Iako sam umesto 1881, kako se obično navodi, umro 1882. nisam živeo ni sekund duže nego što jesam. Nesporazum je nastao zbog kobnih dvanaest dana razlike izmeðu gregorijanskog i u tadašnjoj Rusiji važećeg julijanskog kalendara. Svejedno.
Mrtvi pisci ne bi trebalo da se pojavljuju u javnosti.
Ni živi ne bi trebalo da to čine. Ali preko nekih stvari ne mogu da preðem. Preko otrovnih brošurica, na primer, u kojima Demjan Lavrentjevič Parkinson iznosi gomilu prljavih laži. Jeste, bio sam kockar, to ne sporim. Ali tvrditi da sam finansijski upropastio njegovog oca, da sam ga oterao u progonstvo u Sibir, da je Lavrentij Parkinson zbog mojih dugova prodavao tuða imanja, plod je bolesnog uma. Kao i laž da sam bio zagovornik zamene gregorijanskog kalendara julijanskim.
Ili, pak, najbesmislenije od svega, da su moji romani utrli put Oktobarskoj revoluciji.
Stvari stoje sasvim drugačije.
Nije bilo ljućeg protivnika prelaska na gregorijanski kalendar od mene. Još u vreme kada su „slobodni mislioci”, robovi najstrašnijih zabluda, zahtevali da se, modernizacije radi, carski kalendar uskladi sa evropskim kalendarom, otvoreno sam podržao Crkvu u njenom otporu tom lakomislenom poigravanju sa vremenom, toj ðavolskoj žurbi da se prevremeno zakorači u budućnost. Kao što se razlikuju geomorfologija i klima pojedinih zemalja, tako se razlikuju i njihova vremena. Vreme u Rusiji nije isto što i vreme u Nemačkoj.
Dvanaest dana razlike izmeðu vremena Evrope i vremena Rusije, dugo je sprečavalo prodor negativnih uticaja: ateizma, gramzivosti, preduzimljivosti, mode i naročito korena svih zala — srebroljublja — protiv kojeg sam se borio traćeći na kocku svoju zaradu do poslednje rublje. I bio sam u pravu što sam uprkos podsmesima socijalista podržavao Crkvu. Istina je da će Rusija preći na gregorijanski kalendar tek posle Revolucije. Ali to samo dokazuje moju tezu. Jer lakomislene promene u merenju vremena ne proizvode posledice u budućnosti već u prošlosti. Toga je svestan čak i poneki protestant. Čak se i filozof-ateista Niče u jednom periodu svog života kretao tako što je pravio četiri koraka napred, pa tri nazad, pa ponovo četiri napred i tri nazad, ne bi li neutralisao neprirodnu ubrzanost srednjoevropskog vremena koja je proces njegovog mišljenja dovodila do usijanja. Ali time je na sebe navukao omrazu i prokletstvo. Umreće, kako se pokazalo, u potpunom rastrojstvu, od bolesti nepoznate medicini, možda čak od one od koje boluje i sikofant Parkinson.
Ti Parkinsoni uopšte nisu Rusi. Iako jesu neka vrsta plemića, njihov rodoslov ne seže dalje od nekog Samuila Longfeloviča Parkinsona, Škotlanðanina, možda Irca, vojnog ranara zarobljenog na nekom bojištu i dovedenog u Sankt Peterburg gde se proslavio melemima protiv polnih boleština.
Priča se da je od kapavca izlečio i Samodršca, Pitera Komandora lično. Koji ga je u znak zahvalnosti nagradio kesom zlatnika, posedom u dalekoj Guberniji i plemićkom titulom. Svi kasniji Parkinsoni do čestitog ali nesposobnog Lavrentija Akakjeviča, fantasta i sanjalice koji u suštini nije bio ništa, bili su lekari. A njegov sin, Demjan, otišao je korak dalje i iz esnafa lekara prebegao u esnaf bolesnika.
