Krajem zime, dolazi red trezvenih, običnih, ničim označenih dana, dana praznog ukusa, poput velikih kolača koji se peku u četvrtak za celu nedelju, i leže u redu na polici u hladnim, belim, oblačnim popodnevima.
Ti su dani izrastali iz svojih dvanaest sati kao deca iz tesnih odela i smrzavali se – svakoga dana sve duži – u pretprolećna popodneva koja su se lagano vukla, u svetle sumrake koji nisu hteli da se završe, Tada, naglo, iz kolotečine nedelja izranjali su uskršnji praznici i, iznenada, u pustinji dana, vreme je u svojoj dubini počelo da se oblikuje bojom i smislom, i na scenu je stupao čitav taj veliki teatar Pashe, ta višespratna misterija prastarog egipatskog proleća: ta veličanstvena i bezdana gozba postavljena na dugim, belim stolovima, u svetlosti srebrnih svećnjaka, što su treperili pod dodirom prevelike i puste pashalne noći. Te pashalne noći su stajale kao tamne kulise iz otvorenih vrata kuće, i rasle su do neshvatljivih i ogromnih pitanja, dok su nad blještavom paradom stola na trenutak zastajale prema biblijskom redu uložene figure njenog zodijaka: egipatske kletve i rasipale se u zvezdani prah, samlevene u žrvnju ove noći, koja je drugačija od svih ostalih noći u godini.
Tako je rasla ta tuđa i tvrda prolećna noć u svojoj dubini od kletvi i poraza, i među zvečanjem njenih zvezda razmnožavale su se u ogromnim prostranstvima žabe, zmije i svakakve druge gadosti i rojio se čitav prostor od tajnog dešavanja, a u njenom središtu otvarala se tama lavirintima soba, crvenih komora, ofarbanih fioka, u kojima su naglo umirali prvorođenci, dok su se vrata zalupljivala za roditeljskim plačem.
A kada bi praznična nedelja prošla, vraćan je taj višespratni teatar opet u ravnodušni zid nedelja, koji se poravnjavao, i ulice su ponovo tekle prazne, i zaboravljalo se na proleće, koga još nije bilo.
Bruno Šulc
