Celog februara meseca, palata Borghese u Rimu, prevrće se kao čovek u groznici. Jer i to se događa takvim zgradama. San i groznica, toplota i drhtavica, nemir i nade, smenjuju se i u zidinama i fontanama takvih dvorova, koji stoje u Rimu, stolećima.
Nemci su krajem februara pritekli u pomoć Italiji u Africi.
Početkom marta meseca Bugarska je potpisala pakt sa Nemačkom i Italijom. Opkoljeni smo.
Na redu smo mi. Androgeos, kaže Vergilije, nagazio je na zmiju.
Italija je, kaže Vergilije, zemlja, krivac, gde se zakon gostoprimstva ne poštuje. Čujemo da će nas, prvog dana rata, zatvoriti u jednu tvrđavu. Foggia. Svakojaki se glasi pronose.
Treba se, dakle — sad je sasvim sigurno — oprostiti od Tritona. Ostaće za nama smeđi Tibar. Skiti su, kaže Vergilije, još nepokoreni. A kaže i to, da je put do Averna, silaska u podzemlje, lak. Ostaće za nama onaj zrak mesečine, za koji Vergilije kaže, da treperi, na vodi, u jednom bronzanom bazenu.
Kad završim svoje spaljivanje papira, odlazim da se oprostim od rimskih fontana, koje sam, više svega, zavoleo u Rimu, kao uostalom i svi drugi koji su živeli u Rimu. Neki zato, što su u vrućini hladoviti izvori za žedne, neki zato, što tako lepo pljušte u noći. Nietzsche, zato što su mu olakšavale, da misli, kad bi u noći ostao sam. Ja sam ih očima voleo, njihovu belu penu, koja treperi od Sunca, a skače uvis, kao neki pomamni belci. Toliki su opisali rimske fontane. Ja sam o njima ćutao, kao što se ćuti kad jedna žena dolazi na ljubavni sastanak, a za njom lebdi beo veo, u prozirnom mraku, leti.
Izbegavao sam da o Vergiliju mislim, kad bih na fontane rimske mislio, ali taj trenutak večnosti, taj zrak mesečine, na vodi, svakog se proleća, i uoči proleća, vraćao. Možda je ta ljubav za Vergilija bila samo zato, što mi je i on potvrdio, ono, što su svi rimski pesnici govorili: da su Skiti bili nepokoreni. A možda je to bila samo čar tih latinskih reči, koje sam iz detinjstva poneo. Andrea Schiavone slikao je otmicu lepe Jelene, i žrtvu u Aulisu. Sećao sam ih se, iz Turina. Iako su te uspomene bile pomešane, i kao slike, sa kineskim i japanskim slikama, koje sam video, i zavoleo, u Genovi, gde mi se te svilene slike mešaju, u sećanju, iz muzeja, u slike koje mi ostadoše u pameti sa lida, gde se skače u vodu, među stene, kao u kadu. Ostaće i tamo za nama opštinski park, koji sam zvao: Vergilije pretvoren u park. Osećao sam samo, da se praštam od svega toga, zauvek, i spominjem to samo zato, što Tukidid kaže, da treba razumeti ono, što se u prošlosti desilo. Jer, pošto je priroda ljudska, kakva jeste, to će se ponoviti, kad tad, u budućnosti. Neko će proći duž mora tamo, kao što sam i ja prošao. Ja sam se uvek smešio na golubove, koji sleću na Trg svetog Marka, u Veneziji, jer su besmrtni, iako se smenjuju. Isti su.
Iako polazim da se praštam od fontana, u Rimu, uticaj mog sećanja, na severne zemlje i polarne predele, nije ni tih dana, prestajao. Sve do napada na moju zemlju ja sam obilazio fontane u Rimu, i mesta koja sam u Rimu voleo, kao da nikad iz njega otići neću. A željan, stalno, da odem u Švedsku, Norvešku, Dansku, i, da obiđem jos jednom zalive u ledu, na ostrvima Spitsbergena.
Na mojoj mapi Spitsbergena, kao što sam pomenuo, bio je i jedan Triton.
U mom sećanju, dok sam se peo na Pincio, preistorijska voda jezera, u Štokholmu, koja sam gledao uz spomenik Karla XII, javljaju se, stalno, kao i granitne stene tamo. Herkul je bio nadimak tog kralja, koji je, iako je to neverovatno, ličio, jako, na jednog mog prijatelja, pesnika, koji se zvao Rastko — a koji Herkul nije bio, nimalo.
Dok odlazim da se oprostim od fontane, pred Villom Medici, vidim u sećanju to čelo kraljevo i prijateljevo, sa čuperkom kose, i duguljasto lice, pa se pitam zašto liče jedno na drugo?
A znam njihovu tajnu — zašto.
Kao da sećanje želi da ulepša tu uspomenu, oni se smenjuju sa kipom svetog Đorđa, u Storkirkanu — mladićem, na konju, koji ubija aždaju. I da skulptura, međutim, ima u sebi toliko neprirodnog.
Konj je bez repa, prednji deo tela uzdignut mu je jako, na dve noge i kopite, koje su čudne. A ruka tog viteza, koja, očigledno, ne bi mogla ni da podigne koplje, ipak ubija aždaju. Istina taj dragon liči na pticu, sa telom koje je kao gušterovo. Mač je prav, abnormalno.
Eckersberg je, kao siromašan student iz Pariza, došao u Rim, godine 1816, a moj pomenuti prijatelj, pre mene. Živeo je, tu, nekoliko godina. ZaŠto ga se sećam? Idem da se oprostim od fontane. A on je tek posle, daleko, preko okeana, umro.
Nije samo Karlo XII u mom sećanju. Prisutan je u Gustavus III, koji je bio u Rimu. Sanduci riba, čamci, zeleni tornjevi, u Kopenhagenu, i more mi se priviđaju u istom trenutku, pa se pitam kud idem? Nisu li to čudnovati talasi peska u Oresundu, nisam li u Kopenhagenu, ne idem li da legnem u čupave, morske trave, u pesku, pošto sam, prvo, posetio mali kip sirene Andersenove? Kud idem?
Sećam se samo dugog reda svetiljki i uzanih tramvaja. To je Vesterbrogade u Kopenhagenu, kažem sebi.
A vraćam se na riblju pijacu, tamo, očigledno — razbacani sanduci leže uokolo. Tornjevi zeleni vide se na nebu. Talasi se završavaju belom penom na morskoj travi i pesku. A idem na Pincio u Rimu.
