I

Krajem 1811. godine počelo je u zapadnoj Evropi jače naoružavanje i prikupljanje vojske, a 1812. godine ta se vojska – milioni ljudi (računajuci i one koji su prevozili i hranili vojsku) krenu sa Zapada na Istok, prema granicama Rusije, na kojima se, isto tako od 1811. godine, prikupljala ruska vojska. Dvanaestog juna vojska zapadne Evrope pređe granice Rusije i poce rat, to jest, odigra se događaj protivan ljudskom razumu i svoj ljudskoj prirodi. Milioni ljudi cinili su jedni drugima tako nebrojeno mnogo zlocina, prevara, izdajstava, krađa, pravljenja i izdavanja laznih novcanica, grabeza, paljevina i ubistava, da ih za citave vekove ne moze skupiti hronika svih sudova na svetu, i u tom periodu vremena ljudi koji su to cinili nisu to smatrali za prestup.

Šta je izazvalo taj neobični događaj? Kakvi su mu bili uzroci? Istoričari s naivnim pouzdanjem govore da su uzroci toga događaja: uvreda nanesena hercegu Oldenburškom, nepoštovanje kontinentalnog sistema, vlastoljublje Napoleonovo, tvrdoglavstvo Aleksandrovo, pogreške diplomata itd.

Dakle, trebalo je samo da su se Meternih, Rumjancev ili Taljeran lepo potrudili da između carevih primanja i rauta napisu malo veštije akt, ili da je Napoleon pisao Aleksandru: “Monsieur mon frère, je consens à rendre le duché au duc d’Oldenbourg”,1 – i rata ne bi bilo.

Razumljivo je što je stvar tako izgledala savremenicima. Razumljivo je što se Napoleonu činilo da su engleske intrige bile uzrok ratu (kao što je govorio na ostrvu sv. Jelene); razumljivo je što je članovima engleskog parlamenta izgledalo da je uzrok ratu bilo vlastoljublje Napoleonovo; što je princu Oldenburškom izgledalo da je uzrok ratu bilo nasilje izvršeno prema njemu; što se trgovcima činilo da je uzrok ratu bio kontinentalni sistem koji upropašćuje Evropu; što se starim vojnicima i generalima činilo da je glavni uzrok bio to što je neophodno bilo da se oni upotrebe u ratu; što je legitimistima u to vreme izgledalo da je neophodno povratiti opet les bons principes, a diplomatima se u to vreme činilo da se sve dogodilo zbog toga što nije dovoljno vešto sakriven Napoleonov savez Rusije sa Austrijom od 1809. godine i što je bio nevešto napisan memorandum pod No 178. Razumljivo je što je savremenicima izgledalo da su ovo bili uzroci i da je bilo još nebrojeno, beskrajno mnogo uzroka, čija množina zavisi od nebrojeno razlićitih tačaka posmatranja. Ali nama potomcima, koji posmatramo u punom obimu ogromnost odigranog događaja i istražujemo njegov prost i strašan smisao izgledaju ti uzroci nedovoljni. Nama je nerazumljivo kako su mogli milioni ljudi-hrišćana ubijati i mučiti jedni druge zato što je Napoleon bio vlastoljubiv, Aleksandar tvrdoglav, politika Engleske lukava a herceg Oldenburški uvređen. Mi ne možemo da razumemo kakvu vezu imaju te okolnosti sa samim faktom ubijanja i nasilja; zašto je hiljadama ljudi s drugog kraja Evrope, zbog toga što je herceg uvređen, ubijalo i upropašćavalo ljude po smolenskoj i moskovskoj guberniji i bilo ubijano od ovih.

