Mi samo mislimo da znamo o čemu govorimo kad govorimo o Mediteranu.
Mi ne znamo da li govorimo o onome što jeste ili o onome što nedostaje, onome što je postalo kulturnoistorijski nedostatak jer je u tome skrivena tragedija o kojoj se ćuti.
Razgovor o Mediteranu mora početi nekim od čuvenih određenja za koje se smatra da su svakome jasna i koja su tokom godina, ili vekova, postala nezaobilazna. Postoji, međutim, kardinalna razlika između ideje Mediterana kao unutrašnjeg mora, koja odmah indicira da postoji i neko spoljašnje more, i utvrđuje da je odnos ta dva morska prostranstva za čoveka bitan, i ideje mediteranskog prostora koji, recimo, zahvata pojas u kojem uspeva maslina.
Razlika je neverovatno velika, premda je i ova druga, najčuvenija savremena koncepcija, u osnovi zapravo antička. U njoj se, na način gotovo neprimetan, prednost daje Ateni Paladi, antičkoj mudrosti oličenoj u gestu boginje koja gradu koji će i nositi njeno ime, ali i odrediti jednu mediteransku epohu, daruje maslinu, određujući tako ono od čega se može živeti kao najvažnije. Izbor Atene koja na maslini zasniva mediteranski život umesto Atene Nike, pobednice koja nameće snagu života oličenu u pobedi nad suparnikom, govori o mediteranskoj vezanosti za sile života u prirodi. Atenino razumevanje masline istovremeno je razumevanje Mediterana, znak domaćeg uma u kojem mediteranski duh života trijumfuje. Život zasnovan na politički skromnoj osnovi jedne biljke, a ne život zasnovan na društvenoj privlačnosti i moći pobedničkog mentaliteta, trijumfuje kao mediteranska vizija života. Međutim, Atena kao boginja mudrosti i pobede daje mediteranizmu još jednu simboličku razmeru. Iako je Mediteran područje strahovitih borbi i osvajanja, slika mediteranskog načina života je slika blagosti i prirodnosti – to je simbolički utisak masline, predstava koja je sačuvana u kolektivnom pamćenju. Utisak masline zbog nečega je važniji od svih pomorskih bitaka, peloponeskih i punskih ratova, napokon rimskog zaokruženja mediteranskog limesa.
Određenje mediteranskog areala maslinom ima dakle dubok smisao, koji lako izmiče pažnji. Mediteranska maslina zapravo nije samo skriveno obeležje mediteranske klime i biocenoze, nego je znak jednog duha koji vlada ovim svetom. Da li kada govorimo o Mediteranu znamo da ne govorimo o jednom ambijentu nego o jednom stavu prema životu? Toga smo svesni u slikama dnevne rutine ili načina ishrane, ali kada je reč o jednoj široj društvenopolitičkoj i istorijskofilozofskoj slici, nju je tako lako ispustiti iz vida iako je ona zapravo presudna. Društvenoistorijski smisao toga što ćemo nazvati utiskom masline, koji podrazumeva rađanje i nasleđe demokratije kao i njenu imperijalizaciju u Atinskom savezu je skriveni, podrazumevani smisao mediteranizma kao stava prema životu.
Snagu ovako začetog predanja o mediteranskoj maslini posebno potvrđuje hrišćanska slika maslinove grančice sa kojom se posle velikog potopa praocu Noju na njegovoj enciklopediji opstanka izgrađenoj u obliku broda vraća čvrsto tlo, najava kopna, teritorija života i mir sa samim Gospodom. Mir koji trijumfuje, upravo u nagoveštaju masline, pretvoren je u arhetipsku sliku bez koje se ne može zamisliti ni sadašnjica: maslinova grančica najvažnija je simbolička crta povezivanja ljudi i nacija u društvenu zajednicu.
Uz maslinovu grančicu – a tu valja uzeti u obzir i golubicu koja je nosi, i koja je povezana ne samo sa slikom silaska Svetog Duha tokom čina krštavanja, već i sa prenosom religijske tradicije iz Egipta u Grčku – vizija Mediterana postaje nov mit, koji može da traje i u savremenosti. Pravo pitanje, prema tome, ne bi bilo koliko je duhovito i tačno inače domišljato rešenje da maslina odredi prostor Mediterana, već koliko je mitski prizor još uvek živ. Mit je živ, osećamo ga i danas, a arhetip Mediterana duboko je ukorenjen u potisnutom sećanju i nevoljnom zaboravu. On je danas još više neurotički aktivan: mir je zadatak u svetu u kojem ga nikada nema i zato deluje ne kao neka lepa nada i uzbudljiva maštarija, već kao stalni izvor dvostruke nesreće: ratne propasti koja uvek negde besni, i neodrživosti mira uprkos svim naporima i zaklinjanjima. Mir je, jednom rečju, neodrživ, a maslinasta slika mediteranskog pejzaža trebalo bi da bude njegov najbolji i najznačajniji simbolički garant. Mediteran je mišljen da bude arhetip mira, i tako se često i opisuje mediteranski mentalitet za razliku od nekog drugog, osvajačkog na primer, a ipak nije tako.
