1.
Prepoznajući želju pripovedanja kao potrebu za „rasprostiranjem mreža”, za nastavljanjem „u različitim pravcima”, a želju priče „kao potrebu za tačkom”, za smrću glavnog junaka Romana o Londonu, Milo Lompar je Rjepninovu misao o samoubistvu s početka romana označio kao nultu tačku, kao apsolutnu tačku kojoj priča teži, jer, sem čina samoubistva nagoveštenog na početku, a dogođenog na kraju romana, „nema, strogo uzev, ništa više da se desi da bi došlo do onoga što se na kraju događa” (Lompar 2004: 699). Svako nastavljanje pripovedanja Lompar obeležava tačkom plus, koja „aktivira brojne mogućnosti udaljavanja od linije priče, značajno je komplikuje, jer nudi narativne impulse koji mogu udaljiti Rjepnina od samoubistva” (Lompar 2004: 699). Ako je „želja priče restriktivna i represivna, jer sužava polje želje na izabranu narativnu odluku”, drukčija je od nje želja pripovedanja, jer je „produktivna, omnipotentna, sa bleskovima narativnih erupcija, u novim smerovima, sa uvek mogućim preusmeravanjima, ona stavlja u dejstvo totalizujuće i uvek nove funkcije želje” (Lompar 2004: 698). Stoga su, sa stanovišta telosa priče, mnoge epizode, obrti, konflikti u romanu disfunkcionalni, jer narativnu liniju udaljavaju od Rjepninove smrti. Ali to izmeštanje sa staze koja hita smrti kao magistralnoj tački priče u rukavce samog pripovedanja ukazuje na potrebu da se osmisli nastavljanje pripovedanja, da se uvedu nove „pripovedive mogućnosti”, kako bi se, uprkos početnim signalima želje junaka za svojom smrću, ispripovedao roman. Završetak Romana o Londonu obeležava i kraj pripovedanja, pa se čini da je priča ipak nasilno obustavila pripovedanje: kada je junak iščezao, ne pripoveda se ni o čemu naknadnom. Lompar ipak upozorava da iako „priča podvlašćuje pripovedanje”, smrt „bezizuzetno pripada egzistenciji”, dok završetak „pripada pripovedanju”, unutar koga uvek opstaje potencijal pripovedivog:
„Otud završetak Romana o Londonu nije smrt pripovedanja nego samodefinisanje priče, on je znak raskida između njih. Smrt uvek pripada pripovedanju, i njegovoj želji, ali kao deo egzistencije u njemu, ne kao ukinuće ili zaustavljanje nego kao intenzitet u priči” (Lompar 2004: 703).
U horizontu produktivnih pripovedačkih načina odlaganja smrti, kao jedno od upisivanja tačke plus, mogućno je u romanu Crnjanskog sagledati i raspon narativne funkcionalnosti dijaloga. Značenje „se rađa, obnavlja i narasta u dijalogu” (Roberts 1992: 146). Žanr romana aktivira različite strategije dijalogiziranja, kojima ostvaruje raznovrsna sižejna rešenja. Novu radnju prevashodno generiše sučeljavajući ljude koji govore različitim jezicima, tj. osobe koje se ne razumeju. Precizirajući da postoji dijaloško sučeljavanje jezika, a ne samo drukčijih značenja u jeziku, Mihail Bahtin govori i o tome da se dijalog u romanu ne može razrešiti sižejno-pragmatičkim suprotstavljanjima i nalazi da je ta nerazrešivost određena dubinskim dijalogom jezika, kao vidom permanentnog društveno-ideološkog nastajanja i transformisanja jezika, odnosno kao izrazom promenljivog nastajanja društva:
„Dijalog jezika nije samo dijalog društvenih snaga u statici njihovog postojanja uporedo nego i dijalog vremena, epoha i dana, onoga što umire, što živi i što se rađa: ovde su uporedno postojanje i nastajanje sliveni u neraskidivo konkretno jedinstvo govorne i protivurečne raznovrsnosti” (Bahtin 1989: 127).
Prema Polu de Manu, dijalogizam ne pretpostavlja tek „govor u kojem reči imaju dvojako značenje”, već i osećanje napregnutosti, odnosno dvosmislenosti „svakog progonjenog govora koji ne može otvoreno iskazati svoje značenje a da ne ugrozi vlastiti opstanak” (De Man 1992: 128). Romaneskni dijalog „ima zadatak da se održi i misli putem radikalne izvanjkosti ili heterogenosti jednog glasa u odnosu na sve druge glasove uključujući i glas samog romanopisca” (De Man 1992: 130). U osnovi dijaloga, prema Bahtinu, jeste i spoznaja preusmerena sa vlastitog bića prema objektu, prema našim dužnostima s obzirom na taj objekt, dakle i spoznaja o tome kako se objekt određuje u odnosu na nas, koji smo drukčiji od njega. Dok Hajdeger razumevanje vidi kao „iznuđivanje” istine od/iz entiteta, kao raz-otkrivanje objekta, „bahtinovsko razumijevanje poštuje i nepopustljivo odražava ’drugost’ objekta, budući da se značenje ne iznuđuje, već prije daje u odnosu odgovornosti i jastva” (Roberts 1992: 144). Ne samo kao impuls radikalne drugosti, Pol de Man načelo egzotopije u prirodi dijaloga raščitava i kao mogućnost za „ponovno uspostavljanje bliskosti” (De Man 1992: 130). Ali dijalog „nije nikada u potpunosti bezrazložan” i uvek „znači borbu za prevlast” (De Man 1992: 133).
