Februara meseca godine 1941, mandarini, dva mandarina, moje zemlje pozvati su bili kod Džingis Kana. Naređenje je bilo da se, u Rimu, kad nas o tom pitaju, kaže: radi se o sklapanju nekog pakta o nenapadanju, između naše zemlje i Nemačke.
Pri kraju februara, međutim, znalo se u Rimu, šaputalo se u Rimu, da se ne radi o tom, nego da imamo da biramo: mir, ili rat.
Otpočinje dakle, opet, u mojoj sobi u palati Borghese, cepanje papira i spaljivanje papira u ognjištu, a uveče, sa mojom ženom, pregled pisama, pozivnica, fotografija, iz te tri godine, koje smo proveli u Rimu. Nemamo šta da krijemo, ali ne želimo da neko, NEKO, čita sve to što je, u sretnija vremena, rečeno, slikano, sačuvano, da se u starosti, negde, vadi iz vatre. Neka niko ne zna naše uspomene. Niko našu ljubav — niko naše suze.
U stvari mi bismo to rado sačuvali za neku našu decu.
Hajdemo još jednom u Neapolj — ponavlja moja žena tih dana, jednako. Našla je sliku Neapolja, poznatu, snimljenu, sa brda iznad varoši, gde stoji jedna crna, pinija, koja vidi sve do Vezuva, i varoš i more i nebo. Meni se na tom snimku dopadaju talijanski, četvorougaoni, blokovi kuća. Glavna crta talijanske arhitekture koja je sačuvana kroz stoleća. Mojoj se ženi najviše dopada vulkan, koji nije kao Etna, kao piramida, nego ima, kaže, talas brda na vrhu, koji je seća naše zemlje na plavom vidiku.
Ja volim pristanište Pozzuoli.
Zna, kaže, zbog ludila Kaligule. O tom sam joj već pričao.
Ne, kažem, to je sporedno. Nije međutim sporedno, kako, KAKO, misli da MOŽE da proslavi rimsku pobedu, nad Persijancima. Vojnom paradom o kojoj Persijanci i ne znaju. Oblači oklop Aleksandra Velikog, a naređuje PRELAZ preko mora, kao Kserks persijski. Pobedu svodi na paradu, a pravac, u obrnutom pravcu. Bez sumnje su to literarne i muzejske uspomene onog, koji je Tiberija nasledio. Kserks je tako prelazio preko Dardanela, da osvoji Evropu. Kaligula misli, da je za Aziju dovoljno, isto to, ali u obrnutom pravcu, preko pontona, tu, gde je blizu plaža Rimljanki i zlatne omladine Rima, koji se na toj obali kupaju, i, po letnjikovcima izvode sve formule koita, koje vlasnici javnih kuća po zidovima slikaju, na ugled. To jest Kaligula, smatra, da je dovoljno, da mu veruju, da je pobedio Aziju, u jednom uskom krugu. Rimskih egzistencijalista. Imao je pravo. Azija se dobija, Aleksandar postaje, u kostimu Aleksandra, i njegovom oklopu.
To nimalo ne remeti, plavetnilo mora u zalivu, ružičastu boju neba, iznad Caprija, i tamno, modro, zelenilo vulkana. Ni more, ni nebo, ni čempresi, gore, na brdu, ni ta usamljena pinija, nemaju, ni najmanji trag, na sebi, ni Kaligule, ni Tiberija, ni te vojne parade.
Ima ga u čovečanstvu.
Žena mi pokazuje sliku ruševine jedne rimske vile.
To je kuća senatora Servilija Vatije, ponavljam. Kad je ludilo Neronovo, koje je bilo još gore, nego Kaligulino, postalo očigledno, taj čovek se povukao u tu kuću. Nestao je iz Rima, kao što se izlazi iz rđavog drustva. Ni posle skoro 2.000 godina, čovečanstvo ne zna bolju formulu, za egoiste, od toga.
Moja se žena seća, najviše, vidika, koji se vidi sa manastira Camaldoli. Niko, ni mi, nećemo ostaviti, kaže, traga, u tom vidiku.
Ni Kaligula, ponavljam, ali ga je u čovečanstvu ostavio. Ima ga.
