Usred leta, godine 1940, Italija uverava sebe, da je u ratu bila vrlo sretna. Pobeda je sigurna. Uskoro će doći do mira.
Uzrok za sve to nije, ni slučaj, ni neka kolektivna mreža uzroka, nego jedan jedini čovek: Il Duce.
Umeo je da izabere trenutak rata, umeo je da izabere, dobro, saveznika. To je čovek, koji je sudbina Italije, zaista. U očima onih, koji gledaju u svet, iz Rima, on se sjaji, kao neka talijanska, renesansna, medalja. Svi smo bili zaboravili da ima i drugu stranu, svaka medalja. A svet diplomata, iako je i to znao, nije smeo da to javno prizna. Duce se činio, Bog, cezar, kao za vreme Tiberija. Imago phallus. Imago oca. Imago Boga.
I najsiromašniji, i najbedniji stanovnik, rimskog carstva, kad bi pao, iznemogao, na drumu imperije, prizivao bi, stenjući, Cezara, Tiberija, u pomoć.
Ceo je Rim, iskićen, kao plakatima, portretima Ducea.
Njegova glava gleda sa svih zgrada, sa svih zidova, sa svih ćoškova, visi iznad svih vrata, trči na svim saobraćajnim sredstvima, učestvuje i u ručku, po restoranima, i pri kafi u barovima.
Rim je opkoljen Mussolinijevim portretima, kao kineskim zidom.
On je sve predvideo, on je sve pripremio, zamislio, udesio, uredio, on sve zna, on ima uvek pravo. On se pita, njega pitaju, on sve rešava. Četrdeset miliona Talijana ne mora više da misli. On misli. Četrdeset miliona Talijana očekuje da čuje samo jednog čoveka. Četrdeset miliona Talijana, zavisi samo od jednog mozga, jednog nosa, jednih usta, i dva oka. Duce, pod šlemom, posmatra Rim, sa svojim krupnim, tamnim, očima, sa napućenim usnama, i sa svih železničkih stanica. A lik mu je tvrd, izraz lica strašan (faccia feroce).
Celo Poluostrvo apeninsko — cela Italija — uokvirena je sad u okvir tog lica. Ceo Duce, koji ima i noge, koji i hoda, koji i ruča, uokviren je sad, u okvir tog lica. On je odgovoran za sve. Saobraćaj, i industrija, kiša, i žetva, planovi rata, kretanje armija, sve sad izlazi iz tog lica. Zar je to moguće?
Moguće je, jer on sve zna, jer je sve njegova zasluga, jer je nepogrešiv. Ima uvek pravo. Ha sempre ragione.
Samo moj brica kaže, da je ta misao apsurdna. Da je to nemoguće. Apsurd. Assurdita. To mi kaže tiho, u uvo, kad me šiša.
Međutim, kao u bajkama za decu — o gigantima — na jednom malom delu talijanskih granica, nije sve ružičasto, ni na oblacima, ni na zemlji. Atmosfera je sasvim drukčija od one, koja se, u svetu diplomata, naziva — kao među dadiljama — bonne atmosphere. Tamo, gde je Trst, na geografskim kartama, nije sve u redu. Policija Italije zabranjuje ulaz slovenskih novina u Italiju. Policija ih u Trstu vadi iz vozova.
Pakete novina baca.
Nastaje malo uznemirenje na našim granicama.
Iako u Trstu moja zemlja ima konzula, a u Rimu ministra, konzuli i ministri, u diplomatiji, dva su sveta.
Ne vole se. Preziru se. Nemaju, u pamet jednog i drugoga, poverenja. Pošto sam ja u Rimu nadležan za štampu, imam da odem u Trst i da vidim u čemu je stvar, na licu mesta.
Putujem dakle u Trst, sa fantastičnim saputnicima, koji su uvek fantastični, za vreme rata. Šareni svet slučaja. Neki idu u smrt, a drugi dolaze iz Afrike, koja, na geografskoj karti, ima oblik crvenog, ljudskog srca, ali koja liči Talijanima, na mrtvačku lubanju. Što se tiče vozova, još jure, kao u doba mira.
I na stanicama izvan Rima, i pred tunelima, i po kućama duž pruga, svud opet vidim okvir onog lica, koje me i u Rimu gleda, sa sto i hiljadu portreta. Što je najluđe, osećam da je taj čovek, jedini, uzrok i mog puta i tog bacanja novina.
Stvar sa Tiberijem postaje smešna. Bog je svud prisutan. I kod najmanjih sitnica.
U Trstu posećujem prvo našeg konzula.
On mi kaže da poslanstvo nema šta da se u taj problem meša. Sve će to konzulat udesiti sa lokalnim vlastima. Nije trebalo da dolazim. Moj ministar ne treba da se u to meša. Mogu da se vratim u Rim odmah. Zabrana je došla zato, što naši listovi donose izveštaje engleske vrhovne komande, na vidnom mestu. A bilten talijanske komande, na neuglednom mestu novina. Ja se onda rešavam da se vratim u Rim odmah. Pošto je idući dan bio nedelja, ostaću, kažem, jedan dan, u varoši Bologna. A da ne bih morao da tumačim zašto, kažem, u pitanju je jedna žena, čija se glava nalazi u Bolgoni, a telo čak u jednoj drugoj zemlji. Konzul mi kaže onda, da će se potruditi, da to sazna, u prolazu, kroz Trst, kad se u Rim bude vraćala, i moja žena.
Ja zatim pitam, o toj zabrani novina, i neke moje sunarodnike iz Trsta.
Njihova je priča tužnija od priče našeg konzula.