2.
Opomenut prvih dana novembra 1947. godine da ne izmiruje svoje obaveze za neplaćenu članarinu u Organizaciji ruskih carističkih oficira u Londonu, Nikolaj Rodionovič Rjepnin, ruski emigrant, melanholični knez, znalac mnogih jezika, bezdomno biće, glavni junak Romana o Londonu Miloša Crnjanskog, odlazi, u glavi „Debata o Moskvi”, u Poljski institut na razgovor sa nekim od centralnih lica udruženja ruske emigracije. Odbijajući tada ponudu da se pridruži konspirativnom delovanju protiv novog, sovjetskog režima u Rusiji – jer voskresenjija za prošloje njet. Prvom rečenicom „Debate o Moskvi” kao naspramna junaku prikazana je figura prenametljivog, proganjajućeg mnoštva: „Oni, koji su letovali, sa Rjepninom, u Kornualiji, ne ostavljaju ga na miru ni posle te posete kod lekara, Krilova” (Crnjanski 2004: 403).
Svet nadire u dotad zaštićeni, porodični prostor:
„Gospođa Krilov, na telefonu, prebacuje Nađi – iako je ne poznaje – da je to što je Rjepnin naumio, strašno, – lakomisleno. […] Ona, Nađa, – kao supruga, – treba da ga natera, da dođe u bolnicu njenog supruga, Krilova. To je sitnica, to, sa Ahilovom petom, ali se ne sme ostaviti, tako. Noga mu može ostati kraća” (Crnjanski 2004: 403).
U iskazima gospođe Krilov koje posreduju figuru mnoštva dominantni su nalozi („treba da ga natera”), kritike i optužbe („prebacuje Nađi”), zabrane („ali se ne sme ostaviti, tako”), pretnje („može ostati hrom”, „noga mu može ostati kraća”). Glasovi se umnožavaju i probijaju u svet Rjepninovog doma: „Svi se raspituju o nozi Rjepnina, i svi nude pomoć. Help, help, help” (Crnjanski 2004: 403). Ipak, usred iritantno umnoženih ponuda Rjepnin odlučuje da ignoriše sve pozive, pitanja, predloge: „Rjepnin neće, ni da odgovara, na sve to” (Crnjanski 2004: 403). Pošto je Rjepnin odbio „da odgovara, na sve to”, nastaju nagle izmene u rasporedu kulisa i otpočinje, „u toj komediji oko Rjepninove Ahilove pete, nešto novo”. Nakon ponuda pomoći, horizontom junaka nastoji da ovlada Organizacija carističkih oficira, čiji predstavnici aktiviraju po Rjepnina kompromitujuće dokumente: neplaćeni račun hotela „Krim” iz Kornualije, pismena upozorenja za neplaćenu članarinu itd.
Stoga početkom novembra 1947. godine3 Rjepnin treba da dođe u Poljski institut, na razgovor sa Sorokinom i Bjelajevim, zastupnicima Organizacije, koji rade – „na reorganizaciji Organizacije”.
Institut poljske emigracije važan je topos Rjepninovog izgnaništva, jer predstavlja simboličku osmatračnicu, sa koje unutarnji pogled dodiruje domovinu. I ne slučajno, „Poljski institut u Londonu bio je u Kensingtonu, preko puta Geografskog instituta, koji je Rjepnin znao, a na čijem zidu stoji spomenik polarnom istraživaču, Šekltonu”, a „Rjepnin je, tamo, kad je bio došao u London, – pa ostao bez prihoda, – išao da nudi svoje snimke Kavkaza, i lova na medvede, u Sibiru” (Crnjanski 2004: 404). Kao da sada, iz Poljskog instituta, iz drugog sveta – kao sa drugog sveta – Rjepnin može ponovo da pogleda Kavkaz i Sibir. Iako su Rjepninovi snimci odbijeni, Kavkaz i Sibir ipak su uprisutnjeni u horizontu susreta junaka i grada, jer su označili Rjepninov neuspeh, jedno od mnogih ne Rjepninu u Londonu. Novosti i obrti „u toj komediji oko Rjepninove Ahilove pete” umnožavaju se, pa, kad je „Krilov stao, sa svojim kolima, pred Poljskim institutom, Rjepnin je zapazio i novi Institut Nemačke, u susedstvu, jer je i toga već, opet, u Londonu, bilo” (Crnjanski 2004: 404).
