Notes

Zdravica bratu Pensu


Ko je to na­ma do­bro­do­šao? Šta je to na­ma do­bro­do­šlo? Ko­me će­mo hor­ski i brat­ski na­zdra­vlja­ti kad sle­ti, a sle­tje­lo je sa svo­jih vi­si­na na na­še ma­le­ne, ali ča­sne i ta­ko da­lje, vi­so­ve…
Što li je do­šao? Za­što li nas je ob­ra­do­vao, zna li, za­bo­ga, ko­li­ko smo mu se ob­ra­do­va­li i ko­li­ko nam je sad lak­ša na­ša te­ži­na, ko­li­ko nam je ve­se­li­ja na­ša mu­ka i sla­đa ne­vo­lja na­ša?
Šta li će nam re­ći i šta li mu zna­či to što je re­kao i za­što nas ta­ko gle­da i što nas ni­šta ne ču­je, a zna­mo, za­si­gur­no zna­mo, da smo mu sr­cu dra­gi, da nas u ame­ri­kan­skoj du­ši no­si, da nas du­bo­ko u svo­joj du­bi­ni bla­go­si­lja i te­to­ši…
Zdrav si, so­ko­le naš, i do­bro­do­šao si, pot­pred­sjed­ni­če naj­ve­će i naj­mi­li­je si­le ko­ja nas je uvi­jek i u sve­mu po­dr­ža­va­la, pa čak i on­da ka­da je tu po­moć i iz­da­šnost bi­lo vr­lo te­ško sno­si­ti i pod­no­si­ti…
Zdrav si, ja­stre­be i bra­te, pr­vi do pr­vo­ga, naj­va­žni­ji do naj­va­žni­je­ga, pa­met­ni­ji od naj­pa­met­ni­je­ga i hra­bri­ji od naj­hra­bri­je­ga! Mo­ra bi­ti ta­ko, jer da ni­je ta­ko ne bi ni do­la­zio kod nas gdje je sva­ko ta­ko- i ova­ko i ona­ko…
Zdrav si, zdra­vi­no i pra­vi­no, i zdra­vo ti bi­lo sve ono što si nam pri­re­dio i ure­dio, što si nam za­sno­vao i osno­vao, što si nam re­kao i po­mi­slio, a zna­mo do­bro šta tre­ba da zna­mo od sa­da pa za­do­vi­jek i u vi­je­ki vi­je­ko­va- amin…
Zdrav si i ve­seo si, uz­vi­še­ni pot­pred­sjed­ni­če svih ame­ri­kan­skih dr­ža­va, gdje god bio i što god ra­dio! Kod nas ti je sr­cu naj­mi­li­je, kao što nam ga­nut do­bro­do­šli­com ne­zva­nič­no na­tuk­nu, i mno­go nam je žao, a zna­mo da na­šim su­za­ma vje­ru­ješ, što ni­je­si još ostao i što se ni­je­si oša­mu­ćen bli­skom sa­rad­njom još mal­či­ce za­dr­žao…Ali, ka­ko vi to ka­že­te, brat­ska ame­ri­kan­ska bra­ćo, vri­je­me je no­vac, a ke­se nam ni­je­su ro­đe­ne se­stri­ce! Po­štu­je­mo, mno­go­po­što­va­ni, sve ono što ste nam u ne­ko­li­ko ri­je­či iz­re­kli i pam­ti­će­mo i Va­še ri­je­či i Va­še vi­so­ko­um­no ću­ta­nje, oso­bi­to u tre­nu­ci­ma Va­še raz­bi­bri­ge i do­ko­li­ce kad ste sti­ša­no pi­ta­li mu­dre ube­u­će­ne sa­vjet­ni­ke- ko smo mi i gdje ste to Vi, Va­še bla­go­ro­đe, jer sve je već re­če­no osim ono­ga što se ni­ka­da ne­će iz­re­ći, a ta­ko se la­sno slu­ti i ras­po­zna­je…
