Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije
„Dakle, oni koji su rado čitali moje dosadašnje knjige, pročitaće i ovu, pretpostavljam sa zadovoljstvom, a oni drugi, oni kojima bodem oči i uši ili će ćutati ili zapomagati i naricati jer oni ništa drugo ne umeju da rade. Ili ćute ili kukaju.“ Svetislav Basara
Očaj od nane je knjiga sastavljena iz dva dela. Prvi je izbor najboljih priča iz Basarinog pripovedačkog opusa koji pokazuje sve odlike njegove postmoderne proze: apsurd, mistifikaciju, pomeranje vremenskih i prostornih granica pripovedanja, poigravanje književnim konvencijama i piscima, stvarnim i izmišljenim – u „basarijanskoj“ literarnoj oblandi humora i satire. Drugi deo sastoji se od novih priča, prvi put sakupljenih na jednom mestu, uključujući i priče o srpskim klasicima kao što su „Nepoznati detalji o smrti Miloša Crnjanskog“ i „Poslednji dani i smrt Ive Andrića“.
„Jedino literatura ima tu sposobnost i slobodu da kaže sve. Najpre, da se kaže ponovo sve što je kazano. Potom, da se kazano nekako dovede do ruba, da se u svako središte, u svaku prividnu ravnotežu pogleda kao u tačku ponora, kao u rušenje svemira. Pritom, literatura je sloboda da se kaže i ono što još nije kazano, na drugačiji način. Tu slobodu literaturi nudi priča u koju se literatura zaogrće ne bi li se sačuvala kao naše jezgro slobode.“ Novica Milić
Uvod u shizofreniju
Nisam voleo da mama mnogo misli na mene. Osećao sam se užasno u sivilu mase njenog velikog mozga, zavisno od raspoloženja zamišljan punim vrlina ili nepopravljivo poročnim. Svugde se osećao stid nepoznatog porekla, o kome Sigmund Frojd, slučajno prisutan zahvaljujući činjenici da sam upravo čitao Uvod u psihoanalizu, nije mogao reći ništa određeno. Mama je neprestano maštala da postanem lekar, hirurg, i često je sanjala kako vršim komplikovane operacije, nimalo se ne obazirući na moj strah od krvi i moje gađenje prema mesu. Jedina korist od svega toga bilo je to što sam odlično naučio latinski i koristio se tim znanjem kada sam sâm sebi hteo da budem nerazumljiv. Ali to nije sve. Negde u čeonom režnju držala je buffet. Tu su se pojavljivale sumanute ideje, ličnosti iz njenih sećanja, nečitki bugarski potporučnici prostreljenih slepoočnica i ne samo to. Sve u svemu, Buffet nije donosio značajniji prihod. Mama ga je vodila, ne toliko zbog zarade, koliko zbog iluzije da radi neki koristan posao. U to vreme već je bila neupotrebljiva, čak i za jelo. Progonjena sobom-pre-ludila, racionalnom bivšom mamom koja je pokušavala da nadjača svoju shizoidnu dvojnicu, gubila se u zamršenim računima knjige imaginarnih dugovanja. Mislim da je to bio lukav potez.
Mama-pre-ludila nikada ne bi prekoračila prag jednog tako sumnjivog lokala gde su svraćale njene uspomene, pogotovo što sam tu i ja provodio najviše vremena, u uzaludnim pokušajima da poludim. Ako sam se u mislima osećao užasno, tu sam se osećao užasno ili čak UŽASNO.