Oni su izgubili svaku nadu, da bi mir mogao da se sačuva, na tim granicama. Mussolini je, kažu, rešen, da nas napadne i čeka samo da mu se ukaže prilika. To se krije, ali se priprema. Njihovi obaveštajci, seljaci, prate kretanje Talijana, duž granica. Dolaze generali, a bio je i sekretar partije režima, Mussolinijeva desna ruka. Napad se sprema. Uzalud bismo pokušavali da izbegnemo to. Ništa nam to neće pomoći. Jedan čovek u Italiji rešio je to, a to, što taj čovek reši, biva.
Da bih čuo i šta kaže protivna strana, večeram sa jednim Talijanom, koji je moj poznanik već mnogo godina. On je Talijan, patriot, ali je bivši Austrijanac, i ne odobrava sve, što se radi u Trstu, a znam da, odnedavna, iako je miljenik Mussolinija, ne odobrava ni ratnu politiku Mussolinija. Za vreme prvog svetskog rata, iredentist, on umalo nije stradao, za tu Italiju, koju obožava. Igrala mu je glava. Ja ga znam još iz svog đačkog doba, kad sam dolazio u Trst, za vreme karnevala — da igram — a kad sam igrao i u Veneziji. Naša večera, međutim, ispada sad tužna, kao da smo pod crnim maskama. Kao da razgovaraju dva venezijanska žbira. Signori di Notte.
Ja kažem: Trijest je bio gnezdo iredentista, šta kaže Trst, sada? Moji sunarodnici mi kažu, da postoji jedna, nevidljiva, strašna, podzemna, opozicija, režimu, koja je prikrivena.
On kaže: opasnost nije to.
Ta opozicija se sastoji od radništva, koje je, celo, učlanjeno u partiju režima, ali, u kom još diše prošlost,
Austrija. Oni svi pozdravljaju, ispruženom rukom, fašistički — ali kad ih policija ne vidi, zafrkavaju tim pozdravom jedan drugoga. Dovikuju se, preko ulice i pokazuju, ispruženom rukom, kao da mere, koliko je đubre u ltaliji. Mario. Mario. Fin qua e la merda in Italia.
Ta opasnost nije velika. To nezadovoljstvo nije simpatija prema nama. Opasnost je sasvim drugo.
Opasnost je da ne dođe sa Austrijom do rata.
Kako? Sa Austrijom? Nisam dobro čuo?
Dobro sam čuo. Sa Austrijom. Moja je zemija sad, Austrija.
Italija je, kaže, poludela. Ostvarila je svoj san iredentista, a kad je ovamo došla, naišla je na narod, koji ni italijanski ne zna. A ni neće da zna. Policija se žuri. Želi da poitalijani i imena železničkih stanica, i opština, i pijaca, pa i dece u školama. Kako se zove taj mali što se duri? Hrvoje? Šta znači Hrvoje? Znači snažnog čoveka? E pa lepo. Nek se odsad zove Erkole. Od Herkula snažnijeg čoveka nema.
Ja mu se smejem, pa kažem, da se nisam nadao, da će Italija postati Norveška. On me onda začuđeno gleda i pita: zašto Norveška?
A zatim, valjda misli da sam se napio, pa nastavlja:
On smatra, kaže, iako je Talijan, da je ta politika glupava. Austrija još živi po kućama, u porodicama, u materama, pa živi i u deci. Moji sunarodnici su sačuvali svoj jezik, i u Austriji, pa žele da ga sačuvaju, i u Italiji, sada. Imaju tvrde glave (testa dura). Uzalud se dete u školi naziva Erkole, kod kuće ga mati zove Hrvoje. Dešava se da se dete pošalje u apoteku, za lekove, kad je mati bolesna. Prema receptu lekara onda, apotekar, kad pripremi lek, glasno, proziva. Lek za Erkola.
Niko se ne odziva. Oni koji sede i čekaju, sede kao mutavi.
Apotekar onda, najzad, pronalazi, Erkola, ali Erkole kaže: nisam ja Erkole. Ja sam Erkole samo u školi. Mene zovu Hrvoje kod kuće. Ja sam Hrvoje. On, kaže, smatra, da je sve to, za Italiju, koja je širila prosvećenost u Evropi, sramota.
Trebalo bi, kažem, da ti policajci čitaju Ibsena.
Njegovu veliku poemu: Peer Gynt.
Moj prijatelj mi onda kaže da govorim koješta.
Ja kažem, i on govori koješta, o opasnosti rata, sa Austrijom.
Da, sa Austrijom, ponavlja. Moja je zemlja sad Austrija. Prošlost je opasna, ona će dovesti do rata. Njegovog su oca, kaže, austrijski oficiri, u Veroni, tukli, batinali, dok je tamo bila Austrija (kaže: Hrvati, Croati). A sa cigaretom u cigaršpicu u ustima, tukli su i golim sabljama, na ulicama Milana, Bergama, Venezije i Udina. Kaže: bastonato, maltrattato, calpestato. A to su bili moji sunarodnici. Pa što se čudim onda? Ta prošlost je još uvek ovde živa.
Kažem: bataljon, koji je, u Zagrebu, prolio krv demonstranata, patriota, bio je uglavnom sastavljen od samih Talijana. Ako budemo počeli da se vraćamo u prošlost, nikad nećemo iz nje izići.
Italija je, kaže, platila ove krajeve, i granice, sa 700.000 mrtvih, u toku prošlog rata.
Meni to, kažem, ne treba da kaže. Ja sam bio u vojsci koja je ove krajeve branila. Jeza mi prelazi preko leđa, dok on govori. Vidim da nema izlaza, iz nekog ludila, koje nas, i nad tolikim grobovima, obuzima. Znači nema nade da se mir očuva?
