U istoriji srpske književnosti naznačen je značaj grada Trsta za srpsku književnost 18. i prve polovine 19. veka1. U istoriografskim spisima o tršćanskim Srbima pomno je opisana istorija i struktura srpske crkvene opštine i zajednice u Trstu, a spomenuta su i najznačajnija imena srpskih pisaca s kraja 18. i početka 19. veka koji su – duže ili kraće – boravili u ovom gradu2. Tekst “Tršćanska književnost i slavenski jug” Nedeljka Fabria3 pokazao je “onu drugu stranu”, to jest kako književnici regije koja se decenijama graničila sa Jugoslavijom, vide “nas”, južne Slovene. Nije, međutim, osvetljena slika koju smo o Trstu stvorili “mi”, a pre svega Srbi.
Rad koji ovom prilikom predstavljamo deo je šireg projekta, u okviru kojeg će Trst biti iščitan kako kroz putopise, tako i kroz ostale literarne žanrove, i to ne samo u srpskoj, nego i u hrvatskoj književnosti.
U skrbno urađenom tekstu Olge Stuparević, “Srpski putopis o Italiji”4 čitalac koji se interesuje za temu Trsta kao predmeta opisivanja naših putopisaca naći će izuzetno korisne bibliografske naputke, kao i prvu sistematizaciju tipova putopisnih tekstova. Imajući na umu ukupnu građu putopisa o Italiji, O. Stuparević je proučavani materijal ocenjivala na osnovu strogo literarnih kriterijuma. Naša prezentacija putopisnog materijala o Trstu, međutim, neće ispuštati iz vida činjenicu da putopis kao žanr, osim strogo literarne vrednosti, uključuje i saznajnu, pa i edukativnu komponentu.5
Postoje teoretičari6 koji epsko u principu vezuju za moralitet, za pouku. Još od Homera i Vergilija priča se priča sa određenim ciljem, kao konstrukcija svesna svoga cilja. Nova epika, pak, nastoji pre svega da obezvredi fikciju, individualne, izmišljene priče “romana”: sve je više neposredne činjeničnosti, kao i unutrašnjih monologa junaka – što sve treba da podigne delo u nadindividualnu, nadfiktivnu sferu tipološkog, apstraktnog modela – ukratko, prozni tekst se pretvara u parabolu, u priču za primer. U kontekstu današnje teorije i poetike proze, svoju vrednost i značaj ima i didaktičan putopis, koji ne ume opisivati tako da nas sam opis ponese u sfere individualnog umetničkog uživljavanja u objektivnu stvarnost. Istina je da putopis početkom 20. veka postaje “zreliji” i postupno prelazi u modernu prozu prvoga reda (putopisi Isidore Sekulić, Jovana Dučića, Rastka Petrovića, Stanislava Vinavera, Miloša Crnjanskog), tako da se preobražaj moderne srpske proze nipošto i ne može tumačiti mimo udela putopisnog žanra u modernizaciji proze. Putopis kojim ćemo se mi u ovom tekstu baviti daleko je od umetničke proze u današnjem smislu te reči, pa se – kao u studiji O. Stuparević – može učiniti da je sasvim izlišan ogroman trud starih putopisaca da svojim čitaocima dočaraju neobičan detalj, da što potpunije opišu stvarnost koju su sreli u novoj sredini. Izlišan sa stanovišta literarne fikcije, uživanja u “pravom” proznom tekstu. Ali – šta ako su upravo ovi faktografski detalji – kako to zapisuje Adrijana Marčetić -“ono što danas doprinosi vrednosti njihovih putopisa”?7 Čitajući devetnaestovekovne putopisne zapise o Trstu, današnji čitalac doista nalazi najveće zadovoljstvo upravo u tome što kroz tu vrstu tekstova može saznati: šta je čovek poreklom iz srpskih krajeva video i opisao u gradu Trstu. Šta je čoveka jedne kulturne sredine privuklo, razveselilo ili ogorčilo u drugoj kulturnoj sredini. Razlike ovih dveju sredina i kultura uslovljavale su vizuru putopisca; i da je htela, ona nije mogla biti naučno objektivna, nego duboko individualno uslovljena putopiščevim poreklom i namerom, ciljem opisivanja nove sredine. A cilj je uvek bio: preneti čitaocu sopstvena zapažanja, omogućiti drugome da svoj doživljaj sveta suoči sa doživljajem sveta onoga ko je video više nego jednu državu, zajednicu i kulturu. U vreme nepostojanja video-medija, reč je imala za zadatak da prenese rezultate suočavanja sa Drugima. Pri pisanju putopisa, putopisac se suočava sa tuđom zemljom, ali misleći odmah na to šta će i kako preneti čitaocu u svome zapisu, kako će fiksirati, zabeležiti i jezički uobličiti svoje viđenje Drugoga tako da ono bude privlačno i korisno za onoga kome je tekst namenjen.
Trst je međutim grad koji – u našim putopisima – nikada nije pripadao samo Drugima, on je bio i grad u kojem su živeli “naši”. Među ranim putopisima čak preovlađuje ili apsolutno dominira slika “naših”: Trst u putopisima iz 19. veka je pre svega grad u kojem žive Srbi, odnosno južni Sloveni (Crnogorci, Bokelji, Dalmatinci, Slovenci, Hrvati, Srbi…). Prva podela tekstova o Trstu može se zasnivati upravo na tome vide li putopisci u tome gradu samo “naše” ljude ili vide život garada, a “naše” prikazuju samo uzgred. U treću grupu putopisa mogu se uvrstiti oni tekstovi naših putopisaca koji su u taj grad došli samo zato da bi u njemu doživeli – prvi susret sa morem i morskim pejzažima.
Ali, pre nego što pređemo na putopise koji se mogu svrstati u neku od navedenih skupina, zadržaćemo se na tekstovima koji u strožijem smislu reči nisu putopisnog karaktera, ali se u ovakvom pregledu ne mogu zaobići.
Lekcija iz geografije
U svome opisu puta u Jerusalim (1817), Šatobrijan (Chateabriand) je istakao: Evropa se svršava kod Trsta; dalje od Trsta, ka istoku, započinje Orijent, nešto novo, neobično i egzotično. O tome kojoj geografskoj regiji i kojoj državi pripada Trst biće i tokom našeg stoleća nedoumica, navijanja i utopijskih, mada krvavih pokušaja da se taj grad u celini uključi u slovensku, i uz to komunističku Jugoslaviju. Veoma prisutna, ako ne i dominantna tema tršćanske književnosti, kako one na italijanskom, tako i one na slovenačkom, osobito posle Drugog svetskog rata, jeste tema granice.