Tih dana, iz našeg društva, počinje opet da mi se, ne znam zašto, javlja onaj markiz, koji me je vozikao do Neapolja. On je nasledio neku babu u Piemontu i ima velika, nova kola, iako je kupovina takvih kola, Talijanu, zabranjena.
Nudi se da moju ženu provoza do mora i, na brdo Cavo.
Na bi mogao do Neapolja. Ima posla.
Moja žena mu onda tumači da bi da ide u Neapolj, ne na sat-dva, nego bar dan-dva. A ja mu kažem — da bi nas se okanio — da moja žena voli Neapolj, jer je tamo bila, kao u nekom romanu. Kad je pred hotelom, u kom je stanovala, bila jedna bela jahta iz našeg kraljevstva, koja je u Neapolj bila donela engleskog kralja — i indijskog cara — sa ženom koju je voleo. Taj čovek se bio iskrcao i došao u hotel, gde mi je žena bila, i sedeo je kraj nje, kod jednog stola, dok je pisao pisma i svršavao posao, oko svog čeka. To je bio vrlo čudan čovek. Izgubio je presto zbog ljubavi. Imao je zlatnu kosu i bio je vrlo, vrlo, mladolik, za svoje godine. Ženama se to dopada. Posledica je anglofilija.
Iako je inače vrlo inteligentan, i moj markiz grmi, onda, protiv engleskog kralja, naziva ga kretenom, a
tu ženu još gorim imenima. To je, kaže, prošlost.
Razume se! — vičem u telefon, i ja. Kao što je i Kaligula.
Markiz onda traži, da dozvolim, da kaže nešto mojoj ženi. Ona se ljuti i kaže mi, da je ta moja šala, sa Kaligulom, koju sam ponavljao, glupa.
Govori vrlo mirno sa markizom, pa se smeška.
On joj je, ne znam zašto, nudio, da joj pokaže Agro Pontino. Pošto ja držim drugu slušalicu našeg telefona — u drugoj sobi — smejem se kroz otvorena vrata, jer markiz mojoj ženi nudi, da joj pokaže okolinu Rima, isušene močvari, gde je, pre, carevala groznica. Sećam se da je to i meni nudio, i pokazivao. Drži joj čitavo predavanje telefonom. Sva je rimska kampanja, kaže, bila pretvorena u baruštine, ali je isušena od sadašnjeg režima. Pape su se mučile, vekovima, oko toga, ali nisu uspele.
Nova Italija je uspela. Režim je to svršio jednim potezom pera.
Slušam kako joj deklamuje — kao što je to i meni deklamovao — da je na tom isušivanju radilo oko 70.000 radnika, pa dodaje 68.000. Sa bezbroj mašina. Da je iskopano 976 kanala, uređeno 177 kilometara autostrada, a dobiveno 2.057 kvadratnih kilometara plodnog zemljišta. Na toj isušenoj teritoriji, kraj mora, živi sad, ZADOVOLJNO, 227.000 naseljenika.
Ja se onda sećam, da sam ga pitao, kad je meni o tom pričao: Otkud zna, da su zadovoljni? A da mi je odgovorio: pitali su ih. Potvrdili su, jednoglasno.
Ja sam mu onda rekao da NEMA zadovoljnih zemljoradnika. Ni zadovoljnog čoveka, uopšte.
On je odgovarao da i on zna, da nema, pojedinaca, ali ima masa.
Kad je, najzad, završila razgovor sa mojim markizom, žena me pita, ko je taj čovek i šta hoće?
To je vrlo veliki patriot, kažem, a hoće, prosto, da je upozna sa onom, sa kojom se ženi. Svi u Rimu, traže, u poslanstvima i ambasadama, poznanstva. Corpo diplomatico.
Otkud to da ja toliko volim tog čoveka?
Otuda, što je prijatan i lepo priča. Znao je, pre svih, pri poslednjem izboru Pape, da će, Pacelli, biti, Papa. Znao je, i sitnicu koju drugi nisu znali, da Duce nije zaljubljen u jednu sestru, nego u obe.
A znao je i koju će, najzad, izabrati.
Onu koja je njega izabrala.
I Kaligula je, do smrti Tiberijeve, bio sitnica, ali nije na samrtnom času Tiberija. Raskrupnjao se do uzroka. Sitnice se raskrupnjuju do velikih uzroka, u budućnosti.