Zdrav si, ku­ći­ću i ko­lje­no­vi­ću, a ka­da mi ta­ko oslo­vi­mo ne­ko­ga, on­da je taj ne­ko za­i­sta- ne­ko, jer mi smo, kao što Vam je re­če­no, od­u­vi­jek zna­li da sa­spe­mo, brk u brk, sve ono što ni­ko ni­je ni mo­gao ni smio! Bo­bu- pop, a po­pu –bob, po na­šem, a i va­šem vaj­ka­da­šnjem, a vi­te­škom obi­ča­ju! I sa­da ka­da si na ne­be­skim vi­si­na­ma u če­lič­noj pti­ci, znaj da po­sto­ji je­dan na­ro­dić ko­ji le­ti i ka­da ho­da i ko­ji pa­da i ka­da le­ti! Ne za­bo­ra­vi nas ne­be­sni­če, jer je ne­bo je­di­na mje­ra na­še lju­ba­vi i oda­no­sti…
Zdrav si, odža­kli­ji­ću i te­melj­ko­vi­ću, i kad lju­biš zva­nič­no i kad ću­škaš ne­zva­nič­no, jer su i zva­nič­ni po­ljup­ci i ne­zva­nič­ne ću­ške do­kaz Va­še zva­nič­ne lju­ba­vi i ne­zva­nič­nog mi­lo­sr­đa! Sta­ri­ji si od nas, iako si mno­go mla­đi, pa je, kao što to do­bri obi­ča­ji na­la­žu, na Te­bi da sje­tu­ješ i ka­raš, a na na­ma da slu­ša­mo i tr­pi­mo…
Zdrav si, pra­ved­ni­če i mi­ro­ljup­če, na­sta­vlja­ču uzor­nih i ča­snih ze­mljo­tre­sa­ca i osva­ja­ča, ru­ši­te­lja i pa­li­te­lja, ti­ra­na i čo­vje­ko­lju­ba­ca! Va­ša slav­na to­pu­zi­na zna ju­na­štvu pra­ved­nu ci­je­nu, a va­ša mi­ro­tvo­rač­ka mi­si­ja ko­ja ra­za­ra ku­le i gra­do­ve, ko­ja lo­mi ku­be­ta i mi­na­re­te, ko­ja pre­vr­će i gro­bo­ve i ko­li­jev­ke, ko­ja sa­ži­že i iko­no­pi­sce i ka­li­gra­fe, do­ve­šće bes­prav­no raz­bo­ji­šte ne­a­me­ri­kan­skog po­lu­svi­je­ta k po­zna­ni­ju pra­va…
Zdrav si, bla­go­um­ni uči­te­lju, dra­gi na­stav­ni­če, ne­bom osi­ja­ni, jer za­da­tak je smi­je­šni ljud­ska sud­ba, a ljud­ski ži­vot sno­vi­đe­nje stra­šno, za sva­kog ono­ga be­stid­ni­ka ko­ji se još uvi­jek ni­je od­re­kao onih vre­me­na ka­da ni­je­smo bi­li ovo što je­smo sa­da i onih lju­di ko­ji ni­je­su pri­pa­da­li sku­po­cje­nom her­ba­ri­ju lju­đi i ju­na­ka- do­bro­na­mjer­nih fa­na­ti­ka na­še sve­te NA­TO-ali­jan­se…
Zdrav si, zdra­vo­ra­zum­ni­če i po­mi­ri­te­lju, ko­ji si ovaj svi­jet is­pi­tao i otro­vi mu ča­šu is­ka­pio, ka­ko se to ne­ka­da kod nas zbo­ri­lo, dok smo još bez va­šeg brat­sko­ga bi­je­lo­ga šta­pa i osta­lih ču­de­sa sve­a­me­ri­kan­skog na­pred­nog čo­vje­čan­stva tu­ma­ra­li mr­kli­na­ma i ma­gli­na­ma u glu­vo­me mra­ku i za­stid­no­sti svo­joj…
Zdrav si, zdra­va si­lo i pra­va sna­go, i ne za­bo­ra­vi da na ovoj ku­gli što se okre­će oko Ame­ri­ke po­sto­ji je­dan ma­le­ni na­rod ko­ji je uvi­jek vi­še pri­pa­dao dru­gi­ma ne­go se­bi i ko­ji je u tom ne­se­bi­či­ju bio i ostao ono što ni­ka­da ni­je bio. Što bi se kod vas, pre­u­zvi­še­ni, re­klo: ne­kad In­di­jan­ci, sad – Ame­ri­kan­ci…
I ne za­bo­ra­vi: na­zdra­vlja­će­mo dok god nas tra­je i dok se gođ ču­je zdra­vi­ca- Ru­si ne­će pro­ći…

Ostavite komentar: