The Velvet Underground: White Light, White Heat (1968.)

Dana 30. januara 1968. godine pojavljuje se drugi LP Velveta pod nazivom White light-white heat(sniman tokom septembra 1967. u Scepter studiju, Manhattan, New York, pod dirigentskom palicom producenta Toma Wilsona). Album je neuobičajeno završen za svega dva dana, po rečima tada već nezadovoljnog Johna Calea na veoma ekstreman način. John Cale opisao je White Light – White Heat kao vrlo besan album. Prvi album benda je imao neku nežnost, neku lepotu. Drugi je bio svesno protiv lepote.

Drugi album, White Light White Heat (Verve, 1968.), izdali su sami The Velvet Underground, jer su Nico i Warhol odlučili krenuti svojim putem, i to u samo jednom danu, nakon niza neuspešnih koncerata u praznim bioskopima. Ploča naglašava eksperimentalnu stranu prvog albuma, posebno se fokusirajući na minimalizam i kakofoniju na račun melodije. Nakon što nijansirane atmosfere i izmučeni ton Nico nestanu, Reedov zabludni kolokvijalni i Caleovi radikalni eksperimenti imaju više prostora na raspolaganju. Pesme se dramatično produžuju, u kojima dominira uobičajena mračna monotonija (osećaj bespomoćnosti i klaustrofobije), razderane gitarskim distorzijama i izmučene suludim psovkama. Oni su slobodne povratne informacije, hiper-dezintegrišući holokausti koji se obrušavaju na vrlo nizak nivo emocija. Samoća u buci velike metropole nudi emocionalni znak za jezovite fantazije. Metropolitanski haos i mentalni haos, očaj, paranoja, opsednutost smrću, turbulencija podsvesti: The Velvet Underground odlučno prodire u najbolnija vlakna psihodelije i psihoanalize.

Bio je to još beskompromisniji projekat benda. Muzička eksperimentisanja s prvog albuma još su radikalnije produbljena – pesma Sister ray najočitiji je primer. Pevačica Nico napustila je bend nakon što su Velveti prekinuli saradnju sa Warholom, okrenuvši se solo projektima i filmu. Što se tekstova tiče, još su otvorenije progovorili o sivilu i destrukciji modernog bitisanja. Album prožimaju snažni i ogoljeni tonovi urbanog rock and rolla, emotivni naboj koji pulsira u ritmu pločnika New Yorka i neviđena inventivnost autora koji autentičnošću izraza grade kristalno jasne slike sveta. Bio je to čistokrvni rock and roll, njegova pročišćena esencija prvobitne nevinosti i snage, dignute na viši intelektualni nivo. Kruna svega je nekolicina novih rock klasika: White light-white heat, The Gift, Sister ray.

Numera koja otvara album, naslovna White light-white heat(razarajuća priča koja govori o senzacijama koje stvara intravenska inekcija metamfetamina, unutar koje John Cale svojim uzmerijućim fuzz bass solom oponaša pulsirajuće efekte zvonjenja u ušima koji se doživljavaju tokom halucinantne navale metamfetamina kod uživaoca narkotika)možda na najbolji način oslikava atmosferu skorog raskola prvobitne postave benda, skrećući svojim beskompromisnim tokom iz voda avangarde u surovost sveta čistokrvnog, budućeg garažnog rokenrola. Pumpajući bugi ritam Johna Calea na klaviru i njegov fuzz bass (koji pesmu na kraju survava u ponor beznađa korisnika narkotika i bezdušnog sveta) i zloslutnost atmosfere stvorene jezom vokala Lu Reeda (uz pratnju Calea i Morrisona, sve u stilu numere I’m waiting for the man sa debi albuma) koja dočaravaju efekat dejstva narkotika koji je zlokobno harao tom čudesnom decenijom, dejstvo amfetamina, bili su bolno ogoljeni i nemilosrdno sirovi. Razarajuće dejstvo amfetamina u krvotoku tadašnjeg haotičnog sveta i sluđenih pojedinaca dobilo je svoje zvučno ogledalo ovom velvetovskom horor numerom – slušni efekti dejstva narkotika pretočeni su u pesmu, bolnu spoznaju o surovoj realnosti koja se krila iza euforije flower-power pokreta i sveta iluzija droga koje su na sebi svojstven način u početku ulepšavale stvarnost (kao i muzika nastala pod njihovim dejstvom), da bi se sve na kraju pretvorilo u bolni krik haosa i očaja, vapaja za pomoć nakon prestanka dejstva amfetaminskog ili nekog drugog blaženog spida sreće. Zvuk Velveta je bio jeziva slika tamne strane realnosti koja se vešto prikrivala mnoštvom iluzija jednog romantičarskog vremena punog nade, bunta ali i zabluda. Lou Reed je svoj umetnički prikaz stvarnosti doveo do ekstrema, daleko ispred svog vremena, sve do trenutka dok punk pokret, a potom i buduća nezavisna muzička rok scena nisu sve to pretočili u alternativni rock’n’roll – deceniju, dve kasnije, kad već odavno Velveta više nije bilo.