Uostalom, ja i taj čovek, već mesecima, naročito dok nije upoznao to dete, naše švelje, trudili smo se da rešimo nekoliko pitanja, koja su zanimala njega, kao pravnika, a mene kao arheologa.
On me je vozikao, ne samo do Neapolja, nego i do Gaete, i Arpinuma, a vozikao je i Albanku sa nama i njenog muža, koji obilazi rodna mesta velikih ljudi. Arpinum je rodno mesto Cicerona. Markiz smatra
Cicerona za najvećeg Talijana antičkog Rima. Ja, Tiberija.
Nju, kaže, Ciceron ne zanima. A Tiberije još manje.
Mislila bi drugače, kažem, kad bi otišla do Formije, sa markizom, i videla mogilu, koja se zove Tomba, grob, Cicerona. To je ogromna grobnica, u kamenju. Nema dokaza da je grob Ciceronov, ali oko nje, ima nekoliko vanrednih, crnih, kiparisa, a u daljini, iza nje, brdo, koje, sasvim sigurno, ništa o smrti Cicerona ne zna. Čovek prirodu ne zanima. Sveti Avgustin se ljuti što priroda čoveka, više nego čovek čoveka, zanima. Sigurno je samo to, da je Formia mesto Ciceronovog letovanja, kao i Tuscul, iznad Frascatija. Pa kad je već bila do Tuscula, trebalo bi da ode i do Tombe Cicerona, da, kad odemo iz Italije, može reći, da je i tamo bila. Celina utisaka o Italiji stiče se iz bezbroja sitnica. Celina o Ciceronu isto tako. Svi smatraju, a naročito Albankin muž smatra, da se cela patološka ličnost Cicerona može protumačiti njegovom svešću, da je rođen u rodnom mestu Marija. Ja ga smatram za najvećeg rimskog poltrona. Ako primimo poziv markiza, on će nas, sa svojom markizom, vozikati, do rta, otkud je divan izgled, skoro do zaliva Neapolja. Do mesta San Felice Circeo. Mesto je u dolini, kraj mora, u šumicama maslina, pinija, čempresa, sa zemljom koja je prepečena kao zemlja etrurska, a sa morem, koje ima boju smaragda, a pri zalasku Sunca, vina. Kuće imaju boju ćupova, u kojima se hladi voda, a rt Kirke, boju zažarenog crepa. Mesto ima — kao sva talijanska mesta — lepu česmu, a na tanjiru gostionica: nerandže, limunove, mandarine, smokve, i hrpe maslina. Najlepše je što taj rt u daljini, pred veče, uvek, ima na sebi igru oblaka, blagih, kao stado jaganjaca, februara, koje odlazi na nebu, nekuda.
Markiz smatra, da je Avgust, Oktavijan, pristao, da se na listu koljača, stavi i ime Cicerona, zato, što su i ostala dva člana Trijumvirata, pristala, da žrtvuju, moguće, buduće, političke, protivnike, njih trojice. Antonije, svog rođaka Lucija Cezara, a Lepid rođenog brata.
Ja smatram da je Oktavijan pristao na ubistvo Cicerona, jer se bojao Ciceronovog jezika, u budućnosti.
Markiz, koji je pravnik, smatra, da je uzrok Ciceronovog kolebanja — kad je čuo da je na listi — da li da čeka, ili da beži, Ciceronova melanholija, jer se tih dana, zašao u godine, razvodio od svoje žene, a jer je i njegova ćerka imala porodičnih neprilika. Bio je senator, verovao je da se o njemu još pregovara.
Ja mislim da markiz — koji želi i sam, tih dana, da bude izabran za senatora — preuveličava melanholiju Cicerona. Ciceron je ćerku udavao u svojim intrigama, a što se tiče žena, nije mu bilo stalo do svoje žene, nego jedne druge. Nego mu se, prosto, nije išlo, u izgnanstvo, pa je čekao novosti, do poslednjeg časa. Imao je titulu „spasioca otečestva“, jer je ugušio, u zametku, revoluciju Katiline. Nije mogao da zamisli da, nijednom, od trojice, nije stalo, da sačuva, za sebe, spasioca Rima, od revolucionara. Primetio je da se prevario, tek kad je, iz nosiljke, na kojoj je ležao, ugledao, poteru, koja ga je stigla, tu, kraj mora svog ubicu, oficira, Herenija.