Tu gde naš razgovor tek treba da počne, teškoće se čine nepremostivim. Već prvi nagoveštaj hermeneutičke drame Mediterana vodi ka tome da zaključimo kako dok govorimo o Mediteranu samo mislimo da znamo o čemu govorimo. Nismo valjda željni pripovesti o tome gde je smeštena radnja neke priče i koji se geografski elementi prepoznaju u nekome stihu? Nije, naravno, samo po sebi rđavo otkriti kakva je lokalizacija nekog književnog dela, iz nje se često može iscediti još neka kap smisla, ali to nije dovoljno. Ukoliko se go vori o jednoj posebnoj geografskoj, istorijskoj i geopolitičkoj regiji, odmah bismo morali da nastavimo da govorimo i o drugim regijama, poput dunavske ili moravsko-vardarske, skandinavske ili baltičke. To nam se možda i čini bliskim, pa se ponekad tako određuje apeninsko ili iberijsko, nekmoli naše dinarsko, ali zamislimo da se takav pristup proširi i da potražimo imena dalekih regija, recimo u Indiji i Kini, Australiji i Brazilu, na rogu Afrike ili Južne Amerike. Šta nam one znače? A ako nam ne znače ništa, ili skoro ništa, onda ni naš interes za Mediteran nije sam po sebi razumljiv i uskogrudo poverenje u to kako je ono što poznajemo i čemu pripadamo, ili bismo želeli da pripadamo, samim tim važno, treba da ustukne pred boljim mišljenjem. Mediteran koji bi nam bio važan zato što je naš i zato što nam je poznat, ne bi bio važan. Naše interesovanje sasvim teško bi se moglo zasnovati i braniti pukom kontingencijom da smo mi tu, a kada ste već tu ne samo što ne možete biti nigde drugde, nego je bivanje tu najvažnije. Da se posthajdegerijanski našalimo sa tim biti-tu, nije najvažnije tustvo. Ako se ne misli Mediteran kao izazov smislu opstanka i društvenom biću savremenog čoveka, ako se ne misli zašto je mediteranski sloj književne imaginacije bitan, onda je lokalizacija samo znak jedne sebičnosti da smo sami sebi važni, a ne da je Mediteran značajan. On je značajan samo ukoliko nešto posebno znači, i ako je to što znači važno kao takvo, a ne zbog nas. Ili, drugačije rečeno, ukoliko smo važni i mi, onda je to zbog Mediterana, a ne obratno: da je Mediteran važan zbog nas.
Zato je tajna Mediterana i ono što je za srpsku kulturu i istoriju izgubljeno u mediteranizmu problem veći od sposobnosti da se on u nama samima kulturnoistorijski i društvenoistorijski utvrdi. O čemu govorimo kada govorimo o Mediteranu, možemo znati samo ukoliko pitanje Mediterana nije partikularno ili akcidentalno. Ili je Mediteran bitan u boljem smislu reči, ili je odabir Mediterana kao teme sitna ljudska sebičnost da je čoveku uvek važnije njegovo mesto od svih drugih mesta. Doduše, to ne odgovara na pitanje o tome kako se dolazilo na Mediteran a ne odlazilo od njega, jer su migracije u mediteranskom smeru kretanja naroda toliko značajnije od migracija sa Mediterana. Savremena ekonomski uslovljena preseljavanja samo prividno odudaraju od političkih i ratnih izgnanstava u kojima nema ničeg romantičnog poput susreta s nepoznatom zemljom.