White light goin’ messin’ up my mind
don’t you know, it’s gonna make me go blind
White heat, goin’ down to my toes
Lord have mercy, white light had it, goodness knows

White light goin’ down to my brain
hey, don’t you know it’s gonna make me insane
White heat, down to my toes
Lord have mercy, white light had it, goodness knows
forget it

White light
Ooohhh, white light
Ahhh, white heat
Ooohhh, yeah, white light

White light goin’ messin’ up my mind
don’t you know, it’s gonna make me go blind
White light, goin’ down to my toes
Lord have mercy, white light had it, goodness knows

White light goin’ messin’ up my brain
don’t you know it’s gonna make me insane
White heat, goin’ down to my toes
Lord have mercy, white light had it, goodness knows

forget it

Ooohhh, white light
Yeah, aaah, white light
White heat
Oh, baby, white light
white light, now, now, now

White light goin’ messin’ up my mind
don’t you know, it’s gonna make me go blind
White heat, goin’ down to my toes
Lord have mercy, white light had it, goodness knows

White light goin’ down to my brain, ooohhh
Oh, don’t you know it’s gonna make me insane
White heat, goin’ down to my toes
Lord have mercy, white light had it, goodness knows
forget it

White light
Ooohhh, white light
Ooohhh, baby, white heat
Yeah, white light

Bijela svjetlost, zbrkati će moju pamet

Zar ne znaš da će me oslijepiti?

Bijela vrućina, škaklja me po nožnim prstima

Imaj milosti, bijela svjetlosti, imaj to, Bog zna

Bijela svjetlost, zbrkati će moj mozak

Bijela svjetlost, izluditi će me

Bijela vrućina, škaklja me po nožnim prstima

Bijela svjetlosti kažem sad, Bog zna , učini to

Doista volim gledati kako stavljam tu stvar u sebe

Gledaj ovu površinu, zar ne znaš, biti ću beživotan i radostan

Da, privlačna žena, gledam je kako hoda dolje ulicom

Dođi gornjom stranom, tvoja pamet će biti bezizlazna na tvojoj ulici

Bijela svjetlost, kreće se u meni i suši mi mozak

Bijela svjetlost, dovesti će me do ludila

Bijela vrućina, škaklja me po nožnim prstima

Bijela svjetlosti, kažem sad, Bog zna

Bijela svjetlost osvjetljava mi oči

Zar ne znaš da ispunjava me iznenađenjima?

Bijela svjetlosti, škakljaj me po nožnim prstima

Bijela svjetlosti, kažem ti sad, Bog zna

Sigurno će se pokrenuti, ubrzano

Gledaj tog ubrzanog čudaka, svi će otići i ušmrkavati svakog tjedna

Gunđam, svi će otići ubiti svoje majke

Ona dolazi, ona dolazi, svi razumite

Pokreni me, hajde, jače

Ništa manje zagonetna i ekstremna nije bila ni naredna numera – The Gift(pesma duga preko osam minuta i u stereo verziji miksana tako da se na levom zvučniku čuje kratka priča koju je napisao Lou Reed tokom studentskih dana koju recituje John Cale, dok se na desnom zvučniku čuje rock instrumental – smrtonosna velvetovska kombinacija dve gitare, fuzz basa i bubnjeva.

THE GIFT (Poklon)

Valdo Džefers je bio na ivici.

Bila je sredina avgusta što je značilo

da se pre više od dva meseca rastao od Marše.

Dva meseca a sve čime je mogao da se pohvali bila su tri pisma sa magarećim ušima

i dva preskupa međugradska telefonska poziva.

Istina, kad se škola završila a ona se vratila Viskonsin

a on u Lokast, Pensilvanija, zaklela se na izvesnu vernost.

Povremeno će izlaziti s drugima, ali čisto iz zabave.