Hoću da mislim na svog prijatelja. Pa zašto se Tegner Esaias, meša u to? Živeo je pre sto godina i umro.
Uz njega mi pada na pamet i ono, što sam čitao o Anni Myhrman, Eufrosini Palm, o raskidima, bolestima i ljubavima, koje se tako žalosno završavaju na Severu. Nigde nije nalazio mira, pa ipak je, i na samrti, ponavljao ono: ,,uvek ima negde Sunca“.
Obuzima me srdžba protiv Norvežana — iako sam u Rimu, iako me se to ne tiče, nimalo. Hoće Norvežani, kao što rekoh, da Trondheim nazovu: Nidaros. Bio je 1564. švedski, 1660. danski. Goreo je.
Ja pamtim godine. Na univerzitetu u Upsali, do 1663, učili su talijanski. Pred Gliptotekom u
Kopenhagenu i sad stoji jedan antički stub, iz Rima.
Zašto sam se sneveselio? Ni rat ne može trajati večno.
Uvek će biti, nekog, da, kao Kleostrat, gleda zvezde sa brda, ili da tvrdi, kao Anaksimandar, da je sve, što je fizičko, beskrajno. Pa i kad bih preživeo rat i dočekao sedamdesetu, niko mi ne može zabraniti, niti onemogućiti, da hodam, razmišljajući, po svojoj zemlji, kao što je u tim godinama Ksenofon nosio, svoje nemirne misli, gore-dole, po Grčkoj.
Bio sam zabasao i pogrešio stazu do terase ,,Valadier“.
Počeo sam bio sve više da razmišljam, u Rimu.
Trebalo mi je pola sata dok sam stigao pred fontanu, koju sam voleo, i, otkud sam kube Michelangelovo, gledao.
Ta fontana je, kao neka ogromna, mramorna šolja rimska, iz doba Tiberija, a bila mi je, možda, samo zato draga, jer na nju pada tamna senka prastarih pinija, a otkad sam čitao Tassa, ništa me u Italiji ne uteši, lepše, nego drveće i senka drveća. Ta fontana je, uostalom, jedna od najstarijih iz renesanse. Voda iz nje sikće samo toliko, koliko je skakala iz fontana manastira. Ima onaj sasvim tihi pljusak, koji se čuje u vrtovima manastirskim, Fiesole, Assisija, Perugie, gde je gotska i franciskanska. Šum njen je skroman. Stvara mir. Sa njenog mesta vidik se pruža do kupole Michelangela.
Voleo sam i njen pehar, koji je imao mali vodoskok, u obliku kamenog ljiljana, pehar od granita. Preliva se u bazen, koji od tla deli samo jedan okvir, niski, kao nekog ogledala, koji je od vode.
Ta fontana pljuštala je jedva čujno, danju, ali se lepo čuje, u noći.
Papa Nikola V počeo je, 1447, da opravlja ruine rimskih vodovoda i da odvodi, opet, vodu kroz rimske akvedukte, u Rim, ali je tek Grgur XIII počeo da zida te velike fontane Rima, koje se čuju izdaleka.
Ne prskaju više samo iz jednog pehara, ne prelivaju se više, od kraja XVI stoleća, samo u plitke bazene kao ogledala, nego je pehar nad peharom uzdignut, u obliku cveta, u obliku vaza, u obliku kamenih pečuraka i tanjira, pa se voda sliva sa njih, skakućući, kao sa spratova. Prskaju uvis kao da su voda malih vulkana.
Njihov pljusak nije više pljusak fontana, nego kaskada.
Mlaz njihove vode liči na skok srebrnih vatrometa. Voda koja je na Istoku, i, u Španiji, tako tiha, blaga, postaje u Rimu erupcija pene. Prskanje kristala.
Na svakom trgu Rima, na kraju svake aleje vrtova, putanja, terasa, stepenice dovode, u noći, do fontana, koje bacaju uvis vodu i penu, kao da su bele perjanice.
Sneg i led su retki u Rimu.
Inače bi te fontane postajale polarna priviđenja.
S početka, posle svog povratka u Rim, voda je, u tim prvim, najstarijim fontanama, krotka, mila — ona veseli, teši, odmara, onog, ko je gleda i sluša. Pape su, docnije, valjda htele da podsete Rim na to, da su oni naslednici imperatora, pa su fontane baroka čitavi oltari i reminiscencije paganskih spomenika. Do pehara vodoskoka nazidano je nekoliko podnožja, do vode se stiže sa nekoliko stepenica, voda prska iz nekoliko kamenih putira, a preliva se u granitne kade rimskih cezara. U antičku kadu ogromnih razmera — kao na primer fontana na pijaci Colonna, ili onu pred dvorom francuskih ambasadora, palatom Farnese. Postaju ukras i centar rimskih trgova.
Iz njih izleću čitavi buketi voda.
Ukrašene su, ne samo papskim grbovima, glavama lavova, kamenim kornjačama. Voda više nije smisao fontana, nego kamen, koji se pretvara u kamenita kupatila papa. Kupaju se u nasleđu Cezara, u kadama Avgusta i Tiberija. Fontane su razmeštene, kao po ceremonijalu Vatikana, u velikim trgovima Rima, koji su pre bili cirkovi Domicijana i Septimija Severa. Sve je sračunato geometrijskim forinama. Sve je sračunato za proslavu papa. Svaki trg dobija vodoskok.
Čak i trg pred kapijom geta Jevreja, koja se zvala Portone degli Ebrei.
Najzad, barok papa pretvara fontane, u teatar antičkih bogova.
To su opere barokne, muzika pretvorena u mramor figura, voda, koja je arhitektura. Trijumfalna kapija vode papa. Teatar Neptuna, nimfi, golišavih boginja, papa i kardinala, nećaka, ukrašen amoretima, bistama princeza, vencima, delfinima, najčešće delfinima. Možda sam te fontane zapamtio samo zato, što sam, i nehotice, jednu takvu, arhitektonsku, veliku, morao da gledam svako jutro, kad sam dolazio u palatu Borghese, jer je bila, tamo, sa svojim nimfama, kao golišavim balerinama, sa svojim oltarom, crnim, sa kojeg se voda sliva jedva vidljiva. Tu fontanu bih imao da gledam, i nehotice, i kad bih stajao, slušajući savete svog ministra.
Ja nisam rado slušao te, teatralne, barokne, opere, ali je šum njihovih voda, dok sam ih obilazio, pred odlazak iz Rima, rastao.
