preveo
Aleksa Golijanin
Manifest je pročitan 23. jula 1918, u dvorani Majse (Meise, Cirih)
Dadaizam. Da bi uveli ideju privremene ludosti, u potrazi za skandalom i publicitetom jednog novog „izma“ – tako banalnog, s nedostatkom ozbiljnosti koja priliči toj vrsti manifestacija – novinari nazivaju dadaizam ono što u intenzitetu jedne nove umetnosti prevazilazi njihovu moć razumevanja i sposobnost da se uzdignu do apstrakcije; magija jedne reči (DADA) pretvorila ih je (svojom jednostavnošću, koja ne označava ništa) u telad pred šarenim vratima sadašnjeg sveta; zaista prejaka erupcija za njihovu naviku da se lako izvuku iz svega.
*
Da bi se napisao manifest treba hteti: A, B, C,
grmeti protiv 1, 2, 3,
pasti u vatru i nabrusiti krila da bi se pokorila i rasejala sva ta mala i velika a, b, c, istupiti, vikati, psovati, nizati prozu u obliku apsolutnog, neopozivog dokaza, iskusiti vlastite krajnosti i tvrditi da novost podseća na život isto kao što i neka mala koketa, u svom poslednjem izdanju, dokazuje suštinu boga. Njegovo su postojanje već dokazali harmonika, pejzaž i blaga reč. Nametati svoja A, B, C je nešto sasvim prirodno – iako žalosno. Ali, svi to rade u obliku madona od lažnog kristala, monetarnog sistema, farmaceutskog proizvoda i golih nogu, koje prizivaju žarko i sterilno proleće. Ljubav prema novom simpatična je muka, koja otkriva naivnu ravnodušnost, znak bez uzroka, nestalan i pozitivan. Ali, i ta je potreba ostarila. Kada podstičemo umetnost na vrhunsku jednostavnost – novinu – čovečni smo i istiniti, u ime impulsivne i živahne zabave koja dosadu razapinje na krst. Na raskršćima svetlosti, budni, napregnuti, vrebajući godine, u šumi. Pišem manifest i ne želim ništa, a ipak govorim nešto, iako sam u principu protiv manifesta, kao što sam, uostalom, i protiv principa (tih decilitara kojima se meri moralna vrednost svake rečenice – to je suviše komotno; tu aproksimaciju su izmislili impresionisti). Pišem ovaj manifest da bih pokazao kako možemo da izvodimo najoprečnije postupke, u jednom istom, svežem dahu; ja sam protiv akcije; za stalnu protivrečnost, ali i za afirmaciju, nisam ni za ni protiv i ne pada mi na pamet da to objašnjavam zato što mrzim zdrav razum.
DADA – to je reč koja ideje vodi u lov; svaki buržuj je mali dramaturg, koji smišlja najrazličitije motive, i da bi ih popunio odgovarajući likovima, larvama na stolicama, koje odgovaraju njegovoj inteligenciji, on traži uzroke ili ciljeve (na osnovu psihoanalitičke metode koju upražnjava), da bi učvrstio svoj zaplet, priču koju izlaže i usmerava. Svaki gledalac postaje saučesnik, ako pokuša da objasni neku reč (znati!). Ušuškan u zaklon svojih zmijolikih zapleta, on manipuliše svojim nagonima. Odatle sve nevolje bračnog života.
Objasniti: zabava crvenih trbuha u mlinovima praznih lobanja.