Rjepninov pristanak da ode u Poljski institut, na razgovor sa Sorokinom i Bjelajevim, kao da predstavlja odaziv samoj smrti. Odbijao je sve pozive i ponude, želeo da zanemari i pretnje tužbom za neplaćene račune, ali je dolazak doktora Krilova u podrum obućarske radnje u Rjepninu, kao i u samom Krilovu, osvetlio još nešto. Beznačajno je to što Sorokin i Bjelajev, oni koji su Krilova poslali Rjepninu, „imaju najbolju nameru”, beznačajno je i to što Organizacija „ima najbolju nameru” – jer su spremni „da poprave, ako je neko, u Komitetu, zgrešio, protiv njega, nešto”, premda oni „znaju njegovu prošlost”, a on je taj koji „ih vređa” – ali će nekoliko reči, što ih Krilov sam bude, kao za sebe, kazao, otvoriti Rjepnina za ono što ga priziva:
„Krilov je uz to dodao, da mu, i on savetuje, da dođe. Bolje je tako. A podseća ga, – šireći ruke, nemoćno, – nedavnog skandala u Organizaciji, u Berlinu, – kad je Borisov izišao da telefonira, i ostavio, na stolu, kafu, a uzeo gutljaj, kad se vratio, – pa se srušio. Kosa mu je opala u bolnici, između života i smrti. Koža mu se ljuštila i jedva je živ ostao. Razdražen, Rjepnin je onda pristao, ali je postavio uslov, da mora biti kratko, kratko” (Crnjanski 2004: 404).
Doktor Krilov savetuje Rjepninu da dođe u Poljski institut, a iz onog da-mu-i-on-savetuje osluškujemo kako i sebi prigovara, da treba pristati, mada Rjepnin, razdražen, „ne misli da se vraća u Organizaciju, iz koje je, pre više od godinu dana, istupio, zalupivši vrata za sobom” (Crnjanski 2004: 404). Jer baš to što se Borisovu dogodilo u Berlinu (a u susedstvu Poljskog instituta nalazio se i Institut Nemačke), to da se od jednog gutljaja kafe „srušio”, to da mu je kosa „opala u bolnici”, to da je bio „između života i smrti”, to da mu se koža „ljuštila” i granično to – da „jedva je živ ostao” – razdražuje Rjepnina, koji prestupa svoj unutarnji zakon da „neće, ni da odgovara, na sve to”. Kada ipak reši da na to odgovori, Rjepnin kao da zakoračuje ka tragu smrti Borisova, pa „knjaz, treba da se pojavi, na idućem sastanku Komiteta, – koji će biti u Berlinu […]” (Crnjanski 2004: 407). Želi li Rjepnin tek smrt, ili neki određeni modus umiranja, neku posebnu, svoju smrt? Koja se u debati može i izgubiti. Rjepnin je, dakle, tek „onda pristao” da ode na razgovor, kada je, razljućen, osetio da mu se može oduzeti ono što, od početka romana, smatra svojim rešenjem za život bez smisla. Stoga će u Poljskom institutu Rjepnin biti oprezan: „Sorokin i Bjelajev pili su iz velikih, providnih, čaša, konjak. Krilov je tražio pivo. Rjepnin ništa nije pio” (Crnjanski 2004: 405). Nastojeći da ga zadrže za debatnim stolom, Rjepnina sagovornici neprestano razdražuju, pa mu je Bjelajev, „iako je znao da Rjepnin ne pije, – sipao konjak” (Crnjanski 2004: 406).
Dijaloške partije u uvodnom delu „Debate o Moskvi” odvijaju se u registrima dvaju osnovnih, a suprotnosmernih htenja: želje Organizacije za Rjepninom i Rjepninove želje za prekidom svakog odnosa sa Organizacijom. Tako jedna od pregovaračkih deonica počinje Krilovljevim kratkim, pozdravnim govorom, koji iskazuje želju institucije za rešenjem Rjepninovih problema, što bi mogao biti uvod i u rešenje problema koji je sam Rjepnin: „A Komitet želi da snosi i troškove njegovog preseljenja u London i njegovog boravka u bolnici, – što je potrebno” (Crnjanski 2004: 406). Procep u horizontu institucionalne želje, otpor pretećoj gravitaciji institucije, obeležava Rjepninova namera ukidanja svoga mesta u Komitetu i Organizaciji carističkih oficira:
„Nikakvih, neplaćenih računa oko svoga preseljenja, u London, nema, – a u Komitet ne misli više da se vrati. – Ni u Organizaciju” (Crnjanski 2004: 406). Izjava o prekidu uvećava napor figura institucije da se pozornost nad Rjepninom preobrati u sumnju u karakter postojanja takvog Rjepnina: „Bjelajev, koji je bio sav crven u licu, bio je stegao čašu, prstima, tako, da je Rjepnin pomislio da se sprema da mu je prospe u lice, ali je Bjelajev samo mrmljao: ’Zašto, knjaz, zašto? – Po čemu?’” (Crnjanski 2004: 406). Pitanje koje Bjelajev izgovara kao dvostruko iziskuje i dvostruko odgovaranje – ono koje dodiruje prošlost ruskog čego i ono koje dodiruje aktuelnost jednog postruskog zašto. Ukorenjujući svoju odluku u znanju o prošlosti, Rjepnin obrazlaže prekid i kao da argumentuje nužnost vlastitog izlaska iz sveta u koji je volšebno dospeo:
„Znao je da je Bjelajev, u Parizu, bio duša tajne organizacije ruskih carista, i, da se, u ratu, držao hrabro, ali, što se tiče Sorokina, o njemu je znao samo, to, da je bio detence, kad su se njegovi roditelji spasli, – pomoću Nemaca, – u Sevastopolju. Znao je, i to, da se taj mladi lepotan, u prošlom ratu, ubacio, – kao i toliki Irci, – u kraljevsko vazduhoplovstvo, englesko, i, da, iz njega nije izišao, nego je, i u Kornualiji, moljakao, da ostane u njemu. Bio je čak i ime promenio. Bio je sad: Mister Fowey. Bio je uzeo ženino ime” (Crnjanski 2004: 406).