Advokat je ućutao tek pred koljačem Trijumvirata.
Uostalom, nije nimalo važno, šta ja mislim o Ciceronu, ja proučavam samo Michelangela, kao utehu, koju ću poneti iz Rima. A proučavam donekle i Tiberija.
Istina, markiz kaže, ljutito, da je — kad se govori o Rimu — potrebno da čovek bude istoričar, ali ja se ne slažem, sasvim, sa tim. Ja to i nisam. Zato i proučavam samo jedan detalj — Tiberija. Bavim se Tiberijem, kao što bi se njime bio bavio, Kierkegaard, da je kojim slučajem došao do Rima, na mesto, na primer, švedskog kralja, Gustavusa III. Biti istoričar znači gubitak vremena — savremenog vremena — a baviti se sitnicama, i to, celog života, godinama. Sitnicama bez smisla. Priznajem to bi bilo potrebno za proučavanje Rima.
Ja, za to, nemam vremena. Imam za Michelangela. I Tiberija.
Kad bih bio istoričar Italije i Rima, kažem ženi, morao bih se, u početku, baviti, istorijom italskih vulkana. Iako prirodu čovek, nimalo, ne zanima. Kad umre jedan narod — izumre, na primer, posle ratova i pokolja — to nijednoj zovi ne natera suze, ne sasuši nijedan čempres duž druma Via Appia Antica. Pored vulkana morao bih proučavati italska plemena, od kojih nema ni vidljivog traga. Kad bih hteo da rešim, recimo, samo pitanje: da li su antički Grci doneli u Italiju agrikulturu vina, ili nisu, morao bih, godinama, proučavati filologiju antičke Italije i reči italske, za agrikulturu. Nemam za to vremena.
Ko ima? Zato niko ništa i ne zna. Uostalom, ja nalazim, da je dovoljno, o agrikulturi, čitati Vergilija.
Moja me žena onda pita, pa zašto sam se u Parizu, svako veče, pre spavanja, bavio pitanjem istorije, prave istorije, osnivanja Rima? Svi joj se smeju kad sad o tom priča.
Napustio sam to, i sama zna. Da bih mogao da se tim pitanjem bavim ozbiljno, morao bih, pre toga, da proučim celu istoriju Sabinjana, a i o tome se malo zna.
Moja žena kaže da se njoj dopada samo jedna Sabinjanka. Žena talijanskog ambasadora kod Vatikana.
To je divna žena, iako ima u avijaciji dva odrasla sina. To ne znači, kaže, da uopšte razume te moje predilekcije za istoriju Rima. Još manje za Tiberija.
Mene je, kažem, najviše zanimalo, nekada, pitanje, da li je, ili nije, na stvaranju zvanja imperatora uticala, u Rimu, tradicija? Takozvanog privremenog kralja, Interexa. Senatora koji je imao da vlada Rimom, pet dana, ako kralj umre bez naslednika.
Moja mi se žena smeje kad to kažem.
To nije smešno, kažem. Mommsen je, godinama, proučavao istoriju antičkih, grčkih kolonija u Italiji, pa je došao do uverenja da, ako želi da utvrdi hronologiju te kolonizacije, treba da počne kod Omira. Sicilija i Italija nalaze se već u stihovima Hesioda, ali skoro i nema pomena o njima, kod Omira.
Markiz, kažem ženi, prebacuje mi, uopšte, da se bavim besmislenim stvarima, i misli, da ciljam na Mussolinija, kad govorim o Tiberiju.
Pa zašto se bavim onda tim nepotrebnim prošlostima?
Zato, što vidim, da niko ništa ne zna, a željan sam da saznam, kakvi su bili, mati, supruga, žena, otac, sin, ćerka, ljubav, pre dve hiljade godina, Došao sam do uverenja da je bila ista.
To jest, da o tom NIKO ništa, sigurno, ne zna.
Uveren sam da je TO kopkalo i Kierkegaarda, ili, ako hoće, Kjerkegora.
Markiz se uvek ljuti kad izgovorim ime Kierkegaarda, talijanski, to jest danski, jer nije tačno danski, a ni talijanski.
Sporazumeli smo se da, kad hoću da kažem ime tog Danca, kažem: onaj što razgovara, u vrtu, sa glavicom maka.