DADA NE ZNAČI NIŠTA
Ako neko to smatra besmislenim ili ako neće da gubi vreme na nešto što ne znači ništa…
Prvo što takvima pada na pamet jeste da je reč o nečemu bakteriološkom: treba utvrditi njegovo etimološko, istorijsko ili makar psihološko poreklo. Iz novina saznajemo da crnci iz plemena Kru tako nazivaju rep svete krave: DADA. Tako se u nekim delovima Italije kaže za kocku i majku: DADA. Drveni konjić, dadilja, dvostruka afirmacija na ruskom i rumunskom: DADA. Učeni novinari u tome vide umetnost za bebe, neki, opet, lažne Isuse-što-k-sebi-decu-zovu, povratak suvom i bučnom, bučnom i monotonom primitivizmu. Senzibilitet se ne može izgraditi na samo jednoj reči; svaki sistem teži dosadnom savršenstvu, idejnoj ustajalosti zlatne baruštine, relativnom ljudskom proizvodu. Umetničko delo ne može da bude samo po sebi lepo zato što je lepota mrtva; ono ne treba da bude ni veselo, ni tužno, ni jasno, ni nejasno, ne treba ni da zabavlja, niti da maltretira pojedince, tako što će im servirati kolačiće u obliku svetih oreola ili ih oblivati znojem dok u velikom luku jezde kroz atmosferu. Umetničko delo nikada nije lepo po dekretu, objektivno, za svakog. Kritika je beskorisna, ona postoji samo subjektivno, za svakog pojedinačno, bez trunke opštosti. Da li neko zaista veruje da je pronašao zajedničku psihološku osnovu celog čovečanstva? Isusov pokušaj i Biblija, svojim širokim i brižnim krilima, pokrivaju sledeće: govna, životinje, dane. Kako uneti reda u taj haos beskonačnih i bezobličnih varijacija: čoveka? Princip „ljubi bližnjeg svog“ je licemerje. „Spoznaj sebe“ je utopija, iako prihvatljivija, zato što obuhvata i pokvarenost. Bez milosti. Posle pokolja, još uvek ostaje nada u pročišćeno čovečanstvo.
Govorim samo o sebi, ne ubeđujem nikog, nemam pravo da bilo koga uvlačim u svoju reku, ne obavezujem nikoga da me sledi, svako stvara svoju umetnost na svoj način, ako zna za radost strelovitog uzdizanja ka zvezdanim boravištima ili za radost silaska u rudnike rascvetalih leševa i plodnih grčeva. Stalaktiti: potražite ih svuda, u jaslama uvećanim bolom, u očima belim kao zečevi anđela.
Tako se rodila DADA,1 iz potrebe za nezavisnošću, iz nepoverenja prema zajedništvu. Neka oni koji su s nama zadrže svoju slobodu. Ne priznajemo nikakvu teoriju. Dosta nam je kubističkih i futurističkih akademija: laboratorija formalnih ideja. Zar umetnost služi zgrtanju para i umiljavanju dobrim buržujima? Rime usklađuju svoj zvuk sa zveckanjem novca, a modulacija klizi niz liniju trbuha posmatranog iz profila. Sve umetničke grupe završile su u toj banci, iako su jahale na različitim kometama. Vrata su širom otvorena za valjanje u mekim jastucima i za bogatim trpezama.
Ovde bacamo sidro u plodno tlo. Ovde imamo pravo da to objavimo, zato što smo upoznali drhtavicu i prosvetljenje. Duhovi pijani od energije, mi zabadamo trozupce u nesmotrena tela. Mi smo potoci kletvi u tropskoj bujnosti vrtoglave vegetacije, guma i kiša su naš znoj, krvarimo i sažižemo žeđ, naša je krv jaka.
Kubizam je nastao iz jednostavnog načina posmatranja predmeta: Sezan je naslikao šolju dvadeset centimetara ispod visine očiju, kubisti su je posmatrali odozgo, drugi su njenu sliku učinili složenijim, uz pomoć vertikalnog preseka i onda je znalački prikazivali sa strane (ne zaboravljam stvaraoce, niti velike zakone materije, koje su utvrdili jednom za svagda). Futurizam tu istu šolju vidi u pokretu, kao niz uzastopnih predmeta, kojima pakosno dodaje poneku liniju sile. To ne sprečava neko platno da bude dobra ili loša slika, pogodna za ulaganje intelektualnog kapitala.
Novi slikar stvara svet čiji su sastavni elementi sama njegova sredstva, delo trezveno i konačno, bez pogovora. Novi umetnik protestuje: on više ne slika (simbolične ili iluzionističke reprodukcije) već direktno stvara pokretne organizme, od kamena, drveta, gvožđa, kalaja, oblutaka, koje vedri vetar neposrednih senzacija može da okreće u svim pravcima.
