1
Čoveka potonulog u omamljenost u razdoblju istorije ne budi sakralna ličnost. Sakralno svojstvo ličnosti je izgubljeno, a mnoštvo pokušaja kojim je ona pokušala da povrati to svojstvo, okončano je neuspehom. U razdoblju istorije Učitelj Života nije čovek, nego knjiga. Ono neposredno objavljenje što je u drevna vremena bio sakralni čovek, sada je postala knjiga. Knjiga budi. Ona je petao koji se oglašava: Probudi se, čoveče, nemoj da te uspava demon sna! Pretpostavka bića knjige jeste da je ljudska ličnos t nema. Reći, raspolagati delatnom i aktivnom reči, dati znak za buđenje u istorijskom vremenu jedino je knjiga u stanju. Ljudi msđusobno jecv i mogu biti samo u individualnom odnosu; univsrzalne odnose izriče pisana reč.
Budnost knjige u razdoblju istorije ima tri izvora:
1. Arhaička sinteza. Sve vrste i svi oblici celina drevnih vremena. Ove drevne celine su znaci i slike univerzalnosti bivstva. Ako je neko razumeo i asimilovao samo jednu jedinu ovakvu sintezu, jasnije vidi i naročito budnije živi.
2. Genijalan čovek. Genijalan čovek istorije je apokaliptična varijanta drevnog sakralnog subjekta. Ređe je delatno biće; većinom je čovek reči, i to pisane reči. Sasvim izuzetno je filozof ili naučnik; pretežno je muzičar ili pesnik ili umetnik.
3. Mistična intuicija. Mistična intuicija je drevna budnost (zeman) u istorijskom obliku. Gotovo se nikada ne javlja oku vidljiva i isključiva; najčešće prodire samo na pojedinim tačkama. Gotovo potpuno nedostaje nauci i filozofiji. Njena osobena područja su: religija, mistika i poezija.
Neophodno je nanizati ove tačke zato što se mora povući oštra granica prema paralelnim pojavama istorije. Mora se razlikovati nauka od arhaičke sinteze; prosečan čovek od genijalnog čoveka; scijentifični um od mistične intuicije. Ni nauka, ni prosečni čovek, ni scijentifični um ne bude niti mogu da bude, i otuda bi bili izvan baštine, ako bi se uopšte moglo biti izvan baštine.
2
Arhaička sinteza je univerzalni metafizički sistem simbola, kao što su u novije vreme poznati aritmologija, astrologija. Ji-đing, taoizam. Postoje slučajevi kada su pojedini drevni narodi imali jednu jedinu drevnu celinu; tako je haldejska celina astrologija, egipatska Hermes Trismegistos, učenje sačuvano u tragovima. Unutar jednog naroda može živeti više celina; u Kini su jedan pored drugoga Tao-ce i Konfučije; u Indiji, pored ostalih, Sankhja i Buda; na Tibetu bon i budizam. Ima slučajeva da se dve celine stope; tako na primer u Iranu religija Mitre i Ahure Mazde; u Grčkoj učenje Orfeja i Pitagore, potom i trećeg, Platona. Arhaička sinteza se gotovo nikada ne vezuje za jedno ime. A ako se to i dogodi, i samo je ime univerzalno, kao što je indijski Manu, egipatski Menes, kineski Vang.
Jedinica je univerzalna. Ova univerzalnost se na svim tačkama može najoštrije odvojiti od kolektivizma. Na pragu istorijskog doba kada su na obali Male Azije i u Evropi nastupili Tales, Parmenid, Heraklit, i kada je započela sekularizacija drevnih celina u individualnim filozofijama, mogla se veoma dobro zapaziti postojeća razlika između univerzalnosti i zajednice. Tales i njegovi savremenici su živeli u zabludi da uspostavljanje jedinstvenog metafizičkog sistema znakova može biti i individualni zadatak. Zatvaranje otvorenog bivstva poprimalo je sve veće razmere u to vreme. Individualna celina, koja je kasnije nazvana filozofijom, nalazi se u istom odnosu prema univerzalnoj celini kao individualna poezija prema univerzalnoj poeziji.