Pravi problem nastaje, međutim, kada se uoče neke teške protivrečnosti našeg odnosa prema Mediteranu. Jedna je da srpska kultura nema stalan i pouzdan oblik trajanja na samom Mediteranu. Drugi je da se o njemu i govori i ćuti, kao i da postoji posebna vrsta anksioznosti vezana za pitanje Mediterana u srpskoj kulturi i srpske kulture na Mediteranu. Čak bi se moglo pomisliti da ima nečeg neizlečivo neurotskog u ovoj simboličkoj napetosti srpskog mediteranstva, pa čak i u opoziciji dinarskog i mediteranskog mentaliteta. Nije teško prepoznati kojem se savremena srpska kultura priklonila, ali jeste više nego teško postaviti pitanje šta se time dobilo i izgubilo. To je pitanje koje jedva da se sme postaviti jer na granici ovoga saznanja budno vrebaju večni čuvari prošlosti i poraza, i ne opraštaju ukoliko se ono pomene izvan dobro utvrđenog, uhodanog ritualnog pitanja čiji je jedini smisao da ukine samu zapitanost.
Teško je to pravo pitanje i postaviti, a možda nemoguće na njega odgovoriti, ili ravno samoubilačkom izazivanju. Koliko je ovo težak problem svedoči već i jedno podsećanje koje kao da govori nešto što se nikada ne sme kazati: za naše samorazumevanje važna je slika srednjovekovnog utvrđivanja identiteta, a za nju je od nesrazmerno većeg značaja pitanje odnosa prema Vizantiji i njenom nasleđu nego izlazak na samo more. Taj identitet čuva i hoće da sačuva svest o sebi kao vizantijskom potomku, ali u tome čuvanju skrivena je od očiju i svesti jedna krajnje jednostavna istina da, nakon što bude napisana ni ovaj tekst više neće imati isti smisao: Vizantija je mediteranska. Kako je moguće da u našoj svesti ne postoji ta toliko važna komponenta, zašto se Vizantija shvata u izvanmediteranskom smislu reči, zašto naše viđenje sopstvenih korena ne uključuje naše mediteranstvo kao takvo? Istorijski razlozi, pa čak ni ona srbijanska povređenost koja, na našu najveću nesreću, kulminira na završetku dvadesetog veka, nisu nejasni. Nejasno je zašto je ovo toliko teško reći bez ikakvih pretenzija na ispravljanje istorije koja je istorija neuspeha, povlačenja, propasti i napuštanja, jedna ostavljenost posle koje smo više sami nego što smo to ikada smeli da budemo.
To je onaj trenutak kada uopšteni razgovor o mediteranstvu prestaje i kada se nagoveštava zašto je mediteranski lik jednog neobičnog, kontroverznog i izuzetnog stvaraoca kakav je Milorad Pavić posebno važan, i kada se može videti da je značajan deo te kontroverze oko njega posledica upravo nekoliko nemogućih nasleđa, kakva su vizantijsko, mediteransko, građansko i barokno, koja nas uznemiruju. Pavić je pisac toga uznemirenja i to je ono što mu čuvari samo jedne verodostojnosti nikada neće oprostiti. Mediteran u Paviću, Pavić Mediteranac i Pavićev Mediteran slike su koje nisu stvar njegovih tema, već jednog kulturnog i simboličkog izazova kojem još uvek nismo dorasli. Razumevanje izvanredno teškog problema simboličke vrednosti Mediterana, posebno teškog iz perspektive srpske kulture je stvar (propale) budućnosti. U tom pogledu, ali ne samo tom, i razumevanje dela Milorada Pavića je stvar takve budućnosti. Koje, na nesreću svih nas i kao najveća pretnja našoj kulturnoistorijskoj poziciji, ne mora i biti. Uverenje da te budućnosti ima i da je ona nenarušiva, počiva na pukoj predrasudi da zato što smo danas još uvek tu, moramo biti tu i ubuduće. Spiskovi nestalih i iščezlih neuporedivo su duži od onih koji su tu i kada je reč o vrstama živih bića, i kada je reč o istoriji naroda.
Razmere ovoga problema biće malo jasnije čim se pokaže da su teškoće zapravo mnogo veće, a stepen naše nespremnosti da ga uočimo i istražimo ogroman. To postaje očigledno ukoliko književno-istorijski otvorimo oči za ono što ne vidimo; u tom slučaju odmah postaje očigledno kako u srednjovekovnom sloju srpske književnosti jedva raspoznajemo mediteranski aspekt književne imaginacije iako je, da to odmah stavimo u prvi plan, sam Hilandar mediteranski. Tamo gde se rađa srpska književnost – u liku Svetog Save i njegovih dela koja su i književna, već je srpska književnost mediteranska. Ali, za razliku od kontinentalne imaginacije manastira i rukopisa koji se vezuju uz njih, i državne poslove, mediteranski izazov ostaje sasvim utišan i praktično se svodi na anegdotu o spasu u oluji, lepom hrišćanskom pastišu. Kako to da se Hilandar shvata, recimo to s najvećim stepenom prigušenog cinizma, toliko „inlendno“ a ne mediteranski? Da li je priroda vere odista toliko više kontinentalna nego primorska, ili je spasenje više u prašini pokraj druma nego u neodoljivosti morskog vala?