Ostaće verna. Ali, u poslednje vreme je Valdo počeo da brine.

Noću nije mogao da spava, a kad je spavao, imao je užasne snove.

Noću je ležao budan, vrteći se i prevrćući se ispod svog

šarenog jorgana, suze su mu tekle niz obraze,

Dok je zamišljao Maršu, njena obećanja nadvladana alkoholom

i umirivanjem nekog neandertalca,

kako se na kraju predaje krajnjim milovanjima seksualnog zaborava.

To je bilo više nego što ljudski mozak može da podnese.

Vizije Maršinog neverstva progonile su ga.

Vizije seksualne napuštenosti prožimale su njegove misli.

A stvar je bila u tome što oni ne bi razumeli kakva je ona u stvari.

On, Valdo, i niko drugi, razumeo je to.

On je intuitivno pojmio svaki kutak i pukotinu njene psihe.

On ju je nasmejavao i bio joj je potreban, a nije bio uz nju.

To mu je sinulo u četvrtak, pre nego što je zakazana parada pantomimičara.

Tek što je završio košenje i orezivanje travnjaka kod Edelsona, za dolar i po

I proverio sanduče da vidi da li je stiglo bar nešto od Marše.

U njemu nije bilo ničega sem cirkularnog pisma u kojem se Američka fabrika

aluminijuma raspitivala da li mu treba nadstrešnica.

Bar je njima bilo dovoljno stalo da pošalju pismo.

To je bila njujorška kompanija. Poštom možeš

svuda. A onda mu je sinulo: nije imao dovoljno

novca da ode do Viskonsina na prihvatljivi način,

istina, ali, zašto ne bi sebe poslao poštom? To je bilo apsurdno

jednostavno. Otpremio bi sebe kao paket, brzom

poštom. Narednog dana Valdo je otišao u supermarket

da kupi neophodnu opremu. Kupio je samolepljivu

traku, heftalicu, i jednu kartonsku kutiju

srednje veličine, taman dovoljno veliku za nekoga njegove građe.

Procenio je da uz minimalno tumbanje može

da putuje dosta udobno. Nekoliko rupa za vazduh, nešto vode

Odabrane večernje grickalice, i verovatno će biti

jednako dobro kao da putuje turistički.

Do petka popodne, Valdo je bio spreman. Bio je kompletno

spakovan i pošta se složila da ga pokupi

u tri sata. Označio je paket sa “LOMLJIVO”

i dok je u njemu sedeo sklupčan, oslonjen na

oblogu od penaste gume koju je mudro postavio, pokušao

je da zamisli odraz strahopoštovanja i sreće na Maršinom

licu kad otvori vrata, vidi paket, da bakšiš

raznosaču, i onda ga otvori videvši da je njen Valdo

napokon lično tu. Poljubila bi ga, a onda

bi možda mogli pogledati neki film. Da se samo toga

ranije setio. Iznenada, neke grube ruke zgrabiše njegov paket

i osetio je kako ga nose naviše. Uz tup udarac, spustiše

ga na kamion i onda je krenuo.

Marša Bronson je taman završila nameštanje kose. Bio

je to veoma naporan vikend. Trebalo bi da vodi računa

da ne pije toliko. Mada, Bil je bio fin

u vezi toga. Kad je sve prošlo, rekao je da je i dalje

poštuje i da je, nakon svega, sve to sasvim

normalno i da mu je draga, iako je ne voli. I u svakom slučaju,

oboje su odrasli. Oh, šta bi sve Bil mogao da nauči Valda —

ali činilo se kao da je to bilo pre mnogo godina. Šila Klajn, njena

naj najbolja drugarica ušla je kroz letnja

vrata u kuhinju. “O Bože, vreme je

živi smor.”

“Uh, razumem te, ja sam sva nikakva.” Marša

je zategla kaiš na svom pamučnom bademantilu sa

svilenim rubom. Šila je prešla prstom preko zrna

soli na kuhinjskom stolu, polizala prst i složila facu.

“Treba da pijem neke tablete soli, ali,” naborala

je nos, “od njih mi se povraća.”

Marša je počela da se lupka po bradi, to je neka

vežba koju je videla na televiziji. “Bože, ne

spominji mi to.” Ustala je od stola i otišla

do sudopere gde je uzela bočicu sa pink i

plavim vitaminima. “Hoćeš jednu? Kažu da su bolji od

bifteka.” i pokušala da dodirne kolena. “Sumnjam

da ću ikad više pipnuti daiquiri.” Odustala je

i sela dole, ovog puta bliže stoliću sa

telefonom. “Možda će Bil zvati,” rekla je

kad ju je Šila pogledala.