Na Piazzi Navona – koja je nekad bila rimski cirk — a na kojoj se, i u nase doba održava vašar, koji je prava saturnalija, ljudi i žena, sveta i polusveta, uz praznik dečiji, koji počinje uveče 5. januara, Bernini je podigao, po narudžbini papa, fontane, koje su čitave opere od granita i mramora. Sa kolosalnim ulogama Neptuna, stena, slapova, delfina, kao da je i to muzika. Monteverdi. Cimarosa.
Na tom ovalnom trgu, koji su pape, kad je velika vrućina, pretvarali u poplavljeno kupatilo, za sirotinju, stoji i sad fontana Crnca, a pored nje i glorijeta spomenika dignutog vodi kontinenata, rekama, Azije, Amerike, Afrike, Evrope. Umetnik je iskoristio baroknu komediju vode, u Rimu, da je uzdigne do apoteoze vode, i veza, među rekama: Ganga, Nila, Rio della Plate i Dunava.
Ogromna masa mramora, kamena, skulptura, upotrebljena je tu, a voda igra podređenu ulogu, u tom teatru Neptuna. Postaje, posle drugog-trećeg viđenja, dosadna.
Papama, to jest baroku, ni to nije bilo dosta.
Nastupilo je doba kad su trijumfi dovođenja vode u Rim, proslavljani spomenicima voda, koji više nisu fontane, ni opštinske česme gotskog stila, ni vodoskoci vrtova, i trgova, nego postaju čitave palate, za akvedukte — trijumfalne kapije vode papa.
Takva je poznata fontana Trevi, ogromni zid, sa slapovima, iz akvedukta, koji silazi sa Pincia, a koji je u Rim bio doveo tast Tiberija. To jest general i admiral Avgusta, to jest, prvi muž Tiberijeve žene, kćerinjegovog tasta — Agripa. Agripa je bio otac Tiberijeve prve žene. Muž Tiberijeve druge žene. Zet Avgusta, koji je adoptirao Tiberija, čiju je drugu ženu imao, za ženu, prvo, Agripa.
Vrlo je zanimljivo proučavati brakove rimskih imperatora.
Voda koju je Agripa doveo u Rim, za svoja kupatila — takozvana ,,aqua virgo“ — pljušti, tu, sa stena gigantskih razmera, pred nogama Neptuna. Kaskade vode, pred njegovim nogama, široki su slapovi, kao što ih ima na brdima. Nisu veći ni vodopadi Tibra. Pozadina fontane Trevi jeste čitava palata Poli, ali se čini, cela, samo kao fasada za fontanu Pape Urbana VIII. Opera vode kao završetak jednog rimskog akvedukta, koji je, pre dve hiljade godina, donosio vodu, za pola Rima, bez raskoši i skulptura, ali iz dalekih brda — čistu, hladnu, koja osvežava, koja oživljava.
Fontana Trevi je „finale“ opere voda, u Rimu.
Putnici, koji odlaze iz Rima bacaju u nju novčić, sa sujeverjem, da će ih to vratiti u Rim, još jednom, ma kada.
Silnija je još i monumentalnija, takozvana fontana Paolina, na brdu Janicul. Odlazim da posetim i nju, pre nego što odem iz Rima, ali se od nje rastajem, lako. Ogromna je, kao što je ogromna i količina vode, koju daje, dnevno: 34.000 kubnih metara.
Čudna je ta fontana Pavla V. Liči na električne ustave naših centrala, na rekama, sa turbinama.
Trijumfalna kapija vode nad koju je Pavle V digao krst.
Crkva vodopada.
Pre odlaska iz Rima, i ja sam išao tako u oproštajnu posetu, svim rimskim fontanama, kao što je to običaj i svih drugih putnika, koji žive godinama u Rimu. Međutim, Rim ne dozvoljava da se vole, sve.
Na kraju se, kraj tih fontana, prolazi, i okreće glava.
Pape su ih zidale da se popularišu.
Dve su, ipak, ostale, moja uteha, pri odlasku iz Rima —jedna koju sam posećivao ujutru, a druga koju sam išao da obiđem, uveče. Prvo je bila fontana koju je Rimu — ad majorem glorian Urbani — poklonio Papa Urban VIII, a koju narod u Rimu, sad, zove prosto ,,barka“: la barcaccia. A druga stoji na Pijaci Barberini, gde njen Triton, klečeći na delfinima, duva u školjku i prska vodu u visinu, pri zalasku Sunca.
Prva je delo skulptora, koji se zvao Pietro Bernini, druga njegovog sina, koji se zvao Alessandro.
Po naređenju Pape, na prvoj ima Urbanov grb, a voda sikće iz topovskih ždrela izrađenih u mramoru, ali je umetnik tu barku rimsku, očigledno, stvorio, za to, da razliva vodu i da plovi u večnost, uveče, a da šumi, i u noći. Spustio je taj čun ispod površine pijace, tako, da se čini, da zaista odlazi nekud, u mraku.
Toliki su u njoj iz Rima u smrt otišli, a od Rima se rastali.
Ja nisam tih dana znao kuda ću sa njom otići iz Rima, ali sam voleo tu njenu vodu što hladi, a znao i njene piljarice, što oko nje sede, u dnu kaskade stepenica, što vode, pune cvećarnica, na Pincio.
Volim piljarice u Rimu.
Fontanu Tritona voleo sam još mnogo više.
Kupujući u Turinu stare geografske karte, iz polarnih predela, ja sam na jednoj takvoj karti našao naslikanog Tritona, u moru, pa sam tog Tritona zavoleo zato, što je i on bio stigao pred ostrvo Jan
Majen, iako tamo Tritona nema, kao što nema ni delfina, koje volim, jer su tako inteligentni. A spasavaju pesnika koji se davi.
U toj ljubavi prema Tritonu, u Rimu, nisam bio sam, nego u gomili, u kojoj je bio i Andersen, koji svoju knjigu o Rimu, počinje rečima: ,,Ko god je bio u Rimu, poznaje dobro Pijacu Barberini, veliki trg na kom je lepa fontana sa Tritonom.“ Andersen ga je viđao često, kao i svi njegovi zemljaci, pa i drugi Hyperborejci, jer su tu, u blizini, večeravali u jednoj ošteriji.
Znam, šta je rekao o Rimu, Andersen, i prvi, i drugi, i treći, i četvrti put, dolazeći u Rim, i odlazeći iz Rima, a čitao sam o tom i u jednoj talijanskoj knjizi, ali hoću da pamtim samo ono, što je Andersenu rekao, pri rastanku, Thorvaldsen, koji je u Rimu živeo četrdeset godina.