Simulirao sam ludilo da se ne bih razlikovao od okoline, kolebao se između stvarnog stanja stvari i halucinacija, a kada bi mi sve dosadilo, otpuzao bih maminim očnim nervom do centra za vid i posmatrao odraze spoljašnjeg sveta. Ponekad bih ugledao kakvu devojku i poželeo da i ona vidi mene, ali to je bilo nemoguće: ma koliko neko zurio u mamine zenice, nije mogao videti ništa osim otupelosti karakteristične za oči duševnih bolesnika. Ova je rečenica kasnije precrtana, zatim opet dopisana, da bi se istakla nemogućnost dodira između onoga INTRA i onoga EXTRA: ma koliko neko zurio u mamine zenice, nije mogao videti ništa osim otupelosti karakteristične za oči duševnih bolesnika i tačka. Dugo sam razmišljao da li da je ipak izostavim u konačnom tekstu. Moj prijatelj M. Knežević, ili Calcium Sandoz, svejedno, govorio je da ta dilema nema smisla, da su sve to samo odrazi, električni impulsi, kretanje energije, i da mi postojimo zbog TOGA, a ne TO zbog nas. A zašto postojimo? Dobio sam zen odgovor: A ne to zbog nas! Ništa, u stvari, nisam dobio. Bili su to samo električni impulsi…
U međuvremenu, otac se ukvario i morali smo da ga bacimo. Postao je prošlo svršeno vreme. Slutio sam odnekud da to ne treba da me uznemirava. Kada se nešto dogodi i postane prošlost, to ne znači da je završeno jednom zasvagda. Ono nastavlja da se događa unazad, postaje prošlost prošlosti i tako sve do kraja, koji je ponovni početak. Popeo sam se na treći sprat, a onda sišao natraške i opet se našao u prizemlju. Time sam dokazao sve što sam govorio. Sve je odjekivalo od detonacija:
BUUUUUUUM! BUUUUUM! BUUUUUUM! Mama je pucala od zdravlja. Još uvek. Dobro sam razlikovao pucanje od zdravlja od pucanja od besa. Pucanje od zdravlja je niz reskih pucnjeva. Gotovo rafal. Ranije sam je u takvim situacijama tukao, ali što sam bio bliži ludilu, sve sam bolje shvatao da ona radi da bih ja završio medicinu koju uopšte nisam nameravao ni da upišem, da od zore do deset uveče – kada se po zakonu buffeti zatvaraju, rinta za moje dobro i da se pretvara da puca od zdravlja kako neko ne bih pomislio da je bolesna, jer bi to moglo odbiti ionako retke mušterije. Ali mama je ludela neuporedivo brže od mene i nije shvatala da i ja ludim – u poređenju sa njom delovao sam normalno – i da nikada neću završiti fakultet. Onda je, na trenutak, pomislila nešto drugo. Iskoristio sam priliku i otišao kući. Čaše su padale sa stola na pod gde ih je čekala sigurna smrt, ormar je pucketao, stolice lajale, a vrata se otvarala i zatvarala sama od sebe. Nije ni čudo – ludilo je nasledno u našoj porodici. Postoje razna tumačenja takvih pojava, ali ja sigurno znam da su to psihoze nameštaja. Sve su te stvari podnele više nego što bi ijedan čovek mogao podneti. U najtežem stanju bio je ormar. Neizlečiva shizofrenija. Njegova ličnost se rascepila na dve nezavisne komode. Stavljao sam mu u fioke tablete nozinana, ali uzalud. Ipak postoji razlika između psihe mrtvih predmeta i psihe čoveka.