Šila je grickala zanokticu. “Nakon sinoćnih dešavanja,

mislila sam da ćeš možda raskinuti s njim.”

“Znam na šta misliš. O moj bože, bio je kao

oktopod. Ruke na sve strane.” Gestikulirala je

podižući ruke prema gore u odbrani. “Stvar je u tome

što se nakon nekog vremena umoriš od svađanja sa njim,

znaš, a na kraju krajeva, u petak i subotu nije

ništa radio, pa sam mu to nekako dugovala, znaš

na šta mislim.” Počela je da se češka. Šila

se kikotala sa rukom preko usta. “Da ti kažem

nešto, i ja sam isto mislila, i nakon nekog vremena,”

nagnula se napred šapućući, “sam poželela,” i tad se

već glasno smejala.

U tom trenutku, g. Džejmeson iz Klarens

Derov pošte zazvoni na vratima velike

namalterisane drvene kuće. Kad je Marša Bronson

otvorila vrata, pomogao joj je da unese paket.

Dobio je potpise na svojim žutim i zelenim papirićima

i otišao sa bakšišom od petnaest centi koje je Marša

uzela iz male bež džepne knjižice svoje majke u

ćumezu. “Šta misliš šta je to?” pitala je Šila.

Marša je stojala sa rukama iza leđa.

Zurila je u smeđu kartonsku kutiju koja je stajala nasred

dnevne sobe. “Ne znam.”

Unutar paketa, Valdo je treperio od uzbuđenja dok

je slušao prigušene glasove. Šila je povukla

noktom po selotepu zalepljenim po

sredini kutije. “Što ne pogledaš

adresu pošiljaoca da vidiš od koga je?” Valdo je osetio

kako mu srce lupa. Mogao je da oseti vibriranje

koraka. Još malo.

Marša je obišla karton i pročitala

nalepnicu ispisanu mastilom. “Uf, Bože, od Valda je!”

“Taj šmokljan,” reče Šila. Valdo je zatreptao od

iščekivanja. “Pa, mogla bi i da ga otvoriš,” reče

Šila. Obe su pokušale da podignu zaheftani poklopac.

“Ahh, sranje,” reče Marša stenjući. “Mora da ga

je zakucao.” Ponovo su teglile poklopac. “Bože

moj, treba ti bušilica da ovo otvoriš.”

Ponovo su povukle. “Nemaš za šta da ga uhvatiš!” Obe

su stojale mirno, teško dišući.

“Što ne uzmeš makaze,” reče Šila. Marša

je otrčala u kuhinju ali sve što je uspela da nađe bile su jedne

male krojačke makazice. Onda se setila da njen otac

ima set alata u podrumu.

Otrčala je niz stepenice a vratila se sa

velikim sekačem za lim u rukama.

“Ovo je najbolje što sam našla.” Bila je poprilično

bez daha. “Evo, ti to uradi. Ja ću umreti.” Zavalila

se na veliki mekani kauč i glasno izdahnula.

Šila je pokušala da npravi prorez između selotep trake

i ivice kartona, ali oštrica je bila prevelika

i nije bilo dosta mesta. “Prokleta

stvar!” rekla je ogorčeno. A onda,

sa osmehom, “Imam ideju.”

“Kakvu?” reče Marša.

“Samo gledaj,” reče Šila dodirujući prstom glavu.

Unutar paketa, Valdo je bio toliko paralisan

od uzbuđenja da je jedva disao. Koža ga

je peckala od vrućine i imao je osećaj kao

da mu srce kuca u grlu. Još malo. Šila

je stajala poprilično uspravno pa prešla na drugu

stranu paketa. Onda se spustila na kolena,

uhvatila sekač za obe ručke, duboko udahnula

i zarila dugu oštricu kroz sredinu

paketa, kroz sredinu selotepa,

kroz karton, kroz penastu gumu i

(tup) pravo kroz glavu Valda Džefersa,

koja se blago rasporila i mali ritmički lukovi

crvenila nežno zapulsiraše na jutarnjem suncu.