Putopisac često geografski određuje mesto koje potom opisuje, mada sami geografski opisi, dakako, ne spadaju u međužanr putopisne proze. Ipak, ovde ćemo napraviti izuzetak, pa razmotriti dva prva udžbenika geografije na srpskom jeziku, i to ne samo zato što su autori oba “zemljoopisanija” istovremeno i pisci (Pavle Solarić i Joakim Vujić), nego i zato što je sam taj, danas apsolutno neliterarni žanr, u ranom devetnaestom veku, bar kod nas, imao uzvišenu ulogu, možda i “višu” od one koju je tada imala “čista” literatura. Solarić izjednačuje geografiju sa – katihizisom! U predgovoru za knjigu “Novoe graždanskoe zemljoopisanije” (Venecija 1804), on kaže: “Zemljoopisanije – dobro pripodato – jest predugotovljenije k nauci o Bogu, k blagogovijnosti i poklonjenju; da, ja ga deržim za najbolji katihizis.” Ta nauka predstavlja put ka poimanju Boga i čoveka, njihovih dela, njihovoga bogatstva, krasote, izobilja, ali i njihovih “užasa, oskudnosti, pogibelji”. “Bogatstvo i ubožestvo, povedenïa i nrave ljudi, obraze pravljenija, radi oblagoobraženija svoega razuma, i radi poznanstva s ljudima”. – Kada svoju knjigu namenjuje “Srbima, Bugarima, Bošnjacima i Hercegovcima” Solarić dakle misli na njene više ciljeve, etičke, spoznajne i komunikacijske, te tako i geografsku nauku stavlja u blizinu (tadašnje) “polezne” literature.
U Solarićevom priručniku za upoznavanje sveta, grad Trst smešten je u odeljak o “Unutrašnjoj Austriji”, koja se deli na: Štajersku, Korušku (Karintiju), Kranjsku i Furlaniju Austrijsku. Kao i Ljubljana, Trst je u – Kranjskoj, mada leži na “Adriatičeskom moru”, i “zajedno s nekoliko drugi pristaništa, edno osobito Pravitelstvo čini pod imenom Pomorje”. Ovaj “slavni i važni kupečeski grad” broji 32.676 stanovnika, u njega svake godine pristigne preko 500 velikih “korablji”, a u neka druga vremena odavde su brodovi “s rimsko-cesarskom zastavom” išli i za “Indiju Vostočnu”. Znači, iako je grad tada, u vreme opisa, odnosno na samom početku 19. veka, u svom punom usponu, u tekst ulazi i nekakva romantična nostalgija za slavnim davnim vremenima. – Sledi potom nabrajanje insitucija (osim sedišta Upravitelja, tu su tri katoličke crkve, 4 manastira, jedna srpska crkva i jedna kapela, jedna grčka crkva, zatim jermenska i evagelistička) i svih proizvoda, poljoprivrednih i industrijskih, što ih proizvodi ovaj kraj.
Dvadesetak godina docnije, u “Novijšem zemljoopisaniju” Joakima Vujića (Budim, 1825), Trst je dakako glavni grad Austrijskoga Primorja, još uvek ima isti broj stanovnika, ali se naglašava da čitavu trećinu čine stranci: Srbi, Grci, Jermeni i Jevreji8. Proizvodi karakteristični za grad i okolinu ne razlikuju se od onih opisanih kod Solarića, s tim što je pomorski promet osetno jači: Vujić navodi da u tršćansku luku ulazi 3000 brodova godišnje! Veći deo teksta o gradu Trstu posvećen je opisu srpske i grčke crkve te društvenoj organizaciji oko tih crkava. Od 22 reda, koliko iznosi ukupni opis Trsta, u 14 redova Vujić govori o pravoslavnim hramovima i organizaciji života Srba i Grka. Vujić nije u stanju da bude nepristrasan ni u knjizi koja bi trebalo da stvori objektivnu sliku o geografskim predelima sveta: Trst je u tom udžbeniku prikazan gotovo kao “naš” grad.
Prividni putopisi
Prvi zapis o boravku u Trstu nalazimo kod Dositeja Obradovića u pismu pisanom u Berlinu 30. septembra 1788. Pismo je naslovljeno sa: “Ljubimi, predragi moj!”, a namenjeno je čitaocu, ne nekom posebnom adresatu, nego čitaocu kao takvom i predstavlja produžetak događaja opisanih u “Životu i priključeniju”. Odnosi se na Dositejev kraći boravak u Trstu iz godine 1777. Ali tu o gradu i njegovim ljudima ne saznajemo gotovo ništa. U Trst je Dositej stigao u nekakvom interregnumu, čekajući da mu Mitropolit karlovački pomogne da ode u Nemačku. Kako odgovor dugo ne stiže, Dositej “siđe” iz Bratislave do Trsta u nadi da će tu učiteljsko mesto dobiti. U kontaktu je sa “gospodom konti Voinoviči”, ali kako ne dobija željenu sumu (500 forinti godišnje), Dositej ne pristaje da preuzme učiteljski posao. Tada u Trst stiže Varlaam, ruski arhimandrit i Dositej stupi kod njega u službu, učeći ga italijanskom i provodeći sa njim u Trstu jednu jako prijatnu zimu; za poklade odlaze u Veneciju i posle Dositej nastavlja za Carigrad. Iako iz tona i formulacija rečenica9 slutimo da je Dositej u Trstu doista proveo ugodnu zimu, konkretnije o životu u Trstu ne saznajemo ništa. Kako je primetila O. Stuparević, Dositej je škrt na rečima kada treba da opisuje: “On je smatrao da nije fizički izgled stvari ono što treba opisivati. Kao pisac, on je sve prerađivao u duhovno iskustvo i tako ga saopštavao” (Stuparević, 107).
Ako kod Dositeja, koji je u Trstu bio dva puta, i u njemu čak i duže boravio, taj grad ne dobija konkretne konture, a o njegovim ljudima saznajemo sasvim sporedne stvari, vezane isključivo za neuspeli finansijski ugovor između srpskog prosvetitelja i tršćanskih srpskih trgovaca, u “Memoarima” Simeona Piščevića (knjiga je objavljena na ruskom 1883, ali je pisana osamdesetih godina 18. veka, otprilike kada je Dositej prvi puta boravio u Trstu) o Tršćanima ćemo saznati mnogo više, mada autor “Memoara” u tom gradu nikada nije bio. Piščevićevi “Memoari” pokrivaju veliki geografski predeo, od Šida, Osijeka, Petrovaradina, Novog Sada, preko Beča, Pečuja, doline Rajne (gradovi Strasbur, Mec, Rems), pa onda Mađarske, Poljske, Kijeva, Moskve, Petrograda…. Sva je ta prostranstva memoarista sam proputovao, u njima boravio, uživao u njihovim lepotama, mučio se kroz njihovo blato, gubio sve svoje u mađarskoj poplavi, obrađivao stepu, nevinu zemlju, koja od postanja sveta do dolaska Srba u taj kraj nikada nije bila nastanjena… Sva ta mesta u “Memoarima” se pojavljuju kao konkretni locus literaris. Samo je Trst grad o kojem se u “Memoarima” više puta priča, ali u koji junak ne dospeva. Trst je grad koji je u ovu knjigu uključen samo posredno, kroz Vladikinu fantazmu preseljavanja Crnogoraca. To je grad u kojem sedi ruski “opunomoćeni ministar i pukovnik Pučkov”; on drži kasu i treba da plaća putne troškove vojnicima, koji će, navodno, iz Crne Gore krenuti u Rusiju. U Trst stiže i moralno krajnje problematični major Petrović, preko Trsta putuje i u njemu duže boravi i Vladika-fantasta, koji Rusima obećava hiljadu crnogorskih vojnika. “]esarski grad” na granici sa Mletačkom jeste u Piščevićevim Memoarima grad sumnjivih rabota i čudnih stanovnika: iz njega spomenuti crnogorski Vladika upućuje tridesetak ljudi “sve samih božjih lopova i pijanica”; “među njima je bilo i pravih šumskih razbojnika” (309) koji treba da igraju ulogu Crnogoraca, pristalih navodno na Vladikinu fantazmu preseljavanja crnogorskih vojnika u Rusiju. Grad u koji memoarista nije nogom kročio, koji je dakle u njegovoj svesti prisutan u onoj slici koju je mogao steći posredno, taj grad je izrazito problematičan, daje utočište probisvetima raznog nivoa i profila. Nijedan drugi grad u Piščevićevim “Memoarima” nema toliko negativnih konotacija koliko ih ima grad u kojem on nikada nije boravio, dakle Trst.