Rjepninova diskusija sa Sorokinom i Bjelajevim, uz posredovanje doktora Krilova, žanrovski je označena, jer se odvija kao „nešto novo” u „toj komediji oko Rjepninove Ahilove pete”. A, kako je Nađi nagovestila supruga doktora Krilova, to sa Ahilovom petom je „sitnica” i ne sme se „ostaviti, tako”. „Debata o Moskvi” raskriva dvosmisleno htenje inicijatora sastanka u Poljskom institutu u vezi sa Rjepninom (jer Sorokin i Bjelajev žele da pitanje Rjepninovog članstva u Organizaciji, „i tih, kako kažu, neplaćenih računa, – likvidiraju” (Crnjanski 2004: 404)), pa njen žanrovski kontekst kao komedije4, tj. njeno situiranje kao debate u komediji, nagoveštava da je celo ovo poglavlje zaista polemičko, višeglasno, dakle i groteskno: šaljivo i ozbiljno, ružno i pogubno, nakazno i bolno, istodobno. Tu sintezu oprečnih tonova, dijaboličko preklapanje oprečnih likova Rjepnin najbolje sagledava misleći o Sorokinu, koji nije mogao biti samo jedan ili samo drugi – pošto on, „bez daljega”, nije pripadao ni jednima ni drugima – već se Rjepninu „činio zver. Lud. Komedijant” (Crnjanski 2004: 417). Figuracije smeha u „Debati o Moskvi” naveštavaju prisustvo zloduha, koji se ne vidi, jer je, ucepljen u svetsko iskustvo, postao proziran: čuvši od Sorokina da ni milion streljanih u Rusiji nije mnogo, Rjepnin „kao da se bio skamenio. Ćutao je. Usne su mu drhtale” (Crnjanski 2004: 415–416). Nastojanje Sorokina i Bjelajeva da, darežljivo – jer oni „imaju najbolju nameru”, jer oni „poštuju to”, jer oni „gotovi su da poprave”, jer, konačno, i Organizacija „ima najbolju nameru” – likvidiraju pitanje Rjepninovog članstva u Organizaciji samo je pokušaj da se zametnu tragovi u likvidaciji Rjepninove društvene i političke svojevolje, u njegovom socijalnom marginalizovanju, a potom i u njegovoj definitivnoj propasti – u ubistvu Rjepnina.
Podupirući privid o brižnosti institucije prema Rjepninu, Sorokin i Bjelajev progovaraju o solidarnosti, kako bi se diskretno približili osnovnom planu diskusije. Funkcija konstitucionalnih vrednosti liberalnog humanizma, kakve su jednakost, solidarnost, sloboda, progres, nije „da opravdaju obavezu življenja u državi uopšte, nego preferenciju za jedan oblik države” (Riker 2004: 267). Pol Riker ukazuje na to da „individua postaje ljudska samo pod uslovom izvjesnih institucija”, pa tu uslovnost precizira obavezom čoveka „da se služi tim institucijama”, jer je baš obaveznost rečenog uslova pretpostavka „da bi ljudski djelatnik nastavio da se razvija” (Riker 2004: 262–263).
Ako institucionalna sredina predstavlja ambijent u kome se ispoljavaju i razvijaju najvažnije odlike humanog identiteta, suočavanje sa Rjepninom predstavlja suočavanje sa figurom koja je antiinstitucionalna i u protivljenju vlastitom razvoju. Ako, dakle, za glavnog junaka Crnjanski odabere čoveka koji, misleći samo na svoju smrt, najpre nevoljno odgovara institucijama, da bi ih potom svesno ignorisao, možemo nazreti napor institucije da se ono što je izvan nje, ono što je prestalo da se razvija, ono što je otcepljeno, sumnjivo i sumnjičeće, nadvlada, povrati, uravnoteži. S druge strane, za „nas koji smo prošli kroz čudovišne događaje HH -og vijeka, a koji su vezani za totalitarni fenomen, imamo razloge da čujemo obrnutu presudu koja je na drugi način teška, a koju je izrekla sama istorija kroz usta žrtava” (Riker 2004: 264). Jer, Pol Riker priziva Vaclava Havela, „samo u moralnoj svijesti jednog malog broja pojedinaca, koji su nepodložni strahu i korupciji, nalazi utočište duh koji je protjeran iz institucija koje su postale zločinačke” (Havel 1989, prema: Riker 2004: 264). Krizu institucija ne oličava Rjepninovo odolevanje u volji za smrt, već unutar institucija utvrđeno posthumano iskustvo. Jer je upravo Sorokin, istaknuta figura institucije, sekretar Udruženja, onaj što priželjkuje moć za razaranje sveta, dok Rjepnin, sklanjajući se od svih i svega, želi da napusti svet.
3.