Sama priča pesme Poklon se odnosi na Walda Jeffersa, mladića bolesnog od ljubavi, koji se upustio u mučnu vezu na daljinu sa svojom devojkom s fakulteta Marshom Bronson. Nakon završetka školovanja, Waldo se vraća u svoj rodni grad Locust u Pennsylvaniji. Tokom dva meseca postaje sve paranoičniji, zabrinut da mu Marsha možda neće ostati verna kao što je obećala. Više od svega, on se neprestano boji da će se ona upustiti u seksualni promiskuitet. U nedostatku potrebnog novca da je poseti u Wisconsinu, on smišlja plan da joj se pošalje poštom u velikoj kartonskoj kutiji, očekujući da će to biti dobrodošlo iznenađenje za Marshu. Sam sebe u paketu šalje poštom u petak. Sledećeg ponedeljka, Marsha vodi razgovor sa svojom prijateljicom Sheilom Klein o Billu, čoveku s kojim je Marsha spavala prethodne noći. Kad paket stigne na vrata, njih dve se bore da otvore kutiju dok Waldo uzbuđeno čeka unutra. Nesposobna otvoriti kutiju na drugi način i frustrirana, Marsha iz svog podruma uzima rezač lima i daje ga Sheili, koja ga ubode ravno kroz kutiju i tačno kroz središte Waldove glave…

Na čudesnu, uznemirujuću priču Lou Reeda nadovezuje se ništa manje mračna, nihilistična, crnohumorna Lady Godiva’s operation (opisujući promašen hiruški zahtev na gospođi Godivi, vezan za lobotomiju ili možda promenu pola).

LADY GODIVA’S OPERATION (Operacija Lejdi Godive)

Lady Godiva ovdje obukla se tako sramežljivo

Potapša glavu kovrčavog dječaka, samo još jedna igračka

Umorna od tišine, iskreno jeca

Govoreći riječi što, oh, tako jasno rečene

Tako davno

Draperije nježno omotane oko njezina ramena

Život ju je napravio toliko hrabrijom sada

Da je otkrila kako

Obučena u svilu, latinsku čipku i zavist

Ponos i radost zadnje vile za novčić

Prilično prolazna briga

Kosa danas sad umočena u vodu

Vodi ljubav sa sinom svakog siromaška

Nije li to zabavno

Sad danas potpomaže dostojanstvenost zavišću

Vršnjaci Lady Godive da vide ima li tko tamo

I nema brige

Doktor dolazi, sestra misli slatko

Pali strojeve što uredno pumpaju zrak

Tijelo leži golo

Obrijano i bez dlake ono što je nekad vrištalo

Sad leži tiho i skoro uspavano

Mozak mora da je otišao

Sigurno zavezana za bijeli stol

Eter je uzrokovao da tijelo uvene i ugasne

Pod bijelim svjetlom

Doktor stiže sa skalpelom i prtljagom

Vidi izraslinu kao puno kupusa

Koji sad

Mora biti odrezan

Sad dolazi trenutak velike! velike! odluke!

Doktor radi svoj prvi rez

Jedan ide ovdje, jedan ide tamo

Cijev za eter curi, kaže netko tko je šlampav

Pacijent, čini se, ne spava baš tako dobro

Vrisak odjekne dvoranom

Ne paničari, neka mu netko odmah da pentatol

Doktor makne svoju oštricu

Oprezno polako od mozga

Na moje brojanje do deset

Glava se neće micati

Nakon lagane, eksperimentalno-avangardne stanke u numeri Here she comes now, sledi pretposlednja, pesma koja otvara B stranu albuma – I heard her call my name nihilistična i feedbackom obogaćena – posebno glasna, drska i agresivna pesma koja sadrži par atonalnih gitarskih sola u izvođenju Lou Reeda.

Sada, ako ikada dođe, sada

Ako ikada dođe sada, sada

Ako ikada dođe sada…

Sada, ako ikada dođe, sada

Ako ikada dođe sada, sada

Ako ikada dođe sada…

Ah oh, izgleda tako dobro

Ah, ona je napravljena od drveta

Samo pogledajte i vidite

Oh, napravljen je od drveta

Samo pogledajte i vidite sada

Ona ikada dolazi, ona ikada dolazi sada

Sada, sada, sada, sada

Kruna svega, haos koji zatvara ovaj enigmatični, zvečeći, nihilistično-kakofonični album, zvučni udar na čula slušaoca i tadašnje peace and love vibracije muzičke scene jeste brutalna Sister Ray.