Andersen je, prvi put, bio kao opijen nebom Rima, gde se osećao, od prvog trenutka, kao da je u svojoj kući, ali, kad je drugi put došao u Rim, svi su se ti Hyperborejci bili razišli. Kad je po treći put došao u Rim, provodio je dane, kaže, u ruševinama. Kad je poslednji put bio u Rimu, godine 1861, bio je ostareo, i ćuti.
Ja pamtim samo ono — hoću da pamtim samo ono — što je Thorvaidsen rekao svom čudnovatom zemljaku, pri rastanku: Do viđenja u Rimu, ili u Danskoj.
Kad sam se oprostio od fontana, došli su na red rimski akvedukti. Oni su sad ruševine, gigantnih razmera, u rimskoj kampanji, i idu prema brdima albanskim, kao skamenjeni elefanti, koji su repom jedno za drugo privezani. Antički Rim, ulivao je u ćupove i kupatila stanovništva, kroz te akvedukte, dva miliona kubičnih metara vode, dnevno.
Pri zalasku Sunca, u okolini Rima, ti skamenjeni, povezani elefanti, danas, donose samo, kažu, šestinu vode iz prošlosti.
Četiri akvedukta silaze i danas sa brda u Rim, a voda ima svoj put i u ruševini.
Ona je najlepša uspomena iz Rima, i danas, kad se iz Rima odlazi.
Glavna crta Rima, i jeste ta, preterana, psihopatološka, veza, sa prošlošću. Rim je grobnica. Nema ulice, tako reći ni kuće, nema trga, nema vrta, koji nemaju u sebi prošlost. Ne onako, prirodno, kao što to mora biti svud po svetu, nego neprirodno, preterano, sablasno strašno. Prošlost je drugde, mrtva, u Rimu živi, u gradu, u zidovima, u drveću, u čoveku — svakom čoveku. Ima ljudi u Rimu koji liče na Carduccija, ima ih koji liče na Leopardija, ima ih koji liče na Leoncavalla. Ima žena, koje su, sasvim, Skribonija, ima ih koje su, potpuno, Sintija, ima devojaka koje su Beatrice Cenci. A te sličnosti nisu površne, kao one koje, na putovanju, pronalaze naše tetke, nego su grozne, duboke — paralele ličnosti, sudbina, i potpuna, pitagorejska, ponavljanja, i reinkarnacije.
Savremeni Rim daleko od svega toga — to zna. Otima se tome. Pokušava da taj povratak u prošlost, bar, skrati. Mesto u vreme Tiberija, da se, kad već mora, vrati samo u vreme Umberta I, ili Garibaldija, a da ostalo, ranije, zaboravi. Ima ljudi koji su i sad Giolitti, D’Annunzio, a žena, koje su potpuno Patti, ili Duse.
Ima čak i čitavih kvartova — pored hipermodernih — koji su nastanjeni stanovništvom, koje živi, misli, voli, mrzi, onako kako su živeli, mislili, voleli, mrzeli, kad je Papa bio Pije Nono.
Vrlo je tanak sloj — a taj je najsretniji — koji prošlost ne zna.
Oni, u dubini, u nizini, siromašni, znaju stare igre, pamte kakve su bile Beffane, pre sto godina, znaju
imena bandita, koji su čekali na drumovima, u daljoj okolini Rima, ali ne nose u sebi trulost POZNAVANJA prošlosti. Prolaze kraj jednog ćoška, na ulici koja nosi ime Plebiscita, ali ne znaju kojeg plebiscita; znaju da se iza ugla nalazi Corso, ali ne znaju više kakvi su bili rimski karnevali, koje je, na primer, opisao Goethe, i sanjao Berlioz. A taj karneval na Corsu bio je srce Rima, koje je kucalo, a prestalo da kuca. Vide, u prolazu, i jedan prozor, na tom uglu, ali ne znaju za onu koja je tu stajala, iza prozora, do svoje smrti. A ipak je to bila žena koja je doživela mnogo. Mati Napoleona Bonaparte.
Ja, tih dana, još nisam znao, kojeg ću dana prestati da viđam tog Tritona, ali sam već znao, da sudbine — kako Tacit reče za veliku imperiju Rima — pritiskaju moju malu zemlju, sa svih strana. Ono, što je bilo najluđe, tih dana, kad sam počeo da se praštam od Rima, bila je ta užasna konfuzija, koja je u palati Borghese vladala.
Koliko je takvih konfuzija tu bilo, i u doba, kad je ta palata pripadala porodici, čija je princeza bila sestra Napoleona? Razvratna. I tada su se ponavljale žene, i imperator, kao kad je u Rimu živela Skribonija. Avgust je zbog Skribonije, prekinuo veridbu, sa verenicom koja je bila, tako reći, po godinama, još devojčica — opijen seksualnim majstorijama Skribonije, koje su proslavile Rimljanke. Žedneo je za Skribonijom, koja je, pre njega imala već dva supruga i nekoliko ljubavnika, a bila zašla i u godine. Ta žena, koju je gospodar sveta zavoleo, imala je sina starijeg od njega, a ipak je biia čuvena, i neodoljiva.
Tada mu je bila, moralna.
Kada je zaželeo mater Tiberija, Skriboniju je optužio za nemoral. A ta optužba, od strane čoveka, koga sad smatraju za najvećeg čoveka Rima, a koga su zvali, u njegovo vreme, srećom čovečanstva, pala je na dan kad se Skribonija baš porađala. Poslata je na jedno ostrvo.
Takve promene u životu žena, i ljudi, glavna su crta Rimljana.
Pitanje je, tih dana, bilo drugo nešto: kad će se naša zemlja rešiti, za rat, ili mir? Takve nerešivosti bile su glavna crta, i Rima.
Triton mi je, međutim, u Rimu, davao znak. Video sam ga na geografskoj karti polarnih krajeva. Kod Hyperborejaca. Trebalo je razumeti taj znak i spremiti se. Otići, i pojaviti se gde nismo ni sanjali da ćemo se naći. U Portugal. U nebo, iznad Atlantika. Daleko. A posle se vraćati prema Irskoj, i kroz četrdeset sedam dana spustiti se u Irskoj.