Kaže: slabo. On te nade više nema. Sve do Venezije, sve je to, još uvek. Austrija.
Meni se ta njegova teza, koju tvrdoglavo zastupa, čini toliko luda, da, i nehotice, gubim strpljenje, pa dižem glas, i kažem, da nas je Austrija bila zbližila — nas i Talijane — a da je jedno drugo, talijansko, ludilo, sad, ono, što nas rastavlja. Opasnost je u ludilu Rima, koji sanja o granicama rimskih imperija. Tiberija. Avgust je morao da dolazi u moju zemlju i bio je ranjen u mojoj zemlji dva puta. Tiberije je ratovao u mojoj zemlji, godinama, a njegove pobede su se pokazale fatamorgana.
Taj san o rimskim granicama Italije može dovesti do rata.
Ne Austrija.
Moj prijatelj me onda gleda tužnim pogledom, kao da smo se vratili u doba naše mladosti, pa mrmlja, da ja znam, da on voli nas i da zna, da ja volim njih, ali eto prošlost je jača.
Matori de Bono, kažem, traži demilitarizaciju Kotora.
To je sitnica — kaže moj prijatelj — Duce traži zemlje Avgusta i Tiberija. Šta možemo nas dvojica protiv toga? Da odemo da spavamo. Ne znamo šta nas sutra čeka.
Tako smo se rastali, pred ponoć, i on je nestao, u svetlucanju iz kafana, u kojima smo, pre dvadeset i osam godina, igrali čak i na stolovima.
U liftu, koji me penje do sprata, u hotelu gde mi je soba, posluga me tituliše: eccellenza.
To jutro, kad sam odlazio, sa osećanjem, da se u Trst neću vratiti nikad više, zaliv je tršćanski bio u onom plavetnilu, u kojem se čini, da je jedan deo neba. Nije tako svetao, tako providan, kao što je Venezia, ni tako zelen, ni tako rumen, nego se preliva u neke bele oblake, skoro iznad voda. Na moru leži neki beo veo sveta, kao izmaglica, i brodovi plove kroz tu providnu maglu, tako lagano, da se čini, da se i ne miču.
Trst ume da bude, u zalivu, nepomičan, kao da leži u snu.
Odlazim neispavan na stanicu i nalazim svoj voz na peronu.
Sve mi se na svetu čini ludo i tužno, i pitam se, šta li me čeka u tom vozu? Šta ću imati da čitam u novinama, koje sam bio poneo? Nalazim vagon u kom mi je zadržano mesto.
Kraj njega stoji neko talijansko društvo, oficira i žena, koji su opkolili neku gospu, koja se, očigledno,
prašta. Ispratili su je i darivali velikim buketom cveća.
Svi se veselo smeju. Fogotrafišu se. Za tren dva stoje nepomični. Zanemeli. Zatim ožive i viču veselo.
Ja se trudim da prođem neopažen, da im ne bih smetao pri slikanju, obilazim ih, a gledam i tu gospu, koju ispraćaju, kao da je nikad nisam video.
Ona međutim, iznenada, uzvikuje moje ime, pa mi prilazi — pritrčava tako reći — kao da želi da me zagrli. Vesela je i pita: otkud ja u Trstu? Kud putujem? Koliko je godina otkad se nismo videli?
Kao kad se budimo iz nekog sna, a vidimo lice, koje se nad nas nadnosi, i koje nas budi, ja se onda prisećam, da je to jedna moja poznanica, koja ima sestru, na Rijeci, a da smo često igrali na karnevalu.
Pretvaram se, brže-bolje, da sam je prepoznao. Putujem, kažem, u Bolognu. To jest u Rim.
Ona kaže da putuje u Veneziju. Bila je kod sestre. Da dođem, kad voz pođe, u vagon-restoran. Ima toliko da me pita. Milo joj je da me vidi, posle toliko godina. Čula je bila, od sestre, da sam bio negde, u Danskoj, na Islandu, gde li? Tako naši poznanici pričaju. Otkud sad u Rimu? Ništa se nisam promenio.
Da li se ona promenila? Da li je ostarila?
Kikoće se i kaže čekaće me u vagon-restoranu.
Možda bih mogao da svratim malo u Veneziju?
Ona se zatim vraća svom društvu, koje nas je posmatralo začuđeno, pa vidim da im nešto govori, brzo, a očigledno je, da je to, što kaže, o meni.
Meni je nosač smestio prtljag u vagonu.
Izlazi da mu platim, a kaže, smešeći se, da se nada da, između moje zemlje i Italije, neće doći do rata.
Valjda je pročitao moje ime i zanimanje, na mom prtljagu, pa želi da mi kaže nešto prijatno.
Ja onda sedim, kraj prozora u vozu, pa se prisećam da je toj ženi bilo, valjda sedamnaest, pre dvadeset i osam godina, kad sam sa njom igrao, u Trstu i kad smo, sa njenom sestrom, išli u Veneziju.
Bila je devojče, guska. Niti sam bio zaljubljen u nju, niti sam bio zaljubljen u njenu sestru. Niti su one bile zaljubljene u mene. Bile su prosto u mom društvu. Prolazno poznanstvo. Ja sam bio zaljubljen u sestru jednog mog druga. A ta balavica, sad se sećam, bila je zaljubljena u jednog mog druga — koji je svirao u violinu. A taj mladić bio je Austrijanac, Saksonac — a zavičaj mu je bio čak na rumunskoj granici. Sećam se samo da je sve to bilo u vezi i vrlo veselo. Sestra te moje poznanice i sestra mog druga obukli su me, za vreme karnevala, u ženski domino. Jedno veče su me prokrijumčarili i u kuću te devojčice, u njenu spavaću sobu, gde su se devojke presvlačile, za igru. Nisu ni sanjale da ima i jedan muškarac u njihovom društvu. Ja sam ćutao. One su gakale. A presvlačile su se mirno.