Ono što tako počinje u slepilu istorije književnosti, tako se i nastavlja. Pri tome je mediteranski sloj usmene književnosti morao biti manje razvijen od onoga koji po nastanku ili po izrazu pripada kontinentalnom, i naročito dinarskom okruženju, ne samo zbog romanizovanih gradskih naselja i drugačijeg sistema kulturnog označavanja u primorju, nego i zato što su unutrašnji razlozi za distribuciju simboličkih vrednosti u tome trenutku već daleko od starijih slojeva i epskih poprišta kakva su argonautske potrage ili homerska putovanja. Međutim, prvi zapisi naše usmene literature su, paradoksalno i isto toliko zakonomerno, upravo mediteranski. Prvi tragovi usmene književnosti su mediteranski, oni pripadaju svetu ribarskog i „morlačkog“ prigovaranja u samom književnoistorijskom začetku. Nije drugačije ni moglo da bude, kako bi se u prostoru koji sledi najdublje epsko nasleđe izgubio svaki trag velikog epskog doba literature? Ono što bi trebalo da bude pečat mediteranskog smisla ostavljan na samom rodnom mestu srpske književne imaginacije – ne umanjujući pri tome ni internacionalizam i interkulturalnost ovog mesta rođenja – upravo se zbog dubine našeg nerazumevanja i neprianjanja uz mediteransku tradiciju, i zahvaljujući ideološkim i političkim manipulacijama, okreće protiv nas u onoj meri u kojoj smo nespremni da svoj mediteranski lik usvojimo i zadržimo.
I tu dolazi treći, najteži udarac mediteranskoj tradiciji, onaj gubitak koji se vidi od renesanse do baroka, od Dubrovnika do Kotora i od Hvara do Bara, raspon u kojem se pokazuju sve slabosti naše kulturne zatvorenosti, nedostatak aproprijacije i tradicizacije. Naravno, sukob sa ogromnom, pretećom i agresivnom latinizacijom nipošto se ne sme potceniti, pa je i smisao otpora mediteranstvu zapravo naličje te zaštite sopstvenog identiteta, u kojoj je došlo do kardinalne greške i odricanja od sebe. Ono što je u najmanju ruku bilo zajedničko počelo je zbog toga da dobija obrise nečeg stranog sve do konačnog udarca u kojem stvaralaštvo katoličkih Srba biva ispušteno iz celine srpske kulture. Slabljenje i gubitak mediteranskog lika kulture najniža je tačka našeg samorazumevanja, i to nije sve. Ona je toliko obeshrabrujuća da se zbog ovog konačnog narušavanja mediteranskog kontinuiteta trajno gubi puna svest o njemu, toliko čak da se i tematizacija Mediterana slabije uočava u epohama kada ona ima posebnu ulogu, a tu se jasno ističe modernizam, čija je opštost bila mogućnost da se ovaj drastični diskontinuitet prevlada.
Dovoljno je videti kako, od Vojislava do Dučića i Šantića, od Laze Kostića do Disa i Bojića, u samom korenu srpskog modernizma raste mediteranski simbolički sloj, pa da se dođe na pomisao kako susret modernizma i mediteranizma ne može biti slučajan. Šta to modernistički srpski stih otkriva u tajni Mediterana, što je bilo potrebno da bi se sve kapije modernosti raskrilile? Je li to ona opštost kojom počinje Lirika Itake, ili onaj bol nespoznanja koji tako strašno odjekuje u Serbiji? Odista se nismo ni sreli: nije to samo izgubljena prošlost jedne veličanstvene epske uspomene, već i mediteranski lik Srbije u susretu koji se nije dogodio – istorija Srbije kao zemlje srećnog mediteranskog blagostanja, na kojoj simbol masline ostavlja antički pečat jedne duboke mitske i arhetipske promisli o tome šta je smisao sveta. Modernizam, izronivši naposletku između Krfa i Itake, između vidovdanske etike i mediteranske epopeje, između moralnog sloma nečega što ne može da se ujedini s velikom prošlošću koja se neće ni obnoviti ni trajati, u svemu tome se sa gorčinom Crnjanskog govori ono što je bilo najteže čuti.