U ovu grupu prividnih putopisa na svojevrsan način spada i tekst koji je pod naslovom “Put Trsta” iz rukopisa Koste Trifkovića objavio Vaso Milinčević10. Tekst je sastavljen većim delom od dijaloga mladoga putnika, Stanka, sa “Fijumankom”, gospođom Milešić. Kroz dijalog iščitavamo karakterne osobine i shvatanja riječke malograđanke. Zatim sledi biografija mladoga putnika, a potom odlomak iz putopiščevog dnevnika, opis njegovoga putovanja od Novoga Sada na Rijeku. Danas Trifkovićeva priča može biti zanimljiva upravo kao tekst žanrovski slojevit, ali i kao tekst koji “ne pokriva” naslov, koji naslovom izražava samo odrednicu, krajnji cilj putovanja, ali se sam tekst zadržava na sitnim ljudskim storijama, tako bitnim za budućeg komediografa, a potpuno zanemaruje opis spoljašnjosti grada u koji putnici stižu. To je dakle putopis samo po naslovu i činjenici da su putnici ukrcani u jednu diližansku koja se kreće put Trsta.
“Naši” u Trstu
Ono što Joakim Vujić u svom “Životoopisaniu” (Karlštadt 1833) želi da saopšti čitaocu jesu njegove putne uspomene i iskustva koja je stekao putujući. Memoarist je tu prisutan kroz sopstveni ugao zapažanja i posmatranja velikog i širokog sveta koji je svojim očima video; uvek mu je cilj da prikaže spoljašnju sliku viđenoga sveta iz ličnoga ugla i onoliko koliko je podataka uspeo da skupi o mestima kroz koja je prolazio. U svakom slučaju, čitanje ove knjige ostavlja više utisak putopisa, a manje autobiografije.
Kao refren i opsesivni motiv ponavlja se Vujićeva odluka da posle svršenih “nuždnih” škola u “otečestvu” ode u “Triest”, grad u kojem je boravio Dositej11 i u kojem je izišla prva srpska gramatika italijanskog jezika (arhimandrita Ljuštine, iz 1794): “razpali se u meni želja jošte i čužestrane jezike kako što je Italijanski, Francuzski, Angliski i proče počerpsti” (31) Trst je dakle grad za koji Vujić veruje da je u stanju da zadovolji njegovu ogromnu glad za upoznavanjem stranih jezika.
Pošto u grad stigne iz drugoga pokušaja, novembra 1801. godine, on samo sumarno opiše geografski položaj12 i kratku istoriju toga grada13 i vrlo brzo prelazi na opis srpske crkve, da bi na kraju dodao da grad ima i Jermensku crkvu sa Teologijom, zavodom u kojem se klerici i sveštenici obučavaju i knjige jermenske štampaju. Zatim navodi da grad ima luteransku i kalvinističku crkvu, te jevrejsku sinagogu, italijanski teatar i operu, te fabrike.
Uz opis iz prvog susreta sa Trstom, iz godine 1801, Vujić odmah dodaje i opis iz drugog susreta, iz godine 1832, kada je to “sasvim drugi Triest”, koji “lepše izgleda nego i sam Beč, i što se u Triestu videti može, to u Beču zaista nikada”. I opet posebna pažnja posvećena pravoslavnim sakralnim građevinama: u međuvremenu je iz grada nestao jermenski centar koji je “sav do osnova razoren i porušen, a na negovome mestu vodružena je jedna piaca, koja se zove la Piazza di Lipsia”, ali je zato srpska crkva u tom periodu uznapredovala i dograđen joj je još jedan sprat.
Pošto opiše kako je i kod koga našao posao (kod Antonija Kvekića), VUjić sledi put koji je sebi zacrtao, pa i čitaocu prezentira koliko je koji jezik tu izučavao, kakve je diplome dobio, koliko je svoje učenike naučio srpskome i nemačkom jeziku. U vezi sa jezicima, ima nekoliko zanimljivih podataka: pre svega, u razgovoru sa Vićentijem Rakićem, tadašnjim – kako Vujić kaže – “kapelanom” srpske crkve, on saznaje da od tri jezika koje bi Vujić želeo tu da poučava, latinski otpada: “što se tiče Latinskoga jezika, taj ovde ne znači ništa; jerbo ovde svuda govorise Italijanski; nego što se tiče Serbskoga i Nemeckoga jezika, za tima naši tergovci teže i radi su ih učiti”. Pošto je savladao italijanski (za četiri meseca) i francuski (za godinu dana), Vujić napiše gramatiku francuskog i poželi da je štampa u Trstu, poželi da tu ustanovi drugu srpsku štampariju u Austrijskom carstvu. S tim u vezi, vodi na latinskom prepisku sa arhiepiskopom Stratimirovićem iz Karlovaca i episkopom Šakabentom iz Vršca; no kako je Vujićeva francuska gramatika štampana u Budimu (1805), jasno je da svoju želju nije uspeo da ostvari.
Oktobra 1803. Vujić odluči da proputuje po Italiji a njegovi poslodavci ga u tome i materijalno i moralno podrže: dadnu mu 300 dukata i za uzvrat zatraže sledeće: “Nego molimo vas dobri naš Gospodine! gledaite, te nam lepo opišite našu Italiju, zašto je ona jedan prelep predel zemnago kruga”. U jednoj rečenici, kroz jedan detalj Vujić pokazuje identitet tih “naših” Tršćana; kao moderni građani nekog današnjeg jakog urbanog centra, tršćanski trgovci srpskog porekla osećaju se već i kao Italijani, iako je grad u kojem žive – pod austrijskom upravom i Vujiću je pasoš bio potreban – ne da bi stigao u Trst, nego tek kad iz Trsta kreće u Veneciju. “Naši” u Trstu, viđeni Vujićevim očima, jesu ljudi prave multikulturne sredine.
Trst bez “naših”
Kada na put od Beograda ka severnoj Italiji bude krenuo trgovac Jovan Gavrilović14, njegov opis Trsta neće se bitno razlikovati od opisa štampanih u navedenim geografskim priručnicima.
