(Poštanski ured) (1971.)
Every route had it’s traps and only the regular carriers knew of them. Each day it was another god damned thing, and you we’re always ready for a rape, murder, dogs, or insanity of somesort. The regulars wouldn’t tell you their little secrets. That was the only advantage they had-except knowing their case by heart. It was gung ho for a new man, especially one who drank all night, went to bed at 2 a.m., rose at 4:30 a.m. after screwing and singing all night long, and, almost, getting away with it. One day I was out on the street and the route was going well, though it was a new one, and I thought, Jesus Christ, maybe for the first time in two years I’ll be able to eat lunch. I had a terrible hangover, but still all went well until I came to this handful of mail addressed to a church. The address had no street number, just the name of the church, and the boulevard it faced. I walked, hungover, up the steps. I couldn’t find a mail-box in there and no people in there. Some candles burning. Little bowls to dip your fingers in. And the empty pulp it looking at me, and all the statues, pale red and blue and yellow, the transoms shut, a stinking hot morning. Oh Jesus Christ, I thought. And walked out. I went around to the side of the church and found a stairway going down. I went in through an open door. Do you know what I saw? A row of toilets. And showers. But it was dark. All the lights were out. How in hell can they expect a man to find a mail-box in the dark? Then I saw the light switch. I threw the thing and the lights in the church went on, inside and out. I walked into the next room and there were priests’ robes spread out on a table. There was a bottle of wine. For Christ’s sake, I thought, who in hell but me would ever get caught in a scene like this? I picked up the bottle of wine, had a good drag, left the letter son the robes, and walked back to the showers and toilets. I turned off the lights and took a shit in the dark and smoked a cigarette. I thought about taking a shower but I could see the headlines: MAILMAN CAUGHT DRINKING THE BLOOD OF GOD AND TAKING A SHOWER, NAKED, IN ROMAN CATHOLIC CHURCH.
Svaka ruta je imala svoje zamke i samo su redovni službenici pošte znali za njih. Svaki dan je to bila još jedna prokleta stvar, a mi smo uvek bili spremni za silovanje, ubistvo, pse ili neku vrstu ludila. Redovni poštari vam ne bi rekli svoje male tajne. To je bila jedina prednost koju su imali – osim što su svoj slučaj znali napamet. Bilo je to za novog čoveka, posebno onog koji je pio celu noć, išao u krevet u 2 sata ujutru, ustao u 4:30 ujutru nakon što se jebao i pevao celu noć, i, skoro, izvukao se. Jednog dana sam bio na ulici i ruta je bila dobra, iako je bila nova, i pomislio sam, Isuse Hriste, možda ću prvi put za dve godine moći da ručam. Imao sam užasan mamurluk, ali sve je išlo dobro dok nisam došao do ove gomile pošte upućene crkvi. Adresa nije imala broj ulice, samo ime crkve i bulevar prema kojem je bila okrenuta. Hodao sam, mamuran, uz stepenice. Nisam mogao da nađem poštansko sanduče unutra i nema ljudi unutra. Neke sveće gore. Male činije u koje ćete umočiti prste. I prazna kaša koja me gleda, i sve statue, bledocrvene i plave i žute, krmenice zatvorene, smrdljivo vrelo jutro. O Isuse Hriste, pomislio sam. I izašao. Obišao sam crkvu i naišao na stepenište koje se spuštalo. Ušao sam kroz otvorena vrata. Znaš li šta sam video? Red toaleta. I tuševi. Ali bio je mrak. Sva svetla su bila ugašena. Kako dođavola mogu očekivati da će čovek u mraku pronaći poštansko sanduče? Onda sam video prekidač za svetlo. Bacio sam stvar i svetla u crkvi su se upalila, spolja i iznutra. Ušao sam u susednu sobu i na stolu su bile rasprostranjene svešteničke haljine. Bila je boca vina. Zaboga, pomislio sam, ko bi dođavola osim mene ikada bio uhvaćen u ovakvoj sceni? Uzeo sam bocu vina, dobro povukao, ostavio pisma, uzeo ogrtač i vratio se do tuševa i toaleta. Ugasio sam svetla i posrao se u mraku i popušio cigaretu. Razmišljao sam da se istuširam, ali sam mogao da vidim naslove: POŠTAR UHVAĆEN DA PIJE BOŽIJU KRV I TUŠIRA SE, GO, U RIMOKATOLIČKOJ CRKVI.