Ako bi, meðutim, zašli dublje u prošlost njegovih predaka, ne bi me iznenadilo da se ispostavi da se koreni genealoškog stabla Parkinsonovih nalaze duboko u plodnom tlu moje imaginacije. U predepileptičnim sanjarijama kojima sam se odavao u časovima besparice. U mojim beleškama i skicama za fantastične nenapisane romane. Ne bi bilo prvi put da vizionar nestane, iskopni, a da se njegove vizije solidifikuju i probiju na površinu empirije. Bilo kako bilo, tačno je da sam svraćao u taj letnjikovac. Mnogi su tamo svraćali. Ali da sam pozajmljivao novac od Lavrentija Akakjeviča — to nije tačno. Osim možda nekoliko puta po nekoliko rubalja. Možda bih bio pozajmljivao i više, ali Parkinson beše puki siromah. Opskurni alhemičar Kalakurov beše nagovorio lakovernog Lavrentija Akakjeviča da alhemijskim postupkom umnože ono malo preostalog porodičnog zlata. Nešto su zabrljali i zlato se pretvorilo u kalaj. Uopšte uzev, sve što je Parkinson radio u simboličkom smislu se može opisati kao transmutacija zlata u kalaj. Nije isključeno ni da je lekarska veština Parkinsonovih bila zasnovana na ličnom iskustvu, na sifililisu Semjuela Longfeloviča koji se, u sve težoj formi, prenosio sa generacije na generaciju, da bi bolest dostigla vrhunac u ličnosti Demjana Lavrentjeviča, u neku ruku inkarnaciji sifilisa, gde više nemamo posla sa čovekom koji ima bolest, već sa bolešću koja je postala čovek.
Ja sam po prirodi naklonjen bolesnima, bednima i poniženima.
U pravoslavnoj tradiciji bolest se ceni kao važna etapa na putu spasenja. Otkuda onda moj prezir prema Demjanu Lavrentjeviču, najbolesnijem od svih ljudi koje sam upoznao? Možda zbog toga što kod njega bolest umesto skrušenosti i pokajanja izaziva oholost i samouverenost. Što on uopšte nije ni pomišljao da se izleči već, ako je moguće, da zarazi i druge.
Moja epilepsija, uostalom, mnogo duguje Demjanu Parkinsonu.
Pre nego što sam počeo svraćati u prokleti letnjikovac koga sam verovatno sam koncipirao, napadi su bili veoma retki. Pre su to bile blage nesvestice, prolazni gubici ravnoteže, sasvim podnošljive mučnine i vrtoglavice. Ali posle se sve pogoršalo. Naivni će reći da se tokom vremena bolest pogoršava po prirodi stvari, ali ja bih radije, iako nemam dokaza, pogoršanja pripisao magijskom delovanju Demjana Lavrentjeviča. Uzmimo primer njegovih roditelja. Majka mu umire na poroðaju. Od sepse, kažu. Skloniji sam, meðutim, da posumnjam da se tu radi o ubistvu. Za njega je pokojna Jevdokija Fjodorovna bila samo neka vrsta inkubatora, larva, logistika za intrauterino preživljavanje koju odbacuje kao suvišnu istoga trenutka kada se rodi. Otac, Lavrentij, čovek koji nikada pre toga nije popio ni kap alkohola, nepun sat po njegovom roðenju počinje da pije kao kočijaš.
Nisu tu čista posla.
Demjan, meðutim, uzrok samoubilačkih opijanja svog oca pripisuje mojoj zlobi; mom odbijanju da Lavrentiju Akakjeviču posvetim nekoliko redaka u nekoj prozi. Što je tačno. Ali ja nikada nikom nisam posvetio ni retka. Iz čisto praktičnih razloga. Da sam povlaðivao slavoljubivosti poznanika, moja sabrana dela bi bila najobičniji popis stanovništva, neka vrsta moskovskog i sanktpeterburškog Telefonskog imenika pre pojave telefona. Ima tu još nešto. U realističkim romanima ličnosti moraju da budu fiktivne. Zato sam i smišljao najneverovatnija prezimena kako bih izbegao mogućnost da neki junak dobije dvojnika izvan korica knjige. Uzalud! Pokazalo se da sva ta prezimena postoje uredno zavedena u matičnim knjigama. Da, sva do jednog. Uključujući dva Marmeladovai čak tri Smerdjakova. Nije to kraj Demjanovim insinuacijama.