Glavni motiv Gavrilovićevog putovanja jeste: “videti veliko jedno u susednoj državi trgovačko mesto”. Preko Ljubljane (koju označava kao “glavnu varoš sadašnje kraljevine Ilirije”, mada Ilirske provincije nisu postojale još od 1813. godine!), Gavrilović stiže do Trsta, odakle odlazi za Veneciju i Milano. U povratku proći će malo severnijim putem, preko Trevisa, Udina i Gorice, ali će se opet spustiti u Trst i tek tada će ovaj putopis doneti i neke podatke o gradu. Pri prvom susretu Trst je Gavrilovića očigledno ostavio potpuno bez ikakvog utiska: “Iz Ljubljane oko ponoći pošavši, dođem sutradan oko 11 sati u Trst, gde sam se samo dva i po dana zadržao, želeći čas pre u Mletke preći, obići Lombardiju i Mletačku kraljevinu, pa istom u povratku u Trstu poduže vreme probaviti”. Ni mnogi drugi putopisci nisu se u Trstu zadržali duže nego dan-dva; uostalom, i sam Gavrilović je kroz Sloveniju, odnosno Kranjsku samo proputovao, pa je o njoj zabeležio ceo jedan pasus, dok je drugi posvetio sasvim slučajnom boravku u Ljubljani (policija mu je uzela pasoš, pa ne može nastaviti istim vozom, nego čeka sledeći, noćni, te dan provede u prijatnom susretu sa glavnim urednikom Kmetijskih in rokodelskih novic, Janezom Blajvajsom). – U Veneciji i Milanu obilazi ne samo privredne organizacije, nego i muzeje, koje potom detaljno opisuje. Jedan nastavak putopisa u celini je posvećen opisu pojedinačnih slika izloženih u Academia delle belle arti u Veneciji. Po povratku u Trst, Gavrilović doista – kako je na početku obećao – pruža čitaocu podatke, ali krajnje objektivne: mogao ih je preuzeti iz kakvog istorijskog priručnika, te iz statističkih podataka tadašnje trgovačke berze ili kakvog priručnika o tršćanskim prosvetnim, naučnim, trgovačkim i medicinskim ustanovama. Obaveštava nas i koliko je koštala velika bolnica “koja se dogotavlja”, koje sve institucije pomažu “procvetanije nauke i obučavanje”. Podaci koje nudi su tačni, mada sumarni, osobito oni koji se odnose na istoriju grada.
Gavrilović i ne spominje Srbe u Trstu, niti uopšte išta kaže o etničkom sastavu stanovnika ovoga grada; kaže samo da su tu, među drugim crkvama, i dve pravoslavne, srpska i grčka. Trst je grad trgovine i nauke, ali i grad dobro organizovanih socijalnih službi.
Gavrilović ostaje – što se Trsta tiče – na brojnim, ali suvim podacima. Njegov tekst više liči na novinski izveštaj nego na reportažu ili putopis.
Jedan od putopisa koji sadrži najviše podataka i koji nastoji da deluje edukativno jeste “Izveštaj sa đačke, naučne ekskurzije u Trst za uskršnje praznike godine 1901”. Izveštaj ima karakter putopisa u delovima koji se odnose na samo putovanje i opise gradova Budimpešte, Rijeke, Trsta, Ljubljane i Zagreba, ali i gotovo udžbenički karakter u opisima funkcionisanja pojedinih fabrika i finansijskih zavoda koje su učenici na putu posetili. U tom smislu, ovaj putopis predstavlja kulminaciju one vrste izveštaja sa putovanja kakvu je započeo J. Gavrilović godine 1849. No, opisi funkcionisanja pojedinih zavoda i pogona ispunjeni su i ličnim opservacijama i komentarima očevidaca, dakle udaljavaju se od objektivnog udžbeničkog tona; udžbeniku su bliski samo po iscrpnosti i jednostavnosti izlaganja materije, ali ne i po privlačnom ličnom tonu, koji ovaj tekst ipak približava literarnom.
Danas se dakako sa nostalgijom može posmatrati i to kako se jedna ekskurzija tada ozbiljno pripremala, šta su sve ta deca mogla videti u očiglednoj nastavi (samo u Trstu, oni su posetili fabriku čokolade, hemijsku fabriku, čeličanu, fabriku ulja, brodogradilište odnosno arsenal, dve banake i jedno osiguravajuće društvo), sa kakvom pažnjom su direkcije svih tih ustanova primale mlade radoznale učenike i pružale im uvid u sopstvenu organizaciju i proizvodnju, ko je sve učestvovao u organizaciji jedne takve ekskurzije (konzuli tadašnje Srbije u svim tim gradovima, ministar trgovine u vladi Mađarske). Deca stanuju u hotelu, domaćin im iznosi fino dalmatinsko vino, a gospođa konzulovica šalje im u hotel uskršnja jaja; profesori vode decu u Operu, u dvorac Miramare, u muzeje, zajedno sa decom doživljavaju more. Mesta je našao i opis jednog iznenadnog pljuska kad se kopnenim putnicima čini da će more preliti obale, izliti se iz svoga korita (“Sa sviju strana sipa voda, a morsko ogledalo tako blizu zemljinoj površini, da se čoveku čini sad će kiša prepuniti morsko korito i voda će se razliti po ulicama”). Ukratko, ljubak, čitak tekst, koji nije u osnovi imao nameru da postane literaran, ali kako su se prijatna osećanja i lepi utisci sami prelivali u opis viđenih gradova na putu u Trst, to se može govoriti i o literarnom efektu ovog školskog izveštaja.
Iako je ekskurzija svratila na bogosluženje u srpsku crkvu, ni o crkvi ni o srpskoj zajednici u Izveštaju se gotovo uopšte ne govori. Trst je prikazan kao veliki grad raznovrsne industrije i velikih novčanih zavoda, ali se o “našima” u Trstu ne govori.
Trst, grad na moru
Prvi ženski putopis objavljen u našoj publicistici odnosi se na Trst. Autorka se nije potpisala punim imenom i prezimenom, nego samo inicijalima “L.A.” Nije imenovala ni svoje saputnike. Iz naslova (Putovanje iz Beča u Mletke) je jasno da je Trst samo usputna stanica, a iz teksta izlazi da autorka putuje sa jednom prijateljicom, zatim sa malom Milicom i sa gospodinom A.15
Za razliku od ostalih putopisa o Trstu koje ovde obrađujemo i koji će nastojati da kod čitaoca stvore iluziju kako njihovi tekstovi nastaju tokom samoga putovanja, autorka ovoga rukopisa ističe da tekst sastavlja naknadno: na putu čovek ili razgleda sve “dostopametnosti”, ili je tako umoran da se zavuče u krevet. Prvi podnaslov ovoga putopisa glasi: “Opet u Beču – opet kod kuće”. L.A. ne ostavlja mesta iluziji o putopisu kao žanru koji nastaje na putu; i eksplicitno i kroz formalnu organizaciju materijala čitalac se uverava da je putopis nastao u Beču, po povratku sa putovanja. Iako L.A. želi da prenese čitaocu “bar deo onoga sveta koji su putnici sami uz put doživeli”, tekst će biti najbogatiji detaljima o “morskoj bolesti” kojom su zahvaćeni svi putnici na brodu za Veneciju, a najteže sama spisateljica; najškrtiji je pak ovaj putopis u prenošenju slike grada Trsta. Autorka precizno navodi za koliko vremena je savladana koja distanca, kojim prevoznim sredstvom grupa putnika prevaljuje te razdaljine, a prvi detaljniji opis, ili tačnije, izraz divljenja vezan je za susret sa morem: “Dan je taj bio osobito lep, i mi dođemo u 4 sata do Opčine, gdi smo se raiskoga naslađivali pogleda – sve nepregledno more i Triest pod našim nogama: pravo volšebstvo! Pogled taj tako je čarovit, da moraš tu stati, kao da ti je nevidima sila noge za zemlju prikovala! Otuda spustismo se u Triest dole i stanimo se u gostionici De la ville, otkud je pogled na pristanište. I ovaj pogled za nas opet nov: ta tuština svakojaki lađa, i ta tišma od ljudi, koi jedni iznose iz lađi, a drugi unose u lađe tovare, za divno su čudo!”
