Piše: Vida Ognjenović
Te večeri negde krajem januara 1992, u Vrnjačkoj Banji, gde smo Pekić i ja bili na nekom političkom skupu, najviše smo razgovarali o filmu Tačno u podne. Tema se nametnula slučajno, jer smo sutradan u podne u tamošnjoj biblioteci imali zakazan zajednički književni nastup. Književno veče tačno u podne, šalili smo se i preslišavali se o detaljima iz legendarnog Cimermanovog filma.
Slušaj, Peko (tako smo ga zvali), tvoj sutrašnji prolazak kroz glavnu ulicu ima da bude izveden kao čuveni hod Garija Kupera prema železničkoj stanici. Ispravićeš se, „režirala” sam mu za stolom, i koračati zverski napregnutim korakom, lako zabačenih ramena unazad, ruku blago raširenih, ali da desna s vremena na vreme okrzne bakelitnu dršku kolta, koja viri iz futrole, tek da proveriš da li je oružje pripravno. Otkud znaš da je to baš kolt, možda je remington, opomenuo me ozbiljno. Ne, ne, u pitanju je kraća cev, branila sam se, kao bajagi stručno.
Pekić mi je onda ispričao da se to oružje koje su nekad izrađivali američki oružari, Sem Kolt, Oliver Vinčester i Eli Remington, po kojima se primerci i zovu, sada štancuje u Italiji, u jednom malom mestu u podnožju Alpa, uglavnom za potrebe vestern filmova. Tu je već pomalo zapuštenu talijansku radionicu, pre dvadesetak godina, oživeo ogromnim porudžbinama Serđo Leone, za čije su špageti vesterne utrošeni pozamašni arsenali.
Pekić je pratio i odlično poznavao film. Uostalom, on je pripadao i svetu filma. Napisao je desetinu scenarija, a veliki broj preoravao, kako on kaže, popravljajući ih više makazama nego olovkom. Tačno u podne je bila njegova filmska laga. Znao ga je do najsitnijih rezova. Pričali smo o sjajnoj, potpuno modernoj Cimermanovoj režiji. Otac nove filmske škole, zvao ga je Pekić. Divili smo se tome da je on, još te davne pedeset druge, snimio vestern u čistom maniru Antonionija. Pojmi samo to da čovek deset minuta hoda gradom, u punom svetlu i da je to jedina radnja na platnu, a sve drugo se događa u napetosti gledalaca, tumačio je oduševljeno.
Meni je bila zanimljiva sudbina scenariste filma, Karla Foremana, levičara koji je odbio da svedoči protiv svojih kolega pred Makartijevim sudom, i naravno stavljen na crnu listu. Svi glumci filma Tačno u podne stali su na njegovu stranu, uključujući Grejs Keli i Garija Kupera, ali nije pomoglo. Holivud ga je godinama ucenjivao, radio je pod tuđim imenom, a skoro besplatno. Sve dok nije prešao u Englesku i snimio Topove Navarona, i druge odlične filmove. Setili smo se čuvenog filma Most na reci Kvaj, Dejvida Lina, za koji je Foreman napisao scenario, a Oskara dobio Pjer Bule, pisac romana, koji je prodao prava i na tome završio saradnju. Scenario nije očima video. Imao je taj Bule bar toliko časti da ne dođe na dodelu Oskara, rekao je Pekić.
Koliko si ti, Foremane, scenarija napisao, ili adaptirao, preradio i, a da ti je ime bilo omaškom izostavljeno, ili spakovano negde u dnu špice, sa garderoberima i kablomanima, pitala sam ga smejući se. Koliko sam da sam, rekao je, ali nijedan nije dobio Oskara, što znači nije vredelo.
