Do­kon pop i ja­ri­će kr­sti. Ta­ko je to kad do­di­ja bez­dan be­smi­sla ko­ji je ob­u­zeo i po­pa i ja­ri­će. Pro­šla su, ka­ko nam se pri­vi­đa, vre­me­na kad je ne­ko ne­što ra­dio po mje­ri sop­stve­ne sa­vje­sti i op­šteg in­te­re­sa. Is­pa­li­li smo sve sal­ve ve­li­kih pa­ro­la i ko­nač­no osta­li bez ba­ru­ta i […]

Idi žur­no, ne mo­ra to bi­ti bje­ža­nje. Ne sti­di se po­tre­be da, da­le­ko od ove go­re gri­je­ha, sa­ču­vaš ono što imaš u se­bi. A ima­ćeš sve ma­nje, što vi­še bu­deš me­đu nji­ma. U nji­ma je ne­što što u te­bi ne smi­je bi­ti ako ho­ćeš da bu­deš ono što oni ni­je­su. […]

Tvo­ji kap­ci su sve te­ži i te­ži. Tvo­ji kap­ci su naj­te­ži od svih te­ških ka­pa­ka na ovoj te­škoj ze­mlji. Ova te­ška ze­mlja je­di­no je lak­ša od tvo­jih te­ških ka­pa­ka. Od ove te­ške ze­mlje te­ško je oče­ki­va­ti ne­što mi­mo te­ško­će, dok su kap­ci sve te­ži i te­ži. Bez te­ških ka­pa­ka u […]

Ni­je la­ko bi­ti vi­zi­o­nar. Još te­že je bi­ti Du­ško od Moj­kov­ca. Naj­te­že je po­ve­sti sop­stve­nu dr­ža­vu pu­tem tu­đih vi­zi­ja. Vi­zi­o­nar­stvo je, ina­če, omi­lje­na di­sci­pli­na na­ših dr­žav­ni­ka bez dr­ža­ve i bez vi­zi­je. Osam­de­set pet od­sto gra­đa­na Cr­ne Go­re bi­lo je pro­tiv pri­zna­nja dr­ža­ve Ko­so­vo, ali je cr­no­gor­ska vla­da ima­la vi­zi­ju. Mi­lo […]

Pro­bu­dim se. Pa po­mi­slim: pro­bu­dio sam se. I sre­ćan sam. Pri to­me ne idem na jo­gu, a i ne ba­vim se ne­kim spi­ri­tu­al­no-ori­jen­tal­nim vradž­bi­na­ma. Jed­no­stav­no, ta­kav sam. Što bi se re­klo: gle­dam svo­ja po­sla kao sva­ki šut­ko me­đu ro­go­nja­ma. Pro­bu­dim se. Po­gle­dam pla­fon iz­nad se­be i osmi­jeh­nem se. Lak­nu­lo mi. […]

  Ne­ka me mr­ze, sa­mo ne­ka me se pla­še, go­vo­rio je Gaj Ju­li­je Ce­zar Ger­ma­nik. Ne­ka me mr­ze, sa­mo ne­ka me se pla­še, ni­je po­no­vio Gaj Mi­lo Ce­zar Đu­ka­no­vić. Ne­ka me vo­le i ne­ka me se pla­še, ni­je za­bun­cao Gaj Alek­san­dar Ce­zar Vu­čić… Gaj Ju­li­je Ce­zar Ger­ma­nik bio je opa­san […]

Ka­kva bi to tek knji­žu­ri­na bi­la, Bo­že Sa­va­o­te! Ako bi je iko ika­da za­vr­šio jer ko­li­ko god da je do­pi­su­je­mo, tek smo joj na po­čet­ku, u pre­dvo­ri­štu stra­ha, tre­pe­ta i mi­lo­sne nam sra­mo­ti­ce… Bi­la bi to knji­ga nad knji­ga­ma, oso­bi­to ako bi u njoj bi­li po­pi­sa­ni sa­mo naj­stra­šni­ji, a ti­me […]

Ne­što se iza br­da va­lja. Ne­što se iza br­da već do­va­lja­lo. Ili se odav­no do­va­lja­lo ono što je bi­lo iza br­da. Taj­no­vit je ovaj svi­jet. Oso­bi­to i osob­no su naj­taj­no­vi­ti­ji na­ši ućo­re­ni taj­no­vid­ci. Na­še lu­čo­no­še ko­je umje­sto pu­to­vo­di­telj­nog pla­me­na u de­sni­ci dr­že stu­lje­ni uga­rak… Taj­no­vi­ti su na­ši sve­dr­ži­te­lji ko­ji dr­že […]

Bio bih bo­lji od njih. Kad bih mo­gao. A mo­gao bih. Kad bih htio. A htio bih. Kad ne bi imao pa­met­ni­ja po­sla. Bi­li bi­smo bo­lji ne­go što je­smo. Sa­mo da ho­će­mo. A htje­li bi­smo kad bi­smo mo­gli. A ko zna da li mo­že­mo, jer ni­ka­da ni­je­smo ni pro­ba­li. A […]