Uzvičnici kao izrazi divljenja nestaju, a rečenica postaje još svedenija kada se opisuje sam grad: “U Triestu proveli smo tri dana, i sve smo štogod se dalo, prilježno promotrili: vidili smo Operu, penjali smo se na svetleći toronj (Leihthurm), pregledali smo jednu korvetu i tek neko ponjatije dobili, kako od prilike biva u sraženiju na moru”. Ne samo da “morskom pejzažu” pripada svetionik i korveta, nego je i tršćanska Opera uz samu luku, pa izlazi da naši putnici nisu ni zakoračili u sam grad, iako se decidirano tvrdi da su videli “sve štogod se dalo”. Na kraju, pri sumiranju utisaka sa puta, gradski pejzaž sasvim je ustupio opisu mora. Ni opis Venecije, u kojoj su putnici proveli tri dana, nije dobio toliko prostora kao opis bure na moru. Tokom duge i uznemirene plovidbe od Trsta do Venecije, putopis dobija odlike “ženskog pisma”: autorka najviše pažnje posvećuje opisu sopstvene muke i straha, koncentriše se na lična osećanja: “Ja sam prva bila, spočetka smo bili u kabini, no kad mi jako pozli, posrćući iziđem na krov lađe. A…u nije nimalo, na moju sreću, zlo bilo, te tako bude on sve jednako uzame, držeći me, da se strmoglav u more ne survam. Užasno je to brodenje! Lađu su talasi tako tamo amo vrljali, da je i samoga kapetana napao bio strah, da se ne izvrne brod, te u strahu tom zapovedi skloniti se u pristanište Pirano”.
Pošto opiše još izlet do Padove, Vićence i Verone, autorka rečju prati i put natrag do Beča, gde se grupa putnika iskrcava, ali neki neimenovani saputnici nastavljaju vozom ka Vojvodini. Ovaj detalj autorka je iskoristila kako bi pokazala svoju nostalgiju za rodnim krajem, dakle da još jednom izrazi svoja unutrašnja osećanja: “Na putu smo slušali da je u Vojvodini toliko mošta, da ga ljudi na sat pijući plaćaju, niti se pita, koliko je popio, nego kad izbije sat, a on plati grošić. Da li je meni biti tamo, gdi se sladki mošt pije sat za grošić! Al’ mora mi se ostati u Beču.” – Na tako reći “muškoj” temi (ispijanje pića), ova dama izražava svoju nostalgiju i u izvesnom smislu stavlja pod upitnik formulaciju koju koristi u prvom podnaslovu: “Opet u Beču – opet kod kuće”. Dom njen nije Beč, nego Vojvodina, Beč je samo prinudno (privremeno?) stanište.
U autobiografiji Jovana Subotića16 opisan je jedan izlet u Trst iz godine 1857. godine. Subotić je pre svega okrenut prirodi, njenim lepotama (kras, krš; zatim ogromne šume i najzad – more), a mnogo manje ljudima i delima njihovih ruku. On u Trst dolazi da bi video i doživeo more. Svoj doživljaj tih prirodnih fenomena on detaljno i sa mnogo emocija opisuje, ali pri tom uverava čitaoca da se more može doživeti samo u ličnom susretu: “Ako ćeš da znaš, da vidiš, da osetiš šta je more, dođi pa ga vidi”. Fascinira ga ogromnost vodene površine, mada ističe i lepotu morskog pejzaža (barke, ptice): “Kakva slast za oko, što je želelo od godina i godina da vidi to čudesno more, to stanovište najvećih čudesa!” Videvši more, putopisac sebi objašnjava i onaj grdni krš/kras kroz koji je kolima prolazio idući od Ljubljane: “Šta bi drugo i moglo tu silnu i silovitu vodu u svom koritu zadržati i održati, nego korito od takog krša”. O gradu i njegovom životu ne saznajemo ništa, izuzev da je u njemu puno “limunova i narandža”, te “prljavi, do gnušanja prljavi trg od morskih svakojakih riba”; dok stoji na pijaci prepunoj mediteranskih plodova (slatke smokve, šipci, ananasi) čini mu se da ga je “kakva volšebna šipka premestila pod drugo nebo, u druge sadove, za druge trpeze” – grad mu je dakle zanimljiv samo po obeležjima mediteranskog, primorskog grada. “Život morskoga grada”, smatra autor, daje ovome mestu ono nešto posebno i on se sav samo na to koncentriše. Nastoji da prenese hučanje mora, udaranje mora o obalu, pa se pri tom priseća i stihova narodne pesme… Dok putuje prema Veneciji divi se čarobnim bojama mora: “to nije voda, nego je istopljeni metal. Između vode koje sam se dosta nagledao na Savi, Dravi, Tisi i Dunavu, i ove vode morske razlika je kao od neba do zemlje!
Umesto konkretnog opisa grada, pred nama je slavospev prirodi, prirodnim lepotama, veličini mora. Ukoliko autora privlači grad Trst, on ga privlači samo kao grad na moru, grad otvoren za galije koje donose razne egzotične plodove i proizvode dalekih istočnih zemalja.
Za putopis Vladana Đorđevića, Miramare 17 može se reći da je u celini romantičarski: u centru pažnje je doživljaj prirode, najpre mora, a potom i miramarskog parka. Dok se Subotić divi pre svega moru, Đorđević se divi i moru i parku kao tvorevini ljudskih ruku.