U drevnoj poeziji, kod Grka Homer, u hindu kulturi Mahabharata i Ramajana i uopšte u mitovima drevnih naroda, bitno obeležje je da je ona univerzalna, a ne kolektivna. Dakle ne zajedničko, nego univerzalno. Težište ne pada na autora, nego na smisao i sadržaj simbola. A koliko je u narodu neminovan ovaj univerzalno stvaralački proces, dovoljno je samo reći da u onom istorijskom trenutku kada narod izgubi univerzalnost, više ne može da stvara mit, čak više i ne veruje u mit.
Razume se, pod narodom treba podrazumevati drevnu univerzalnu ljudsku zajednicu i treba je odvojiti od zajednice istorijskog doba – od gomile. Na pragu istorije gubi se univerzalnost; paralelno s tim gubi se i mit, a narod postaje gomila. Zaključuje se zatvoreno bivstvo i postaje život.
Ilijada, Odiseja, Gilgameš, Ramajana su univerzalna pesnička dela. Kao što su Tao, astrologija, Bon, Sankhja univerzalne metafizike. Ove univerzalne metafizike su arhaičke sinteze. Nasuprot univerzalnoj metafizici i poeziji ne stoji kolektivna metafizika i poezija. Kolektiv ne ume da stvori ni poeziju, ni metafiziku. Zato on živi životom bez poezije i bez metafizike, odnosno zatvorenim životom. Zato nema mita.
Univerzalnu drevnost smenjuje individualno razdoblje istorije; poezija i metafizika dospevaju u ruke pojedinih ljudi. One su zatvorene. Postale su individualne. Središte više nije božansko univerzalno bivstvo, nego lično ljudsko Ja. A individua ume da stvara samo individualnu poeziju i individualnu metafiziku; individualnu, što znači da je fragmentarna, plitka, slučajna i samovoljna. Ovakva samovoljna, slučajna, fragmentarna i plitka metafizika je metafizika Grka Talesa i Parmenida, ali u to ss pretvara metafizika posle Platona, u kome je bio poslednji proplamsaj drevnog doba, s tim što biva sve individualnija, sve fragmentarnija, sve samovoljnija, plića.
Arhaička sinteza je univerzalni sistem simbola. Njeno jezgro se ne može izraziti ni prava priroda definisati. Svaka drevna celina ima drugi logos; ali je logos sedište svake jedinice. To je razlika između drevne jedinice i individualne filozofije: ova poslednja poseduje samo Ja, logosa nema. Kasnije je ovaj logos prilično prosto nazvan principom, u uverenju da je ovde reč o razumskom načelu. Logos nije princip, nego spiritualno stvaralačka aktivnost. Heraklitovim jezikom: vatra bivstva u kojoj gori svet prirode. U hindu baštini Agnai i iranskoj Atar, u jevrejskoj prvo od imena Boga, u Meksiku Teckatipolka, blistavo ogledalo. Kod hermetičara trougao s vrhom prema gore, kod Bemea „sulfur”, kod Badera „munja“ .
Suština u drevnoj celini jeste logos koji se ispoljava u sistemu simbola, jer je, govoreći jezikom Šulera: prisustvo kvintesencijalnog bivstva. A što su simboli objašnjenja ukupnog sveta, već je drugostepenog značaja. Činjenica da je drevna celina po svom obliku i kosmogonija i astrologija i medicina i etika i politika i mistika i sociologija i psihologija i karakterologija prirodno sledi iz univerzalne suštine centralnog logosa. Ovi delovi se zasebno i ne mogu održati i nemaju nikakvog smisla ako su međusobno nezavisni. Istorijski čovek ne razume zabunu koja se stalno nalazi među disciplinama njegove nauke; ova zabuna nije ništa drugo do autonomna delatnost delova koji su nezakonito međusobno pokidani, a ovi delovi zapravo nemaju nikakvog smisla ni značaja jedni bez drugih. a naročito bez centralnog logosa.
