Da se na jugu život odigrava na ulici, to svi kažu, no to je samo pola istine. Isto tako, ulica postaje unutrašnjost doma. Ne samo zbog uskosti što se pretvara u hodnik, nego, pre svega, zato što nema trotoara. Ulica ne nalikuje na trotoar ni dok njome krivudaju automobili. Njih ne voze vozački nego kočijaški, na kratkim uzdama, kako bi za centimetar izbegli pešake. Dok je god život to čemu je Hegel dao ime supstancijalno, on apsorbuje i tehniku: dakle, ne ovisi o njoj. Stešnjenost je ista kao na tržnici i stoga je fantazmagorična: prebivanje pod vedrim nebom kao u kabinama rečnih čamaca ili ciganskim kolima. Ne postoji svest o razgraničenosti otvorenog i natkrivenog prostora, kao da se život spominje svoje nomadske prošlosti. U prodavaonicama, čak i siromašnim, izlaže se poneka krasota. Njome se već raspolaže čim se pokraj nje prođe.
U Italiji se čak ni kod najružnijih devojaka, kojih nema malo, ne može ni zamisliti usedeličko ponašanje, da brane od nepostojećih nasrtaja neku krepost, koja isto tako malo postoji. Ako se u severnim krajevima jednoj suknja previše popela, ona će je odmah brzo povući dole, očitovat će zlovolju i kad joj se niko ne nameće. Ista gesta kod Talijanke kazuje: to nalaže običaj, decoro. No upravo izvodeći ritual, bez isticanja osobnog raspoloženja, ona je tako identična s gestom kao s jednom čoveka dostojnom konvencijom. Ona dopušta obe mogućnosti: kako povlačenje tako i pristanak. To govori o tomu da je koketnost oblik ponašanja u uspeloj kulturi. Ako se devojka iz prodavaonice u kasne sate vraća kući s posla sama i užurbana koraka, u tome se očuvalo nešto od avanture nepraćene dame.
U Italiji se osobina patrijarhalnog poretka, potčinjenost žena muškoj volji, još uvek opire emancipaciji žena, kojoj se ni tamo nije moglo stati na put. Za muškarce je to, dakako, vrlo ugodno; ženama, verovatno, donosi puno patnje. Možda su stoga mnoga devojačka lica tako nasmrt ozbiljna.
Lica koja izgledaju kao predodređena za velike, ako je ikako moguće, tragične sudbine, verovatno su rudimenti iz onih vremena kada je toga bilo, drugo je ako im se to zbilja dogodilo.
Lucca je, uz veliku prošlost, svojom današnjom ulogom u zemlji provincijalna, takva je i većina prodavaonica i odevanje. Bilo bi iluzorno misliti da je to u manjoj meri svest njinih žitelja. No oni ne deluju tako. Tradicija naroda i njihova izuzetnog kraja usadila se tako duboko u izgled i ponašanje da su se oblikovani oteli barbarstvu provincije, čega nisu na severnim širinama čak ni najlepši srednjovekovni gradovi izbavili svoje stanovnike. Provincija nije provincija.
Nakon beskrajna raspitivanja tamo-amo o Pallazo Guinigi, prenoćištu koje još nisam poznavao. Toskanski dostojanstveno i napola oronulo, otpala žbuka kao na palačama u bečkom Innenstadtu. Na vrlo visokoj kuli kameni hrast, doduše, ne jedini u Toskani. Prizemlje zakrčeno biciklima i raznim otpadom. Probio sam se do ruba jednog vrta zapuštene raskoši koji me obeštetio za sivilo pred ulazom. Nad žbunjem blista palma, otraga, bez prozora, ali ne i ogoljen, bočni zid jedne od srednjovekovnih palača što čine celu ulicu.
U talijanskim se zgodama obično na teško objašnjiv način sjati puno sveta, koji odmah uzima sudelovanje u tome što nameravate, a po mogućnosti vam se i priključi. Kadšto se ne možete osloboditi corone. No mnogi vam žele pomoći i nekoristoljubivo su ljubazni. Bez jednog nametljivog sveznadara, koji je i poprilično lagao i dosađivao ličnim ispovestima, koje niko nije hteo slušati, ne bi bilo lako videti Botanički vrt, Villu Bottini i razvaline antičkog kazališta na rubu njezine parcele. Nelagodnosti su nerazrešivo isprepletene stvarima zbog kojih treba biti zahvalan.