Ja sam se, ne znajući još sve to, vraćao, skoro svaki dan, posle obilaska Rima, svojim prozorima, u stanu preko puta Sant Angela. Kad bih iz palate Borghese prelazio preko obližnjeg mosta, zastao bih kod stolova slastičare ,,Esperia“. Asfalt bi zamirisao na kafu. Odsedeo bih malo, da se pripremim, kako da iziđem pred svoju ženu, koja me čeka.
Pita me, svako veče, okolišno, šta je novo u palati Borghese?
Da je ne bih plašio, kažem: obilazim fontane, umoran sam od vožnje bicikletom. Ne možemo u nedelju do Neapolja. Izići ćemo na terasu ,,Valadier“. Duž Tibra su se opet pojavili ljubavni parovi. Rastaju se. Muškarci su mobilisani. Idu u Albaniju. Iako smo daleko od polarnih predela, i ponoćnog Sunca, mrak je poslao proziran. Vidim ih.
Žalim ih.
Žena mi kaže da me ne pita to, nego šta će biti: rat ili mir?
Idućeg dana onda nastavljaju se, opet, ta obilaženja Rima, te oproštajne posete. Pokušavam da vidim sliku anonimnog slikara, za koju kažu da je portret. Machiavelli. Na mojoj listi poseta, zatim, piše: pokušati još jednom muzej kolekcije etnografskih predmeta, iz polarnih predela, a posle toga, palatu Rondanini, i pitati, gde je pieta Michelangelova, koja se naziva Pietà Rondanini.
Odvesti ženu na ručak, u kasinu ,,Valadier“. Canneiloni.
Ara Pacis. Oltar u čast Avgusta, koji je, kažu, tvorac svetskog mira.
Pred veče otići kod novog lekara. Profesor Felice. Kratki talasi. U blizini Michelangelove kapije Rima, Porta pia.
Završiti dan i večerati u restoranu, preko puta fontane Trevi.
Idućeg dana, 21. marta, rano, pozvan sam kod ministra. Kaže mi da su predsednik vlade naše zemlje i ministar spoljnih poslova naše zemlje, pozvati kod Džingis Kana — i da su kod njega bili. To, i ništa više, za štampu, ma ko me pitao. To, i ništa više.
Gledamo se kao da oboje imamo groznicu.
Pošto me zadržava malo, pričam o čudnoj pojavi, o kojoj sam mnogo čitao. O ponoćnom Suncu, u polarnim predelima, koje, za nekoliko dana, izaziva bilje, da procveta, bujno, kao što je kod nas leti, na planini. Nema proleća, zima je duga, skoro večna, pa onda dolazi kratko leto, i, sve điska, raste, buja, cveta. A naročito na severnim grobljima duž fjordova.
On me gleda, zamišljen. Bled je i neispavan.
Valjda da ga ne bih pitao o ratu, pita me: kako napreduju ta moja luda proučavanja dalekih zemalja?
Hoću li opet, jedan dan odsustva, da odem do Turina, tražeći geografske karte? Daće mi. Očekuje, da će se sve dobro svršiti. Nećemo učestvovati u ratu.
Što se tiče mojih proučavanja veza, kažem, ludo je to, da su piramide, u Egiptu i Meksiku, zaista slične. Vaze Maya, očigledno, imaju veze sa kineskim, a životinje njihove su, kao i egipatske — božanstva.
Izgleda da je Potop bio univerzalan. I tamo su znali za Potop. Svi veruju i u neke zle duhove.
Smrtonosne. I u neki drugi svet, posle smrti. Izgleda da su, bez veze sa ostalim kontinentima, pronašli gvožđe.
On me onda pita imam li nešto novo? Službeno?
Imam, kažem: Moja Albanka tvrdi da je Mussolini primio jednu albansku delegaciju, opet, koja je, pored Camurije, tražila i naše Kosovo. A tvrdi, i to — sasvim sigurno — da je Mussolini odgovorio, glasno, mašući rukom: „Ima vremena, sve u svoje vreme.“ Ručao sam, kažem, sa oficiozusom. Gajda tvrdi da nećemo potpisati pakt o nenapadanju. Nego pristupiti paktu, u Beču.
Ministar mi onda naređuje, sav bled od srždbe: za štampu samo ono, što je rekao. To i ništa više.
Nije prošlo, zatim, ni 24 časa, zvat sam ponova. Palata Borghese sad kaže: situacija, koja je bila dobra, naglo se kvari. Za štampu sad samo toliko, da ne potpisujemo, NE potpisujemo, ništa. Mi smo nezavisna zemlja. Ostrvo mira, sred uzburkanog mora. Nezavisna smo zemlja. Neutralna. Za štampu, toliko. To i ništa više.
Bio je 22. mart i podne je bilo prošlo.
Da ne bih morao da to kažem ženi, odlazim, bicikletom, kao da sam u Danskoj, na drum, koji se zvao Via Appia, a koji znaju svi koji su živeli u Rimu. Prolazim, kroz Rim ruina, iskopina, umoran od tih grozničavih promena u palati Borghese, kao da želim da pobegnem iz te konfuzije labirinata rimskih zidina, na kojima se bio zazeleneo bršljan, kao klupčad zelenih zmija. Zidovi Rima bili su iskopani, tako reći, tek u naše vreme. Prolazim kroz zid Aurelijana, kojim je opasao Rim, kad je opasnost od varvara postala jasna. To su crvene ciglje, kao rimski crep, koje su stoleća pretvorila u materiju što sva liči na etrursku grobnicu. Ponegde je iz njih izrastao žbun, ponegde i drveće. Ponavljam sebi da su te zidine videle: Cezara, Hanibala, Nerona, pa i apostola Petra. Tako se kaže. Grozničave promene, u mojim razgovorima sa poslanikom moje zemlje, u Rimu, pretvaraju mi mozak, u neku vrstu kaleidoskopa, već ko zna koji put, pa vidim lica Cezara, Pompeja, Adrijana, Vespazijana, sa neverovatnim izrazima. Cezar je suh, oćelavio, upalih obraza. Pompej je smešan — nos mu je kao krompir — liči na našeg, policijskog, delegata u palati Borghese, a Vespazijan na jednog čoveka, koji je bio izišao, pored mene, iz jednog opštinskog nužnika, sa napregnutim obrazima. Otkud te ružne, besmislene, asocijacije, pitam se.
Je li to gađenje od svih tih prošlosti Rima?
Bio sam zastao kod takozvanog groba Scipiona, Afrikanca.
