… Te priče (1) su upoređivali sa delima Žila Verna; književni komentatori su nekad čak bili skloni da me nazivaju engleskim Žil Vernom. U stvari, nema baš nikakve književne sličnosti između oštroumnih zamisli velikog Francuza i ovih fantazija. Njegova su dela skoro uvek posvećena pronalascima i otkrićima koja su potpuno ostvarljiva i on je dao nekoliko značajnih predskazanja. Njegovi romani su pobudili praktično interesovanje: on je, dok je pisao, verovao da će se pojaviti ono što još nije pronađeno. Pomogao je svom čitaocu da se saživi sa budućim pronalaskom i da shvati kakve će on imati posledice — zabavne, uzbudljive ili štetne. Mnogi od njegovih predskazanja ostvarila su se. Međutim, moje priče, sabrane ovde, ne pretenduju na to da je sve što je u njima opisano — mogućno; to je mašta sasvim druge vrste. One pripadaju onom istom književnom rodu kojem i Apulejev Zlatni magarac, Lukijanove Istinite priče, Petar Šlemil i Frankenštajn. Tu još spadaju neke uzbudljive zamisli Dejvida Garneta, na primer, Gospođa koja je postala lisica. Sve su to fantazije; one nemaju nikakve veze s mogućnim: isto su tako ubedljive kao jasno snevan san. One drže čitaoca zahvaljujući umetničkoj iluziji, a ne uverljivom argumentacijom, i dovoljno je da čitalac zatvori knjigu pa da odmah shvati da je sve što je ispričano neostvarljivo.
Interesovanje za sve priče sličnog tipa ne pobuđuje sama fantazija već nefantastični elementi. Te priče traže od čitaoca isto toliko razumevanja kao i romani „puni sažaljenja“, i fantastični elemenat, čudno svojstvo ili čudan svet, služi jedino za to da se naglase i pojačaju naše prirodne reakcije — čuđenje, strah ili zbunjenost. Fantazija sama po sebi nije ništa, i kada toj književnosti pribegavaju nevešti pisci, koji ne razumeju taj princip, ispada nešto nezamislivo glupo i ekstravagantno. Svako može da izmisli naopake ljude, ili antigravitaciju ili svetove koji liče na gimnastičke tegove. Te fantazije mogu biti zanimljive jedino onda ako se upoređuju sa svakodnevnim iskustvom i ako se uklapaju iz priče sva ostala čuda. Tada priča postaje ljudska.
*
… Da bi čitaocu olakšao igru mašte, autor fantastičnih priča treba da mu pomogne, služeći se svakom mogućnošću, ali nenametljivo, da ga navikne na nemoguću hipotezu. Pomoću verodostojne pretpostavke on treba da iznudi od njega neoprezan ustupak i da produži pričanje dok traje iluzija. U tome je, eto, bila izvesna novina mojih knjiga u vreme kada su se pojavile. Sve do današnjeg dana, ako ostavimo fantazije u naučnom ispitivanju, fantastični elemenat uvodi se pomoću magije. Čak se i Frankeštajn poslužio nekom besmislenom magijom da bi oživeo svoje veštačko čudovište. Javila se teškoća u vezi sa njegovom dušom. Ali krajem prošlog veka bilo je teško izvući iz magije makar i trunku verovanja u istinitost onoga što se događa. Palo mi je na pamet da se istinitost onoga što se događa. Palo mi je na pamet da se obični intervju s đavolom ili čarobnjakom može uspešno zameniti veštom upotrebom nauke. To nije bilo veliko otkriće. Samo sam zamenio stari fetiš savremenim i približio ga, koliko god je to bilo moguće, savremenoj teoriji.
Kada je pisac-fantasta savladao magijski princip, ostaje mu samo jedna briga: sve ostalo mora biti ljudsko i realno. Neophodni su prozaični detalji i strogo praćenje hipoteze. Svaka izmišljotina koja je van granica osnovne pretpostavke odmah daje celom delu nijansu neodgovornosti i gluposti. Kada je izražena hipoteza, interes pričanja usredsređuje se na to da se posmatraju osećanja i ponašanja čoveka pod novim vidnim uglom. Može se praviti priča ne izlazeći iz granica individualnog opita, kao što radi Šamiso u Petru Šlemilu, a mogu se proširiti okviri, kao u Guliverovim putovanjima, gde su podvrgnuti kritici ljudska ograničenost i institucije. Moje davnašnje veliko oduševljenje Swiftom, koje godinama ne jenjava, može se ponovo uočiti u ovom zborniku; ono se naročito pokazalo u mojoj sklonosti da uvodim u romane savremene političke i socijalne probleme.
Herbert Džordž Vels
1934.
1 Reč je o romanima Nevidljivi čovek, Rat svetova, Mašine vremena, Ostrvo doktora Moroa.