Medicina mora biti u tesnoj vezi s psihologijom, psihologija zajedno s anatomijom, sa fizikom i hemijom, a ove s etikom, sa sociologijom, a ova opet s načinom života (ishrana, privatni život, vaspitanje), a ova pak s metafizikom. Posebni delovi su zatvoreni, apstraktni i pošto su irealni i neživotni, oni su u bezvazdušnom prostoru.
Drevna celina se razlikuje od takozvane nauke istorijskog doba po tome što je arhaička sinteza kao metafizički sistem znakova istovremeno ostvarljiv praktični način života. Jer je logos u središtu celine stvaralačka supstancija koja uobličava i usmerava život.
U svakoj drevnoj celini, bilo da je aritmologija ili taoizam, astrologija ili Sankhja ili Ben – živi delatni duh – što drugim rečima znači da on daje simbol i formira čoveka prema simbolu. Kada na pragu istorije arhaičku univerzalnu jedinicu smenjuje individualna nauka i filozofija, logos nestaje; ali nestanak logosa znači gubitak stvaralačkog duha koji vrši stalni delatni metafizički uticaj na život čovečanstva; misao se odvaja od čina. Razdvajaju se teorija i praksa. Ovaj tragični raskol uslediće u Evropi s Platonom. U životu se razdvajaju aktivnost i kontemplacija – kao što se odvajaju aktivna i kontemplativna kasta: čovek duha (brahman) i upravljač (kšatrija). U istorijskom vremenu mišljenje i delanje više ne znaju jedno za drugo. Filozofija ili spekulativna nauka i tehnika ne mogu se svesti na jedan imenitelj. To dvoje nije povezano. Nestao je središnji stvaralački logos, praksa i teorija su neuporedive. Teorija ostaje apstraktna; zadržala je nešto od idealiteta drevnog doba, a refleksivna je; praksa je duhovno besadržajna, degradirana, profana; a obe su individualne, zatvorene i irealne jedna bez druge.
3
Genijalan čovek istorijskog razdoblja je potomak drevnog sakralnog subjekta. Ali njih dvojicu ni za trenutak ne smemo pomešati. Genijalan čovek prema sakralnom subjektu ne odnosi se kao apstraktna i refleksivna nauka prema budnoj drevnoj celini koja raspolaže idealitetom. Genijalan čovek se nije toliko udaljio od sakralne ličnosti kao filozofija od arhaičke sinteze. Najvažnija razlika između njih jeste da genijalan čovek živi u istorijskom vremenu, što znači da ne živi u narodu, nego u gomili, odnosno ne u univerzalnom bivstvu, nego u individualnom životu, i otuda ne u životnoj zajednici, nego u osami. Nedostatak životne zajednice zatvara, degradira, čini apstraktnom, teorijskom, irealnom. Kidanje veze sa čovečanstvom uvek znači kidanje sa celinom bivstva i obrnuto; jer to dvoje nije odvojeno.
Genijalan čovek je sakralni subjekat, ali njegovo sakralno svojstvo u mesečarskom bivstvu nije slava naroda. Nego tragika njegove ličnosti. Ova tragika lomi na komade njegovu neposrednost. Zbog toga je prisiljen da bude refleksivan. Naravno, refleksivnost ga ni za trenutak ne zadovoljava, jer veoma dobro zna da aktivitet koji se nalazi u njemu nije stvar njegovog sopstvenog Ja sa njim samim; u tom slučaju bila bi to neplodna, usamljena svest, odnosno životna neprilika. Ali da se probije kroz ovu zamagljenu nepriliku, za to nema vere: ne ume da napusti svoje Ja, ne sme sopstvenu sudbinu da baci u bivstvo, ne zna da svoj život bez ostatka smatra žrtvom. Upravo zbog toga njegovo istinsko biće ne dotiče jedinstvo bivstva, i baš zbog toga sakralno svojstvo njegovog bića ostaje tajna, u većini slučajeva čak i pred njim samim. Kasnije, sa završetkom njegovog života delovi ove tajne se razrešavaju, zbog toga istorija istinskog života genijalnog čoveka započinje njegovom smrću. Živo i lično delovanje ume da ostvari samo u izuzetnim slučajevima, najčešće upravo ne natprirodnim, genijalnim jezgrom svog bivstva, već svojim individualnim sposobnostima, spoljašnjostima, ulogama i pukim stvarnim potezima.