Stolice su, kažem, lajale, trzale se, pokušavale da prekinu lance, i sigurno bi uspele da ti lanci nisu bili samo pretpostavke. Znam da stolice obično ne laju, ali ja sam tako rasejan, tako zaboravan i eto – desilo se da smetnem s uma da stolice ne laju. Psi imaju četiri noge i stolice imaju četiri noge. Pošto nisam vodio računa o logici, ta je analogija bila dovoljna da stolice zalaju. Znam da stolice inače ne laju, ali imao sam opravdanje; mogao sam povući paralelu: četiri noge – stolice – psi – psihoze. Da, u krajnjoj analizi, psihoze. Pretpostavio sam još čvršće lance, uhvatio niz jasnog sećanja i izašao. U trenucima kada sam bio prinuđen da razmišljam po gradskom redu vožnje (to se moralo događati ponekad, jer je nemoguće uvek zadržati svest o sopstvenom nepostojanju), i kada sam morao da se pomirim sa sobom kao sa privremeno nepobitnom činjenicom, pretvarao sam se da ja nisam ja već neko, bilo ko drugi. Samo tako sam mogao ići ulicom. Sve su oči bile uprte u mene i sva su usta šaputala: to je onaj čije stolice laju. Išao sam nekuda, nije mi se išlo tamo, i onda sam u jednom trenutku ugledao neku devojku. Bila mi je nepoznata, mada nisam mogao da se prisetim odakle je ne poznajem. Nedvosmisleno je pokazivala da joj se on sviđa. Trebalo mi je dobrih sto metara da shvatim da sam to u krajnjoj liniji ja, pa sam se vratio, ali već je iskrsao problem. Bilo je tu još nepoznatih devojaka i jedva sam prepoznao onu pravu po tome što mi je bila nepoznata na blizak način. Događaji su se i dalje komplikovali: nisam mogao da se setim pojedinosti izgleda onog drugog. Pretvarao sam se da sam neko drugi, neko drugi NEKO DRUGI, pa čak i NEKO DRUGI, ali ona je htela nekog drugog i tačka i zarez; nekako smo se, ipak, složili i dogovorili da se nađemo istog popodneva u pet. Odmah sam otišao u buffet jer se to slučajno sjajno rimovalo izgovoreno fonetski. U buffet-u su sedeli M. Knežević ili Calcium Sandoz, svejedno, i izvesni G.V.F. X. Samim tim bili su polupijani, što me je jako začudilo: M. Knežević nikada nije pio, jer je završio francuski jezik i književnost. Odmah sam im saopštio da se odričem ludila, da nameravam da se oženim, završim medicinu, zaposlim se, napravim nekoliko dece i živim dugo i srećno; da se posle nekog vremena, naravno, razočaram, propijem se krišom i nema tačke. To ih nije iznenadilo. Već su pročitali u New York Times-u da sam beskarakterna ništarija. Mama je insistirala da se najpre osamostalim, ali je nisam uzimao ozbiljno. Baš tog dana vreme je teklo užasno sporo. Kap po kap, na svakih šest časova. Nekako sam sačekao pola pet, a onda zbog nekih neopravdano neodložnih poslova zakasnio na sastanak dvadeset minuta. Bilo mi je stalo da se nađem s njom, pa sam vratio kazaljke pola sata unazad i čekao. Nije došla u pet. Sačekao sam još nekoliko minuta i otišao čvrsto rešen da joj to nikada ne oprostim. Vratio sam se u buffet da privedem kraju ovo poglavlje. Olovke su bile užasno tupe, a imao sam neprijatan osećaj da sam promašio temu. M. Knežević me tešio: „Ne očajavaj! Žene su samo zbirne imenice. Shvati to čisto gramatički.“ What was he talking about?
Počeo sam da razmišljam na engleskom, ali pošto je većina prisutnih vladala tim jezikom, prešao sam na staroegipatski i pokušao da sledim tok onoga što se nije dogodilo. Nismo se sreli u stvarnosti, ali smo u sferi pretpostavki nastavili sa sivim životom građana zemlje u razvoju.
- V. F. X. je tvrdio da će od mene postati filozof. Nisam znao koliko da mu verujem, jer je bio pripit. Mama se usprotivila: „Najpre mora završiti fakultet. Primum vivere deinde philosophari.“ Zatvorio sam oči da bi nestala, ali ona je upalila svetlost i zato se napolju smrkavalo. Bolje da ne govorim o tome. Otišao sam kući, nahranio stolice, namerno zalutao, tražio se, vikao: gde si to JA SAM, gde si, kurvin sine, i na kraju umro od dosade. Dugo sam razmišljao ima li smisla nastaviti pisanje nakon smrti od dosade. M. Knežević me je upitao, ne bez malicioznosti, zašto uopšte pišem. Odjednom sam počeo razmišljati, grozničavo razmišljati na sanskritu, da ne bih razumeo kako mi srpski govori: „Ma koliko se zavaravao da pišem zbog ovoga ili onoga, pišem samo da bih zaboravio samog sebe.“ Da li je bio u pravu? Ne znam. Nisam razumeo ni reči od svega što mi je govorio. Uostalom, sedeli smo u buffet-u, a tamo je jedino mama u pravu. Onda su u buffet ušle dve privlačne žene i M. Knežević je počeo drhtati, podrhtavati, jer je – i pored fakultetskog obrazovanja – bio slab prema ženskom polu. U tim trenucima podsećao me je na Calcium carbonat, ali ta je sličnost bila čisto formalna, moglo bi se reći fonetska.