Urnebesna životna priča Čarlsa Bukovskog o njegovih paklenih, grotesknih, apsurdnih i otrežnjavajućih dvanaest godina (period 1958.-1970.) provedenih kao službenik pošte Amerike, nakon kojih sledi njegov radikalni rez, definitivna životna odluka buđenja iz noćne more beskonačnog kruga uzaludnog rintanja, obavljanja mase najbesmislenijih poslova i uživanja u mamurlucima alkoholnih isparenja po barovima Amerike – na kraju noći, izdizanja sa dna jednog marginalnog antisveta ljudi gurnutih cinizmom i nebrigom na socijalno smetlište društva natopljenog alkoholom i beznađem, kada dobri stari Buk odlučuje da se u potpunosti posveti onome u čemu je bio i ostao nenadmašan – pisanju, i da napokon, nakon bezbroj objavljenih i odbačenih članaka, pesama i kratkih priča po raznim andergraund časopisima Los Anđelesa napiše svoj prvi roman – Post office (1971.) počinje gotovo opipljivim, jetkim sarkazmom u kojem sagledavamo opis savršenog šrafa sistema, idealnog službenika pošte Amerike i čitamo sav besmisao krutih pravila jednog bezdušnog sistema, nakon kojih sledi uvodni krešendo u opisu lika samog Henrija Kinaskog (piščevog čuvenog alter ega) kao idealnog službenika te iste pošte, tačnije njegovu suštu, parodičnu suprotnost svemu, njegovu abelovsko-hamsunovsku, holdenkolfidovsko-selindžerovsku nebrigu i nehajnost za sve jebene propise koji od čoveka prave poslušnika sistema i morona.
Pisanje može biti nezgodna stvar. Mnogi se autori godinama bore da pronađu vlastiti stil, a da se traganju ne nazire kraj, dok drugi autori jednostavno već imaju svoj stil već formiran kad su prvi put objavljeni. Charles Bukowski je potonji, a to se jasno vidi u njegovom debitantskom romanu Post Office. Prvi put objavljen 1971., Post Office je roman na 208 stranica. Napisan je kad je autoru bilo 50 godina i polu-autobiografski je prikaz života Henryja Chinanskog/Charlesa Bukowskog. Henry Chinaski je jednostavan čovek: voli piće i žene i mrzi pomisao da radi. Nakon godina života kroz sitne sporedne poslove i dobitke na konjskim trkama (klađenju), Chinaski odlučuje pronaći pravi posao kao zamena poštara, ali samo da nastavi živeti, bez druge namere. I to je upravo ono što on radi. Henry je briljantan lik po tome što se svako s njim može poistovetiti na neki način, bilo zbog njegove cinične prirode, bilo zbog njegove spremnosti da čini stvari kojih bi se većina ljudi bojala ili njegove želje za telesnim užicima. Ali on nije jedini lik glumačke ekipe u knjizi. Uprkos njihovoj prolaznoj prirodi, svaki je lik na neki način složen i slomljen. Betty, jedna od raznih Henryjevih ljubavnica, debela je žena koja je u svojim najboljim godinama utapala svoju tugu u piću, dok je Joyce, još jedna od njegovih ljubavnica, bogata nimfomanka. Post Office Charlesa Bukowskog cinični je roman s ukusom erotike i crnog humora koji nastoji prikazati svet onakvim kakav zapravo jeste.