Dijalozi u „Debati o Moskvi” narativne učinke ostvaruju dinamikom svog smenjivanja, sudarima ogledalskih refleksa, ali još više simboličkim i političkim opsegom pojedinih replika. Obraćanja Sorokina i Bjelajeva Rjepninu imaju konture isledničke retorike, prožete aluzijama, pretpostavkama, interpretacijama, minijaturnim naracijama priznanja, uvredama, pretnjama. Svako pitanje aktivira nalog da junak posvedoči sebe onakvog kakvog ga, kao krivca, vide Sorokin i Bjelajev: hoćemo „da čujemo”. Sorokin i Bjelajev neretko ponavljaju Rjepninove reči, ali ne pristaju na njihovo osnovno značenje – premda Rjepnin govori neuvijeno, jer on je „za reč, javnu i jasnu” i jer ima običaj da „kaže šta misli”, kad ga pitaju – već je opsedaju sumnjom, izazivajući priznanje nečeg drugog, što bi junaka odredilo kao prestupnika. „Već samo prenošenje tuđe tvrdnje u obliku pitanja dovodi u sukob dva osmišljenja u jednoj reči: jer ne pitamo samo, mi problematizujemo tuđu tvrdnju” (Bahtin 2000: 183). Rjepninovu potvrdu da sluša emisije Moskve u svom stanu prati Sorokinovo pitanje o tome da „valjda sluša i marš Buđonijeve konjice, koji se često čuje?” (Crnjanski 2004: 408), na šta Rjepnin odgovara rečima o ukorenjujućoj vrednosti ruske pesme:
„Sluša, kaže. Čak mu se i dopada. On je Rus. I ostaće to, do smrt. To je logično. On ceni logiku više svega, i, pesmu rusku voli više svega. Seća ga Rusije. Seća ga mladosti” (Crnjanski 2004: 408). Rjepninovo priznanje da Moskvu „sluša” u svom stanu ne zadovoljava znatiželju tužitelja, pa on nastavlja sa propitivanjem, provocirajući i priznanje o slušanju i drugih ruskih pesama: „Sorokin je, međutim, cereći se, nastavio da pita, – kao neki inkvizitor, Rjepnina, da li je i u Ekaterinodaru, taj marš slušao? Da nije već u Odesi to slušao?” (Crnjanski 2004: 408). Nakon što se, na početku razgovora, podrugljivo obrati Sorokinu sa „How d’ you do”, Rjepnin će prozreti manipulativnu retoriku svojih sagovornika, jer to što „mu se čini, da ga je Sorokin pozdravio sa ’tovarišč’” treperi u dvostrukoj frekvenciji: „Nada se da je to bilo samo šaljivo, a ne neka, lična, aluzija?” (Crnjanski 2004: 405)5. Debatna upotreba označitelja tovarišč vrhuni na kraju „Debate o Moskvi”, kada je Rjepninu najneuvijenije prigovoreno: „Tovarišč odlazi Staljinu” (Crnjanski 2004: 415). Na istovetan način, samoća iz pitanja Bjelajeva Rjepninu „Zašto se usamio?” ima drukčiju konotaciju i drukčiji pragmatički učinak, nego samoća u Rjepninovom melanholičnom samoodređenju: „Ima i usamljenih ljudi na svetu. I on je to” (Crnjanski 2004: 408). Za Sorokina i Bjelajeva Rjepnin je disfunkcionalni emigrant, koga treba kompromitovati pred britanskim vlastima i diskreditovati unutar sveslovenske emigrantske zajednice. Na Sorokinovu diskretnu optužbu da „tovarišč sluša Moskvu, – emisije Moskve” Rjepnin će odgovoriti da je „to tačno”, kao i to da na sedmom spratu zgrade u kojoj stanuje ima radio-aparat u zidu, koji „nimalo ne krije” (Crnjanski 2004: 407). Rjepnin potvrđuje i pretpostavku prokazivača da tamo sluša i „marš Buđonijeve konjice, koji se često čuje” (Crnjanski 2004: 407).
Ali će Sorokinu kazati i o jednom principu, u kojem se njih dvojica neizmirivo jedan od drugog udaljavaju:
„Sluša, kaže. Čak mu se i dopada. On je Rus. I ostaće to, do smrti. To je logično. On ceni logiku više svega, i, pesmu rusku voli više svega. Seća ga Rusije. Seća ga mladosti. A rat je prošao. Sad je mir. Ako Sorokin smatra da treba da sluša pesmu koju su Nemci pevali u ratu, – o Lili Marlen, – on nema ništa protiv” (Crnjanski 2004: 408).
Figura ideološke subverzivnosti u liku Rjepnina – onoga koji dela lakomisleno, kako je to u telefonskom razgovoru Nađi kazala supruga doktora Krilova – istaknuta je godinu dana pre diskusije opisane u poglavlju „Debata o Moskvi”, kada je junak Romana o Londonu iz Organizacije ruskih carista „istupio, zalupivši vrata za sobom” (Crnjanski 2004: 404). Godinu kasnije, Rjepnin odbija da se vrati, da ponovo prođe preko praga vrata koja je zalupio sa sobom. Stoga Sorokin i Bjelajev odabiraju naizgled neutralan prostor Poljskog instituta, nastojeći da ideološki raščitaju Rjepnina, da propitaju Rjepninovu volju da se vrati tamo otkud je, zalupivši vrata, definitivno otišao.
Rjepnin, međutim, nije tek onaj koji odsustvuje, koji se iskrada i tiho povlači iz Organizacije, već kao da želi da se zna da je otišao, da više neće, da više ne pripada. Pripovedač raskriva Rjepninove trenutne namere, mnogo šta od onoga što on „misli” i što „ne misli” da učini – a još ranije je supruga doktora Krilova ocenila da, kad nešto ne misli da uradi, Rjepnin onda zapravo lako misli, mada ta lakomislenost može ishodovati i time da mu noga „može ostati kraća” (Crnjanski 2004: 404).
