Moguće je da neki ljudi osećaju sažaljenje prema meni, ali ja to uopšte ne osećam. Moja mala radnja mi zadaje dosta briga, od kojih me boli pod čelom i slepoočnicama, ali koje mi ne stavljaju u izgled zadovoljstvo, jer moja radnja je mala.
Moram davati uputstva za čitave sate unapred, moram podsticati slugino pamćenje, opominjati da se ne dese greške od kojih strepim i u jedno godišnje doba proračunavati koja će moda vladati u sledećem, i to ne ona kakva će vladati među ljudima iz moga kruga, nego među nepristupačnim seoskim stanovništvom.
Moj novac se nalazi kod tuđih ljudi; njihove prilike meni ne mogu biti jasne; nesreću koja bi njih mogla zadesiti ja i ne slutim; pa kako bih je mogao sprečiti! Možda su oni postali rasipnici i priređuju gozbu u bašti neke gostionice, a drugi se, bežeći za Ameriku, zadržavaju koji časak na toj gozbi. Kad se radnim danom uveče zatvori radnja, i kad iznenada pred sobom vidim časove tokom kojih neću ništa moći da učinim za neprekidne potrebe svoje radnje, na mene se sruči uzbuđenje koje sam ujutru poslao daleko ispred sebe, sruči se kao plima što se vraća, ali ne izdržava u meni i odnosi me bez cilja.
A ipak, uopšte se ne mogu koristiti tim raspoloženjem; jedino što mogu — to je da odem kući, jer lice i ruke su mi prljavi i znojavi, odelo umrljano i prašnjavo, na glavi mi je kapa koju nosim na poslu, a cipele razderane od eksera iz sanduka. Ja tad idem kao po talasima, prsti obeju šaka mi lupkaju, a kad susretnem decu prelazim rukom preko njihove kose.
Ali put je suviše kratak. Začas stignem do kuće, otvorim vrata lifta i ulazim unutra.
Vidim da sam sada, i to najednom, ostao sam. Drugi, koji moraju da se penju uza stepenice, zamaraju se malo pritom, prinuđeni su da zadihanih pluća sačekaju dok neko ne dođe da im otvori vrata stana, imaju pritom razloga za ljutnju i nestrpljenje, ulaze potom u predsoblje, gde vešaju šešir o čiviluk, i tek pošto prođu kroz hodnik, pored nekoliko staklenih vrata, i uđu u svoju sobu, ostaju sami. Ja, međutim, odmah ostajem sam u liftu, i gledam, odupirući se o kolena, u uzano ogledalo. Kad lift počne da se diže, govorim:
„Budite mirni, povucite se, zar biste hteli u senku drveća, iza prozorskih zavesa, pod svodove senica?”
Govorim zubima, a stepenišna ograda klizi naniže iza okana od mlečnog stakla poput slapova.
„Odletite odavde; vaša krila, koja nikad nisam video, neka vas odnesu u seosku dolinu, ili u Pariz, ako vas nešto onamo vuče. Ali uživajte u pogledu sa prozora, kad procesije naiđu iz sve tri ulice, ne uklanjajući se jedna drugoj, prolazeći jedna kroz drugu, i između svojih poslednjih redova ostavljajući opet slobodan prostor. Mašite maramicama, budite užasnuti, budite ganuti, veličajte lepu damu koja prolazi u kolima. Idite preko potoka po drvenom mostiću, pozdravljajte glavom decu koja se kupaju i divite se kad čujete kako hiljade mornara viču ’Hura!’ na dalekoj topovnjači.
Samo pratite neuglednog čoveka, i kad ga saterate u neki dovratak, opljačkajte ga, pa onda, dok obojica držite ruke u džepovima, gledajte za njim kako tužno odlazi svojim putem i skreće u levu ulicu. Policija, koja rastureno galopira na konjima, obuzdava životinje i potiskuje vas. Pustite ih, prazne ulice će ih učiniti nesrećnima, ja to znam. Oni već odlaze jašući, molim lepo, sve po dvojica, polako savijaju za ulične uglove, lete preko trgova.”
Zatim moram da iziđem, da ostavim lift, da pritisnem zvonce, i služavka otvara vrata, a ja je pozdravljam.
Franc Kafka