Charles Bukowski povremeno se trudio uskladiti s koherentnom književnom tradicijom, pišući o svom divljenju Dostojevskim, Hamsunom, Celineom i Albertom Camusom – klasicima moderne alijenacije, biografima čoveka iz podzemlja. Posebno mu se sviđala Hamsunova Glad, priča o mladom piscu koji je poludeo zbog siromaštva i ambicije. Ipak, uprkos svima pomenutima, omiljeni pisac Bukowskog bio je John Fante – romanopisac i scenarista iz Los Angelesa (legendarni Fante smatran je pretečom stila prljavog realizma, piscem čiji je prozni stil bio bez ukrasa, dok mu je dijalog bio kolokvijalan. Godine 1940. Charles Bukowski otkrio je Fantea u Centralnoj biblioteci Los Angelesa. Pročitao je njegov kultni roman Ask the Dust (koji je smatran najvećim romanom ikad napisanim o Los Angelesu – glavni protagonist znamenitog Fanteovog dela je Arturo Bandini, Fanteov alter ego, siromašni američki pisac italijanskog porekla koji se pokušava snaći u Los Angelesu, dok se bori s predrasudama koje su mu i od njega nanesene i izjavio: Fante je bio moj bog.) Bukowski je krenuo Fanteovim stopama napisavši nekoliko polu-autobiografskih dela s alter-ego protagonistom po imenu Henry Chinaski. Bukowksi je upoznao Fantea u kasnim 70-ima i napisao je fikcionalizirani prikaz susreta u kratkoj priči pod naslovom I Meet the Master, koja se pojavljuje u zbirci Delovi iz beležnice umrljane vinom ).
Iako ga se često povezuje s piscima Beat generacije, Bukowski je osećao da sledi stope pisaca i muzičara koje je jako cenio, uključujući Pounda, Faulknera, Hemingwaya, Jeffersa, Fantea, Fjodora Dostojevskog, Ludwiga van Beethovena, Johannesa Brahmsa i Gustava Mahlera. Nadalje, njegovo pisanje sadrži oštru kritiku njegovih savremenika, uključujući beat pisce Allena Ginsberga i Jacka Kerouaca.
Fante je bio moj bog i znao sam da bogove treba ostaviti na miru, ne lupati im na vrata.
Poštu, jedinstveno delo američke i svetske književnosti, urnebesnu i jetku parodiju sveta dovedenog do apsurda i surovog zadovoljavanja forme koje čoveka svodi na aparat, robota za iskorištavanje i obavljanje određenje funkcije unutar dobro osmišljenog sistema ukidanja ljudskog dostojanstva, tako surovog i dehumanizovanog da se teško da rečima opisati, otvara sledeća rečenica:Počelo je kao greška, da bi nakon beskrajno humoristične i satirične priče o Henriju Kinaskom, idealnom službeniku pošte, na nekoliko desetina stranica, čoveku – šrafu koji se ne uklapa u sistem i koji kao poštar prolazi kroz niz najneverovatnijih, više nego humorističnih, grotesknih i apsurdnih situacija, na kraju odlazeći svojim putem, neokrnjen jednom bezdušnom mašinerijom za ceđenje životnih sokova i energije čoveka (u cilju maksimalnog iskorištenja uz minimalnu novčanu nadoknadu), dok roman završava sledećim redovima nepopravljivog šereta i nepokornog, nezavisnog duha jednog jedinstvenog umetnika:
Ujutro je bilo jutro i još sam bio živ. Možda napišem roman, pomislio sam. A onda sam to i uradio.