Ali pripovedač pokazuje i razvoj Rjepninovih ideja, pa dakle i momenat nastanka Rjepninovog političkog manifesta, kada je „pre više od godinu dana, istupio, zalupivši vrata za sobom” (Crnjanski 2004: 404). Jer Rjepnin je još tada, a ne na letovanju u Kornualiji, oglasio sebe kao figuru krize mišljenja unutar ideologije ruske emigracije u Londonu. Udarac vratima kao glas o Rjepninovoj autentičnosti obeležava i početak istrage Rjepninovog slučaja, što se maskira kao intenzivna potraga za junakom: za Rjepnina su svi zainteresovani, svi se raspituju telefonom za njega, svi ga traže, pozivaju ga na svoja imanja, nalaze novi posao, novi stan itd. Ali taj čudnovati ruski knez svojim protivljenjem pozivima kao da razgrađuje, a u stvari ubrzava mehanizam političko-trgovačke igre koja se oko njega odvija. Rjepnin jeste otišao, ali ne samo što je otišao, već je u tragove odlaska upisao jedno NE, a oni koje je napustio kao da nastoje da sada preokrenu njegov pređašnji pokret.
Da Rjepnina, dakle, navedu da još jednom prođe kroz ista ona vrata, poništivši, tada, kao u kakvom ritualu, svoj raniji prestup, to problematično NE. Rjepninov udarac krilima vrata o dovratak potkopava, kao negacija, zaverenički kontrakt koji se tu, u Organizaciji ruskih carista, uspostavlja, jer prolazak junaka kroz taj okvir, kroz taj ram od vrata, izlazak u prostor izvan institucije, označava i proziranje nove svrhe političkog udruživanja emigranata. Zato Rjepnina, čoveka koji je „lakomislen” i koji je spreman da se drzne i da „ne misli”, ali baš tada misli i zna karakter emigrantskih komiteta, treba ili vratiti u kanon političkog mišljenja i tako ga obeznačiti, ili ga konkretno obesnažiti, isterivanjem na socijalnu i egzistencijalnu marginu.
4.
Svoje prisustvo u Romanu o Londonu pripovedač obeležava neupravnim govorom, ali i instaliranjem naročitog vida posredovanja. U vezi sa jednim od Rjepninovih sagovornika, nailazimo u „Debati o Moskvi” na rečenicu: „Bjelajev ućuta, kao da mu je neka koščica zastala, u grlu. […] Čuo je, međutim, kako Rjepnin, glasno kaže: da je to tačno” (Crnjanski 2004: 407). Upravo zahvaljujući Bjelajevu kao medijatoru, kao onome koji čuje, doznaćemo i to da Rjepnin „ima radio-aparat u zidu u zgradi u kojoj stanuje. Na sedmom spratu. To nimalo ne krije” (Crnjanski 2004: 407). Nedelatno prisustvo Bjelajeva, verbalna disfunkcija u situaciji, prevladana je preko moći slušanja. Na Rjepninove reči, posredovane ulaskom pripovedača u dimenziju onoga što drugi junak čuje, nadovezuje se ono što po svoj prilici izgovara Sorokin, ali što se u pripovedanju registruje samo kao ono što čuje Bjelajev: „Valjda sluša i marš Buđonijeve konjice, koji se često čuje?” (Crnjanski 2004: 407). Lubomir Doležel ukazuje na važnost neverbalne komunikacije, posebno u momentima kada „neki gotovo neprimetan gest ili stav može biti pokazatelj snažne mentalne uznemirenosti”, ili kada „ćutanje i negativni semiotički činovi”, koje očitavamo kao „propuste u komunikaciji”, mogu da raskriju „skrivene mentalne događaje, prevashodno emocije” (Doležel 2008: 111).6
U Romanu o Londonu adresat od naročitog pripovednog značaja jeste, dakle, i junak koji sluša: na Sorokinove reči o Rjepninovom slušanju marša Buđonijeve konjice Bjelajev je zanemeo, a kada je svom tužitelju replicirao, i Rjepninove reči, kao malo pre toga Sorokinove, doznajemo posredno, kao ono što je Bjelajev čuo. I Rjepninova i Sorokinova reč, mada izgovorene tako da ih i pripovedač može preneti u formi upravnog govora, sustiču se i sudaraju u junaku koji ih čuje, odjekuju u njemu, menjaju ga, iziskuju reakciju, generišu nove izmene u sceni, zaoštravaju početni antagonizam između pregovarača, određujući kao delatnu pojavu i samog slušaoca. Dijalog u romanu pretpostavlja ekskluzivnog govornika, koji „se probija u tuđi vidokrug slušaoca, gradi svoj iskaz na tuđoj teritoriji, na njegovoj, slušaočevoj, aperceptivnoj pozadini” (Bahtin 1989: 37).7 Poruka koja se kroz slušanje pokazuje zapravo je dvostruko važna reč: važna kako s obzirom na ono što je njen autor (o sebi) odaslao svome sagovorniku, tako i s obzirom na način na koji je reč čuo onaj koga je pripovedač odabrao da nam je posredstvom svog slušanja predoči i tako preciznije odredi i poruku samu i figure između kojih se ona rasprostire. Crnjanski sve vreme izmešta poziciju iz koje se konstruiše vidno polje, dinamizujući tako unutardijaloški prostor: osim što pokazuje izmenu replika, pripovedač poseže i za onim što čuju, vide i znaju upravo sami junaci o drugim junacima. Treće lice, slušalac, nije pasivni element scene, već je sve vreme aktivan, jer slušajući reaguje na ono što su drugi izgovorili. Dijalog generiše aktivnost ne samo kroz nesaglasje dvojice pregovarača, već i slušanjem onoga koji ćuti, ali koji čuje, budući da u njegovom slušanju treperi i neki neizgovoreni jezik iza javnog govora. Ipak, „subjekt koji promatra nije stalniji od onog kojeg promatra, i svaki put kad promatrač zaista uspije protumačiti svoj subjekt, on ga mijenja, i mijenja ga sve više što se njegov interpretativni proces primiče bliže istini” (Roberts 1992: 145). S druge strane, „svaka promjena u subjektu kojeg se promatra zahtijeva naknadnu promjenu u promatraču, pa se taj oscilirajući proces doima kao beskrajan” (De Man, prema: Roberts 1992: 145).