I njoj počinje bivati dosadno, kaže mi žena, kad pomenem Tiberija. Smešno je.
Nije smešno. Proučavam ga zato, što smatram, da je ono, što je o njemu rečeno, u prošlosti, velika nepravda. Začudo, koliko nepravda i u dalekoj prošlosti ostaje nepravda. Nije smešno. Napoleon je u mladosti obožavao Robespierrea, ali je posle branio Tiberija.
Markiz, kad je reč o prošlosti u Rimu, pominje, stalno, Avgusta, Cezara, Trajana, Cicerona, pa zašto ne bih i ja Tiberija? Markiz mi prebacuje da, kad on pomene socijalne reforme braće Grakha, ja pređem na braću Cairoli. Pa me ismeva. A to je kod mene, ne znam zašto, nehotično. Valjda se ta braća nastavljaju?
Valjda se među imperatorima vrši lažna glorifikacija i očigledna kleveta? — Tiberija? Albankin muž, na primer, koji traži da posećujem u Italiji samo rodna mesta čuvenih Talijana, pojedinaca, napada Tiberija, kao pojedinca, pa kaže da je moja pogreška, u tome, što se ne bavim proučavanjem rimskih institucija, nego privatnim životom Tiberija. To nije tačno. Tačno je da me Tiberije, tek pri svom kraju, najviše zanima. Problem starca. Problem mizantropa. Problem fatalizma.
Po mišljenju markiza, privatan život šefova država nema, uopšte, nikakvog značaja, samo javni život. Po njemu, dakle, smrt Julije, Cezarove ćerke — koja je bila udata za Pompeja — nema nikakvog značaja i nema nikakvih posledica? Ja mislim da ima, i te kako, i za Cezara, i za Pompeja.
Markiz kaže da na odnose, između Cezara i Pompeja, to, nije imalo uticaja. Da su i jedan i drugi pod uticajem rimskih institucija, a ne privatnog života. To su, kaže, stoici.
Ja, naprotiv, mislim da su obojica, romantici, i to barokni.
Pompej, na primer, kaže: ko nije sa mnom taj je protiv mene.
Cezar: ko nije protiv mene, taj je sa mnom.
Markiz kaže da brak, pre 2.000 godina, nije bio ono, što je danas. A još manje, u rimskoj aristokratiji.
Cezara i Pompeja.
Mommsen, međutim, kaže, da je jedan savremenik smrti Julijine, zabeležio, da niko nije, ni dotle, smeo da brblja, bog zna šta, u strahu od smrtne kazne i kazne izgnanstva, ali da sad, posle te smrti, niko u Rimu, ništa slobodno, ne sme ni da gukne. Uzalud je proučavati institucije Cezara i Pompeja, a ne tu vezu, koja se prekida. Sve je u prošlosti zagonetka, a naročito su to institucije. Ostaje da se bavimo pojedincima. Oni se ne menjaju.
Da, kaže mi žena, ali Tiberija niko više ne može oprati od razvrata, i svega onog što se o njemu zna.
Ništa se ne zna. Kaže se. A što se tiče razvrata, eto, prema rimskim institucijama, adoptacija, nasleđa, Tiberije je sin Avgustov, a unuk Cezara. Svi se istoričari slažu, da je Cezar čudo od ženskara. Očuh Tiberija, prethodnik Tiberija, kad je reč o razvratu, bio je, baš prema Svetoniju, pa i Tacitu mnogo, mnogo gori, od Tiberija. Svetonije kaže da je bio toliko razvratan, da su mu, čak i prijatelji, morali da podvode kćeri i žene aristokratije, kao da su u službi trgovca robinjama i podvodača sa pijaca, Toranija.
Antonije, u jednom otvorenom pismu, kaže, Avgustu, da je u svojoj postelji promenio Tertuliju, Teranciju, Rufilu, Salviju Titiseniju. Svetonije kaže, da je, i u starosti, uživao u defloraciji devojčica.
Skupljane su, kaže, takve, za Avgusta, po svim kvartovima Rima.
Dovodila mu ih je čak i supruga.
Ništa slično nije zapisano za Tiberija.
Njega optužuju bludom, tek u starosti, u usamljenosti ostrva Capri.