Očitovanje genijalnog čoveka u istoriji, ne uzimajući u obzir sasvim mali broj izuzetaka, jeste – napisana reč, knjiga. Čak i onda ako on nije pesnik, pisac ili mislilac, svoj zadatak može da ostvaruje samo knjigom. U životu koji je izgubio neposrednost pravi značaj ima samo posredno, odnosno pisano saopštavanje, jer ono čuva odlomke logosa.
U svakom genijalnom čoveku i pored razlika razdoblja, vremena, rase, obrazovanja, postoji skrivena, ali duboka srodnost. Svako to može proveriti na primeru uzetom iz bliske prošlosti. U drugoj polovini prošlog veka nastupaju Kjerkegor, Dostojevski, Tolstoj i Niče, svaki od njih sasvim drugačijim povodom, u drugačijim uslovima, u drugom narodu, veroispovesti i smeru.
Nasuprot tome ne samo da u njima postoji nešto zajedničko, nego ono što je u njihovom razmišljanju najbitnije, savršeno je istovetno. Samo su principi, shvatanja sveta drugačiji, ukratko: drugačija su ograničenja i predrasude. Ako se ova mišljenja uporede, videće se da je jedno antimoralističko i antihrišćansko, drugo demonsko i mistično, treće verničko-hrišćansko.
To su spoljašnjosti, principi, shvatanja sveta. Postoji jedna tačka gde se svi oni sustiču, a to je što opet žele da otvore život zatvoren u istoriju za račun sila bivstva. Svaki od njih želi metafiziku i svaki od njih želi istu metafiziku. Svaki od njih želi životnu zajednicu – suočen je s apstrakcijom i želi idealitet – suočen je s mesečarstvom i želi budnost.
Genijalan čovek nije sakralni subjekat, sakralni subjekat budno i neposredno otvara zatvoreni život i oslobađa ga za sile bivstva. Ličnost istorije nije sakralna, nego genijalna; o značenju svoje delatnosti ona najčešće nema ni pojma. Ona budi i uznemirava, ali ne zna zašto. U tajanstvenoj vezi sa svojim prethodnicima i savremenicima, uči od njih i saglasna je s njima. Svaka od njih nosi u sebi, u bilo kakvom obliku, ma koliko pospano i sanjalački, univerzalnost. Oseća da nastavlja delo predaka o kojima nikada nije čula; mora obaviti rad čija težina nije jasna. Stoji bespomoćno pred svojim vanvremenskim sklonostima: ni Niče, ni Tolstoj, ni Kjerkegor ne bi znali da razjasne zašto su bili privrženi Zaratustri, Heraklitu, odnosno Sokratu, odnosno hrišćanstvu. Duh baštine, budnost je oslabljena pod nanosom istorijskog vremena. Ali ovaj duh je bio ono što ih je povezivalo međusobno i s drugim genijalnim ljudima koji su se javili u istorijsko vreme, ali pre svega s drevnim, odnosno pravim ljudskim bivstvom. Pravog genijalnog čoveka genijalnim čini njegova duhovna univerzalnost – nadindividualnost, natprincipijelnost, pogled iznad pogleda na svet. Svaka genijalnost je na neki način vezana sa bivstvom: s celinom sveta – s postojanjem, s ovtos; ov, s idejom; svaka genijalnost je jedna vrsta intenzivne osetljivosti. I upravo je zbog toga za svakog drugog čoveka delo genija mogućnost buđenja.