Evo je dolazi sada, sada

Otišao, otišao, otišao

Spremni, spremni, spremni, spremni, spremni

Oči su mi širom otvorene

Od kada sam u ponedeljak bio bogalj

Imam očne jabučice na kolenima,

Auuu, moja beba hoda

Posle sati sa ludom Meri Vilijams

Rekla je da nikada nije razumela ni reč od mene, jer…

Znam da joj je stalo do mene

Čuo sam je kako me zove

I znam da je ona odavno mrtva i da nema

Ipak nije isto

Kad se jutros probudim mama

Čuo sam je kako me zove

Znam da je otišla, otišla, otišla

Čuo sam je kako me zove

A onda mi se um otvorio…

Na tekst Lou Reeda (koji progovara o mnoštvu zabranjenih tema – drogama, nasilju, homoseksualizmu i transvestizmu) nadovezuje se 17 minuta i 29 sekundi eksperimentalnog zvučnog ludila, naznačenog pre svega zvukom Vox orgulja John Calea i gitarama Reeda i Morrisona.

Sister Ray snimljena je u jednom kadru. Bend je pristao prihvatiti sve greške koje su se dogodile tokom snimanja, što je rezultovalo sa preko 17 minuta improvizovanog materijala. Pesma je snimljena s Reedom koji je dao glavni vokal i gitaru, Morrisona na gitari i Tucker na bubnjevima, dok Cale svira orgulje provučeno kroz izobličeno gitarsko pojačalo. Reed je pesmu nazvao Sister Ray u znak pohvale Rayu Daviesu iz kultnog britanskog benda The Kinks.

Duck and Sally inside
They’re cooking for the down five
Who’re staring at Miss Rayon
Who’s busy licking up her big man
I’m searching for my mainline
I said I couldn’t hit it sideways
I said I couldn’t hit it sideways
Ah, it’s just like Sister Ray says

Rosy and Miss Rayon
They’re busy waiting for her booster
Who just got back from Carolina
She said she didn’t like the weather
They’re busy waiting for her Sailor
Who said he’s just as big as ever
He’s just here from Alabama
He wants to know a way to earn a dollar
I’m searching for my mainline
I couldn’t hit it sideways
Ah, just like Sister Ray said

Cecil’s got his new piece
He cocks and shoots between three and four
He aims it at the Sailor
Shoots him down dead on the floor
Oh, you shouldn’t do that
Don’t you know you’ll stain the carpet
Don’t you know you’ll stain the carpet
And by the way man, have you got a dollar
Oh no man, I haven’t got the time time
Too busy sucking on a ding dong
She’s too busy sucking on my ding dong
Oh, she does it just like Sister Ray said
I’m searching for my mainline
I said I couldn’t hit it sideways
I couldn’t hit it sideways
Oh, just like, just like Sister Ray says

Now, who’s that knocking
Who’s that knocking on my chamber door
Now could it be the police
They’ve come to take me for a ride ride
Oh, but I haven’t got the time time
Too busy sucking on my ding dong
She’s too busy sucking on my ding dong
Oh, now, just like Sister Ray said
I’m searching on my line
I couldn’t hit it sideways
I couldn’t hit it sideways
Oh now, just like, just like, just like
Sister Ray says.

Duck i Sally unutra

Kuhaju za donjih petero

Što zure u gđicu Rayon

Zaposlenu lickanjem svoga svinjca

Tražim svoju glavnu venu

Kažem ne mogu ju pogoditi sa strane

Kažem ne mogu ju pogoditi sa strane

Oh, baš kako je sestra Ray rekla

Proživi

Rosey i gđica Rayon

Zauzete su čekaju njezinog podizača

Koji se baš vratio iz Caroline

Rekla je da joj se nije sviđalo vrijeme

Zauzete su dok čekaju njezinog mornara

Koji kaže da je velik kao i uvijek

Kaže da je iz Alabame

Želi znati kako može zaraditi dolar

Tražim svoju glavnu venu

Kažem ne mogu ju pogoditi sa strane

Ne mogu ju pogoditi sa strane

Oh, baš kako je sestra Ray rekla

Tjeraj dalje

Cecil ima svoj novi komad

Hvali se i puca između treće i četvrte

Nacilja ga u mornara

Upuca ga, ubije na podu

Oh, nisi to trebao napraviti

Zar ne znaš da ćeš zamrljati tepih?

Sad, zar ne znaš da ćeš umrljati tepih

I usput, imaš dolar?