Uprkos svoj svojoj turobnosti, Pošta je komični roman, a čitaoci imaju mnogo prilika uživati u sardoničnom (zajedljivom, podrugljivom) stajalištu Chinaskog. Manje očit, ali središnji motiv je prikriveni utopizam romana. Kao i bilo koji drugi lik u američkoj književnosti, Chinaski traži dobar život, čak i ako njegov izmučen izgled i bedno okruženje opovrgavaju tu potragu. Pošta prirodno pripada distopijskom tonu LA književnosti. Njen protagonista, Henry Chinaski, sredovečni je alkoholičar koji pokušava preživeti u Los Angelesu šezdesetih godina dvadesetog veka. Njegov posao kao zamenika poštara je brutalna vežba otuđenja: posao je iscrpljujući i ponižavajući, njegov šef je sadista, a njegove radne kolege pohabani gubitnici bez nade, bunta, bilo kakve ambicije u životu… Svoje privremeno oduševljenje poslom poštara (nakon jedne od urnebesnih, seksualnih avantura sa udatim, nezadovoljenim ženama koje susreće tokom radnog vremena – Ali nisam mogao ne pomisliti, Bože, sve što ti poštari rade je da ubace svoja pisma i poševe se. Ovo je posao za mene, o da da da…)Bukowski (Chinaski) pretvara u jad dok ga posao sve više steže. Opisuje svoje muke – i svakodnevne poslove pošte – u prepoznatljivom stilu. Gomilanje detalja jača realističnost romana i naglašava sitne okrutnosti koje ubijaju polaganim mučenjem. Chinaski povremeno svedoči stvarnoj patnji i birokratskoj ravnodušnosti prema njoj, ali čak i svakodnevna opažanja imaju smisla.
Roman Pošta istražuje temu otuđenja i potrage za smislom u besmislenom svetu. Roman prikazuje iskustva Chinaskog u pošti kao simbol monotonije i otuđenosti koja je prisutna u savremenom svetu. Chinaski je prikazan kao čovek koji je isključen iz društva i ne može pronaći smisao ili svrhu u svom životu. To je prikazano kroz njegove borbe s birokratijom i neprijateljstvom pošte, koje odražavaju borbu pojedinca protiv sistema. Roman takođe pokazuje otuđenost Chinaskog u njegovim odnosima, budući da se ne može povezati s ljudima oko sebe i često se oseća usamljeno i izolovano. Druga važna tema u romanu je potraga za smislom. Roman prikazuje potragu Chinaskog za smislom u svom životu, dok pokušava zarađivati za život kao pisac, te njegovu potragu za identitetom i svrhom. Chinaski je prikazan kao čovek koji traga za nečim više u svom životu, te neprestano pokušava pronaći način da pobegne od monotonije i otuđenosti koja ga okružuje.
Roman pokazuje kako je njegova potraga za smislom i svrhom stalna borba te da se često oseća neispunjenim i nezadovoljnim. Roman se takođe bavi temom siromaštva i borbe da se spoji kraj s krajem. Chinaski je prikazan kao čovek koji se bori za preživljavanje od svoje niske plate u pošti, a često je prisiljen živeti u siromaštvu. Ova je tema usko povezana s temom otuđenja, budući da se Chinaski bori sa siromaštvom i finansijskom nesigurnošću pridodaje njegovim osećanjima nepovezanosti i izolacije od društva. Bukowski takođe istražuje temu američkog sna i kako je on često nedostižan za one koji žive u siromaštvu. On komentariše društvena očekivanja koja se postavljaju prema muškarcima i muškosti. Borbe Chinaskog da zaradi za život i izdržava se prikazane su kao neuspeh da ispuni društvena očekivanja muškosti i tradicionalne uloge hranitelja. Ova je tema usko povezana s temom potrage za smislom, budući da se borbe piščevog alter ega s društvenim očekivanjima pridodaju njegovim osećanjima neispunjenosti i nezadovoljstva svojim životom.
Možete li se setiti ko ste bili pre nego što vam je svet rekao ko biste trebali biti?
