Režija:
Alex Gibney
Napisao Alex Gibney
Muzika Ivor Guest Robert
Logan
Datum izlaska
30. aprila 2007
Trajanje 106
minuta
Država Sjedinjene Države
Engleski jezik
Brutalna istina dokumentarnog filma Aleksa Gibnija “Taksi do tamne strane”, otkriva svu surovost i bahatost politike Bušove administracije koja je u svom vođenju “rata protiv terora” urušila osnove vladavine prava i principe na kojima su zasnovane SAD.
Film koji je otvorio ovogodišnji festival društveno angažovanih filmova “Slobodna zona”, istražujući ubistvo nedužnog taksiste u bazi Bagram u Avganistanu, iznosi na svetlo politiku zatočeništva i surovih ispitivanja zarobljenika, politiku koja dozvoljava mučenje i poništavanje ljudskih prava.
Za smrt avganistanskog taksiste Dilavara, koji je bez ikakvih dokaza priveden i mučen u vojnoj bazi Bagram, doznali su novinari “Njujork tajmsa” i tek posle njihovog angažmana u otkrivanju istine, Vojni sud je osudio nekolicinu vojnika, neposrednih izvršilaca ubistva u nameri da umiri javnost.
Međutim, režiser ovog Oskarom nagrađenog dokumentarca, pokazao je da odgovornost za ovaj i za hiljade drugih zločina protiv čovečnosti, načinjenih u vreme ratova SAD u Iraku i Avganistanu, seže do samog vrha američke vlasti.
Koristeći izuzetne i nikad do sada viđene slike iz unutrašnjosti zatvora u Bagramu, Abu Graibu i Zalivu Gvantanamo, kao i intervjue sa bivšim zvaničnicima vlade, ispitivačima zatvorenika, zatvorskim čuvarima, reporterima i porodicama mučenih zarobljenika, film proučava širenje politike američkih vlasti ka torturi, od tajnih uloga ključnih figura u administraciji sve do samih vojnika na terenu.
Inicijativa za film potekla je od grupe američkih pravnika koji su uvideli koliko je u oblasti vojnih pravilnika u SAD ugrožena vladavina prava, kaže producent filma Don Edkins.
“Taksi do tamne strane” čini da se zapitamo zašto je, pored toliko dokaza o neefikasnosti torture kao sredstva za dobijanje informacija, nastavljeno da se insistira na njenoj upotrebi i da li su, stremeći ka tako nemilosrdnim merama, SAD izgubile visoko moralnu poziciju u ratu protiv terora i tako ugrozile sopstvenu bezbednost.
Legalizacija nasilja
Neposredno posle Al kaidinog napada na Svetski trgovinski centar 11. septembra 2001. godine, predsednik SAD Džordž Buš je jasno stavio do znanja koje će biti posledice tog napada.
“Namerni i smrtonosni napadi na našu zemlju su daleko više od pukih činova terorizma. To su ratni činovi”, rekao je predsednik u obraćanju naciji.
Ta oštra izjava je pokrenula kontroverznu novu politiku koja je dovela osumnjičene za terorizam, zarobljene na američom tlu ili u inostranstvu, u pravno nepostojeći svet, u kojem nisu ni ratni zarobljenici niti krivični prestupnici. Nazvani su “nezakonitim neprijateljskim borcima”.
Mnogi su potom prebačeni u zatvor podignut u američkoj vojnoj bazi u Zalivu Gvantanamo na Kubi, bez prava na “habeas korpus”, odnosno prava da na nekom američkom civilnom sudu, dovedu u pitanje njihovo zadržavanje u pritvoru. Ako bi im se uopšte sudilo, to bi se odigralo pred vojnom komisijom gde bi imali manju pravnu zaštitu od one koju obezbeđuje civilni sud.
Politika administracije predsednika Buša u vezi sa tretmanom osumnjičenih za terorizam, pretrpela je nekoliko pravnih udaraca.
Međutim, uprkos javnoj kritici i izvesnim zastojima, administracija nije odstupila od svoje kontroverzne politike, pa čak i prkoseći odluci Vrhovnog suda SAD koja potvrđuje da su prava pritvorenika u Gvantanamu na žalbu pred federalnim sudovima ustavom zagarantovana.
Tortura bez cenzure
Bivši zamenik pomoćnika sekretara za pravosuđe, Džon Ju, bio je u administraciji predsednika Buša glavni tvorac dokumenta koji odobrava primenu specijalnih metoda ispitivanja zarobljenika.
Ovaj dokument predstavlja potpuno negiranje odredbi Ženevske konvencije o tretmanu ratnih zarobljenika, ali i osnovnih principa vladavine prava na kojima se zasniva američki ustav.
Suština dokumenta je u tome da američki predsednik u vreme ratnog stanja ima pravo da proceni šta je mučenje i nehuman odnos prema zatvorenicima, a šta legalan postupak u cilju borbe protiv “zla”.
Tako Aleks Gibni u svom dokumentarcu, bez ikakve cenzure prikazuje slike legalizovane torture zatvorenika, čija je brutalnost zavisila samo od kreativnih sposobnosti američkik vojnika, ohrabrenih od visokih zvaničnika ali potpuno neobučenih za saslušavanje osumnjičenih.
Čulna izolacija, držanje zarobljenika vezanih lancima u najneprirodnijim položajima, seksualna maltretiranja, simulacija davljenja, zastrašivanje psima, dehumanizacija zarobljenika, samo su neke od odobrenih tehnika, kojima su američki vojnici uglavnom neuspešno pribavljali informacije.
Mnoga priznanja izvojevana primenom sile, koja su poslužila za opravdavanje daljih vojnih intervencija SAD protiv neprijateljskih država, kasnije su se ispostavila kao netačna i neosnovana.
Među najbližim Bušovim ljudima koji su pismeno i usmeno odobravali torturu nad zarobljenicima, u filmu se najčešće pominju bivši ministar odbrane Donald Ramsfeld, potpredsednik SAD Dik Čejni i bivši državni sekretar Kolin Pauel.
Preispitivanje sopstvene odgovornosti
“Taksi do tamne strane” , šokantni film kojeg zbog političkih kontroverzi bojkotuju i distributeri i kablovske televizije, a prihvataju tek selektori malih evropskih festivala, nije stvoren da bi osuđivao već da bi naterao njegove gledaoce da u potrazi za istinom preispitaju svoje greške, svoje odluke i da otkriju svoju odgovornost, kako bi pronašli ličnu “slobodnu zonu”.
Režiser Aleks Gibni film je posvetio svom ocu, novinaru i autoru Frenku Gibniju – “njegovom opravdanom besu i njegovom osećaju za mogućnosti”.
“Zahvaljujući njemu, otkrio sam da pitanje “mučenja” u suštini nije pitanje tehnike ispitivanja zatvorenika, već prave pandemije korupcije koja nastaje kada je vladavina zakona oslabljena”, ističe Gibni.
“Otac me je naučio da je tortura poput virusa – širi se, mutira, pruža otpor na pokušaje da bude zaustavljena – preti da zarazi sve što joj se nađe na putu. Proganja psihu vojnika koji je primenjuje; korumpira zvaničnike koji skreću pogled; diskredituje podatke koji su pomoći nje stečeni; slabi dokaze u potrazi za pravdom, jača despotsku crtu u onima koje zahvati izvesna patriotska groznica, a koji veruju da im je, zato što su “čista srca”, dozvoljeno da budu iznad zakona”, smatra Gibni.