„Bullshit“, reče Knežević pošto nije znao engleski.
„Mora postojati nešto, neki Apsolut. Mora postojati Neko ko će nam sve oprostiti, ko će preći preko svih svinjarija.“ Sve je to govorio samo da bi impresionirao dame. Nije mogao znati da sam sve do u tančine isplanirao u tezama za drugo poglavlje i da se samo čekalo da mama pomisli na nešto drugo, pa da sve ode dođavola. Anti-psihijatrija drži da je seksualna aktivnost odlično terapeutsko sredstvo. Ipak, mnogo je lakše praviti planove nego ih ostvariti. Glavna osobina planova je da se uopšte ne ostvaruju. M.Knežević me je predstavio kao pisca: „Niste čitali njegove PRIČE U NESTAJANJU?“, pitao ih je. Naravno da nisu čitale, jer te priče još nisu bile ni napisane, pa prema tome nisu mogle ni nestati, a sve da su i bile napisane i nestale, njih dve ih nikada ne bi pročitale budući da su čitale samo petparačke ljubavne romane ukoliko su uopšte i postojale, to jest: ukoliko nisu bile samo pripovedačka fikcija. Ko u to može biti siguran?
Ko može biti siguran u bilo šta, a pogotovo u stvarnost dveju, istina lepih, ali neproverenih ženskih spodoba u maminom buffet-u? Ponovo sam se upitao: zašto pišem? Ta me je aktivnost samo uvaljivala u neprilike. Ali šta je tu je nije tu i opet tačka. I ja, naime, volim žene. Sasvim su podnošljive ako se znalački pripreme. Iako mi je rukopis bio nečitak, M. mi pročita misli i reče: Hannibal ante portas. Njemu to nije bilo teško, jer je završio francuski jezik i bavio se pozorišnom režijom. Bilo kako bilo, poskidali smo se, počeli da vrištimo, da se jurimo, a onda se iznenada otvoriše vrata kao u priči i u buffet uđe desetak fotoreportera bulevarskih listova. Blicevi su nas zasenili i zauvek smo ostali na izbledelim pornografskim crno-belim fotografijama u pozama kakve ne dolikuju iole ozbiljnijoj knjizi priča, pa makar te priče i nestale na kraju svega što su ispričale.
„Scheise“, reče M. Knežević jer nije znao ni nemački.
„Ovo nam zaista nije trebalo. Šta će reći moja žena ako ovo negde slučajno vidi?“
Istog trenutka sam počeo razmišljati na etrurskom da bih povećao otuđenost između m e n e i razbludne kreature za koju su me oficijelno smatrali. Ima tu jedna fotografija iz kartoteke Interpola, koja se u vremenu izgubila, nestala u sveopštem nestajanju. Mogu reći samo toliko da je predstavljala lik individue izgubljenog, manijačkog pogleda. Nekada je bilo dovoljno pogledati tu fotografiju i razumeti odluku da se definitivno raziđem s njim. Sada je potrebno mnogo manje, jer je u međuvremenu nestalo toliko toga, pa se u ovoj rečenici osećam kao Prust u Traganju za izgubljenim vremenom.
Morao sam se rastati od njega (mene; prim. a.) jer je između nas postojala još samo opsesivna manija gonjenja i ko zna dokle bi sve to dovelo da mama nije počela da se priseća toliko intimnih događaja iz mladosti da sam kao lepo vaspitana osoba nenametljivo izašao iz buffet-a, stao nasred ulice i propao u zemlju od stida.
Našao sam se u nekoj drugoj ulici. Koračao sam reda radi i ko zna gde bih stigao da nisam naišao na ogradu jednog gradilišta i tablu sa upozorenjem:
PEŠACI, PREĐITE NA DRUGU STRANU!
Svetislav Basara