Kod Crnjanskog piše da te mediteranske blagosti neće nikada biti, kao što ni jedinstva prošlosti i sadašnjosti neće biti. Tu gde Crnjanski poseže za Mediteranom, tu je gubitak najveći. I zato se on, kada mediteranski lik hipnagogički odjekne u našem neosimbolizmu ili onome što nevešto pokušavamo da tako zovemo, u opštosti mora i morskog kod Lalića, Hristića i Radovića zapravo gubi. To je sada već mediteranska praznina, kao što ta praznina postoji i u srpskoj prozi istoga vremena.
Mediteran su na trenutke dosezali i Kiš i Pekić, ovaj drugi čak u Zlatnom runu na način koji nije zanemarljiv u istoriji imaginacije, toliko da se argonautički ep pojavljuje kao ključ romaneskne epopeje, pa opet se može reći da iako je to dublji dodir sa Mediteranom nego u Kako upokojiti vampira, taj dodir nema ovu modernističku dramu i dubinu koja je preostala zaboravu. Zato je panonska perverzija morskog dna kod Kiša mnogo važnija nego tanak, akcidencijalan mediteranski sloj u Grobnici za Borisa Davidoviča ili Enciklopediji mrtvih. U najboljoj prozi tih istih godina, kada smo mogli da budemo na Mediteranu ali kada je on konačno oblikovan kao tuđ, u srpskoj književnoj imaginaciji je, posle modernizma, nastajala praznina jedne uspomene. Mediteranizam postmoderne književnosti u znaku je te praznine.
Zato je mediteranizam Crnjanskog i Andrića, Rastka Petrovića i Desnice, zapravo vrhunac modernističkog traganja. Sumatraizam je njegovo najveće proširenje, a Desničin raskol kultura, u oba romana, koji završava onom „bizantskom ikonicom“ u Proljećima Ivana Galeba, vrhunac istorijskog i simboličkog cinizma. Tog mediteranizma, koji ima snagu sudbine celog kulturnoistorijskog pa mćenja i njegovog gubitka, nema kod najboljih pisaca mediteranske uspomene u ovom novom razdoblju, kod Radoslava Petkovića i Dragana Velikića, kod Vladimira Pištala i Gorana Milašinovića, ili u najnovijim pokušajima Igora Marojevića i Katarine Brajović u kojima je ispraznost simboličkog prostora očigledna – vremena su se već nepovratno promenila. Mediteranske teme ni kod Koša, u Mrežama ili sabetajskoj obmani mesijanizma, nekmoli kod Lalića i Bulatovića, iako imaju neki trag modernističke drame, nisu mogle da preovladaju. Mediteranski sloj je, zajedno s tragedijom modernizma, ostao u književnoj prošlosti, i tek je jedan izuzetak o kojem je prerano davati sudove – Nikola Malović, ekskluzivni pisac bokeljskog gubitka u srpskoj kulturi, možda ponovo otvorio ovo epohalno pitanje. (Postoji još jedan takav gubitak u prozi, određen pričama Davida Dušana Miladinova, izvanrednog pripovedača čiju čak ni smrt nismo uspeli da primetimo, ili u romanu Split Slavoljuba Stankovića, koji je malo čitan i potpuno zapostavljen iako je reč o odličnoj knjizi; slično je i sa mediteranskim tragovima u srpskoj drami recimo Koprivice i Vide Ognjenović) Malovićevo osećanje za ono što je od Mediterana ostalo, jedna neodoljiva i paranoična hiperbolizacija kao mera gubitka, mogao bi da bude poslednji veliki prilog jednoj tajnoj, skrivenoj ili nepostojećoj istoriji koja se neće promeniti. Mogla bi da se promeni samo i jedino kada bi se u nekoj neočekivanoj zrelosti srpska kultu- ra vratila odavno izgubljenoj celini, a za veru u to potrebno je više optimizma no što bilo koja posvećenost može da ponudi.