Nisam video ništa ružno. Nisam čuo ništa ružno.
Sve je to bilo tako veselo.
Tek, posle nekoliko dana, sve se otkrilo, i otac te žene napisao mi je jedno, grubo, pismo.
Šta sam mogao? Nisam mogao da mu kažem, da je to bila tuđa misao. U njenu kuću nikad više nisam ušao.
Voz je, međutim, bio, iz Trsta krenuo.
A dok tako razmišljam, ona mi se sve više, čini, poznata, i po licu, a sećam se i kako smo igrali, šta smo govorili, i kako se smejala.
Bila se promenila jako.
Izrasla je bila u stasitu, lepu, ženu. Gledala je drsko.
Setio sam se i njenog imena. Prezime, međutim, bio sam zaboravio.
Moram da se, i nehotice, smejem našem susretu. Rekla mi je da sam sa neba pao. Meni je neprijatno što ću sad morati da putujem sa jednom poznanicom, koju dvadeset osam godina nisam video i što ću morati da govorim, o prošlosti, do koje mi više nije ni stalo.
Nikakve veze moj život sa njenim nije imao.
Voz je, međutim, bio izišao iz Trsta, projurio kraj pristaništa i predgrađa, a zatim potrčao u plavetnilo primorja, uz obalu. Ostavlja za sobom Duino, u zelenilu, kao ruševinu u bršljanu.
Pitam se šta je toj ženi trebalo, da onako uzvikne, i da viče moje ime? Mogla je baš, ako je htela da pokaže da me se seća, prosto, da klimne glavom. Toliko je takvih, prolaznih, poznanika na svetu. A sretnu se još jednom, u životu, slučajno.
Ispod mog prozora u vozu, promiču dotle, brzo, kuće i crveni krovovi, čempresi, agave, stene i more.
Razmišljam o tom kako je čudno, da je i taj Trst, koji je od mog zavičaja bio tako daleko, jedan poznati krug u mom životu. Ima takvih slučajeva u svakom životu. Sva ta talijanska zemlja, do Venezije, i meni je, tuđinu, dobro poznata, i bliska, kao da smo u mom zavičaju. Svuda sam tuda prolazio. Bio sam u ratu u San Vitu. Odmicao drumom, lagano, kroz tu ravnicu, uz daleku grmljavinu topova. Spavao sam tu na jednom groblju. Nisam sahranjen, ali sam mogao biti, i tu.
Još čudnije mi se čini, da su taj Trst, te kuće, kuda sam i ja zalazio, pa čak i ta zgrada konzulata, u koji sam dolazio, krug života, i za moju ženu, o kojoj, u ono vreme, da postoji, nisam ni pojma imao. Ta stara kuća konzulata u Trstu, bila je nekad gospodska kuća tršćanskih bogataša, Škuljevića i Aničića, a moja žena imala je u Trstu, tetku, čuvenu lepoticu, Bosanku. Muž joj je bio kompanjon Aničiću.
U pričanju moje žene, ta kuća svetli, osvetljena bezbrojnim svećama, a posluga je dočekuje, kao mladu devojku, i vodi je uz stepenice.
Trst je tada bio tako veseo.
Gore, iznad Trsta, klizalo se na ledu.
Leti trčalo, na klizaljkama sa točkićima, na asfaltu.
Svaki dan, dva reda kočija išlo je do Duina, tamo-amo. U njima je bilo lepih žena. A u jednoj crnoj kočiji vozio se, sa ćerčicom, i najlepši muškarac Trsta. Don Pieri.
Sve je to prošlo i postalo smešno. Nikakve veze to nema više, ni sa mojom ženom, ni sa mojim životom. Tako mi se bar činilo. Kao što, kad kiša kaplje, posle letnjih nepogoda i oluja, u vodu, pa nastaju krugovi, koji se uveličavaju sami, prepliću, nestaju, vidim da, i posle ratova, neki besmisleni krugovi nastaju u ljudskom životu, i u svakom, čak i polarnom predelu. Sećam se da, u Rimu, imam kopiju geografske karte Cosmographie Petra Apijana, iz godine 1551, a da na njoj imam i Serviju. Rt dobre nade napisan je na toj mapi kao: Promontorium Bona Spes. A polarni krajevi su označeni kao: Zona frigida. Trsta na njoj nema. Mesta tako nestaju, pa se opet pojavljuju.
Dosadna mi je i sama pomisao da sad moram u vagon-restoran, da vidim tu Talijanku, koju sam, pre dvadeset osam godina, poznavao, ali pošto sam poziv primio, ustajem, sa svoga mesta, i odlazim u vagon-restoran, kroz hodnik, teturajući se, kao što mornari idu na brodu.
Vagoni su tada imali običaj da, kao kolevka, ljuljaju.
Sedam i čekam u brzoj jurnjavi voza na tu poznanicu. Pitaju me šta želim da popijem? Kažem: maraskino. To je bio neki liker, u ono vreme, kad sam je poznavao, pre dvadeset osam godina, pa sam ga se valjda zato setio?
Ona zatim zaista dolazi i vidim kako se ljulja i približuje, brzo, kao da smo neki begunci, koji beže zajedno, krišom, u nekom brakolomstvu. I ona dolazi zaljuljanim korakom, kao u nekom pijanstvu, u jurnjavi voza, a mora da se oslanja, laktom, o prozore, jer vagoni tresu, a hodnici su uski, kao u nekom tunelu.