Oh, ne, čovječe, nemam ja vremena, vremena

Previše sam zauzet sisanjem ding-donga

Oh, radi baš kako je sestra Ray rekla

Tražim svoju glavnu venu

Kažem ne mogu ju pogoditi sa strane

Oh, nisam, ne mogu ju pogoditi sa strane

Oh,to, baš je, baš preko cijelog poda, poda

Sad, tko to kuca

Tko to kuca po vratima moje odaje

Sad.. mogla bi biti policija

Došli me odvesti na vožnju, vožnju

Oh, ali nemam ja vremena, vremena

Hej, hej, hej, ona je zauzeta sisanjem na mom ding-dongu

Previše je zauzeta sisanjem na mom ding-dongu

Oh, sad, baš kao što je sestra Ray rekla

Tražim svoju glavnu venu

Tražim svoju glavnu venu

Nisam ju mogao pogoditi sa strane

Nisam ju mogao pogoditi sa strane

Oh, baš kao

Ploveći čudesnim svetom Velveta, nakon šest mračnih, drogom, nasiljem, perverzijama i ludilom savremenog sveta natopljenih numera stižemo i do još jednog epskog, u stilu European son numere, čudesnog eksperimentalnog komada, neobične fuzije i još jedne transvestitske legende New Yorka. Vibrirajući, nasilnošću kakofonije i buke natopljen zvuk Vox continentalorgulja Johna Calea prodire u nadražena čula slušaoca, držeči tenziju na dugom psihodeličnom velvetovskom putu, naglašenom jezivim vokalom Lou Reeda, uznemirijućim ritmom bubnjeva Maureen Tucker i distorziranim zvukom ječećih gitara Reeda i Morrisona. Jako uznemirujuće, avangardno-eksperimentalno iskustvo, znatno opasnija verzija ranih, beretovskih Floyda u njihovom interstellar overdrive izdanju. Caleovski rečeno, na početku i samom kraju, album se nemilosrdno brutalno survava ka ponorima moderne apokalipse, nestajući u svojoj anti-lepoti, brišući pred sobom sve, pa i samu pomisao na bilo kakvu nadu, svetlost i lepotu koji su se još donekle nazirali na debi albumu.

Sister Ray, bilo je ludačkih 17 minuta sirovog rock ’n’ rolla s riffom koji nikad ne prestaje. To nije toliko prava pesma koliko je riff — riff koji nikad ne posustaje i snagom svog insistiranja postaje pesma. Reedovi tekstovi se kotrljaju poput struje zamagljenja svesti od seksa, droge i smrti. Celo vreme gitare i orgulje spajaju se u zvučno (kao i čulno – sensory overload) preopterećenje dok Maureen Tucker ne posustaje ni na trenutak. Na kraju 17-minutne vožnje, iscrpljeni smo! Sister ray se odmotava poput dugog sabaha, ritualnog plesa, događanja kolektivnog samouništenja, u kontinuiranoj erupciji opscenog povraćanja, psihopatskog drhtanja, perverznog nasilja, opsesivnih zabluda; pulsirajuća planina zvukova koja eksplodira na sve strane, disonantni uragan u divljini s takvom silovitošću da iskoreni celu muzičku civilizaciju: dramatična pobuna ogorčene teskobe, anarhični misticizam oslobađanja primitivnih nagona, psihoanalitička sesija, proširenje svesti, nadrealni automatski spis, oda haosu metropole, himna sveopštom ludilu.

Radili smo u vrlo malom studiju bez izolacije, tako da se sva ta buka samo razbila u još više buke, rekao je Cale.

Melodičnost i blagi kompromis prvog albuma netragom su nestali – stvarnost The Velvet underground ovim albumom postala je crnjom od najgorih slutnji i najtamnije, besane noći. Bilo je to suviše ekstremno iskustvo za vreme kada su se tražile i nudile neke sasvim druge priče i vrednosti, vreme kada se maštalo o opštoj sreći i ljubavi sveta. Beskompromisni, andergraund stav mračnih Velveta predstavljao je ne samo alternativu svemu, nego je delovao kao da dolazi iz neke druge ravni postojanja – usamljen i nespreman na bilo kakvu vrstu podilaženja bilo kome ili bilo čemu drugom. Sve to nije moglo dugo da traje, ali, pokazaće vreme, svojom istinitošću i kvalitetom uticaće godinama kasnije na čitave nove muzičke pokrete, pojedince i bendove svojom jedinstvenom, pionirskom, vizionarskom ulogom.