Na tom mestu gubitka postoji, međutim, poetički kompleks pada Konstantinopolja, koji se kod Pekića, Gorana Petrovića i Radoslava Petkovića javlja kao mesto najveće simbolizacije, o čemu je pisano na drugom mestu. Ovde neka bude pomenuto samo da bi se moglo reći da je upravo najviše neurgalična tačka izgubljeno mediteranstvo Vizantije mesto novog poetičkog početka. Ono što najviše nismo bili spremni da vidimo, vizantijsko mediteranstvo i mediteransku Vizantiju kao svoju nedostignutu sudbinu, jednu lepu istoriju mediteranske sreće i radosti blagog života od koje smo otpali, to je istovremeno i mesto novog otvaranja simboličke prošlosti. Ako postoji blagost jedne sreće koja je za Bloha francuska, koja govori o prianjanju uz život kao velikom pristajanju jednom velikom da, koje podseća i na Tibodeove reči o romanu, onda postoji i vizija mediteranskog života posle imperija u kojem preovladva srećni spokoj blage klime postojanja umesto opstanka, pristajanje na radost i sreću, vedrinu i razdraganost, zdrav život poput dobro odmerene i izbalansirane mediteranske ishrane. Umesto toga, mi imamo pad, propast, simbolički gubitak, i zato se srpska književnost kao po pravilu okrenula padu Konstantinopolja
Možda je s početka ovog teksta u kojem ipak nije rečeno ono najstrašnije, jer meru te istine valja saopštavati vrlo polako, postupno, kao lek koji može i da otruje, trebalo predvideti i neko mesto na kojem treba da nastupi olakšanje. Jedno takvo olakašanje moglo je da donese slabo metodološko i metafizičko rešenje da se tekst zasnuje na ponajviše mediteranskom piscu u savremenoj srpskoj prozi, a to je Milorad Pavić. Ali pred svim teškim pitanjima i još težim zaključcima nema olakšanja koje bi donelo istraživanje Mediterana u srpskoj kulturi udobno vezano za Pavića kao za bilo kojeg autora kod koga se javlja mediteranizam. Pre svega Pavić nije takav pisac, on je slučaj za sebe i problem koji kao takav nema rešenja.
Možda najveći srpski mediteranski stvaralac tako je posvećen Mediteranu u onome što je za njega bitno da ni pisci koji su ponikli na Mediteranu, ili mu posvetili pretežan deo svojih tematskih preokupacija, nisu u većoj meri pronikli u najdublju kontroverzu srpskog mediteranstva i mediteranskog srpstva. Pri tome niko ne zna pouzdano šta je Pavić o Mediteranu mislio. Može se nagađati iz izjava ili uspomena ili nešto nasluti na onim mestima gde Pavić najdublje ćuti. U najboljem slučaju, neko bi prikupio raznolike partikularne iskaze, ali se na osnovu njih ne može znati zašto je Pavić veliki pisac Mediterana i zašto to nije samo još jedan tematski okvir njegovih književnih dela. Za taj zakljucak potrebno je nešto drugo ono što ne sme da se napiše i u čemu prebiva strah. Pavićevo mediteranstvo je mesto spora koji vodimo sami sa sobom, jednog tereta koji se ne može prevazići. Ime tog tereta je ime jednog velikog simboličkog, istorijskog, geopolitičkog i metafizičkog neuspeha sa kojim je teško trajati, ali je lako zbog njega optužiti pisca koji uznemirava. Spor sa Pavićem je mesto istine o nama na koju nismo spremni, i mera tog spora pokazuje meru Pavićeve umetničke veličine. Osnovni mehanizam na kojem počiva Pavićev mediteranizam je jedna posebna vrsta kontradikcije u kojoj se vidi ono što Mediteran jeste, ali nije to ostao za nas, i ono što mi nismo, ali je trebalo da postanemo da bismo to bili za sebe. Zato je smisao Mediterana tako utkan u njegovu prozu da izaziva bol, nevericu, otpor, odbacivanje i užasnu lepotu tragičkog saznanja.. Pavić je ne samo veliki i čitani pisac već jedan od autora koji su odredili kraj dvadesetog veka. Ta kontradikcija nepodnošljivosti i neodoljivosti je moguća na onaj isti način na koji ono što odbija istovremeno i izuzetno privlači. Pavić je otuda nepodnošljiva i neodoljiva protivrečnost, a ta je protivrečnost upravo umetnički oblik mediteranske kontradicije u srpskoj kulturi, istoriji i samosaznanju. Da bi to postigao, Paviću je bilo potrebno nešto što dolazi s onu stranu modernističkih protivrečnosti, ali u čemu i te protivrečnosti uspevaju, da najteži poetički izraz, a to je jedna posebna vrsta kontravokacije. Pavić je pisac Mediterana u meri snage te kontravokacije. Upravo u njoj on doseže istinu i lepotu mediteranizma.
Aleksandar Jerkov
Zbornik Aqua Alta