Ustajem i smeštam je, a gledam u to lice, koje dvadeset osam godina nisam video. Sećam se da je bilo detinjasto, bledo i ljupko, a vidim da je sad doterano, ulepšano, a drsko. Oči su joj krupne, pa mi se smeju. Seda i brblja veselo i glasno.
Kaže da se tako raduje što me vidi. Od onda kad sam, bez zbogom, otišao, niko u njenom društvu, s početka, nije znao, ni šta sa mnom bi, ni gde živim, i kud sam otišao. Njena sestra je čula jednom, da sam u svoju zemlju otišao. Zatim, da sam u Parizu, da sam i kroz Trst prošao, a nedavno, slučajno, jedna njena poznanica, pričala je, da pišem u novinama i da sam otišao, u Švedsku. Niko im nikad nije rekao da sam u Rimu. Prvo se čudila što više nismo u istoj zemlji, a sad se, kaže, čudi, što smo opet u istoj zemlji, u kojoj živimo, a jedno za drugo i ne znamo. Otkud ja u Rimu?
Ja joj onda kažem zašto sam u Rimu.
Ona mi kaže da je bila kod svojih u Trstu, ali da je udata u Veneziji i da je muž čeka tamo. On je oficir. Udata je već dvadeset godina. Kad to kaže, odmahuje rukom, ne znam zašto. Nisam li joj rekao da putujem u Bolognu? Zašto u Bolognu?
Ne znam zašto, ja joj onda kažem — kao i svom prijatelju u Trstu — da idem u Bolognu da vidim jednu ženu. To jest jednu žensku glavu. Najlepšu žensku glavu na svetu. Čije je telo odneto, čak u jednu drugu zemlju.
Ona se smeje na to, pa kaže da će pričati svom mužu, da je u Trstu srela jednog svog poznanika iz detinjstva, koji putuje u Bolognu, na ljubavni sastanak sa jednom ženom, koja ima samo glavu, a čije je telo odneto čak u drugu zemlju. Preporučiće takve ljubavne sastanke i svom mužu. Muškarci dobro lažu.
Ja joj onda kažem da je sve to što sam rekao sasvim tačno.
Idem da vidim glavu Minerve, u muzeju, u Bologni, za koju se misli da je kopija one Athene Lemnije, koju je Fidija izradio. Da vidim to još jednom — zaista zato idem.
To je koješta, kaže. Samo zato?
Ne samo zato, kažem — a pošto ne mogu da joj kažem da želim da vidim list, za koji se zna da ga animira Balbo, komandant talijanske avijacije u Africi (Il Ferrarese), koji je protivnik Musolinija — kažem da idem u Bolognu i zato, što želim da sedim ispod nakrivljenih kula u Bologni, koje se u mraku ljuljaju. To je uostalom bilo tačno. To sam išao da gledam. Za mene je to bio odmor na putu. Odmor u ratu. One se tako čudno ljuljaju u mraku. Kao i sve drugo na svetu.
Moja saputnica se, međutim, kikoće, i na to, i preti mi prstom, veselo i glupavo. Kaže, to sam sad izmislio. Radi se svakako o nekoj ženi, koja je možda izgubila glavu od dosade u braku, ali čije je telo u Bologni. Jesam li oženjen? Čini joj se da joj to nisam rekao.
Jesam, kažem, imam vrlo, lepu i dobru ženu.
Zanimljivo je da se njena veselost, ne znam zašto, prekida, naglo, pa mi kaže, nekako tužno, da je to, što sam sad rekao, vrlo lepo. Muževi o svojim ženama to retko kažu. Ona ima u Bologni jednu dobru prijateljicu. Muž te gospođe je na visokom položaju. Ako želim, mogla bi da mi da preporuku. Mogli bi da mi pokažu Bolognu i sve što je vredno videti tamo.
Nije potrebno, kažem, znam Bolognu.
Ona se smeje, i kaže, da sam se sad odao. Krijem se u Bologni.
Uostalom, kažem, možda bi bilo dobro da dobijem takvu preporuku? Može mi se desiti da naiđem na zatvorena vrata u muzeju. Nedelja je, a osim toga, sad, sve dragocenosti muzeja, sklanjaju, na sigurno mesto. Antički konji, sa crkve Svetog Marka, svakako su sišli i otišli pod zemlju. Možda neću moći da vidim ni Athenu Lemniju u muzeju?
Ona mi onda kaže da treba da se uozbiljimo. Ima toliko da me pita. Niko mi to, da idem zbog te skulpture u Bolognu, ne bi verovao. Da joj protumačim uostalom, ako mogu, kako je do tog ludila došlo, da jedan ozbiljan čovek, u ratu, trčkara za nekom ženskom glavom, u jednom muzeju. Da joj objasnim ako mogu. Kaže mi: furbo. Što znači da sam prepredenjak, i, da još uvek misli, da sam sve to izmislio, da prikrijem jednu, ljubavnu, avanturu. Traži mi i cigaretu, a pošto ja ne pušim, vadi jednu svoju, i cigaršpic, pa pali, i duva mi dim, pravo u lice. Smeje se i kaže: da čujemo. Otkud da ta glava vuče mene u Bolognu? Da vidimo, kako muževi lažu. Zatim dodaje: zar, to nije čudno, što je nju naš susret toliko obradovao. Mi nismo, pre dvadeset osam godina, značili jedno drugom mnogo. A sad, posle toliko godina, tako se raduje što me vidi. Nisam joj se nikad ni udvarao, a ona, međutim, kad me je ugledala u Trstu, umalo da me zagrli. Šta bi njen muž rekao, na sve to? On je tako ljubomoran na prošlost. Kaže da sav taj svet u Trstu, još uvek, žali Austriju i da se svi, iz ovih osvojenih krajeva, osećaju, nekako, bliski, kao da pripadaju jednoj familiji od pre dvadeset osam godina.