Naravno, album je pre svega bio neponovljiva celina, rock muzika u svom pročišćenom izdanju – suha esencija. Ipak, uprkos svim navedenim epitetima i nesumnjivom kvalitetu zla sudba je nastavila da prati bend. Ignorisani i zabranjivani od strane medija, loše prihvaćeni od publike i kritike,Velveti ostaju bez ikakvog komercijalnog uspeha,uticaja i nade.Tome je još više doprineo odlazak Johna Calea nakon drugog albuma. Pre odlaska, nakon sukoba sa Reedom oko daljeg pravca i koncepta rada benda, Cale je tvrdio da je prvi album Velveta sadržao neke momente krhkosti i lepote, ali da je već druga ploča predstavljala totalnu kontru svemu tome, pre svega lepoti koju je zamenila sirovost i znatno neprijemčiviji, beskompromisniji zvuk rokenrola kojem je upravo težio Reed. Nakon razlaza sa Caleom, jednim od osnivača benda, u grupu dolazi muzičar iz bostonskog benda the Grass menagerie, Douglas Alan Yule.

Lou Reed je jednom prilikom izjavio: Zaista nisam mislio da bi trebalo da napravimo još jednu pesmu poput White light, white heat. Mislio sam da bi to bila strašna greška i zaista sam to verovao. Mislio sam da moramo da pokažemo i drugu stranu nas. U suprotnom, postalo bismo ta jednodimenzionalna stvar i to je trebalo izbeći po svaku cenu.Njegov ultimativni stav spram budućnosti Calea i daljeg pravca rada benda bio je više nego jasan u suočavanju s ostatkom benda – ponudio im je samo dve opcije: ili odlazi Cale ili više neće biti The Velvet undergrounda.

By Dragan „from The Wild Side“ Dragan, 29. april 2023.

DRAGAN UZELAC – autorska biografija

Dragan Uzelac, rođen je 30. marta 1968. u Apatinu, Vojvodina. Saradnik je mnoštva net magazina, portala i časopisa za umetnost i kulturu (KVAKA – Velika Gorica, Hrvatska, PULSE, XXZ portal, Čupava keleraba, Vitraž, Rockomotiva, Fathipster, Kultiviši se, Helly Cherry, Filmske radosti, Libartes, Stella polare (Beograd), KULT, Kulturni heroj, Remix press (Novi Sad), časopis za književnost SIZIF, Kraljevo, Impuls portal – Banja Luka, portal NVO FENOMENI, Crna Gora), koji je svoj spisateljski put započeo u listu somborske biblioteke Karlo Bijelicki – Novi pokret davne 1997. godine. Autor je nekolicine knjiga iz oblasti publicistike, esejistike i popularne kulture (pre svega istoriografije rock and rolla), koje su štampane u izdanju sledećih izdavača: KVAKA, Velika Gorica, Hrvatska, Gradska biblioteka Karlo Bijelicki, Sombor i Lotina, Beograd.

Autor je sledećih knjiga: The Beatles, povijest rock glazbe(2021.), Priča o bluesu(2021.), Scream of the butterfly – 50 godina od smrti Jima Morrisona(2021.), Priča o severnoameričkim Indijancima – Tamo gde smo prevareni(2022.), Charles Bukowski – Go all the way(2022.), John Lennon – You may say i’m a dreamer(2022.), George Harrison(Here comes the sun) – John Lennon(Revolucija Johna Lennona)(2022.), Jim Morrison – Veran svom duhu(2023.), Pink Floyd – Psihodelična kosmička odiseja(2023.) i Bitlsi, bend koji je promenio sve(t)(2023.).

Ljubitelj je pisane reči, rock and roll muzike, nezavisnog filma i undergrounda. Bibliofil. Bitnik u srcu, bluzer u duši, sklon romantičarskom sanjarenju na javi u svetu apsurda. Melanholik, buntovnik s razlogom, dobri duh nekadašnje Prerije, veliki poštovac dela Charlesa Bukowskog, Alberta Camusa, Hermanna Hessea, Danila Harmsa, Jamesa Joycea i Knuta Hamsuna, pre svih. Izrastao iz duha divljine šezdesetih, pod neizmernim uticajem Jima Morrisona i Johna Lennona. Svoje spisateljsko i duhovno izvorište pronašao u knjigama Mali Princ, Let iznad kukavičjeg gnezda, Stranac, Uliks i Stepski vuk.