Kao i brojni drugi naši putopisci 19. veka, i Đorđević se prvi put sreo sa morem, duž njega hodao i po njemu plovio baš u Trstu. On svoj putopis počinje putnikovim oduševljenjem bezgraničnošću vodenog prostranstva. Trst kao grad samo je uzgred prisutan: “Za leđima mi je živahni Trst, sa svojim širokim mermerli ulicama, po kojima vrvi nebrojeno sveta u najrazličitijem odelu, sa svojim lepim crkvama, u kojima se razlevaju pobožne pesme u pravim božanskim melodijama, sa svojim korzom, tergestom i ostalim osobinama, sa svojim lepuškastim talijankama, što svakome prijateljski trče na susret da mu nazovu Boga, i da mu pruže kiticu najmirisavijeg primorskog cveća.” To je jedina rečenica u kojoj je protagonist – sam grad. Potom se putopisac odmah vraća moru, peva pohvalu lepoti beskrajne pučine, citira i Njegoševu pesmu, i sve to zato da dokaže da je jedan pogled na more, uz svest o veličini tvorca ovoga sveta, dovoljan da “izvida rane u srcu, ma kako one teške bile”. Ako se ima na umu da se godine 1864. kada Đorđević boravi u Trstu zida nova srpska crkva (završena 1868), a o tom poduhvatu, o tom velikom i lepom zdanju koje i danas privlači oči turista i arhitektonskih stručnjaka ovde nema ni pomena, onda će biti jasno da Đorđević doista i ne zalazi u grad, da ga grad i njegov izgled uopšte ne zanima.
Putnik se potom ukrca na barku nekoga Bokelja, koji ga duž obale vozi ka Miramaru: tu se divi samom dvorcu, njegovome položaju, opisuje zatim samu lučicu uz zamak, a osobito i sa ogromnim oduševljenjem park. “Ja sam tu stao, pa mislim kakvim rečima da vam ispričam ono, što se ispričati ne može, što nikakav pesnik opevati ne ume, što nikakav živopis nacrtati ne može, što samo osetiti valja, pa shvatiti?” kao što će Crnjanski, gotovo sedamdeset godina docnije, u putopisu Ljubav u Toskani, pokušati da poveže i uporedi lepote zavičaja i toskanskog pejzaža, tako će i Đorđević upoređivati lepote Srbije i raskoši miramarske: “Sunce se veličanstveno spušta iza ponositih srpskih gora, ali je retko da je ta večernja rumen sa svim bistra, da je ne muti ma kakav oblačak; pa tako i sreća u tvome srcu, kad s te visine pogledaš po našoj miloj srpskoj zemlji, nije sasvim potpuna, jer na istoku ti je tamni Balkan, pa ti se čini da kroz tiho veče čuješ kako s njega neprestano dolazi bono jecanje, očajničko priklinjanje tvoje zlosrećne braće…”. Istočnjački bulbul i njegovi čarobni svetovi mogu zaneti čoveka, opiti ga – ali samo za kratko; ovde međutim, ovaj park, pruža apsolutno uživanje. Putopisac je fasciniran mirisima koji se šire tim parkom, rasporedom staza i bilja, ukrasima, klupama, potocima, venjcima… No posebno detaljno opisuje “razvalinu”, odnosno dvorsku kapelicu, koju je princ Maksimilijan dao sagraditi tako da je njen oltar “plavo nebo, s blistavim ikonostasom, s milijardama zvezda”. Putniku se čini da ovaj hram, time što je u sebe uključio samu prirodu (ogromno mnogo cveća i svakakvog rastinja zatrpava te zidine, a hram nastanjuju slavuji), jeste jedini pravi način uznošenja slave božije.
Sve to probudilo je u putniku neku neizmernu radost, koju on pokušava da izrazi pesmom; ukrcava se u barku i na povratku, peva, ali oseća da se pesma gubi: u poređenju sa bezmernim božjim prostorom, oličenim u moru, ljudska jedinka izgleda mu “kapljica u moru”.
Ovaj putnik kao da je tražio prostor koji će mu omogućiti da izrazi svoje divljenje prema prirodi i našao ga u (tršćanskom) i parku oko zamka Miramare. O stanovnicima toga zamka, princu Maksimlijanu i njegovoj ženi Šarloti, Đorđević ne govori direktno, nego posredno: kapelici-razvalini približi se grupica turista čiji razgovor prisluškuje naš putnik. Mladi iz grupe raspravljaju o tome šta je “gospodare ovih dvorova” nateralo da ostave ovaj raj te odu “preko sveta, među divljake”. Ime vlasnika zamka spominje se negde na početku putopisa: kada barka polazi ka zamku Miramare, vozar objašnjava putnicima da je drum pored mora i sam zamak tek “pre pet godina” sagradio “princip Maksim”. – Tragična smrt vlasnika zamka (ubijen u Meksiku 1867) desila se posle Đorđevićeve posete ovome kraju.
Trst, multinacionalni grad
Iako se naslovom – Srpska općina i crkva u Trstu – ograničava samo na srpsku opštinu i crkvu, arhimandrit Nićifor Dučić18 daje opštu sliku grada, geografski položaj (“Trst je na sjeverno-zapadnoj strani Istrije”) opis arhitekture, poslovnu i privrednu sliku grada, kao i društvenu, gde posebno insistira na multinacionalnom sastavu grada: “Trst ima oko 150.000 stanovnika po narodnosti i vjeorispovjesti različitjeh, npr. Srba, Hrvata, Slovenaca, Grka, Italijanaca, Nijemaca i Jevreja. U sudovima su dva ravnopravna jezika: njemački i italijanksi; a po kućama, u društvu, u trgovini govori se samo talijanski sa vrlo ružnijem dijalektom i nepravilnijem izgovorm; po trgovima pak govori se slovenački, jer su većinom Slovenci, koji na njima prodaju sve što je najpotrebnije za svakidašnji život”. Na naredne tri strane arhimandrit prorokuje Slovencima lepu i veliku budućnost u tom gradu u kojem “još sada nijesu u većini, ali će skoro biti”, hvali rodoljublje i buđenje nacionalne svesti kod Slovenaca. Primorje, pak, “od Gorice do Drača” vidi uskoro u rukama Južnih Slovena.
Tek potom prelazi na podatke o srpskoj opštini, daje istorijat gradnje stare crkve (1748), opisuje sukob sa Grcima (“kojih je bilo mnogo više, kao što ih i sada ima”), zatim govori o statutu crkvene opštine i društvenoj organizaciji institucije koja se zove “kapitul”, o gradnji nove crkve (od 1861. do 1868), koju naziva “nova i najlješpa srpska crkva”, koja “nadmašuje sve crkve i sve spomenike u Trstu. To je pravi ukras i inače te lijepe varoši”. Tu arhimandrit izražava žaljenje što nije umetnik pa da dostojno ume opisati sve lepote hrama. Daje njegove dimenzije, spoljni i unutrašnji izgled hrama (“kao što joj je spoljašnjost divna, tako joj je unutrašnjost još divnija”), navodi ime arhitekte (Giuseppe Bertini iz Milana). Pohvalama nema kraja: hvali i živopise i ikone i arhitekturu, ali ipak se ne suzdržava od kritike: “Ova trstanska crkva stala je do dva miliona dinara. Stvar je svršena. Inače bi vrsna općina mnogo bolje uradila, da je sagradila crkvu, koja ne bi stala više od 500.000 dinara, a od ostatka da je osnovala fond za jednu srpsku trgovačku i industrijsku školu”.
