Mali veliki život Dušana Radovića – 04
Radovićevi naslovi su, koliko u službi pesničke igre, više šifra same poetike.
Radović je svoju poetiku najbolje i najkraće saopštio naslovom svoje prve pesničke knjige “Poštovana deco”. U njemu je, prvo, Radovićeva želja da se deci direktno obrati, bez posredovanja starijih, roditelja, rodbine, vaspitača, učitelja… Drugo, ova sintagma obraćanja sadrži u sebi veliku odgovornost ovakvog obraćanja, u kojem je najvažnije poštovanje svih atributa detinjstva: slobode rasta, slobode pameti, slobode igre, slobode otkrivanja…
“Na slovo, na slovo…” prividno je naslov dečje igre, ali i svest da je glas, najmanji glas – atom ljudskog sporazumevanja, a time i pesničkog saopštavanja.
“Vukova azbuka”, koju u budućim izdanjima valja pridodati uz “Na slovo, na slovo”, jeste velika apoteoza pesnikova svom jeziku i onom koji je utemeljio i objasnio njegove zakone, ali i pokazivanjem da i sam jezik ima detinjstvo, u kojem je neodoljiv. “Vukova azbuka” je u osnovnoj ideji suprotstavljanje već vekovnoj težnji gramatičara, normativnih stražara, da Vukovo učenje o jeziku pretvore u dogmu, i poziv da se za decu piše onako kako misli i govori detinjstvo, bez logičkih brana i međa, bez didaktičkih uslova i zabrana.
Naslovom “Razne gluposti”, Dušan Radović se borio za veliko i, po njegovom mišljenju, sveto đačko pravo na neznanje. Pravo na ono obično, a pre svega na ono veličanstveno neznanje, dovedeno do anegdota u dijalogu profesora i đaka (đačka je reč poslednja!), koje će se pamtiti celog života i po kojem je, od kolevke pa do groba, najlepše đačko doba. Naravno, tu je najviše pravo na istorijsko neznanje, sa primerima:
“Šta odgovori đak koji ne zna odgovor na pitanje: – Zašto je Karađorđe podigao Prvi srspki ustanak?
Prvo, sigurno da je imao razloga.
Drugo, da nije imao razloga, on to ne bi radio.
Treće, niko ništa ne radi bez razloga, a najmanje bi to učinio Karađorđe.”
Radović je tako dobro znao da niko ne može biti tako duhovit kao đak koji ne zna.
“Sedi da razgovaramo” naslov je za ravnopravnost i razumevanje. “Ko voli svoje dete ne može imati srca da ga vaspitava” zapisao je Radović. Jedino se s detetom, podrazumeva se, može s ljubavlju razgovarati. Tako čini i pesnik, jer:
“Dete je čovek
u odelu deteta”.
U pesmici ove zbirke: “Dete i pas”, čovek Dušan Radović podelio je sa decom svoj strah od pasa i pseće nerazumevanje obostranog straha, uveravajući decu u ono u šta sebe nikad nije uverio (što psima nije ni pokušao da pokaže!)
Na “Sedi da razgovaramo” i prirodno se nadovezuje naslov “Veliki i mali”, savetnika za vaspitanje roditelja: “Samo deca koja ne slušaju mogu postati bolja od svojih roditelja”.
Savetnik je izbor iz višegodišnjeg pesnikovog obraćanja velikim i malim u radio-emisiji “Beograde, dobro jutro”: “Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas”.
U tom svakodnevnom obraćanju Radović je dao maha sebi kao satiričaru i, prirodno, savim prešao na stranu malih: “Ako već tučete decu, tucite ih bez razloga, jer su svi drugi razlozi gluplji”.
Naravno, i njegovo razumevanje mladih podložno je istom razmatranju: “Teško je biti dete i biti dobar. Lakše je biti odrastao i razumeti decu”.
O Dušanu Radoviću se može govoriti i kao o visokoj školi srpskog pevanja za decu.
Nema te brige kojom ćemo biti dostojni naše dece. Taj kredo Radović je tuvio i pesnicima za decu.
Radović je bio veliki vaspitač pesnika za decu.
Učio ih je: da decu priznaju kakva jesu, a da ne nagađaju kakva deca treba da budu.
Do Radovića, deci je bilo lako podvaliti. Radović se starao, svojim nemerljivim darom, da bude sve teže deci podvaliti.
On je darovite pesnike naterao, kako to sam reče, da se stide, negdašnjeg lažnog sentimentalno-demagoškog odnosa prema deci. Naterao ih je da se koriste cinizmom i parodijom. Naterao ih je da, konačno, pojme da pridika nije estetska kategorija.
Njegovim stvaranjem, a time i staranjem, zašlo se u vreme, što bi on rekao, jedne “muške” poezije, u kojoj: svi bi da budu “lafovi”, da deci pristupe bez distance. I to svoj deci, ne samo “dobroj”.
U najkraćem, Radović je poeziju za decu sasvim odvojio od pedagogije, didaktike i svega što sa njima ide i preveo je u filozofiju, koja se može i životom zvati. Evo, dokaza iz njega samog:
“Kad sam bio mali,
ja sam bio mali,
nisam znao da sam mali
jer sam bio mali”.
Ovu pesmu je Dušan Radović ponudio kao odgovor na pitanje “Detinjstva” (Vladimir Milarić): “Kako glasi vaša pesma o detinjstvu? I u kojoj svojoj pesmi nalazite ovu reč u svom čistom značenju?”
Ova pesma, koja se može uzeti kao moto Radovićevog dela i svih savremenih antologija srpskog pesništva za decu, ostala je izvan svih antologija, čitanki i Radovićevih zbirki, bilo da ih je on slagao ili su ih slagali drugi. Ona je danas Radovićev i naš paradoks. Ovde je, evo, citirana da se ne izgubi.
I koliko god da je, ipak, prerana Radovićeva smrt bila od onih velikih nepravdi koje su nas zadesile, ima neke pravde u tome da je opaka bolest sačekala da on završi svoju “Antologiju srpskog pesništva za decu”.
Tako je jedno veliko i plodno razdoblje srpskog pesništva za decu, koje je početo Radovićevim pesmama, na kojima se stvorila jedna kristalna poetika, zaokruženo Radovićevim odbirom najboljih.
Dušan po duši
Svojim pesništvom za decu Dušan Radović je postigao sve ono što su hteli nadrealisti.
Dok je kod njih to sve delovalo iskontruisano, kod njega je to postalo prirodno.
Ono što je kod njih bilo usiljeno, kod njega je bilo spontano.
Ono što je kod njih daleko, kod Radovića je neposredno.
Ono što je kod njih bilo rogobatno, kod njega je skladno.
Ono što je kod njih bilo mehaničko, kod njega je bilo živo.
Ono što je kod njih odbijalo, kod njega je dobijalo magijsku privlačnost i neodoljivost.
Ono što je kod njih otkrivalo stvaralačku nemoć, kod Radovića je tu izbijala stvaralačka snaga i imagincija.
Ono što je kod nadrealista bilo po manifestima, kod Dušana je bilo po duši.
Milovan Vitezović
- oktobar 2004.