Smejali smo se i tome što je film Tačno u podne izazvao veliku nevericu, pa čak i oštre kritike, a najglasniji pljuvač je bio Kuperov drugar Džon Vejn. Pričao je da mu je bilo zanimljivije da sluša kako publika žvaće kokice i šuška kesama, nego da gleda tu crkotinu od filma. Ispričala sam jednu istinitu anegdotu koju sam čula od mog profesora filmske režije u Minesoti Frenka Vajtinga, koji je poznavao oba glumca. Gari Kuper i Džon Vejn su se sreli nekoliko nedelja posle premijere filma na nekoj večeri. Sigurno si čuo, Stari, da sam trtljao neka sranja o tvom filmu (već je bio dobio osam nominacija za Oskara), ne ljutiš se valjda. Ma kakvi, Djuk, nisi ti to govorio, to su ti zlobnici izmislili. Gde bi ti te gluposti mogao da pričaš. Ako ti ne znaš šta je film, ko zna. Jesam, govorio sam, ali žao mi je. Nisi, nisi, znam ja da nisi. Ma jesam, čoveče, stvarno, kad ti kažem. Ma kakvi, to je neki kreten smislio, pa nisu znali kome to da pripišu, a da zvuči primereno, pa su se setili tebe, rekao je Kuper i mirnim, tačno u podne, hodom, otišao da uzme piće. U božju mater, idiote jedan, i ti i tvoj glupi film, vikao je ljutiti Djuk bespomoćno za njim. Pekić ne bio bio Pekić, da nije znao da je Gari Kuper, pošto je bio sprečen da dođe na ceremoniju dodele, zamolio upravo Džona Vejna da u njegovo ime primi statuetu Oskara i pročita Kuperovu zahvalnicu. Neka vidi kučkin sin kako je to bar na pet minuta biti na mom mestu, izjavio je kasnije u štampi.
Noć je već bila dobrano odmakla preko ponoći kad sam ja otišla na spavanje, za šta sam se izvinila večno budnom Peki, a on sa društvom u salon da u tri ujutru gledaju neku važnu fudbalsku utakmicu u kojoj se mnogo očekivalo od naše reprezentacije. U ranu zoru su, kažu popili kafu, pa neki najzad otišli na spavanje, a Pekić i oni koji su tek ustali – na doručak. Negde oko devet povukao se i on u sobu, kako je rekao, da se malo odmori, da bismo nešto pre dvanaest krenuli u biblioteku.
Putem sam proveravala njegov kuperovski hod, diveći se tolikoj krepkosti posle neprospavane noći. Kad smo stigli, mala čitaonica je već bila puna banjskih gostiju. Svi su sedeli u kaputima. Bila je nedelja, pa peć nije bila založena, već se prostorija grejala malom grejalicom. Neki koji su bili doveli unuke i jedva ih savladavali da sede mirno, otišli su pre početka, koje zbog nemirne dece, koje zbog hladnoće.
Počela je naša seansa. Po programu je prvo trebalo da svako od nas pročita po jedan odlomak iz knjige, a zatim da spontano razgovaramo sa publikom, na šta se Pekić uznemirio. Nemojte, molim vas, ja ne umem da pričam ni kad naučim, a kamoli spontano. Ma videćete, to je fina publika, pravi čitaoci, to će biti sasvim ugodno, oni će postavljati pitanja, neće to dugo trajati. Voditelj nas je predstavio i dok sam ja čitala, videla sam da je Pekić diskretno spustio neku ceduljicu ispred mene. Na njoj je pisalo. U kojoj smo mi banji?
Dok je on govorio malo o knjizi iz koje će da čita, otpisala sam mu na istoj ceduljici: U Vrnjačkoj, a kamo sreće da smo u Baden-Badenu, i pomerila je malo bliže njemu. Slušaoci su aplauzom pozdravili njegovo čitanje, a zatim je počeo spontani razgovor. Meni su postavili nekoliko uobičajenih pitanja, a i odgovori su bili takvi. I onda su se domogli Pekića. Pitanja su uglavnom počinjala užarenim pohvalama, pa se Peka opširno zahvaljivao, a odgovore lakonski kratio. Neko ga je zapitao da li je prvi put u Vrnjcima i šta mu se u banji najviše sviđa, kao i da li bi neka njegova buduća knjiga mogla da se događa u ovom gradu, kao što se događa na Hitrou.