4
Treći izvor budnosti u istorijskom vremenu jeste mistična intuicija.
Prvi izvor, arhaička sin teza, prema svojoj prirodi teško se doseže i teško je razumljiv. Drugi izvor, genijalan čovek, može biti stran i može ostati stran. Treći izvor, mistična intuicija je delatna sposobnost i u drevnoj celini i u genijalnom čoveku. A pored toga ona je živa u svakom živom čoveku, pa bilo koliko da je on omamljen, pospan, mesečar, degradiran, refleksivan, individualan.
Mističnu intuiciju, koju Genon naziva intuition intellectiiclle – ne smemo pobrkati s intuicijom o kojoj govore moderna filozofija ili psihologija. Naime, nije to ništa drugo do suprotnost naučnom umu i njegova dopuna, u krajnjoj liniji racionalan momenat. Nadumna sposobnost mistične intuicije u bliskoj je vezi sa sposobnošću koju Sankhja naziva budhi, što Genon prevodi kao intellect superieur. Budhi je par excellence metafizička sposobnost čoveka, koja se nikada ne može individualizovati i ne individualizuje se, nego ostaje u krugu univerzalnog bivstva. Ovu činjenicu ne možemo dovoljno naglasiti. Mistična intuicija je ona najviša duhovna sposobnost čoveka koju individualni život čoveka nije zamaglio, i upravo zbog toga može da prevaziđe sebe ovom sposobnošću i ovim darom, ume da razbije individualno Ja i da domaši otvoreno bivstvo.
Nekoliko reči o vezi mistične intuicije s iranskim histi pobliže će objasniti situaciju Histi je metafizičko viđenje i budnost koji, kao sanskrtsko vidja u svetlu pravog realiteta, jesu intenzivna osetljivost u potpunom i celovitom bivstvu Međutim, histi se čak ni izuzetno ne sme prevoditi rečju viđenje, jer to nije viđenje običnog živog čoveka, nego budne duše. Vizionarno vidovnjaštvo (clairvoyance) koje se odnosi na natprirodnu stvarnost. U grčkom mu precizno odgovara ekopteš, koja je stanje zanosa: čovek vidi večite praslike stvari, ideje.
Epopteju donose Apolon i Dionis. Apolon donosi proročanstva, viđenje budućnosti, nadljudsko rasvetljenje smisla, munjevito razumevanje simbola sveta, otkrivanje zakona matematike, astronomije, psihologije, zajedništva.
Dionis donosi onu epopteju koja je istovetna, pa ipak sasvim drugačija: zanos opojnosti, vizionarsko viđenje jedinstva sveta, duboku nesvesnost jedinstva čovečanstva, samo zaboravnost ljubavi. Ali epopteja, bilo da je apolonska, bilo dionizijska, svakako u svom najvišem stepenu već prevazilazi reč. Znak ove nesvesnosti koja prevazilazi reč jeste muzika.
Znamo da su u drevnim religijama, u Kini, Indiji, Iranu, Egiptu, Grčkoj, Judeji muzika, pesma i hor imali značajnu ulogu. Samo ne znamo šta je značila muzika. Muzika je bila izraz epopteje, histije, vidje tako da se intenzivna osetljivost objavljivala u muzici i s muzikom i posredstvom muzike. Apolonska – u ritmičnoj, jasnoj, smislenoj, pitagorejskoj muzici; ili dionizijska – u zanosnoj, nežnoj, strasnoj, orfejskoj muzici, potpuno je svejedno. Intuicija mladog Ničea je nepogrešivo videla Apolona i Dionisa, bogove sna i zanosa, bogove muzike, bogove epopteje, probijanje nesvesne duše iz zatvorenog života i njeno uzdizanje u bivstvo.