Roman se dotiče i teme kontrakulture 1960-ih i 1970-ih, te glasa razočaranih. Pisanje Bukowskog često se povezuje s pokretom kontrakulture, koji je odbacio tradicionalne vrednosti i institucije i tražio alternativne načine življenja i razmišljanja. Roman odražava razočarenje pojedinca i razočarenje ovog pokreta, a borbe i potraga za smislom Chinaskog mogu se posmatrati kao odraz borbi i potrage za smislom ove generacije. Pošta je snažan i nezaboravan roman koji istražuje teme otuđenja, potrage za smislom u besmislenom svetu, siromaštva, društvenih očekivanja i pokreta kontrakulture. Sirov, neulepšan i često brutalno iskren stil romana odražava glas razočaranih, te se smatra jednim od najsnažnijih i najnezaboravnijih dela Bukowskog i klasikom moderne književnosti. Pošta kao metafora društva predstavlja birokratsku, monotonu i opresivnu prirodu društva. Iskustva Chinaskog u pošti odražavaju borbu pojedinca protiv sistema, a roman koristi okruženje kako bi komentisao veća društvena pitanja. Knjiga je poznata i po crnohumornom i često ciničnom pogledu na život, koji priči i likovima daje dubinu i složenost. Sve to vešto je prikazano grubim, direktnim, sirovim i surovim realizmom, čudesnom estetikom ružnog – bez trunke ulepšavanja i često brutalno iskreno.
It began as a mistake (Počelo je kao greška)
Pošta predstavlja jedan od prvih čistih tekstova prljavog realizma Bukovskog, estetiku ružnogkoja nabacuje na platno neispolirane realnosti čiste boje života bez ikakvog mešanja sa bilo kakvim primesama lepog. Roman predstavlja ispovest čoveka sa margine društva prosto natopljenusarkazmom. Napisan za samo nekoliko nedelja, jednostavnim i ekonomičnim stilom, u pitanju je dinamično, brutalno i komično delo, neobično gusto strukturisano, nabijeno prejakom dozom ironije i ogoljenih emocija unutar kojih radnja podrhtava od cinizma i rušilačke energije jetkog humora. U ovom romanu Bukovskiopisuje, a možda, između ostalih, i stvara onu neonsku Ameriku, Zapadnu obalu u kojoj smo svi, na nekom fantazmagoričnom nivou, živeli kroz popkulturne znakove. Bukovski nabacuje boje na platno bez ikakve potrebe za suptilnošću i nijansiranjem tonova – sve je brutalnošću i iskrenošću dovedeno do apsurda – život je nemilosrdno ogoljen i osvetljen iznutra u svoj svojoj nakaradnosti, dvoličnosti, lažnom sjaju i nepodnošljivoj ružnoći detalja, onakav kakav se prećutkuje dok usrana šminka defilira na putu ka sladostrašću licemernih, pohlepnih i zlih, upravo onih koji u svim strukturama dominiraju i gaze, poput poštara Kinaskog, sve i svakoga pre sobom. Kroz prikaz borbe za opstanak neprilagođenog i samosvesnog pojedinca unutar kandži birokratizovanog društva Bukovski pruža suptilnu, ironičnu analizu jednog društva natopljenu urnebesno – ciničnim i duhovitim opaskama simpatičnog gubitnika.
Dugogodišnje druženje i upoznavanje sa Henkom pretvorilo se, u mom slučaju, u jedno trajno prijateljstvo, relaksirajući put ka samom sebi, shvatanjima života i ljubavi prema pisanoj reči, neizbrisivim tragovima titraja duše i srca. Bio je to dug i trnovit put traganja i pronalaženja, putovanja na kraj noći, tamo gde sviće zora smirenja i pravih, istinskih vrednosti koje vam niko nikad ne može oduzeti, bez obzira na sve zamke koje vas lažnim osmesima i darovima privlače ka propasti.
Šta sam radio pre svoje 35.-e godine, kada sam počeo da pišem poeziju? Umirao, dragi moj, umirao. Na neki način sam to i voleo. Počeo sam sa kratkim pričama, gledajući po malim sobama, širom ove zemlje i pijuči previše jeftinog vina, slao te stvari časopisima i, kad bi mi ih vratili, cepao sam ih. Samo sam pisao te priče i pio koliko god sam mogao.
By Dragan Uzelac