Nama potomcima koji nismo istoričari, koji nismo zaneseni procesom istraživanja, pa zato s nepomućenim zdravim razumom posmatramo taj događaj, izgleda da on ima nebrojeno mnogo uzroka. Što vise ulazimo u istraživanje uzroka, time nam se više njih otkriva, i svaki posebno uzet uzrok ili čitav niz uzroka izgledaju nam sami za sebe podjednako tačni, a podjednako pogrešni kad se uzme njihova ništavnost prema zamašnosti događaja i podjednako pogrešni kad se uzme da nisu mogli svojim uticajem (bez učešća svih ostalih uzroka što su se stekli) izazvati događaj koji se odigrao. A takav uzrok, kao što je otkaz Napoleonov da ukloni svoju vojsku preko Visle i da vrati hercegstvo Oldenburg, izgleda nam kao želja ili neželja ma kog francuskog kaplara da stupi po drugi put u vojsku: jer kad taj kaplar ne bi hteo ići u vojsku i kad ne bi hteo ni drugi, ni treći, ni hiljaditi kaplar ni vojnik, onda bi za toliko manje ljudi bilo u Napoleonovoj vojsci, i ne bi moglo biti rata.

Da se Napoleon nije našao uvređen zahtevom da odstupi preko Visle i da nije zapovedio trupama da idu napred, ne bi bilo rata; ali da svi serzani nisu poželeli da ponovo stupe u vojsku, ni onda ne bi moglo biti rata. Isto tako ne bi moglo biti rata da nije bilo engleskih intriga, i da nije bilo hercega Oldenburškog, i da se Aleksandar nije osetio uvređen, i da nije bilo apsolutističke vlasti u Rusiji, i da nije bilo francuske revolucije, i za njom diktature i imperije, i svega onog što je izazvalo francusku revoluciju, i tako dalje. Bez ma koga od tih uzroka ne bi ništa moglo biti. Dakle, svi ti uzroci – milijarde uzroka – stekli su se zato da stvore ono što je bilo. I dakle ništa nije bilo izuzetan uzrok događaju, nego se događaj morao dogoditi samo zato što se morao dogoditi. Morali su milioni ljudi, odrekavši se svojih ljudskih osećanja i svoga razuma, ići sa Zapada na Istok i ubijati sebi slične ljude, isto onako kao što su pre nekoliko vekova išle gomile ljudi sa Istoka na Zapad i ubijale sebi slične ljude.

Postupci Napoleonovi i Aleksandrovi, od čije je reči, kako se činilo, zavisilo hoće li se događaj odigrati ili se neće odigrati – bili su onako isto malo svojevoljni kao i postupci svakog vojnika, koji je išao u rat zato što je izvukao kocku ili što su ga poterali. To nije moglo biti drukčije zbog toga što je, da bi volja Napoleonova i Aleksandrova (onih ljudi od kojih je, kao što je izgledalo, zavisio događaj) bila ispunjena, bilo neophodno da se steknu nebrojene okolnosti, od kojih da nije bilo jedne, događaj se ne bi mogao odigrati. Bilo je neophodno da milioni ljudi u čijim je rukama bila istinska snaga, da oni vojnici koji su pucali, vukli provijant i topove, pristanu da ispune tu volju pojedinih i slabih ljudi i da budu dovedeni do tog pristanka nebrojenom množinom složenih, raznolikih uzroka.

Fatalnost je neizbežna u istoriji zato što se njome objašnjavaju nerazumne pojave (to jest, one kojima mi ne shvatamo razumnost). Što se mi više trudimo da razumno objasnimo te pojave u istoriji, time nam one postaju nerazumnije i nepojamnije.

Svaki čovek živi za sebe, koristi se slobodom da postigne svoje lične ciljeve i oseća svim svojim bićem da može odmah da učini ili da ne učini takav i takav akt; ali čim ga on učini, odmah taj akt, izvršen u izvesnom momentu vremena, postaje nepovratan i biva svojina istorije, u kojoj on nema slobodnog, nego unapred određenog značaja.

Svaki čovek ima dve strane života: život lični, koji je utoliko slobodniji ukoliko su mu interesi apstraktniji, i život stihijski, život gomile, u kome čovek neizbežno vrši propisane mu zakone.