Budhi, odnosno intuition intellectuelle, drugim rečima mistična intuicija je ona sposobnost koja ljudsku dušu otme iz života i uzdigne je u bivstvo. To je epopteja, drugom grčkom rečju ekosaon, san ili zanos, proricanje ili proročanstvo, vizija ili nesvesnost, nadahnuće ili očaranost. Mistična intuicija vodi u san, u zanos, u natprirodno bivstvo, u svet mrtvih, među bogove. Mistična intuicija otima iz kruga zatvorenog Ja i oslobađa, a u krugu drevnih slika stvarnost otvara oči duše. To se zbiva u osamljenoj meditaciji, u trenutku nadahnuća, u vreme zanosa, u času smrti, u trenu ljubavnog zagrljaja i kada se razleže muzika – kada ljudska duša postaje intenzivno osetljiva. Kada je skinula svoju refleksivnost, odbacila svest, apstraktni smisao, omamljenost – i postala neposredna, otvorena i budna.
Mistična intuicija koja nosi budnost i razbuđuje čovekovo biće nije razumna sposobnost. One snage koje se očituju u meditaciji, u nadahnuću, u viziji, u zanosu i koje ruše zidove Ja kako bi probudile čoveka za potpunost bivstva, te snage ne spadaju u krug ličnog razuma, nego su nadindividualne, natprirodne sile, sile univerzalnog bivstva. Zbog toga čovek vidi u nadahnuću, zanosu, nesvesti, ushićenosti egzaktne simbole, a ne apstraktne pojmove. U ekstazi čovečanstvo i jedinstvo sveta su neposredna realnost. Zbog toga se u muzici uspavano Ja trgne i odbaci degradirani život. Otuda sve ono što spada u krug mistične intuicije: proricanje, proroštvo, epopeja, ekstaza, meditacija, istrže se iz sveta fakata, uzdiže iz vremena, ostavlja na cedilu racionalni smisao, nagriza stešnjeno Ja. Iz irealnog kruga opsena čoveka stupa u univerzalni svet sila nadvremene stvarnosti.
Shvata zajednicu, postaje neposredan. otvara se; a što je opet samo druga reč za to da je čovek.
Što više napreduje vreme u istorijsko doba, sve više opada uticaj i značaj drevnih celina. U srednjem veku su još uvek cvetale astrologija i alhemija a potom su postajale sve bleđe i praznije; u XVIII veku javlja se pitagoreizam kao pozna uspomena kratkog procvata slobodnog zidarstva. Međutim, mistična intuicija je iz dana u dan sve slabija, astrologija i alhemija dospevaju u ruke neznalica i nepoštenih ljudi, a slobodno zidarstvo, umesto da održava vladavinu duha, sve više postaje sluga političke moći.
Delatnost genijalnog čoveka i mistične intuicije prestaje u metafizičkim jedinicama, istovremeno stupa u prvi plan u mistici i poeziji. Mistika je i inače u Evropi gotovo od samog početka, ali u svakom slučaju počev od XIII veka, postala par excellence očitovanje metafizičkog duha. Time ovo pitanje, koje često iskrsava u punoj istovetnosti i srodnosti sa srednjevekovnim ili novovekovnim mističarima i sa drevnom metafizikom i istočnim misliocima, dobija svoje razrešenje. Uzajamno delovanje ili azijski uticaj može se eventualno pretpostaviti u slučaju pojedinih tali janskih i španskih mističara; ta mogućnost je sigurno izvan kruga nemačkih, francuskih i engleskih mističara. Ovi mislioci su znali najviše nekoliko dela iz baštine gnostičara ili helenista (Dionizije Areopagita). Pa i pored toga, izrekli su značajne i temeljne misli baštine.
Mistika je u Evropi postala čuvar budnog metafizičkog duha. Naravno, nije se mogla jedinstveno izgraditi. U ovom novom milenijumu sprečavao ju je sve veći rast antimetafizičnosti. Sve u svemu, delovanje je bilo individualno, najčešće krišom i pod progonom. Situacija mistike u novom dobu postajala je sve teža, i mogla se probiti samo kod pojedinih genijalnih ljudi. Takav je bio Paracelzus koji je pokušao da postavi osnove jedne pažnje dostojne celine od elemenata astrologije, alhemije i evropske mistike. Ovakva genijalna pojava u XVIII veku bio je Svedenborg, kod koga dolaze do izražaja sasvim drevne orfičko-egipatske misterije.