Uplašila sam se da Peka ne pogreši ime banje, pa sam se spremala da mu priskočim u pomoć, ali tog trenutka je on uzeo reč i počeo je pravi traktat o Vrnjačkoj banji. Ova pitoma dolina zaklonjena Gočem i Gledićkim planinama, kroz koju krivuda Lipovačka reka, na putu ka svom uvoru u Zapadnu Moravu, govorio je onim svojim ubedljivim načinom, pejzaž je kao stvoren za pozadinu nekog fikcijskog događaja. Nisu ovo mesto Rimljani uzalud smatrali isceliteljskim. Onda je pričao kako su upravo oni, još u drugom veku nove ere, slučajno otkrili izvor tople vode, kopajući temelje za gradnju kuća. I tu su sagrađene prave rimske terme, Aquae Orcinae, nadaleko čuveno lečilište, za koje su znali i imperatori Hadrijan i Marko Aurelije. Legionari su tu dolazili da se okrepe posle napornih bojeva i kažu da nije bilo rane, ni posekotine, ni iščašenja, ni preloma, koje ova voda nije zalečila. Postojala je legenda da pomaže i od nesvestice. U stvari jedna se udata aristokratkinja zagledala u naočitog legionara, pa je svako malo padala u nesvest, a posle tople kupke u Aque Orcine oboljenje je nestajalo kao rukom odneto. Dobro je što su joj poverovali. I tako je, na veliku pažnju i oduševljenje slušalaca, održao vrhunsko predavanje banjskim gostima o lečilištu kojeg su mnogi od njih sigurno bili redovni korisnici.
Žao mi je što ti nisam napisala da smo u banji Koviljači, baš me interesuje šta bi tada pričao, podbadala sam ga, dok smo smrznuti grabili prema hotelu. Isto ovo, rekao je. I sve bi važilo, veruj mi. Kad si, monstrume, uspeo da pročitaš onu hotelsku brošuru o Vrnjcima, prepoznala sam neke stvari koje si navodio iz nje. I nije mi čudno kad si je pročitao, nego kako si zapamtio sve ovo. Nešto sam i izmislio, dodao je, smešeći se lukavo. Na primer ono o nesvestici, pitam ja. Možda i to, pravio se tajanstven. U tom trenutku je za dlaku izbegao gotovo čelni sudar sa nekom prilično gojaznom mlađom ženom koja se sa širokim osmehom uputila pravo prema njemu. Ne mogu da verujem da vas vidim, rekla je malo vrskajući, ne mogu da verujem da mi se ovo događa. Dajte mi ruku, molim vas, molim vas, evo kleknuću. Ne, ne, zavapio je Pekić i pružio ruku koju je ona žustro zgrabila i prislonila na njegovu nadlanicu dug poljubac. Moram da poljubim ruku koja je napisala „Seobe” i „Roman o Londonu”, grcala je, jednako držeći njegovu ruku. Ja sam pročitala svako slovo koje ste napisali, bog vam dao zdravlja, vi ste svetac, hvala vam, živeli, dabogda, sto godina.
Jeste li vi njegova žena, okrenula se meni, sva zajapurena. Jesam, kažem, i mi užasno žurimo, čekaju nas. Povukla sam Pekića za rukav, pa se i on nekako otrgao i krenuo. I ti živela, dabogda, urlala je ona za nama. Živeli oboje, sto godina.
Oćutali smo nekoliko koraka, a onda se zasmejali. Bogami, Miloše, nije ovo mali uspeh, gurkala sam ga. Džaba korak Garija Kupera, smejao se on, džaba visina, džaba brada, džaba znanje o banji, sve to ništa pri „Seobama”. Ćuti, kažem, dobro si ti prošao, jer kako je bilo krenulo, mogao si da dobiješ „Knjigu o Milutinu”.
Bilo je to Pekićevo poslednje književno veče. Početkom februara je otišao u London, a onda 2. jula zauvek iz života. Ponekad mislim da je taj odlazak morao da se dogodi tačno u podne.
Vida Ognjenović
objavljeno: 06/02/2010
http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Tachno-u-podne.sr.html
