(Beli vapaj kostiju) — »Trnje snova« napisao sam 1951. godine, a nastala je iz prisećanja na marš dolinom Sutjeske, nepunu godinu dana posle pete ofanzive, u ргоleće 1944. Išli smo tada obrnutim smerom, natrag, preko Zelengore i Sutjeske, na Pivsku planinu. Oko nas, kao neka nema počasna pratnja, ili kao aveti koje su se digle iz groba, svuda ljudski kosturi — beli i strašni u svojoj mirnoći. Svuda smo ih nalazili, pojedinačne ili u grupama, onako kako su umirali, oko zatravljenih ognjišta, oslonjene o stabla, ispružene na ledini, u grmlju, ili jednostavno nasred puta, gde su idući pali i ostali. Uz beli vapaj kostiju bleštale su još porcije, ili se crnila kakva vojnička torbica, često i cokule na nogama, kao da se mrtvi kostur sprema na pohod, kao da će i on s nama. Tada mi se činilo da ponovo čujem one jezive uzvike: »Stani druže, ne ostavljaj me!« (1963)
Ruke sam položio na minule snegove i oluje.
Oči mi plamte na srušenim liticama u nemarnom draču.
Osmesima utrnulih nada vreme
obale nesanica zapljuskuje.
Jedna mi se misao ledi na vidicima — druga
s prstom na obaraču!
Kroz stara bespuća u strepnjama pesama zore mi dolaze.
Jedno mi drvo raste za obesne svirale, a drugo — za vešala
Od mene do zvezda i snova
put vodi kroz bespuća.
Pod mojim se nogama savija
u gvozda uhvaćena
jeza.
Vidicima sam otvorio širom
sva vrata
svih mojih kuća.
Jedan mi poklik luta
zorama,
drugi
— strepi od proteza!
Zaogrnut olovnim brigama plašim snove u gnezdima ptica.
S nedorečenim recima u grlu padam
preko užasnutih dana.
Trnje i cveće snova palim
na kremenu nesanica.
Jedna mi ruka drhti na vlažnom otkosu, druga
— u kljunu gavrana!
Svake večeri s vetrovima pohađam mrtve u ledenoj planini.
Svake večeri nad rasutim grobovima moja zvezđa nevemo zaplamti.
Svake večeri vode me ta ruku beli kosturi po gluhoj planini.
Jedan me preklinje:
Zaboravi!
Drugi:
Zapamti!
Zapamti!
Vetrovi mi pod korake stem smeh budućih snegova.
Na međama nedostupnim tugama ogradio sam drvoredom svoje staze.
Jedna me staza vodi pod tople strehe, druga
— do nakaznog rova!
3
Borove sam snova zasadio na surim vidicima nevremena.
Misao o sreći sam našao u zapretanom leleku pepelišta.
Svim sam jalovim krčevinama razbacao osmehe budućeg semena.
Jedan mi osmeh strepnje
misli na brazde
drugi
— na gubilišta!
4
Graju sam dece udomio u sve Škole, u sve Košutnjake.
Oči budnih majki kraj svih mostova, kraj svih obala.
Na sve sam besputne stravične goleti poslao s rasadima đake.
Risto Tošović