Svako likovno ili vajarsko delo je beskorisno; neka onda bude čudovište koji plaši ropske umove, a ne slatkasti ukras u menzama životinja u ljudskim kostimima, koje ilustruju tu žalosnu bajku o ljudskom rodu.
Slika je umeće spajanja dve linije, koje se opažaju kao geometrijski paralelne, na platnu, pred našim očima, u realnost sveta prenesenog u skladu s novim uslovima i mogućnostima. Taj svet nije ni preciziran, niti definisan u samom delu; on, u svojim bezbrojnim varijacijama, pripada posmatraču. Za njegovog stvaraoca, on je bez uzroka i teorije.
Red = nered; ja = ne-ja; afirmacija = negacija: to su vrhunski bljeskovi apsolutne umetnosti. Apsolutne, u čistoti kosmičkog, uređenog haosa, večne, u globuli sekunde bez trajanja, bez daha, bez svetlosti, bez kontrole. Neko staro delo volim zbog njegove novine. Samo nas kontrast povezuje s prošlošću. Pisci koji podučavaju moralu ili rade na poboljšanju psihološke osnove, imaju, pored skrivene želje za zaradom, tu apsurdnu predstavu o životu, koji su klasifikovali, podelili na rubrike, kanalisali; oni uporno hoće da vide kategorije kako plešu, dok im oni daju ritam. Njihovi čitaoci se kikoću, ali nastavljaju da čitaju: zašto?
Postoji književnost koja ne dopire do proždrljive mase. Dela stvaralaca, nastala iz stvarne potrebe autora i zbog njega. Svest o vrhunskom egoizmu u kojem zakoni blede. Svaka stranica mora da eksplodira, zbog svoje ozbiljne dubine i težine, zbog svog vihora, vrtoglavice, novine, večnosti, urnebesnog humora, entuzijazma svojih principa ili zbog načina na koji je odštampana. S jedne strane, svet koji se tetura dok beži, s paklenim praporcima okačenim o rep; s druge strane: novi ljudi. Neotesani, koji poskakuju dok štucaju, kao konjanici. To su osakaćeni svet i književni nadrilekari, opsednuti njegovim poboljšavanjem.
Kažem vam: nema početka i mi ne drhtimo, nismo sentimentalni. Kao pobesneli vetar, cepamo rublje oblaka i molitava, i pripremamo veliku predstavu propasti, požar, raspadanje. Pripremamo ukidanje žalosti i zamenjujemo suze sirenama koje vrište s jednog kontinenta na drugi. Paviljone intenzivne radosti i udovce tugama otrova. DADA je znamen apstrakcije; reklame i firme takođe su poetski elementi.
Razbijam fioke mozga i društvene organizacije: svuda sejem demoralizaciju i bacam ruku neba u pakao, pogled pakla u nebesa, ponovo uspostavljam plodno kolo univerzalnog kruženja u pravim snagama i mašti svakog pojedinca.
Filozofija je u pitanju: s koje strane da počnemo da gledamo na život, boga, ideju ili bilo šta drugo. Sve što vidimo je lažno. Ne mislim da je relativni rezultat važniji od izbora kolača ili višanja posle večere. Način na koji se brzo sagledava druga strana neke stvari, da bi se indirektno nametnulo vlastito mišljenje, naziva se dijalektika, drugim rečima, to je pogađanje oko duha prženih krompirića, sa metodom koji pleše okolo.