Silazim sa bicikleta, i, u očima mi se javlja slika Kronborga, gde sam isto tako sedao uz jarak, umoran od izleta. Via Appia je popločana. Na njoj još odjekuje, kažu, bat legija, koje su na maršu do
Brundisiuma, ili se vraćaju sa Istoka. U tu misao mi se meša jedna moderna muzika, Talijana, koja predstavlja marš tih legija i tamni red pinija. Koješta. U mojoj glavi to izaziva sliku marša kraljevske garde, Kopenhagena — sa medveđim šubarama na glavi. Pamtim njihovu veselu muziku, koja je danska. Uostalom, ni pinije nisu najtamnije duž Via Appia, nego sam ih video u vrtu ville Doria Pamphili. Rim je fikcija, kažem sebi. Ceo svet sadašnjosti samo je fikcija o prošlosti. Već Tit Livije kaže, da je istorija Rima laž koju su izmislili aristokrati Rima, da bi svoje familije napravili što starijima. Biće da ima pravo, za najstariju istoriju Rima. Kaže da je falsifikovana, da bi se izmislili preci. Nije čista, ni boja vina, koje je čuveno, a koje silazi, tu, iz okolnih brda Rima. Treba da odem bar do tih sabinskih brda, gde je Horacije imao letnjikovac. A mogao bih posetiti još jednom i Anticoli i Anagni. U svakom slučaju, danas bih mogao zastali kod Michelangelove kapije, koja se zove Porta Pia. Godine 1870, posle nekoliko sati bombardovanja, Papa je, kod te kapije, izgubio. Rim. Sve su te kapije danas priče kao brbljanje piljarica, koje sede kraj fontane, koja se naziva: la barcaccia. Jedna kapija Rima se zvala, ,,lukava“. Porta furba. Jedna kapija, „Kapija magija“. Na njoj se nalazi — svakom pristupačna — formula pretvaranja olova u zlato. Tu formulu je dobio, od jednog stranca, kažu, markiz Palombari, godine 1680.
Treba ići dalje, kažem sebi, do zalaska Sunca.
Tek. što se preda mnom bila pojavila velika lepota tog druma, sa travom koja je nicala među pločanikom puta, i rasutim ruinama, i pinijama koje se crne kao crni suncobrani, gubim svaku volju da idem dalje. U daljini se već vidi čuvena ruina, grobnica Cecilije Metelle, ali, iznenada, mene nešto vuče da se vratim rimskim mostovima. Treba učiniti poslednju posetu i njima. Ko zna šta nas čeka sutra. U takvoj zbrci, u takvom nemiru, u takvom trčkaranju, kao u mišolovci, završava se svaka poseta Rimu.
Stojim nerešljiv, sa bicikletom među nogama, opkoračivši ga, zastao, i ređam sebi želje, koje, ne mogu ispuniti, znam. Rimska kampanja je, tog dana, bila prazna, a brda su se, preda mnom, u daljini, kao nikad plavila. Sneg se bio zadržao još, ponegde, na vrhovima, ali je veče već bilo svetlo i modro, a prema obali mora, negde, i rumeno.
Bio je to prvi znak proleća.
Neki strah me obuzima, iznenada, pa se rešavam, da prekinem dalji obilazak Rima i da se vratim, u palatu Borghese. Možda ima nečeg novog u telegramima, koji se šifruju? Rečeno mi je bilo da mogu ići i, da pre nego što padne mrak, ne treba da se vraćam.
Tek što sam sad stigao, natrag, sa druma Via Appia, do kapije Aurelija, ja osećam neku čudnovatu tugu, što nisam mogao dalje, po tom prastarom drumu, koji je pun grobnica, ruina, duž obeju strana, i koji se nastavlja, kao u beskraj, kroz ravan i prazninu prošlosti, pod plavetnilom dalekih brda. Vozim, polako, do mosta Garibaldi, a posle, silazim sa točkova i vraćam se pešice duž Tibra. Sve su to reči, samo, što me prate, iz Danske i Švedske, pa i sa Spitsbergena, pa će me, kad odavde odem, pratiti i iz Rima. Na drumu Via Appia bila je tišina, iako je Italija u ratu. Ne čuje se nikakav bat legionara. Pogreška je, kažem sebi, što sad, u poslednjem trenutku, u Rimu, pokušavam da posetim, još jednom, meni draga mesta. Čemu to? Bolje da se sakrijem u svoj stan, kod Sant Angela, i sačekam rat, čitajući Vergilija. Prevodeći Vergilija.
Pošto znam da ću, to veče, morati da čekam, do ponoći, vesti iz svoje zemlje, kraj telefona, cela prošlost Rima mi se, iznenada, čini zauvek prošla, i besmislena. Samo je Vergilije ostao od svega toga.
Od mosta Garibaldija, do palate Borghese, žurim kroz ulice koje su među najstarijim u baroku Rima.
Zagušljive su. Zastajem dajoš jednom vidim najstariji most Rima, a bacim pogled na ostrvo, koje zovu Isola Tibertina. U vodi, malo dalje, vidim, opet, ostatke prekinutog mosta, koji tako i zovu: Ponte rotto. Tibar je tu plavio Rim i rušio mostove, odlazeći, nabujao, prema moru, ispod tužnog Aventina. Sve je to staro, skoro dve hiljade godina. I reka je, tu, samo tok stoleća.
U tim starim, zagušljivim, ulicama baroknog Rima bio je jevrejski kvart. Stajala je još sinagoga. Oko nje je bio nekad geto rimski, čija se kapija zatvarala pri zalasku Sunca.
Nijedan Jevrejin nije smeo, za vreme papa, da ostane, posle zalaska Sunca, van tih zidova.
Tu je bila i prodavnica bivolja mesa.
Niko, sem te sirotinje u Rimu, nije hteo da jede meso bivola, a močvarna obala kod Anzija, sve do rta Kirke — koja je ljude pretvarala u svinje — puna je stoke bivola.
Pri povratku ja, tu, duž Tibra, ispod drveća, dok sumrak pada, opet zapažam parove, koji se praštaju.
Opet su to, ti, koji nemaju kud, pa se rastaju, na ulici, naslonjeni na zid. Zagrljeni. Uzdišu.
Meso bivola prodavalo se tu, za vreme papa, Jevrejima.
Bilo je jeftino i niko drugi nije hteo da ga jede u Rimu.
Stigavši do palate Borghese, ulazim u svoje sobe, koje imaju prozore u rešetkama. Pod prozorima neka deca tuku loptu fudbala. Negde se u nekoj ošteriji čuje mandolina. Ili je to glas radio-aparata?