Širi Parkinson glasine da je Lavrentij Akakjevič, u očajničkoj želji da mi se nametne kao književni lik, otišao u Moskvu i ubio nekakvu babu, a da sam ja, pročitavši vest u novinama, odmah seo da pišem Zločin i kaznu. Sarkastično kaže: „Pohodila ga muza.” Ima li kraja niskostima?
Ne znam da li je Lavrentij Akakjevič doista ubio neku babu. Sumnjam da i on zna. Moguće je. LJudi naliveni votkom sa visokim procentom metil alkohola spremni su i na gore stvari. Sve i da jeste, to ne dokazuje ništa. Nema dana a da neka baba ne bude ubijena. Ali za potrebe Zločina i kazne ja sam sâm, u literarnom smislu naravno, ubio svoju babu. Zapleta radi. Jer svaki pažljiviji čitalac zna da mene ne interesuje zločin već kazna. Agonija griže svesti. Olakšanje pokajanja. Spremnost na trpljenje. Sasvim je druga stvar što je, pročitavši roman, student koji se, gle slučaja, doista prezivao Raskoljnikov doista ubio jednu babu, a to kasnije bilo objavljeno u štampi. To je, meðutim, nešto drugo. To je uticaj literature na stvarnost. Koliko se samo mladića ubilo nakon Geteovog Vertera. U ambivalentnom odnosu literature i stvarnosti, uticaji ne teku, kako to površni realisti smatraju, u pravcu realnost-literatura, već, obrnuto, literatura-stvarnost. U šta će se majčica Rusija ubrzo uveriti kada Manifest komunističke partije postane društveno ureðenje. Da li je to razlog da se odreknemo literature i potonemo u dubine varvarstva? Nipošto. Nema slučajnosti. Zakon verovatnoće, koji sve više istiskuje Carske i Božje zakone, najobičnija je šarena laža. Piše tamo: verovatnoća da neko bude ubijen udarom groma iznosi tričavih 0,00007 posto. A ja kažem: ima ljudi koji će poginuti od groma sa verovatnoćom od 100%. Za njih nema drugog načina da napuste ovaj svet. Sve što nam se dogaða, potpuno je izvesno i sigurno. Osećanje nesigurnosti potiče iz nespremnosti da ponesemo svoj krst, da proživimo svoj život, neprestano čineći pokušaje da budemo neko drugi. Tu je smušeni Parkinson donekle u pravu. Čak i lažovi njegovog formata ponekad napišu nešto istinito. Mada i u takvim prilikama preporučujem krajnji oprez. Ne može se drugačije sa čovekom koji tvrdi da je visok dva metra i pet santimetara iako nije, ako dobro pamtim, bio viši od metar i po. Ne pomaže tu vaðenje na nepreciznost preračunavanja mernih jedinica prilikom zamene starih mera metričkim sistemom. Eto još jedne novotarije koja skupa sa izbacivanjem nekih slova (kažu suvišnih, a ja kažem da ih u svakoj azbuci premalo ima) i prelaskom na gregorijanski kalendar pretvara Rusiju u koloniju Vatikana. Ostavimo za trenutak po strani duhovnu dimenziju problema i okrenimo se vazda očiglednijoj empiriji. Zbog aljkavog preračunavanja gosudarstvene teritorije sa kvadratnih vrsta u kvadratne kilometre, kao i obično na našu štetu, Rusija je izgubila 125.000 kvadratnih kilometara najplodnijeg zemljišta koje je, takoðe zahvaljujući sumnjivim kalkulacijama pripalo Mongoliji i Kini.
Za sada više ništa nemam da kažem. Nisam siguran da sam i ovo izgovorio? Više ništa nije izvesno. Zaćutaću. Otići da prošetam nekim od mojih opisa moskovskih ulica po kojima lutaju sumnjive spodobe i nad kojima uvek provejava novembarski sneg.
Svetislav Basara
(Odlomak iz romana Uspon i pad Parkinsonove bolesti)