Jedinstvena metafizička budnost se nigde nije javila u Evropi. Religiozan duh je živeo u mistici skrivenim i nezakonitim životom. Svetovna budnost se potpuno odvojila od religije i nju je u novom dobu izražavala poezija, ništa drugo. Ako neko jednom bude želeo da analizira sačuvane veze evropskog čovečanstva novog doba s drevnom baštinom, taj će morati reći: prava evropska baština a otuda i budnost živela je u mistici i poeziji.
Podrazumeva se da je poezija bila individualnija, samovoljnija, fragmentarnija, nepovezanija, rapsodičnija, izolovanija nego mistika. A nasuprot tome delotvornija, po svom karakteru često univerzalnija. Naravno, odnosi se to i na doba procvata poezije, na vreme Dantea u Italiji, na špansku dramu, na vreme Šekspira u Engleskoj, na francusku tragediju, na Molijera i na moraliste, a u XIX veku, pak, na ruske romansijere. Međutim, poezija je i kod neznatnijih naroda i autora zapravo i u suštini uvek smerala ka otvaranju bivstva.
U istoriji Evrope nastalo je jedno jedino jedinstvo, gotovo istovetnog ranga s arhaičkim sintezama, a to je mistika Jakoba Bemea. Beme je. zajedno sa svojim engleskim, francuskim, nemačkim i ruskim učenicima, ugradio ujedno ne samo elemente evropske mistike, alhemije, astrologije i aritmologije. Njegove temeljne intuicije sežu do apsolutnih i drevnih otkrovenja Indije, Kine, Irana, Egipta. Njegove misli stižu do naših dana posredstvom sledbenika: Paskvalis, Sen-Marten, Bader, a preko ovoga Solovjov, Berđajev i Dakve.
Među ovim sledbenicima najznačajniji su Sen-Marten i Bader, koji su s Bemeom istovetni po duhu i koji svojim učenjem u Evropi novog doba znače najviši stepen metafizičke budnosti.
6
U XX veku je apokalipsa stigla do tako potresnog preokreta da je uznemirila najbolji deo čovečanstva Zapada. Između budnosti drevne baštine i napetosti uznemirenog modernog čoveka nastao je skriveni sklad. U ovo vreme je više ljudi, na raznim mestima, posle različitih povoda i raznih smerova, otkrilo značaj drevne baštine. Novi vek nije stvorio jedinstvo slično arhaičkoj sintezi, kao što je to učinio Beme. Kada je Bader upitan zašto ne izgradi sistem od svojih misli, odgovorio je: „Još nije za to došlo vreme, jer veća polovina čoveka još spava. Moderan čovek najpre treba da se probudi. I zbog toga se treba mašiti drevnih vremena, da bi zatražio pomoć arhaičke baštine “
Saznanje značaja baštine danas se vezuje samo za nekoliko imena. Među ovim imenima značajna su Rene Genon, Đulio Evola i Leopold Cigler. Genon je, tragom istinskih otkrivanja svo jih značajnih francuskih prethodnika (Opat Konstan. Eduar Šure itd.), prvi konačno razjasnio šta je baština. Evoline knjige su od presudnog značaja u odnosu na hermetičku baštinu, na apsolutni individuum; ona dela (Rivolta contro il mondo moderno; Imperiallismo pagano) u kojima pokušava da primeni duh baštine izazivaju utisak prenagljenosti. Presudna mana Ciglerovog rada jeste što još nije umeo da se obračuna s naukom novog doba; njegovo delo je otuda grandiozan polemički spis u kojem želi da ubedi nauku u njenu slspu obezduhovljenost. Od ova tri autora Genon je najbliži istinskoj budnosti.
Bela Hamvaš