Moja soba ima nameštaj presvučen crvenim plišom. Na desnom zidu je velika geografska karta. Ispod nje je sakriven drven mali prozor. Ta prostorija, pored moje sobe, bila je nekad kujna. Zatim je postala nužnik. A pošto je palata Borghese istorijski spomenik, pod jurisdikcijom konzervatora umetničkih spomenika, to prozorče nije moguće zazidati.
Sem posluge u tom odeljenju, to veče, nikog nema.
Otvaram svoj radio-aparal, ali mi, iz moje zemlje, ne dolazi nikakav zvuk, nego slušam Rim i niz evropskih stanica. Sve je mirno. Izgleda da ničeg novog nema. U mreži vesti najviše se pominju Turska i Moskva.
Danima već, u našem očekivanju vesti iz naše zemlje, moj telefon je prekinut, osim za vesti iz
Beograda. Posluga sve drugo prekida. Kaže da me nema.
Čitam, već mesecima, najčešće, moje knjige iz skandinavskih zemalja i one, koje imam od rođaka naše poznanice, gospođe Nordstroem. Stalno mi se vraća jedna serija slika, švedskih i danskih slikara, a ja uvek zastanem pred slikom jednog goblena, koji je pripadao kralju Kristijanu I. U tom goblenu vidim da je utkana, slika Sant Angela.
To nisam znao, kad sam došao u Rim, i to sad češće zagledam, ponova.
Pokušavao sam, tako, i to veče, da odem do Štokholma, do njegovih vetrenjača u Skansenu, i njegovih trinaest ostrva na kojima je sazidan. Dok me sedam brda, na kojima je, tobože, sazidan, Rim, ne privlače više, nimalo. Broj trinaest, tih dana, ne znam zašto, stalno mi se u pameti vraća. Nemam sreće, kažem sebi, u brojevima. Da sam sad u Štokholmu, moj prijatelj Larka dao bi mi neki brod svog brodarskog društva. Otišao bih iz Rima.
U mislima silazim na obalu jezera Maelara i hodam.
Bio bih zadovoljan i da sam u Kopenhagenu. Tamo i kralj sedi na bicikletu, a moglo bi da se živi, na miru, sa malo hleba i masti. Toliko sam to veče zaslepljen, tim željama, da zaboravljam da tog Kopenhagena više nema, i, da je Danska okupirana.
Te severne zemlje, početkom marta, ne javljaju mi se više, u mislima, u snegu i ledu. Baš u Italiji ima, te godine, i suviše snega. Norvešku zamišljam u cvatu. (Uzalud mi Strabon kaže da je ceo taj Sever u snegu i ledu, a Norveška sva u magli. Ustajem sa stolice i hodam zadovoljno po svojoj sobi, jer čitam da Venecijanci, Niccolo i Antonio Zeno, godine 1558, tvrde, da su sve zemlje — mora biti — u vezi.
Neprekidnost kontinenata? Kako je to lepo!
Na žalost, odmah mi, zatim, kažu, da je zemlja pljosnat diskos, a u centru se nalazi, Isus.
Ja onda odbacujem tu knjigu i uzimam da čitam ono, što mi Ezra Pound kaže. Tada još nisam znao, da će mi, jednog dana, reći, da, kad se Kirka pojavi, javlja se između dve pinije, a iza nje svetlost sija.
A ta svetlost „nije od zalaska Sunca“.
To je svakako napor, duhovni, podsvesni, da stvorim sebi u poslednjem trenutku, neki svet, irealan, ali koji, i vidim, i čujem, i volim, u kom mogu da živim. Stojim, sasvim jasno vidim to, na steni, ispred koje su čitavi šumarci borova, a malo dalje šest stubova ruine, iza kojih se, levo, diže stena iznad stene, dok desno, padina brda, sva se spušta, zarasla u nisko borje. U daljini se vidi planina, sva u kamenu. To su Delfi.
Nema na svetu ničeg sličnog.
Nije čudno to, što mi se u sećanju, dok očekujem crne vesti, iz svoje zemlje, javlja ta slika Delfa, nego što vidim — uveren sam, vidim — i sve njene boje. Mramor stubova tog antičkog hrama. Duboko zelenilo borja, požuteo kamen te terase, na kojoj ruševina stoji, i modru boju kamena u planini, koja se, u daljini, pretvara u boje pepela. Dok nad nama plavi grčko nebo.
Nije čudo to, što sam, u strahu za svoju zemlju, tih dana, bežao od razumnih misli, uviđanja da rat neće izbeći, nego što sam mislio, da bih ono, što me čeka, nekako, mogao izbeći tim priviđenjem.
Nije čudno bilo to, što sam hteo, da ne čujem, da ne vidim, da ne doživim to, što mi je razum jasno ocrtavao kao neizbežnu budućnost, nego to, što sam osećao, da me, iz tih dalekih zemalja, nešto MOŽE spasti, od očaja i patnji.
Slikar Munck, prijatelj Strindbergov, imao je, kažu, običaj, da, kad iziđe iz svog stana, ostavi lampe, upaljene. Nekad, sećam se, smatrao sam to kao trijumf straha najniže vrste, kao što ga imaju ljudi u crkvi. Tih dana više nisam mislio, tako.
Negde, taj moj put u polarne krajeve, koji mi, ni posle tri godine, nije izlazio iz glave, spasao me je od tog straha. Vo, rekao je Ksenofon, kad bi umeo da misli, zamišljao bi i bogove, kao volove. Meni su se ti vanredni predeli, ta mora, lepota našeg sveta, učinili, za vreme tih teških dana u Rimu, kao bogovi.
Smirio sam se i to veče.
Iz presbiroa moje zemlje, oko ponoći, javljaju mi, telefonom, da ove noći, sasvim sigurno, ničeg novog više neće biti. Mogu leći.
Odlazim dakle kući, a posle, nastavljam čitanje svojih beležaka, iz Švedske, i sa puta do Spitsbergena. U muzeju, u Štokholmu, izbeležio sam veze, između Švedske i Danske, koje dokazuju iste vrste stolica. Flaše iz kojih se pila rakija (braennvin) imale su formu ŽENA. Jedna drvena papuča pretvorena je u violu. I muško i žensko nosilo je onoliko haljina, koliko je na njih moglo da stane. Ne zato, što je pao sneg, nego da se vidi, koliko ih imaju. Kao i kod nas, žene nose povez kose, koji je u svakom kraju Švedske, drugi (klut). Uvek je beo. Udovica ima, za smrt muževljevu, naročitu nošnju, ali žene, za vreme žetve, nose samo jednu košulju, koju vezuju crvenim pojasom. Sve to ima svoga dubokog smisla.
