Zašto se naša tetka toliko boji da će pasti na leđa? Već godinama porodica se bori da je izleči od te opsesije, ali došao je trenutak da priznamo svoj poraz. Ma šta preduzeli, tetka se opet boji da će pasti na leđa. Njena bezazlena manija, pogađa sve nas, počevši od mog oca koji je svuda bratski prati i pregleda pod da bi tetka mogla da se kreće bez brige, dok moja majka brižljivo mete dvorište nekoliko puta na dan, moje sestre skupljaju svoje razbacane teniske loptice, kojima se nedužno igraju na terasi, a moja bratučad uklanja sve moguće tragove pasa, mačaka, kornjača i kokošaka kojima kuća obiluje. Ali ni to ne pomaže, i tetka se usuđuje da pređe preko sobe tek nakon dugog oklevanja, beskrajnog izviđanja i preteranih prigovora svakom detetu koje se tu nađe u datom trenutku. A onda krene, oslanjajući se prvo na jednu nogu i pomerajući je kao bokser u sandučetu sa smolom, a zatim na drugu, prenoseći telo na način koji nam je u detinjstvu izgledao veličanstveno, i gubeći nekoliko minuta samo da bi stigla od jednih vrata do drugih.
Strašno.
Više puta porodica je pokušavala da izvuče iz tetke neko razumno objašnjenje tog straha da će pasti na leđa. Jednom prilikom dočekala nas je ćutanjem dubokim kao smrt.
Ali jedne noći, posle čašice svog likera od narandže, tetka je pristala da natukne da, kad bi pala na leđa, ne bi mogla ponovo da se digne. Na prvu primedbu da nas je u porodici trideset i dvoje i da smo svi spremni da joj priteknemo u pomoć, odvratila je tužnim pogledom i dvema rečima: „Svejedno je”. Nekoliko dana kasnije moj najstariji brat pozove me noću u kuhinju da mi pokaže jednu bubašvabu izvrnutu na leđa. Ćutke smo posmatrali njenu uzaludnu i dugu borbu da se vrati na noge, dok su druge bubašvabe, uprkos strahu od svetlosti jurile po podu, dotičući ovu koja je ležala u položaju dorsalini dekubitus.
Vratili smo se u postelju prilično rastuženi, i iz razloga samo nama poznatih niko više nije ponovo ispitivao tetku. Zadovoljili smo se time da joj koliko god je to moguće olakšamo strah, da je pratimo gde god pođe, dajući joj ruku, da joj kupujemo gomile obuće sa rapavim đonom i drugim pomagalima za stabilnost. Tako je tekao naš život, i nije bio gori od drugih života.
Hulio Kortasar
Prevod: Mirjana Božin
