Rečeno je: mravi će pojesti Rim. Provlače se među kamenim pločama; vučice, koja trka dragog kamenja izdeljuje ti grlo? Odnekud izlazi voda iz fontana, živi škriljci, drhtave kameje koje sred noći mrmljaju istoriju, dinastije i proslave. Trebalo bi pronaći srce koje fontanama omogućuje da kucaju da bi bilo upozoreno na mrave, i u ovom gradu narasle krvi i rogova izobilja naježenih kao ruke slepca trebalo bi osmisliti obred spasavanja kako bi budućnost mogla da sebi turpija zube na brdima i da se vuče, pitoma i bez snage, potpuno bez mrava.
Prvo ćemo potražiti smer fontana, što je lako jer na kartama u boji, u monumentalnim biljkama, fontane takođe imaju prskalice i vodoskoke svetloplave boje, samo što ih treba dobro tražiti i zamotati ih u prostoru plave olovke, nikako crvene jer je valjana karta Rima crvena kao sam Rim. Preko crvene boje Rima plava olovka će obeležiti ljubičasti prostor oko svake fontane, tako da smo sada sigurni da ih imamo sve i da nam je poznato lišće iz voda.
Kudikamo teži, suspregnutiji i nečujniji je posao bušenja neprozirne stene ispod koje vijugaju živine žile, strpljivog odgonetanja šifre svake fontane, čuvanja odane straže kraj carskih pehara u noćima prodorne mesečine, sve dok od tolikog zelenog šapata, od tolikog cvetnog grgoljenja, ne počnu da izniču smerovi, slivovi, druge ulice, one žive. I da bez spavanja budu praćene, sa štapovima od lešnika u obliku praćke, trougla, sa dva rašlja u svakoj ruci, sa samo jednom pridržanom labavim prstima, ali sve to nevidljivo za karabinjere i ljubazno podozrivo stanovništvo, šetati Kvirinalom, penjati se na Kampidoljo, trčati vrišteći kroz Pinčo, jednim nepokretnim iskrsavanjem poput plamene lopte prepasti stubove Trga Esedre i tako iz gluvih metala iz tla izvući nomenklaturu ponornica. I ni od koga ne tražiti pomoć, nikada.
Posle će se već videti kako u ovoj ruci od ispražnjenog mermera krvni sudovi skladno lutaju, na zadovoljstvo voda, po čaroliji igre, sve dok se malo-pomalo ne primaknu, ne uliju jedne u druge, dok se ne isprepleću, sve dok ne izrastu u arterije i razliju se onako tvrde na centralnom trgu gde kuca bubanj od tečnog stakla, koren bledih čaša, duboki konj. Pa ćemo onda znati gde su, u kojoj su niši krečnjačkih svodova, među sićušnim kosturima lemura, gde srce vode otkucava svoje vreme.
Neće biti lako to saznati, ali saznaće se. Onda ćemo potamaniti mrave koji priželjkuju fontane, spalićemo jame koje ti odvratni rudari pletu ne bi li se približili tajnom životu Rima. Ubićemo mrave već i ako pre njih stignemo do središnje fontane. Pa ćemo otići nekim noćnim vozom bežeći od osvetoljubivih lamija, mračno srećni, izmešani sa vojnicima i časnim sestrama.
Hulio Kortasar
