Sva­ko ima svo­ju mu­ku. I sve je ovo jed­no ve­li­ko tan­ta­li­šte, moj otan­ta­lje­ni ze­mlja­če. Ne­ma da­na ko­ji mi že­li­mo, ni bla­žen­stva za ko­jim če­zne­mo. Kao što se do­bro zna. Mu­čio se i Lu­čo­no­ša Taj­no­vi­dac, lov­ćen­ski Pro­me­tej, pa ka­ko da se mi ne mu­či­mo? Bio bi odi­sta gri­jeh taj ži­vo­tić bez […]

Dra­gi moj ze­mlja­če, znaš ti to do­bro: kad čo­vjek ne­ma pa­met­ni­jeg i be­ri­ćet­ni­jeg po­sla, mo­že se ba­vi­ti mno­gim uza­lud­nim ra­bo­ta­ma. Mo­že ko­pa­ti po sta­rim knji­žu­ri­na­ma, in­ku­na­bu­la­ma ko­je pra­šnja­vo uz­di­šu u svo­joj za­bo­ra­vlje­no­sti i uza­lud­no­sti. Mo­že hva­ta­ti zja­la, pre­mje­ra­ti ne­bo, pre­mje­šta­ti go­re i mo­re, hva­ta­ti od­je­ke za­grob­nih gla­so­va, pi­sa­ti i sno­va­ti […]