Zar to nije smešno i zar nema pravo?
Meni je to isto, kažem, jedan moj prijatelj u Trstu, rekao.
Da joj kažem istinu: je li se promenila u licu, mnogo?
Ostarila?
Ja joj onda kažem, mirno, da može biti spokojna, ako joj je do toga stalo; izgleda vrlo lepo. Razvila se, iz jedne devojčice, u lepu ženu, koja bi privukla, i koja privlači, pogled, svih muškaraca u vozu. Ostala je ista u licu, ali se to lice lepo uveličalo. Oči su joj mnogo veće. Usta rumenija.
Kaže: narumenjena.
Kosa joj je bujna, pada u oči. A naročito joj je osmeh lep. Tako drzak i siguran.
Ona se smeje zadovoljno i kaže da je to želela da čuje.
I sama pomisao, da ja vidim, da je ostarila, posle toliko godina, da je poružnjala, bila bi joj neprijatna. Seća se kako je, u našem društvu, u Trstu, slušala, kako se mi muškarci udvaramo njenoj sestri, koja je starija, a nju, balavicu, i ne gledamo. Sad se muškarci njoj udvaraju. Dakle, da kažem istinu. Zašto u Bolognu?
Kakve veze može imati jedna skulptura u Bologni, sa mnom, koji sam u sasvim drugoj zemlji živeo, i, slučajno, u Trst došao, za vreme karnevala. Seća se da nikad nisam od Venezije dalje bio.
Ja joj onda pričam, mirno, da se svakako seća i toga, da sam ja, tada, iz jedne škole fratara došao, pa kažem da sam od njih grčki i talijanski učio. Bili su vrlo strogi. Jedan među njima, koji se zvao Olejković, tražio je od nas, ne samo da Eshila, Sofokla i Evripida znamo, nego i antičku pozornicu i skulpturu. Naročito je voleo tu Athenu Lemniju. Imao je njenu kopiju u gipsu. Kad bi nas ispitivao, imao je običaj da nas udara, lenjirom, po glavi, i da uzvikuje glasno: Magarče, ponovi: Athene Lemnia, Athene Lemnia. Ljutio se da, mi, prilikom izleta, botaničkog, u okolinu, na ulici, dobacujemo, ženskoj školi, koja je, u dva reda, i slamnom šeširu, prolazila — a ne znamo Athenu Lemniju. Nadzemaljsku lepotu. Najlepšu žensku glavu na svetu. Neprolaznu lepotu. Ko nije znao, tačno, Athenu Lemniju, ponavljao je razred. On je svako leto, bar tako je pričao, sa svojom ušteđevinom, putovao u Italiju, a dolazio i u Bolognu, da vidi tu glavu.
Mi smo ga mrzeli. Rešili smo da mu se osvetimo.
Kao svi fratri, kad ostare, patio je od svih mogućih bolesti, a mnogo je i pio. To se znalo. Čak je i na časove, katkad, dolazio mirišući na piće. Pio je rum. Oni koji su u toj školi bili u manastiru. i na stanu, pričali su, da se i opijao.
Mi smo mu jednog dana namazali, rumom, katedru.
Namirisao je to, čim je ušao i seo. Spustio je nos na dasku i hteo da skoči, ali umalo nije pao. Mi smo bili namazali i njegovu stolicu — ali ne rumom. Lepkom.
Moja saputnica, koja se smeje glasno, kaže, da je to infamija, da samo deca znaju da izmisle takvu infamiju.
To je jako veselo.
Ne, kažem nije veselo — taj ostareo fratar uskoro je umro.
Bilo je nastalo ispitivanje, pred raspećem, pa su trojica udaljeni iz škole, a ceo je razred kažnjen. To što je taj fratar umro uskoro, nije imalo nikakve veze sa nama, ali je to, za nas, bilo vrlo uzbudljivo. Pogreb je bio po kiši, kao što su jesenji pogrebi, a kad smo videli kako sanduk spuštaju, u rupu, ceo je razred plakao. Osećali smo da ga mi sahranjujemo. Da smo ga ubili, iako smo mu, od naših ušteđevina, bili kupili veliki venac, na kom je pisalo, zlatnim slovima, da je od razreda koji to daje svom voljenom učitelju. Voljenom.
Moja saputnica se kikoće glasno, ali prestaje da se smeje, naglo, pa mi kaže, da ništa ne razume, i da se pita zašto. kraj svega toga, sad, ja, treba da posećujem, tu skulpturu, i da idem u Bolognu?
To se pitam i ja, kažem, bio sam, razume se, tog fratra, i ja, posle nekoliko godina, zaboravio, i došao sam u Bolognu, pre dvadeset godina, slučajno. Bio sam, sa svojom ženom, na bračnom putovanju, pa smo bili došli u Fiorenzu. Sasvim slučajno, pomenuo sam tu uspomenu iz detinjstva, i rekao, da bih rado svratio u Bolognu. Da vidim Athenu Lemniju.
Moja saputnica kaže, da ona, na mestu moje žene, nikad ne bi bila pristala, da ide da vidi tu skulpturu. Čemu to? Ima toliko lepog u Italiji. Drugde. Zašto davati toliki značaj jednoj mrtvoj stvari iako je lepa. Iako je za nju vezuju muževijeve uspomene iz detinjstva. Mojoj ženi mora da je to bilo dosadno.
