalo ni da sačuva mesto, koje je sebi obezbedio u svetu zadovoljstva… Dosta mu je… Sad se zadovoljava da nešto pojede, da se malo ogreje i da spava što može više na putu ka ništavilu. Da bi se opet pobudio interes, trebalo bi pronaći nove grimase pred svetom… Samo, čovek nema više snage da izmeni repertoar. Zbunjuje se. Još traži cake i opravdanja da bi ostao s drugarima, ali i smrt je tu, smrdljiva, kraj njega, sad je stalno tu, a nije tajanstvena ni koliko tablanet. Dragocene su još samo sitne žalosti, kao zašto nisam našao vremena da obiđem starog ujaka u Boa-Kolombu dok je još bio živ, onoga čija se pesmica ugasila zauvek jedne februarske večeri. To je sve što čoveku ostane od života. To kajanje, malecno, ali zaista strašno, a sve ostalo je manje-više ispovraćao uz put s ostalim naporima i mukama. I sad je, eto, nalik na staru uličnu svetiljku, ostavljenu za uspomenu na uglu ulice kojom skoro više niko ne prolazi.
Iz romana Putovanje na kraj noći