Čovek živi svesno za sebe, a služi kao nesvesno oruđe za postizavanje istorijskih, opštih ljudskih ciljeva. Izvršen postupak ne može se povratiti i njegovo dejstvo, kad se stekne u izvesnom vremenu zajedno sa milionima dejstava drugih ljudi, dobija istorijski značaj. Što je više na društvenoj lestvici, što je više vezan s velikim ljudima, tim više ima vlasti nad drugim ljudima, tim je očevidnija određenost i neizbežnost svakog njegovog postupka.

“Srce je vladaočevo u ruci božjoj”.

Vladalac je – rob istorije.

Istorija, to jest, neizvestan, opšti, masovni život čovečanstva služi se svakim trenutkom vladaočevog žvota kao oruđem za svoje ciljeve.

Pri svem tom što se Napoleonu sad, 1812. godine, činilo više nego ikad da do njega stoji verser ou non verser le sang de ses peuples2 (kao što mu je Aleksandar pisao u poslednjem pismu), on nije bio nikad više nego sad podložan onim neizbežnim zakonima koji su ga nagonili da (radeći, kao što je njemu izgledalo, po svojoj volji) radi za opštu stvar, za istoriju, ono što se moralo odigrati.

Ljudi sa Zapada kretali su se na Istok da ubijaju jedni druge. I, po zakonu sticaja uzroka, nakupilo se samo sobom i steklo s tim događajem hiljadama sitnih uzroka tog pokreta i rata: prekori što se ne održava kontinentalni sistem, pa herceg Oldenburški, pa kretanje vojske u Prusku, koje je (kako se činilo Napoleonu) preduzeto samo zato da se dobije oružani mir, pa ljubav i navika francuskog imperatora na rat, koja se podudarila s raspoloženjem njegovog naroda, pa zanos od grandioznih priprema, pa troškovi oko priprema, pa potreba da se dobiju takve koristi koje bi podmirile te troškove, pa počasti u Drezdi koje su mu zanele pamet, pa diplomatski pregovori koji su, po mišljenju savremenika, vođeni sa iskrenom željom da se dođe do mira a koji su samo vređali samoljublje i jedne i druge strane, pa milioni miliona drugih uzroka sto su se nakupili pred događaj koji se morao odigrati i stekli se s njim.

Kad jabuka sazri i padne – zašto padne? Da li zato što teži zemlji, da li zato što joj se srž osuši, da li zato što se suši na suncu, što je teška, što je otresao vetar, ili zato što se dečku koji stoji pod njom prohtelo da je pojede?

Ni jedno od toga nije uzrok. To je sve sticaj samo onih uslova pod kojima se odigrava svaki životni, organski, stihijski događaj. I onaj botaničar što nađe da jubuka pada zato što joj trune tkivo i tome slično imaće pravo onako isto kao i onaj dečko koji stoji pod njom i koji će reći da je jabuka zato pala što je on zaželeo da je pojede i što se molio bogu da padne. Isto tako imaće pravo i nepravo i onaj koji kaže da je Napoleon pošao u Moskvu zato što je to hteo i da je propao zato što je Aleksandar hteo da on propadne; kao što će imati pravo i nepravo onaj koji kaže da je potkopano i oboreno brdo od milion pudova zato što je poslednji radnik udario pod njim poslednji put pijukom. Takozvani veliki ljudi su u istorijskim događajima etikete što daju naziv događaju, a taj naziv, kao i etikete, najmanje ima veze sa samim događajem.

Svako njihovo dejstvo, sto njima samim izgleda svojevoljno, u istorijskom smislu nije svojevoljno, nego je u vezi sa celim tokom istorije i određeno od pamtiveka.

Iz: Lav Nikolajevič Tolstoj, Rat i mir, “Prosveta”, Beograd 1968, knjiga III, deo prvi, str. 7-12.

1 Gospodine brate, pristajem da ce vrati hercogštvo hercegu od Oldenburga.

2 Prolivati ili ne prolivati krv svojih naroda.