Nije bilo dosadno — bili smo, videli smo, nije bilo ništa naročito.
Setio sam se te skulpture, tek kada sam, pre tri godine, nastanjen, u Rimu. U prolazu, u Veneziju. svratio sam uzgred, i u Bolognu. Da vidim njene nakrivljene kule koje sam voleo. Otišao sam da vidim i Athenu Lemniju. Činilo mi se da nikad lepše ženske glave nisam video. Imala je tako krupne oči. Gledale su me tužno.
Idući put, kad sam se iz Venezije vraćao, pomislih da se opet zadržim u Bologni, ali je to počelo da mi se čini, smešno. Bio sam se rešio da, mesto u Bolognu, svratim u Padovu — gde je Giotto. Gde je Gattamelata. Gde je švedski kralj seo u klupu da sluša fiziku, koju je Galilej predavao. Ujutru, međutim, u hotelu ,,Storione“, kad sam se probudio, i sišao da doručkujem, ispod fresaka na zidu hotela, poželeo sam, opet, da odem i vidim Athenu Lemniju. Njenu lepu glavu.
Osećao sam da sa njom imam neku vezu i da će se ta veza prekinuti, tek kad i mene bace u rupu, kao onog starog fratra, koji nas je po glavi tucao i magarcima nazivao.
To je koješta, kaže moja saputnica. To prelazi u maniju.
Zatim, smejući se, dodaje: možda to neću verovati, ali slušajući moju priču, dobila je neku volju, da produži, sa mnom, do Bologne, da vidi tu skulpturu. Zar to nije smešno? Šta ću ja pomisliti, ako mi prizna, da bi to učinila vrlo rado. To je dabogme nemoguće. Muž je čeka u Veneziji, na stanici, a ne bi se čudila, ni da je sačeka već na stanici Mestre. Svašta bi mogao da pomisli, kad bi to čuo, ali zar nije bedno, da u naše vreme, jedna žena, koja ne namerava ništa ružno, ne može, ne sme, da učini ni takav mali izlet, sama, da vidi jednu skulpturu. Kako bi glupo svet to tumačio. Možda ne bi mogla uveriti čak ni svoju prijateljicu, zašto je došla u Bolognu. U svakom slučaju, zaželela je, kaže, sad, kad smo se opet sreli, da dođem u Veneziju, da me upozna sa svojim mužem, a želi da upozna i moju ženu. To je prirodno. To, da smo mi bili zajedno u njenom detinjstvu, da smo igrali, pre dvadeset osam godina, na karnevalu, zbližilo nas je, prema njenom mišljenju, više nego da smo dvadeset osam godina u braku.
Koješta, kažem joj. To je rekla onako, uzgred, sentimentalno.
Ne, ne, kaže, ma kakve ja gluposti, pri tom, pomislio, prosto je zaprepašćena, koliko joj je milo da vidi jednog poznanika, iz onog doba, iako joj nije značio onda ništa naročito, iako zna, da mu ni ona nije značila ništa naročito. Pričaće to sestri, čim se vide. Pisaće joj pismo. Zar to nije ludo? Imam li dece u braku?
Nemam, kažem, a nisam ih ni želeo.
Ona me gleda, iznenada, nekim oštrim pogledom, pravo u oči, pa kaže da je to, što sam sad rekao, vrlo ružno. Ni ona nema dece, ali žali što joj to Bog nije dao.
Kao da se nešto trgla, ona se osvrće, kao uplašeno, pa kaže, da gluposti govorimo, i da koješta pitamo.
Volela bi da čuje kako živimo, ja i moja žena, u Rimu. U svakom slučaju, želi da nas potraži, čim bude, idući put, bila u Rimu. Dolazi u Rim retko.
Ja joj onda dajem svoju kartu, na kojoj je naše poslanstvo i broj mog telefona, a kažem da mi žena nije u Rimu, ali da se vraća, iz naše zemlje, skoro.
Ona mi traži da vidi njenu sliku.
Ne nosim sa sobom, kažem, ženinu sliku.
Moja saputnica na to uzvikuje, kao da me je uhvatila u lopovluku, pa kaže, da je to skandal (kaže: scandalo), a zatim vadi sliku svog muža i pokazuje sliku. Pri tom briše nos kao da briše neku suzu u oku.
Ja onda vidim na slici, jednog lepuškastog talijanskog oficira, čije je lice vrlo prijatno — a pogled manje prijatan. Ima nečeg hladnog, nemilosrdnog, u oku. Kažem: to je lep čovek. Našla je sreću u braku.
Talijani su, kažem, najbolji muževi, i očevi, na svetu. Moja saputnica me gleda, na to, podrugljivo.
Kakvi su očevi, kaže, to sam iskusio, kad sam u ženskom dominu, u njihovu kuću ušao. A kakvi su muževi, o tome, njen muž i ona imaju svoju priču, kojoj se, svaki put, i posle dvadeset godina u braku, smeju. Bili su, kaže, na bračnom putovanju, iz Trsta, u Perugiu. Njen muž je tada bio mlad oficir u garnizonu, tamo. U to vreme menjao se voz u stanici Chiusi, otkud se nastavljalo, u provincijskom vozu, za Perugiu. Sa njima u vozu, u jednom drugom kupeu, bio je i jedan drugi oficir, sa nekom lepom plavušom, koja je padala u oči, jer Talijanke takve kose, inače, retko imaju. Taj par se celog puta strasno grlio, stezao, ljubio.
Njen muž se na to jako ljutio.