Nosim sa sobom i jednu sliku Swedenborga iz dvorca Gripsholm.
Glasno sam se nasmejao, kad pročitah, da i u Švedskoj sviraju u drombulju.
U zapadnom Gotlandu momci dižu kamen. Onaj ko podigne najveći, smatrao se dorastao za ženidbu.
Gospođa Nordstroem se smeje, veselo, kad joj moja žena priča, telefonom, čime se ovih dana, bavim. Ja joj kažem, da pronalazim neke nove sličnosti, između Riddarholmena i Venezije. Oštre su boje, ali crne.
A različit je kampanil. Na švedskom ima tri krune. Gustav III došao je u Rim.
Ona mi dovikuje, da me njen rođak upozorava, da je Gustav III išao i u Pariz i ostao i više. Ima, kaže, veza, i između Skandinavije i Grčke.
Moja žena misli da mi se oni smeju.
Nek se smeju, kažem. Oni, o mojoj zemlji, i Jugu, ne znaju ništa.
Ja znam da je Meir umro u svojoj 37. godini, u bedi. A znam i da je, u Rim, dolazio Holberg. Poznajem miris sena u Švedskoj, i voćke, jabuke u Švedskoj. Oni, ne znaju miris voćaka u našoj zemlji. Gustavus
Adolfus, njihov, vodio je rat sa svim svojim susedima. Naši su ga isekli kod Lücena, Ja znam njihovu tundru. Oni ne znaju našu travu na Zlatiboru. Zato mi se i smeju. Imaju sto hiljada jezera i polarnu svetlost, ali nisu zato melanholični, nego žale što su tek u jedanaestom veku primili hrišćanstvo. Moja me žena pita, pa zašto onda, kad je tako, opštim sa tim svetom sa Severa?
Prosto zato, kažem, što još nisu u ratu, pa govore razborito. To su pomalo hipokrite, ali se lepo ponašaju.
A kao neutralci, mnogo znaju. Oni nam mogu zatrebati ovih dana. Neću da je gledam u logoru, talijanskom, u žicama. Osim toga, zaista volim, te knjige, koje mi je Roslyn dao. Nisam te knjige znao.
Nabavio mi je u prevodu ono, što je Lineus pisao o braku biljaka.
O braku biljaka? — pita me žena začuđeno.
Da, o braku biljaka, o seksualnom sistemu biljaka i venčanju drveća. To nisam, pre, znao. Nikad ništa lepše nisam od tog pročitao. Osim toga hvatam vezu i sa Dancima i Šveđanima, koji su došli u Rim, davno pre nas. Peder Maenson, godine 1508, došav na kratko vreme, pa, ostao šesnaest godina. Jedan od braće Magnus, koji je 1520. stigao u Perugiu, a umro u Rimu, posle dvadeset i četiri godine. Hoću da sa njima uspostavim vezu.
Moja mi se žena smeje. Igram se, kaže, rečima.
Može biti, ali su ti ljudi napravili prvu geografsku kartu polarnih predela, u Veneziji. Pa, iako je preistorija, u njihovim istorijama, fantastična, braća Magnus su prvi put govorili, u Rimu, o Hyperborejcima. A pitali su oni i za druge narode. Na primer, na Istoku. Johan Gabriel Sparwenfeldt je prvi orijentalist, a živeo je u Rimu dugo. Poet Lars Wivallius je hodao po Italiji, kao što sam i ja putovao. Traži nešto. Traži Sunce. Vagabund Lars Johannesson, pesnik je i kaže, ovde, da treba voleti i smrt. Voleo je život, a ne zagrobni raj.
Za nas ti ljudi nisu ni znali.
Možda nisu. Ni ja za njih nisam znao. Sad znam. Pokušavam da razgovaram sa njima, kao sa delfinima, koliko mogu. To su moje nove veze. To ne može biti besmisleno, ni ostati bez posledica, ni u mom životu. To nisu naši neprijatelji, zašto ih ne bih čitao u ratu?
Gospođa Nordstroem i njen rođak mi se smeju.
Neka se smeju. Mene zanima šta su ti Hyperborejci rekli u Rimu? To behu astronomi, matematičari, fizičari, botaničari, nisu bili makar ko.
Lilienstedt je pisao sonete i madrigale, a Ridelius je rekao da treba u životu „vežbati svoj mozak“. Meni se to dopalo. Oxenstierna je prevodio Tassa. Malmstroem je voleo Trazimensko jezero, kao i ja. Dolazili su u Italiju. lšli u posetu Tritonu. Schulz je pre toga igrao na ruinama Bastilje. Sve dok te ljude sa Severa nisam upoznao i sreo, kao i njihove devojke i žene, nisam znao, koliko veza ima u svetu.
Taj Triton, ovde, u Rimu, setio me vodoskoka, koji sam gledao u jednom kraljevskom dvorcu, na Severu. Prvo je bio mali, kao neki izvor za decu, zatim je, iznenada, šiknuo, visoko. Pored njega šiknuše i drugi. A pošto je mehanizam bio komplikovan, u fontani, mlaz vodoskoka se vrteo, penio, prskao, uzimao oblik cveta, plamena, a posle je opet klonuo. Pretvarao se u vodenu krunu, stišao tako, da je prskao samo nisko, tiho, jedva vidno, kao da je biser, ili ljudske suze, rasipao. Potpuno je za trenut ućutao. Onda je opet šiknuo visoko. Skočio, kao što belci uvis skaču. Šiktao, kao što plamen šikne, kad zapali kuću. Vrteo je vodu kao oluju. Imao je, kao sneg, belu penu. Dobio je veliku snagu. U vrtlogu se pretvarao u ljiljan, u ružu, u lalu, ali se zatim opet smirio, pa je ličio na one sitne fontane, koje sam video u Alhambri, a koje uveče zalivaju i uspavljuju.
Sve je to bila slika našeg života, mladosti, smrti, sve je to bio simbol, i pobuna, padova, klonuća, jauka, pesme, plača, u svetu. Ta fontana sa tim skokovima i padovima vode, u mom sećanju ostala je, za mene, najdublji smisao svega, što je bilo, i što će biti u svetu i u mom životu. Triton me je u Rimu na tu fontanu podsetio.
Dao nam je znak. Otići ćemo.
Miloš Crnjanski