Kako je tekst objavljen u Glasniku Srpskog učenog društva, trebalo bi da je posve naučne prirode; podataka doista ima dosta, ali nije izostao ni subjektivni komentar, izražavanje ličnih stavova i doživljaja. Po tipu, ipak ovaj tekst bi se mogao uvrstiti u putopise edukativnog tipa; piscu je stalo da čitaocu prenese što više podataka o gradu Trstu i srpskoj opštini i crkvi. Kako iz opisa društvenog sastava gradskog stanovništva, tako i iz kritike koju je uputio crkvenim opštinarima što raskoš crkvenog zdanja nisu podredili svetovnome cilju (osnivanju internata), ovaj arhimandrit odaje modernu, prosvećenu ličnost laičkog profila.
Učitelj M. Đ. Milićević, koji 1871. iz Beograda, preko Zagreba i Trsta putuje za Mletke19 još je jače istakao multikulturalnost grada Trsta, dok je deo koji se odnosi na srpsku crkvenu zajednicu zapravo lamentacija nad činjenicom da tako lepa crkva ima školu sa samo nekoliko učenika. Navodi primer Slovenaca i Dalmatinaca, kojima se pokušavao nametnuti nemački, odnosno talijanski jezik, ali oni su ustrajno čuvali svoj jezik. “Srce nas boli da sinovi majke srpske, koji imaju jedan od najlepših jezika na svetu, tako malo brige pokazuju za odnegovanje toga divnoga jezika u svojega poroda!… Čvrsta ljubav prema svojemu pribaviće nam poštovanja i u samih naših neprijatelja.” Pošto još neko vreme meditira o neophodnosti poklanjanja veće pažnje školi i jeziku, Milićević zaključuje: “Da ostavimo Trst i njegovu lepu crkvu u nadi da ćemo skoro imati tamo isto tako divnu srpsku školu i mušku i žensku, pa da časom bacimo pogled na divan letnjikovac Miramare.”
Milićevićev cilj putovanja je zapravo bio Zagreb i učiteljska skupština u tom gradu; na put je krenuo sa suprugom i jednim prijateljem, želeći da otiskivanje u svet iskoristi i za privatnu posetu Italiji. Privučen je pre svega željom da ugleda lepotu “jedincate” varoši Venecije, ali i namerom da “pohodi makar i jednu učionicu u novoj postojbini Viktorina od Feltre”, tada očigledno čuvenog pedagoga u čije ime treba te godine septembra već sedmi put da se sastanu svi učitelji sa Apeninskog poluostrva. Milićević, dakle, ima informacije o radu učitelja italijanskih, te na svom putu želi da proveri i svojim očima vidi ono što mu je iz literature poznato.
Trst je, dakle, usputna stanica, kao i za sve ostale naše putopisce 19. veka. U ovaj grad “na severo-istočnoj obali od zaliva jadranskoga mora”, Milićević stiže vozom, ali malo, gotovo ništa ne saznajemo o njegovom utisku prilikom susreta sa ovim gradom. Kaže samo: “lepa varoš Trst, pored sve krasote koju joj daje more, mnogo gubi sa svoje sumorne kamenite okline”. I nešto docnije, kada hvali “lepu kaldrmu i čistoću ulica”, Milićević ponovo podvlači da su ovaj grad “brda pritesnila uz samo more”, pa zato “mora nasipanjem da otima od mora zemljište za svoje priširenje”
Čitaocu se najpre nudi objektivna slika grada: Trst ima oko 100.000 stanovnika, najveći je grad spoljne trgovine u čitavoj austrijskoj carevini, mada mu se Rijeka opasno približava. Po šarolikosti naroda i kultura Trst mu liči na Solun: “po geografiji je varoš slovenska, po politici austrijsko-nemačka, po etnografiji talijanska a po trgovnom svom obrtu zborno je mesto svega morskoga sveta”.
I to je sve od podataka i utisaka o gradu kao celini, sve ostalo se odnosi na Srbe u Trstu i već navednu lamentaciju nad lošim stanjem srpske škole. Deo o miramarskom parku i zamku nije manje didaktičan nego ovaj o srpskoj crkvi i školi. Naime, pošto pohvali položaj dvorca i park kao “raj na zemlji”, autor najpre izražava čuđenje “kako se pametan čovek mogaše prikloniti da iz ovakvog raja ode na gubionicu”, a potom navodi razgovor sa baštovanom tog vrta, Slovencem, koji čuvši njihov govor, započinje razgovor i to opet o – jeziku: “sad nam ovaj čovek kaza, da je on rodom malo na više iz nekoga sela, da su tuda sve slovenska sela, da oni ne zaboravljaju svoj jezik, nego ipak da im se mnogo nameće nemački i talijanski”:
Družina nastavlja put za Mletke: “Odosmo, odletesmo, kao ono munja preko neba u ponosite stare Mletke”. Brzina kretanja je, uz jezik, tema kojoj se Milićević vraća: još na početku putopisa on kao da je nezadovoljan brzinom kojom se danas putuje:”sadašnji način putovanja, koji se često hvali kao da zbližuje narode, rekao bih, udesniji je da se ne vide zemlje i narodi kroz koje se proputuje: tu se juri, leti, preleće i putniku u pameti ostaje tek neka tamna slika…”
Doista, sa povećanjem brzine putovanja smanjio se broj putopisa.
Stevan Konjović, učitelj iz Sombora, putuje 1881. preko Budimpešte, Ljubljane i Trsta u “gornju Italiju”, a posle brodom iz Trsta u Crnu Goru, a svoja “Putnička pisma” objavljuje u Javoru20. Kako nam u putopisu saopštava, ovaj učitelj je na put krenuo iz puste želje “za posmatranjem drugih naroda, zemalja i predela, te njihovih običaja”. U praksi, međutim, on će najviše pažnje posvećivati “našima” u svetu. Pošto italijanski ne razume, jasno je da sagovornike i informatore nalazi među našim življem.
Konjović je u Trstu najpre i pre svega fasciniran morem: to je njegov prvi susret sa morskom pučinom i on ne krije oduševljenje i divljenje. On primećuje i “visoka zdanja, veliki svetleći toranj i silni zapaljeni svetilnici”, oduševljen je silnim prometom i živim kretanjem barki i brodova, kao i velikom vrevom ljudi po gradu. I on podnosi “jezički izveštaj”: u gradu je “većinom talijanština ovladala”, mada se čuju i “nemački i srpski, ali to tek pojedini”. Učitelj najpre svrati u srpsku školu, želeći da mu tršćanski učitelj bude vodič po gradu. I doista, od Konjovića ćemo saznati više nego od ostalih naših putopisaca i nešto o Trstu kao urbanom centru: on opisuje Korso Italia, tržnicu, ribarnicu, magistrat, zgradu Lojda, odlazi u pozorište, u muzej. Od njega saznajemo da robu ulicama prevozi konjska, ali i volovska zaprega. U opis uključuje i živu epizodu susreta sa agresivnim prosjakom pred srpskom školom; susret sa čovekom koji se ne zadovoljava dobijenom milostinjom, nego zahteva da mu se isplati bar deset puta toliko, potisne druge utiske (o školi koja ima samo “nekoliko učenika”, mi ne saznajemo ništa). Prosjačenju kao fenomenu karakterističnom za veliki grad vratiće se putopisac još jednom, pred kraj teksta. Konjović je posetio grčku crkvu i detaljno je opisao, a potom tek odlazi u srpsku, čije lepote takođe detaljno opisuje, ali kao najveću vrednost crkve ističe njen hor: crkva je puna, ali ne Srba, nego Italijana i Slovenaca, koji dolaze kad god peva hor, čiji su članovi “mesni italijanci” koji su ujedno i “članovi mesne opere”; u horu pevaju i “tri Srbina i šestoro dece”.