Kada viknem:
Ideal, ideal, ideal,
Spoznaja, spoznaja, spoznaja,
Bumbum, bumbum, bumbum,
time dajem prilično veran opis napretka, zakona, morala i svih drugih lepih stvari, o kojima su razni ljudi, vrlo inteligentni, raspravljali u svim tim knjigama, samo zato da bi zaključili da svako, u krajnoj liniji, pleše u skladu s vlastitim bumbumom i da za taj svoj bumbum ima dobar razlog: zadovoljavanje bolesne radoznalosti; privatni alarm za neobjašnjive potrebe; kupatilo; finansijske teškoće; želudac koji utiče na život; autoritet mističnog štapića izvučenog iz buketa sablasnog orkestra nemih gudača, podmazanih čarobnom esencijom na bazi životinjskog amonijaka. S plavim lornjonom anđela, oni su, za sitniš opšteg odobravanja, fosilizirali vlastitu unutrašnjost. Ako su svi oni u pravu i ako su sve pilule samo marke Pink,2 pokušajmo onda da jednom ne budemo u pravu. Obično se misli kako se racionalno, mišljenjem, može objasniti ono što čovek piše. Međutim, to je vrlo relativno. Misao je lepa stvar za filozofiju, ali je relativna. Psihoanaliza je opasna bolest, ona uspavljuje naše antirealističke sklonosti i sistematizuje buržoaziju. Nema konačne istine. Dijalektika je zabavna mašina koja nas, na banalan način, navodi da usvojimo mišljenje do kojeg bismo ionako došli. Da li neko zaista misli da je, uz pomoć krajnje prefinjene logike, dokazao istinu i ispravnost svojih stavova? Logika koju pritiskaju čula je organska bolest. Filozofi vole da tome dodaju još jedan element: moć zapažanja. Ali, taj veličanstveni kvalitet duha je zapravo dokaz njegove nemoći. Opažamo, gledamo, s jednog ili više stanovišta, biramo između milion postojećih. I iskustvo je proizvod slučaja i individualnih sposobnosti. Nauka mi se gadi čim postane sistem, čim izgubi svoj karakter upotrebljivosti – inače krajnje neupotrebljiv, ali makar individualan. Mrzim tu zadriglu objektivnost i sklad, tu nauku koja nam pokazuje kako je sve na svom mestu. Samo nastavite, deco moja, ljudski rode… Nauka nam govori da smo samo sluge prirode: sve je u redu, samo vi vodite ljubav i razbijajte glave. Samo nastavite, deco moja, ljudski rode, dobri buržuji i devičanski novinari… Ja sam protiv sistema, a najprihvatljiviji sistem je onaj da se u principu nema nijedan. Da bismo se dovršili, usavršili u svojoj malenkosti, tako da posudu vlastitog ja napunimo hrabrošću za borbu za i protiv misli, misterijom hleba, iznenadnim praskom paklene elise koja hita u jeftine rajeve, potrebna je:
DADAISTIČKA SPONTANOST
Ravnodušnošću (je-m’en-foutisme) nazivam način življenja u kojem svako zadržava sopstvene uslove, a da ipak zna kako da poštuje druge individue, osim u slučaju samoodbrane, two-step (plesni dvokorak) koji postaje nacionalna himna, prodavnicu tričarija, T. S. F.3 bežični telefon koji emituje Bahove fuge, svetleće reklame i plakate za bordele, orgulje koje ispaljuju karanfile u čast Boga, i sve to zajedno i stvarno zamenjeno za fotografiju i unilateralni katehizis.
Aktivna jednostavnost.
Nemogućnost razlikovanja stepena jasnoće: lizati polumrak i plutati u velikim ustima punim meda i izmeta. Na lestvici večnosti, svaka akcija je uzaludna (ako dopustimo da se misao upusti u avanturu čiji će ishod biti beskonačno groteskan, što je važno i za spoznaju ljudske nemoći). Ali, ako je život loša farsa, bez svrhe i porođaja na početku, i pošto verujemo da smo u toj stvari čisti, kao oprane hrizanteme, proglašavamo umetnost za jedinu osnovu sporazumevanja. Nije važno što joj mi, vitezovi duha, služimo već vekovima. Umetnost ne tlači nikog i oni koji znaju kako da se zainteresuju za nju dobiće, uz milovanje, lepu priliku da nasele zemlju svoje konverzacije. Umetnost je privatna stvar, umetnik je stvara za sebe; razumljivo delo je novinarski proizvod i zato mi se sviđa da tu grdobu sada pomešam s uljanim bojama: iz tube od papira koja imitira metal, iz koje, na pritisak, automatski izlaze mržnja, kukavičluk, podlost. Umetnik, pesnik, raduje se otrovu mase kondenzovanom u liku šefa odeljenja te industrije, on je srećan kada ga vređaju: to je dokaz njegove postojanosti. Autor, umetnik koga hvale novine, konstatuje razumljivost svog dela: pohabanu postavu sakoa za javnost; dronjke koji prikrivaju brutalnost, mokraću koja doprinosi toplini životinje koja se gnezdi na svojim najnižim porivima. Mlohavo i bljutavo meso, koje se umnožava uz pomoć tipografskih mikroba. Odgurnuli smo od sebe te plačljivce u nama. Svako očijukanje s takvom prirodom je zašećereni proliv. Ohrabrivati takvu umetnost znači variti je. Potrebna su nam snažna, direktna, precizna i uvek nerazumljiva dela. Logika je komplikacija. Logika je uvek pogrešna. Ona je ta koja niti pojmova, reči, u njihovoj formalnoj spoljašnjosti, vodi ka iluzornim ciljevima i središtima. Njeni lanci ubijaju, džinovska stonoga koja guši nezavisnost.