Bez obzira na sve druge protivrečnosti, u toj optužbi, ja se ne slažem sa markizom, uopšte, u verovanju i acitu, kad je reč o Tiberiju, a još manje u verovanju, ulapači, Svetoniju. Ali kad bih pristao, da sve to poverujem, o Tiberiju, pitao bih se onda: ŠTA je uzrok tom strahovitom razvratu, koji je obuzeo Tiberija, tek posle sedamdeset godina. U samoći tog bajnog ostrva. Je li to neko staračko, zadocnelo, ludilo, seksualnosti, kao što misli veliki španski pesnik, i lekar, Maranon? Ili je to, kako bih ja rekao: opšta, prikrivena, ludačka seksualnost staraca i baba? O njoj se ćutalo.
Kierkegaard je nešto slično mislio.
Ja, međutim, prezirem istoričare, koji dreče o Tiberiju, a šapuću o Avgustu. Avgust se ušunjao u brak Tiberijevog oca, Klaudija Nerona, koga Horacije slavi kao pobednika Hasdrubala, bolje reći i Hanibala. Horacije kaže za Tiberija da je prvi među vladarima. A zna i Horacije za seksualnost starijih žena. Kaže da je to tortura, koja muči kao kad to obuzme kobilu. U svakom slučaju, verujem ipak, više Horaciju, nego Svetoniju, iako kaže da je Tiberije, u ratu, ukrotio Skitiju.
Avgust je uzeo Tiberijevom ocu, ženu, lepoticu, mater Tiberija, Liviju, iako je bila trudna u tom braku. Pa je čak imao drskosti da pita rimsko sveštenstvo: može li da se venča s njom, i pre njenog porođaja.
Kraj svega toga, niko u nauci, ne govori, o Cezaru, kao ženskaru, ni o Avgustu, kao prljavom, matorom, jarcu, razvratniku. Naprotiv, svi ga istoričari slave, kao model velikog vladara. Kao najveću sreću i najuzvišeniju ličnost među imperatorima Rima.
Tiberija, nepobeđenog vojskovođu, jednog od najlepših ljudi Rima, koji očigledno obožava svoju mladu ženu, svi slikaju, pri kraju, kao perverznog, matorog, jarca na Capriju, kao simbol prljavih staraca u Rimu.
Ja ne vidim da ima tome dokaza. Ako pak ima, pitam se: zašto je TO postao čovek, koga smatram za najvećeg vojnika, najvećeg administratora, i najvećeg diplomatu, rimskog carstva.
A pored toga i za najnesretnijeg čoveka među njima.
Kraj svega toga, markiz je uspeo da nas, zaista, nagovori, da odemo, tih dana, do Arpinuma i na brdo Monte Cavo i uživamo u zalasku Sunca, iznad Rima. Sunca, koje se, posle toliko dana, te godine, najzad, jednog dana, bilo opet pojavilo.
Uvređena, što je još nismo bili posetili, markiza, kojom se markiz tih dana ženio, nije pošla na izlet sa nama. Marianna nije mogla. Markiz je, međutim, bio poveo njenu ćerčicu. Dete je oteralo sa mesta pored markiza, moju ženu, koja je bila sela na to mesto. A kraj sveg navaljivanja, da ustupi mesto, dete je stalno ponavljalo, odgurujući markizovu ruku: To je moje mesto, moje mesto.
Bilo je dosadno sa detetom na izletu. Morali smo da joj ispunimo svaku želju. Markiz je morao čak i da je nosi, na vratu, dok je pokušavao da mojoj ženi dokaže, da su Pape, zle. Pije IX, pričao je godine 1848, nije ni od čega zazirao, samo da bi sačuvao svetovnu vlast Vatikanu. A kad je Engleska protestovala zbog terora, rekao je agentu, diplomatskom, engleskog kralja, da, on, Papa, zavidi Engleskoj, koja može da guši ustanke na Jonskim ostrvima i u Indiji, krvlju, a na Jamajki obesi 2.000 crnaca — a da joj to, ceo svet, ipak, odobrava.
Pije IX je vodio spoljnu politiku, kako je sam govorio, prema uputstvima, u snu, od svetiteljke svete Philomene. A pape su same, docnije, demantovale, da je svetice tog imena uopšte bilo.
Tako su se završili moji razgovori sa markizom, o Tiberiju.
Miloš Crnjanski