Ona je bila vrlo mlada kad se udala, i, njenom mužu nije bilo baš milo, da mu žena, u prozoru hodnika, stalno vidi čoveka i ženu, koji se mažakaju. Hteo je dvaput da pozove oficira, koji je to radio, ali ga je ona smirivala, da ne bi došlo do scena. Bili su na bračnom putovanju.
Kad je voz stigao, na stanicu Chiusi, taj oficir, koji je sa njima putovao, sišao je, kao i oni, i menjao voz za Perugiu. Lepa plavuša, koju je toliko stezao, ostala je u vozu, koji je produžio u Rim.
Dugo su se ljubili pri rastanku.
Kad su ona i njen muž prešli u voz za Perugiu, u stanicu Chiusi ulazio je voz iz Rima, koji je išao u protivnom pravcu. Mladi oficir, koji je bio sa njima, i menjao voz za Perugiu, stajao je pod njihovom prozorom i čekao. Kad se voz iz Rima pojavio, u jednom prozoru pojavilo se lice jedne lepe crnke. Mahala mu je rukom.
Kad je voz stao, taj oficir, i ta mlada crnka u vozu, našli su se ispod njihovih prozora, na dva-tri pedlja daljine, i ona je čula, kako oficir, toj mladoj ženi iz Rima, dovikuje, brzo, žustro: Siđi draga, siđi. Scendi, cara, scendi. Mlada žena se smomitlala iz vagona, brzo, a zatim su ušli u voz za Perugiu, brzo.
Sve, do Perugie grlili su se i stiskali, strasno. Njen muž je, kaže besneo, da njegova mlada žena, već na početku bračnog putovanja, vidi, to.
Moja se saputnica smeje na to i pita me, da li mogu da pogodim, kako je to njoj njen muž protumačio?
Njen muž joj je tumačio, da to ne znači ništa. O muževima se ne može suditi na osnovu ponašanja jednog čoveka. Ima i ludaka među ljudima. Ima i patuljaka. Ima i gorostasa. Za taj nemoral, govorio joj je muž, krivi su česti premeštaji oficira u Italiji. Taj mladi poručnik, koji se tako drsko ponašao u vozu, a koga će on umeti pronaći, kad stignu u Perugiu, i kad se bude smestio, imao je, očigledno, jednu ljubav, koju je završavao, i jednu, koju je počinjao. Nije imao ženu.
Od tada je, kaže, u njenom braku, prošlo dvadeset godina. Živeli su sretno iako dece nisu imali. Ona zna da je voljena iskreno. Ipak, kad god otputuje, ili kad njen muž putuje, pa se vrati, oni se smeju i ko zna već koji put, ponavijaju: Scendi, cara, scendi. Siđi, draga, siđi. Ono što su videli i sad im je smešno.
Niko ne zna šta im to ,,siđi, draga, siđi“ znači. Oni znaju.
Mene je začudilo, ne samo što mi to priča — i to glasno — tako da se u vagonu čulo — nego i da to priča tako veselo. Međutim, kad je završila svoju priču, njen izraz lica postaje neveseo, ne znam zašto, a zatim hladan i tvrd. Kao da se nečeg setila, ona iznenada, ustaje, brzo, i uzvikuje: Mestre — stižemo! Bilo joj je, dodaje brzo, jako, jako, milo, što je srela jednog poznanika iz njenog detinjstva, posle toliko godina. Ma koliko to bilo i njoj samoj čudno, dok sam tu glupost o toj ženskoj glavi, čije je telo odneto u sasvim drugu zemlju, pričao, ona je bila, iskreno, i bez ikakvih zadnjih, odvratnih, misli, zaželela, da svrati u Bolognu, sa mnom, i vidi tu skulpturu.
Pruža mi ruku i gleda mi pravo u oči, sa nekim osmejkom, koji je drzak i gorak. Mogu misliti šta hoću, kaže, ali je zaista poželela da svrati u Bolognu. Što se, međutim, Venezije tiče, ako budem dolazio u Veneziju, ne bi trebalo — ne, ne bi trebalo — da joj se javim i da se javljam njenom mužu. Možda je to glupavo, ali ona oseća, da ne bi trebalo. Ne zna zašto. Kad ona bude dolazila u Rim, ona će se javiti, svakako, želi zaista da upozna moju ženu. Možda, kaže, ne znam, da žene imaju izvesne slabosti. Kad se susretnu sa nekim svojim poznanikom iz mladosti, žele da upoznaju i njegovu ženu. Kad žene upoznaju nekog čoveka, one uvek žele da upoznaju i njegovu ženu. Kod muškaraca je to obratno. Oni ne žele da muža upoznaju.
Dok je pratim kroz vagon, koji se ljulja, ja ne znam u stvari šta sam to rekao, što je njeno raspoloženje izmenilo, ali osećam da sam joj dosadio i da jedva čeka da se rastanemo.
Ona zastaje kod jednog kupea u trećem vagonu.
Treba kaže da mi kaže zbogom.
Tako joj je milo što je srela jednog poznanika, posle toliko godina. Zatim me, iznenada, uzima pod ruku, pa mi, skoro šapćući, kaže, da bi volela, da se više nikad ne sretnemo, da me uopšte nije srela, ali da bi uživala da može da nastavi do Bologne i da sa mnom ide i vidi tu glavu.
Zatim povlači ruku, ali me gleda, kao da bi da se zagrlimo.
Ima neki ružan, tvrd, drzak, izraz na licu. Smeši se.
Siđi, draga, siđi, kaže. Scendi, cara, scendi.
Bila mi je okrenula leđa, i ušla u svoj kupe, kao da se u svađi rastajemo.
Miloš Crnjanski