U autobusu za Pistoiu. Čak ni autostradi, koja se upinje sve izbeći, protivno razumu ili reklami, ne polazi za rukom posve zabašuriti lepotu toskanskog kraja. Ona je tako velika da se potvrđuje uprkos pustošenja prakse.
U Pistoi ulica najcrnije bede: Via dell’abbondanza (Ulica napuštenosti). Jednom sam u Whitechapelu naišao na natpis: High Life Bar.
Uz fiziognomiju toskanskih gradova, pokadšto iskrsnu moćni katedralni trgovi zanosne arhitekture, iznenada i bez naveštaja u spletu ulica, tamo izbijaju i pojedine koje su posve neugledne. Sjaj, koji se iz nebesa spušta na bedu, neposredno, pre svake simbolike, objavljuje čudo i milost, koje ona propoveda.
Čitav grad Lucca opasan je zidinama. Kao i u
nemačkim gradovima njih su ozelenili, ali su ih očuvali, a ne
razorili. Gusto su obrasle platanama. Tamo su drvoredi, kakve obično
poznajemo s jablanima, senoviti, pomalo kao naslikani snovi Henri
Rousseaua. Avioni, koji nad njima svako jutro, oko deset, izvode
svoje kavalkade, ne uklapaju se tu baš loše. Po velikom kamenom
bedemu nabačene su mnoge male zemljane nazidine. Tamo se u tople
jesenje dane mogu videti klošari gje spokojno spavaju. Utešno u
tome: ako bi jednoga dana nestalo siromaštvo, mora biti da bi
čovečanstvo moglo spavati isto tako nekontrolisano kao danas samo
njegovi najveći siromasi.
Može li se predstaviti da se
iz ove zemlje iselilo ko zna koliko miliona u Kanadu, Sjedinjene
Američke Države, Argentinu, kad bi trebalo da bude obrnuto. Bez
zastoja, kao prema ritualu, ponavlja se izgon iz raja, oni moraju
jesti hleb u znoju lica svoga. Tu postaje suvišna sva teorijska
društvena kritika.
U pizansko-lukanskoj arhitekturi meni, laiku za istoriju umetnosti, upada u oči, uprkos mnogih primera koji govore suprotno, nesklad između preteranog bogatstva oblika, još petsto godina pre baroka dekorativno raspusnih fasada i interijera s jednostavnim stropovima bazilike. Istorijski bi se to moglo objasniti starošću. Crkve se uzdižu redom na mestima gde su bile predromaničke, te verovatno čuvaju ponešto od njihove strukture. No muzičar se ipak seća prvenstva melodije gornjeg glasa nad ostalim dimenzijama u mnogim talijanskim kompozicijama. Homofona arhitektura. Tamo gde se u umetničkim delima konstruiše, vazda je jak moment gospodarenja nad prirodom, osnažen otporom prirode. Ako je ona topla i podatna, potreba za konstruisanjem verovatno je manja. Čuveni osećaj za formu kod latinskih naroda čini se da je upravo a-konstruktivan, mlitav; otuda i lakši prelaz u konvenciju, kao i njezina veća prostodušnost nego na severu.
Otkriće, možda su do njega i drugi već došli:
na krstionici bazilike San Frediano jedan reljef koji se prezentira
istodobno en face i kao profil. Njim dominira veliko uglasto oko,
pritom geometrijsko, zbog stilizacije koja je oslobođena svake
sličnosti sa živim, ima zanosan antički izraz. Neizbežna
asocijacija na kasnog Picassoa. Ne verujem da mu je znana ova
ekstravagantna plastika. Ono supstancijalno latinskog života napaja
jednu podzemnu tradiciju koja dopire sve do tamo gde je tradicija
odbačena.
Pod vedrim nebom, ispred bara San Michele, preko puta
čuvene crkve. Dubok, prohladan suton. Prepuštena sudbini, kao da će
se svakog časa srušiti, pružila se prazna, četverokatna fasada
prema sivoplavom nebu. Odjednom mi se otkrilo zašto je, ovako bez
ikakve funkcije, mimo graditeljske pameti, tako lepa. Ona očituje
vlastitu nesvrhovitost, te ni začas ne teži biti nešto drugo osim
ornamenta, što uistinu i jest. I sada to nije više puka vanjština:
razrešeno od greha.
Th. W. Adorno,
Luccheser
Memorial (1963) in:
Gesammelte Schriften, Band 10. 1,
Frankfurt/M 1977.
S nemačkog preveo
Mario
Kopić
https://atorwithme.blogspot.com/2011/11/spomenica-iz-lucce-theodor-w-adorno.html