U braku s logikom, umetnost bi živela u incestu, uvek gutajući, proždirući vlastiti rep, vlastito telo, pareći se sa samom sobom, a temperament bi joj postao košmar premazan katranom protestantizma, kao spomenik, klupko sivih i teških creva. Ali tu su naša gipkost, entuzijazam, čak i radosti nepravde, te male istine koje nevino upražnjavamo i koje nas čini lepim: mi smo prefinjeni, a prsti su nam savitljivi i glatki kao grane te izuvijane i skoro tečne biljke; to daje pečat našoj duši, kažu cinici. I to je jedno stajalište; ali, svi cvetovi, srećom, nisu sveti, a ono što je u nama božansko jeste poziv na antiljudsku akciju. Reč je o papirnatom cvetu za rever gospode koja posećuje bal života pod maskama, kuhinju ljupkosti, s belim snajkama, jedrim ili debelim. Ti ljudi trguju onim što smo mi odabrali. Protivrečnost i jedinstvo suprotnosti, u istom dahu, može biti istina. Dovoljno je da neko izrekne tu banalnost, kao dodatak libidinoznom i smrdljivom moralu. Moral kržlja kao i sve pošasti razuma. Nadzor morala i logike stvorio je u nama neosetljivost pred policijskim agentima – uzrokom našeg ropstva – tim smrdljivim pacovima kojih je buržoaziji pun želudac i koji su zagadili jedine koridore od providnog i čistog stakla koji su ostali otvoreni za umetnike.
Neka svaki čovek vikne: pred nama je veliki posao destrukcije, negacije. Zbrisati, očistiti. Čistota pojedinca može se potvrditi samo posle perioda ludila, agresivnog, potpunog ludila sveta prepuštenog banditima, koji ga razdiru i uništavaju vekovima. Bez cilja i plana, bez organizacije: neukrotivo ludilo, raspad. Jaki na reči ili na delu preživeće, jer oni znaju kako da se odbrane, okretnost udova i osećanja plamti na njihovim izbrušenim bokovima.
Moral je odredio milostinju i milosrđe, te dve loptice loja koje su narasle kao slonovi, kao planete, i koje se smatraju za nešto dobro. U njima nema ničeg dobrog. Dobrota je lucidna, jasna i odlučna, nemilosrdna prema kompromisu i politici. Moral je infuzija čokolade u vene svih ljudi. Taj zadatak nam ne nameće neka natprirodna sila već trust trgovaca idejama i akademskih nakupaca. Sentimentalnost: pošto su videli grupu ljudi koji se svađaju i dosađuju, izmislili su kalendar i lek mudrosti. Stavljanjem nalepnica započela je bitka filozofa (merkantilizam, bilans, sitničave i bedne mere) i po drugi put se shvatilo da je milosrđe osećaj, kao proliv povezan s gađenjem štetnim po zdravlje, prljava zavera strvina u cilju kompromitacija sunca.