Ne tek čuti ono što su Rjepnin i Sorokin izgovorili, već moći „videti” kako se u Romanu o Londonu sluša, pošto se u slušanju otkriva naročita dubina onoga što je izgovoreno, znači i da za svet ovoga romana, osobito za njegovog glavnog junaka, predmet i ishod debate o Moskvi predstavljaju važno događanje. Jer debata je o tome da li se i zašto Rjepnin i njegovi sunarodnici iz Organizacije „zauvek rastaju”, odnosno prekida li se „između njega i njegovih sunarodnika – i poslednja nit” (Crnjanski 2004: 417). Razlaz se pokazuje definitivnim i u polju jezika, jer junaci pri kraju glave progovaraju nedvosmisleno, neposredovano, obnaženim jezikom. Na poslednje dve stranice „Debate o Moskvi” razgovor se okončava prekidom niti koja je sam jezik, jednim nemamo-šta-dalje-da-razgovaramo. Da bi se u ishodu debate, u procepu niti jezika, prepoznao i trag nečastivog u događaju sučeljavanja nepomirljivih strana. Povlačeći crtu koja nepovratno deli njega i Sorokina, Rjepnin ponavlja svoje NE: „Kad bi se vi mogli da vratite tamo, mister Foi, bilo bi veliko zlo. To bi, opet, značilo, jedno pet hiljada streljanih, a možda i pedeset hiljada, streljanih Rusa. To nas deli, maladjec, najviše, to, to. To neću” (Crnjanski 2004: 415). A Sorokin, „cerekajući se, tiho”, uspeva da iznenadi čak i Rjepnina – koji je u njemu već prepoznao to što nikako neće, princip ne kojem govori NE – pošto insistira da se još jednom, kad je debata već okončana, izrazi kao volja za moć koja bi se ispunila kao volja za smrću drugih:
„Knjaz, šta sam čuo? Jesam li dobro čuo? Kad bih se ja vratio? Kad se budem vratio! Pet hiljada streljanih? Možda i pedeset hiljada? Bojim se, knjaz, da je to malo. Petsto hiljada, možda, – najmanje, vaše prevashodstvo. Milion? A verujte da bi mi, to bilo, i veliko zadovoljstvo. Sigurno” (Crnjanski 2004: 415).
Dijalog utelovljen kao debata, polemika, ima važnu ideološko-političku tematiku, osetan psihološki i emocionalni naboj, ali i primetne narativne učinke. „Debata o Moskvi” predstavlja tačku plus, jednu od petlji u tkanju koje pripovedanje uspostavlja unutar pokreta junaka ka samoubistvu, kao pribiranje razloga da život izmakne smrti, a da pripovedanje izmakne gravitaciji priče. Međutim, „Debata o Moskvi” ishoduje i kidanjem jedne od niti, pa tako i jednom tačkom minus unutar horizonta pripovedanja.8 Sa Sorokinom se, nakon obznane njegove strašne želje, uistinu i nema o čemu razgovarati, ali dijalog njega i Rjepnina ne pokazuje samo zašto se sa Sorokinom ne može razgovarati već i to da tamo gde se Rjepnin povlači, iako se njegovi unutarnji glasovi umnožavaju, sve je manje komunikacije, sveta, života. Jer polemika je okončana uklanjanjem kopče između Rjepnina i njegovih sunarodnika, na šta se nadovezuju Rjepninov naum o odvajanju od Nađe, njen odlazak u Ameriku, njegovo osamljivanje i gubljenje posla. Udaljavanje Rjepnina od svih pokazuje da je narativni mehanizam koji zaokružuje priču aktivan, jer je vodi apsolutnoj, nultoj tački, a život junaka okreće od samog početka željenom, pripovedanjem odlaganom, dovršenju u vidu samoubistva. Debata je bila prilika da se junak uspori na svom putu ka smrti, ali je završetak debate, obeležen „kidanjem niti”, to kretanje ubrzao.