Proglašavam suprotstavljanje svih kosmičkih sposobnosti gonoreji tog smrdljivog sunca, koje je izašlo iz radionica filozofske misli, i objavljujem nemilosrdnu bitku u kojoj se valja služiti svim sredstvima
DADAISTIČKOG GAĐENJA
Svaki oblik gađenja koji može postati negacija porodice jeste dada; protest pesnicama bića koje svim silama teži rušilačkoj akciji: DADA; poznavanje svih sredstava koje je do sada odbacivao zvanični seksualni moral suviše komotnog kompromisa i pristojnosti: DADA; ukidanje logike, plesa nemoćnih da stvaraju: DADA; ukidanje svake hijerarhije i svake društvene jednačine koju su u sferi vrednosti uspostavili naši sobari: DADA;4 svaki predmet, svi predmeti, osećanja i nejasnoće, sve utvare i precizni sudari paralelnih linija, borbena su sredstva DADE; ukidanje pamćenja: DADA; ukidanje arheologije: DADA; ukidanje proroka: DADA; ukidanje budućnosti: DADA; apsolutna, bespogovorna vera u svakog boga koji je neposredan proizvod spontanosti: DADA; elegantan skok, bez predrasuda, iz jedne harmonije u drugu sferu; putanja reči bačene kao škripava gramofonska ploča; uvažavanje svake individualnosti u njenom trenutku ludila: ozbiljnog, plašljivog, stidljivog, vatrenog, snažnog, odlučnog, oduševljenog; osloboditi vlastitu crkvu od svakog beskorisnog i teškog pribora; ispljunuti kao svetleći vodoskok pogrdnu ili ljubaznu misao, ili – s velikim uživanjem, što mu izađe na isto – maziti, podjednako predano, vlastitu dušu, u grmu očišćenom od insekata, zbog plemenite krvi, pozlaćene telima anđela. Sloboda: DADA DADA DADA, krici zgrčenih boja, prožimanje svih suprotnosti i protivrečnosti, grotesknosti, nedoslednosti: ŽIVOT.
(Na margini, u visini poslednjeg pasusa: „Vičite, vičite!“)
„Manifeste Dada 1918“, Dada, n. 3, Zürich, 1918.
1Godine 1916, u CABARET VOLTAIRE, u Cirihu. (Nap. T. Cara)
2„Dr. Williams’ Pink Pills for Pale People“, pilule za „malokrvnost i nerve“, čuveni kanadski medicinski preparat, koji se reklamirao kao analgetik, blagi sedativ i sredstvo za jačanje, vrlo popularan krajem XIX i početkom XX veka širom sveta.
3TSF je skraćenica od télégraphie sans fil, odnosno radija. Cara u nastavku dopisuje téléphone sans fil, bežični telefon. – Red.
4 Kao što napominje Slavica M, koja je pomagala u prevođenju ovog teksta, Cara aludira na „moralne sobare“, iz poznate izreke, „Nijedan čovek nije junak za svog sobara“ ili „Nema junaka za sobara“. Hegel se na tu izreku nadovezao svojim aforizmom: „To nije zato što junak nije junak već zato što je sobar sobar.“ (Fenomenologija duha, 1807, str. 386 izdanja BIGZ, Beograd, 1986, u nešto drugačijem prevodu; takođe.) Misli se na zaziranje od svega uzvišenijeg i šireg od sopstvene podređenosti i ograničenosti, a ne na nepriznavanje autoriteta. – AG.
Tristan Cara (Tristan Tzara, Samuel Rosenstock, 1896-1963) Rođen u Ploeštiju u Rumuniji, gde je pripadao simbolističkom pesničkom kružoku i sarađivao sa časopisom Chemarea. Dolazi u Švajcarsku 1915. gde upisuje studije filozofije, na poziv Marsela Janka, i tu upoznaje Huga Bala koji otvara Cabaret Voltaire 1916. Posle razlaza prvog talasa Dade, Cara će osnovati galeriju i časopis DADA i otići u Pariz gde će sa Bretonom, Aragonom i Elijarom nastaviti dadaističku grupu do 1922. Potom će pristupiti nadrealističkoj grupi. Pristupio je Francuskoj komunističkoj partiji. Umro je u Parizu 1963.
Izbor iz dela: La Première Aventure céleste de Mr Antipyrine (pesme, 1916), Vingt-cinq poèmes (pesme, 1918), Le Cœur à gaz (drama, 1921), Le Cœur à barbe (drama, 1922), Sept manifestes Dada (1924), L’Homme approximatif (poema, 1931), Le Surréalisme et l’Après-guerre (traktat, 1947).
http://agoncasopis.com/arhiva/stari_sajt/broj_33/o%20poeziji/3_tristan_cara.html