Ako priznanje vlastite egzistencije iziskuje pristajanje na drugog, jer „dva glasa su minimum života, mimimum postojanja” (Bahtin 2000: 238), onda proces Rjepninovog osamljivanja možemo posmatrati i kao malu istoriju odumiranja dijaloga, slabljenja pozicije drugog u životnom polju junaka. Nemogućnost da se očuva odnos sa drugim određuje Rjepnina kao junaka neotklonjive i totalne samoće, koja se kao takva ne može živeti. Smrt kao prekid vlastitog biti nagoveštena je i u „Debati o Moskvi”, upravo potvrđivanjem i produbljivanjem želje – kao želje za vlastitom smrću – da se prekine razgovor sa Sorokinom i Bjelajevim, da se napusti Poljski klub, da se jednom zauvek raziđe sa Organizacijom, da se postigne nepovratna distanca sa svima koji ga zovu. Rjepnin je bio rešio „da iziđe iz tog sveta, zauvek, to veče. To više nije bio njegov svet, to više nije bilo društvo za njega, ni Nađu […]” (Crnjanski 2004: 406). Nastojanje da se redukuje govor drugih (o) njemu nagoveštava i postepeno obustavljanje svesti o sebi kao o drugom. Kada Sorokin na kraju „Debate o Moskvi” priznaje želju da u Rusiji ubija – što kao da predstavlja ne tek ironijski, već užasni odziv Odiseju mladog Crnjanskog: Na Itaki i ja bih da ubijam – on tom objavom najavljuje i želju za ukidanjem dijaloga. Okončanje diskusije o Moskvi i napuštanje dijaloga dvostrukim opredeljenjem za smrt – Rjepninovim za svoju, Sorokinovu za smrt mnogih – ne samo da ubrzava ritam približavanja kraju romana i konačnom zaokruživanju priče, već pojačava i osećanje epohalnog reduciranja jezika, osećanje vlade posthumanog iskustva – u svetu posle Aušvica. A voskresenjija za prošloje njet.
Časlav Nikolić
Univerzitet u Kragujevcu
Filološko-umetnički fakultet
Katedra za srpsku književnost
Nasleđe 37 • 2017 • 13−25
2 Ovaj rad je deo istraživanja koja se izvode na projektu 178018 Društvene krize i savremena srpska književnost i kultura: nacionalni, regionalni, evropski i globalni okvir koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije.
3 „Od prvog dana novembra onda otpočinje, u toj komediji oko Rjepninove Ahilove pete, nešto novo, Rjepninu počinju da stižu opomene, i pismeno, od Sekretarijata Organizacije carističkih oficira, – koja još postoji, negde, u magli, u Londonu, – za neplaćenu članarinu. Preti mu se tužbom, sudu. Šalju mu i jedan račun hotela KRIM, koji, kažu, nije platio. Idućeg dana, – bila je sreda, – dolazi mu i Krilov, u radnju” (Crnjanski 2004: 403).
4 Debata sa Sorokinom i Bjelajevim nastavak je „komedije oko Rjepninove Ahilove pete”, a dovršava se Sorokinovim smejanjem za Rjepninom, koji napušta Poljski institut, Krilovljevim uveravanjem Rjepnina da Sorokina i Bjelajeva „ne treba uzeti ozbiljno”, što se u poglavlju „Smeh svetog Georgija” nastavlja Rjepninovom ozbiljnom procenom Sorokinovih reči o nameri streljanja stotina hiljada neistomišljenika u Rusiji kao „glupe šale” i vizijom Sorokina kao „komedijanta”.
5 Kada Rjepnin kaže „Voskresenjija za prošloje njet”, Bejlajev će to momentalno izobličiti i odraziti kao „Voskresenjija rosijskogo carstva njet?” (Crnjanski 2004: 412).
6 Lubomir Doležel se poziva na Cvetana Todorova, Stivena Porča i Pjera vanden Hevela.
7 Govornika u romanu Pol De Man poistovećuje sa autorom i govori o nadvladavanju čitaoca i autora, u kojem se razrešava i „problem statusa koji činjenica, značenje i fikcija imaju u romanu” (De Man 1992: 128).
8 Mihail Bahtin je u Problemima poetike Dostojevskog ukazao na to da dijalog ne može biti „sižejan u strogom smislu te reči”, i to stoga što „sižejni dijalog isto tako nužno teži kraju kao i sam sižejni događaj, čiji on momenat u suštini i jeste” (Bahtin 2000: 238).
Izvor
Crnjanski 2004: M. Crnjanski, Roman o Londonu, Beograd: NIN, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Literatura
Bahtin 1989: M. Bahtin, O romanu, preveo Aleksandar Badnjarević, Beograd: Nolit.
Bahtin 2000: M. Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, prevela Milica Nikolić,
Beograd: Zepter Book World.
De Man 1992: P. de Man, „Dijalog i dijalogizam”, u: Vladimir Biti (priređivač), Bahtin i drugi, zbornik radova, Zagreb: Naklada MD.
Doležel 2008: L. Doležel, Heterokosmika: fikcija i mogući svetovi, Beograd: Službeni glasnik.
Lompar 2004: M. Lompar, „Roman o Londonu: koliko kišnih kapi?”, pogovor u: Crnjanski 2004: Roman o Londonu, Beograd: NIN, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Riker 2004: P. Riker, Sopstvo kao drugi, Beograd: Jasen.
Roberts 1992: M. Roberts, „Poetika i hermeneutika dijalogika – Bahtin i Pol de Man”, u: Vladimir Biti (priređivač), Bahtin i drugi, zbornik radova, Zagreb: Naklada MD.