Ni Konjović ne propušta posetu Miramaru; njegov opis zamka je veoma iscrpan: on je prvi dobio dozvolu da poseti i sam dvorac, te detaljno opisuje šta stoji u kojoj sobi i kako izgleda svaka od tih soba. Divi se i vrtu, koji je plod velike čovekove veštine. I opet, po povratku u grad, brojni ljudi koji mole milostinju. Dakle – kontratst: carski dvorac – sirotinja; raskoš gradskih zdanja – beda. To uspeva da ukomponuje u putopis tako da ne deluje propagndistički, nego kao rezultat subjektovih zapažanja o urbanom centru.
Trst je naše ljude privlačiio kao jak trgovački centar na moru, kao grad u kojem žive “naši” ljudi, od kojih su jedni očekivali pomoć (Dositej, Vujić), a drugi pak pokušavali da im nametnu svoje prosvetiteljske ideale (Dučić, Milićević). Trst je bio i jak urbani centar, koji je putopisce usmeravao ka opisu gradskih ulica, jakih umetničkih, bankarskih i socijalnih institucija. Najviše prostora, međutim, posvećeno je opisima mora: dakle, ne toliko grad, nego more kao prirodna pojava privlačilo je ljude jedne kontinentalne zemlje.
– rezime-
Za razliku od Venecije, Firence, Milana, Rima ili Napulja, Trst nije bio meta putopisaca, nego njihova usputna stanica. Od vremena kada ulazi u sferu interesovanja, to je grad unutar iste države u kojoj žive i putopisci: to je dakle austrijski, a ne italijanski grad.
Žanrovski posmatrano, Trst je kao prostor opisivan ne samo u putopisima (Jovan Gavrilović, K. Trifković, Vl. Đorđević, Đ. Milićević, St. Konjović), nego i pravim pesničkim ili proznim tekstovima (J. Mušicki, P. Solarić, Njegoš, Andrić, Crnjanski, B. ]osić, R. Petković, D. Velikić, M. Otašević, D. Velikić, R. Konstantinović) i memoarima (Piščević, D. Obradović, J. Vujić). Iako naizgled opisi Trsta prisutni u raznim zapisima, izveštajima i “zemljoopisaniju” ne ulaze čak ni u poluliterarne žanrove, oni su u prošlome veku često pisani sa literarnim ambicijama, pa i oni zaslužuju da budu spomenuti u ovakvom radu (Solarić, Vujić, Nićifor Dučić).
Cilj rada biće pokušaj nalaženja odgovora na sledeća pitanja: kakva slika grada Trsta se može iščitati iz svih ovih opisa? Da li slika toga grada ima bitno različite odlike zavisno od žanra i vremena u kojem su pojedini spisi o Trstu nastali?
Marija Mitrović
In: Knjiga o putopisu. Institut za književnost i umetnost. Beograd 2001, pp. 327-340.
Vasa Pelagić, Trst – Zastava 1872; 1873 – vidi Sabrana dela
1 Najviše pažnje tome gradu i njegovome mestu u srpskoj književnosti posvetio je Milorad Pavić: Istorija srpske književnostiklasicizma i predromantizma. Nolit, Beograd 1979.
2 Mislimo ovde na brojne studije dr Ljubomira Durković-Jakšića, na studiju M. Kostića “Srpsko trgovačko naselje u Trstu XVIII veka” (Istoriski časopis Istoriskog instituta SANU, Bgd. 1955. str. 167-185), te na knjigu Dejana Medakovića i Đorđa Miloševića “Srbi u istoriji Trsta” – u našem tekstu korišćeno je italijansko izdanje ove knjige: “I Serbi nella storia di Trieste”. Jugoslovenska revija, Belgrado 1987.
3 Studija je objavljena u knjizi: N. Fabrio, Štavljenje štiva. Znanje, Zagreb 1977. str. 5-199.
4 Olga Stuparević “Srpski putopis o Italiji”. Uporedna istraživanja. br. 103-180).
5 Jedan od najboljih putopisaca ne samo hrvatske, nego i srpske književnosti, A.G. Matoš, ovako je definisao putopisni žanr: “Putopis je od ponajljepših i najmodernijih književnih oblika, mada bijaše moderan već kod klasika. To je literarna forma pristupačna svakom duhu, naučniku i pjesniku, geografu i historiku, prirodnom naučniku i pripovjedaču. Od Herodota i Anaharsisa pa do Humboldta i Darwina, od Marca Pola pa do Livingstonea, Gončarova, Lotija, Amicisa i Réclusa gaji se ta vrsta sad u naučnoj i poučnoj, sad u polunaučnoj, sad u pjesničkoj i umjetničkoj formi, dajući obilna mjesta svim intelektima i svim temperamentima, te se može reći da od putopisa nema univerzalnijeg oblika”. Ovu ocenu Matoš je dao u kritici Androvićevog putopisa “Po ravnim Kotorima i kršnoj Bukovici – ovde citirano prema: AGM Sabrana djela VI, Mladost, Zagreb 1973, str. 216
6 Među njima je možda najistaknutiji Teodor Adorno. Videti njegove eseje: Dijalektika prosvećivanja; i Odisej ili mit i prosvećivanje.
7Adrijana Marčetić, Putopisi u zabavno-poučnoj periodici početkom veka. U: Tradicionalno i moderno u srpskim časopisima 1895-1914. Institut za književnost i Matica srpska, 1992. str. 183-189.
8 I danas, Trst je grad sa najvećim brojem stranaca u Italiji: na manje od 220.000 stanovnika tu živi blizu 14.000 stranaca; u strance se, dakako, više ne uračunavaju Slovenci (oni se ubrajaju u manjinu) niti Srbi ili Grci-starosedeoci.
9 “Od kad je Triest na svome mestu, u bolje vreme za me, nije u njega mogao doći Gospodin Varlaam, Rosijski Arhimandrit…” Ili: “Na ma’ u Triestu počnemo, on mene častiti, a ja njega učiti. U ovakom lepom poslu provedemo tu celi božićni post; i takov lep post ne bi se čoveku za duga života omrazio. Po Božiću u Veneciji karneval; ludi bi bili, kad bi u Triestu stajali! Ajde u Veneciju. Da nam je tu lepo bilo, to svak zna, da mu se i ne kaže….”
10 Kosta Trifković, Put Trsta; objavio iz rukopisa Vaso Milinčević u Zborniku MS za književnost, knj. 12, 1964. str. 158-163; vreme nastanka rukopisa: 1862.
11 Iako dakle Dositej nije ostavio konkretni opis grada Trsta, od svih gradova u kojima je Dositej proboravio i koje je u literaturi opisao, Vujić bira baš Trst kao grad za koji je uveren da će mu omogućiti da nauči strane jezike. Današnji čitalac mora ostati zapanjen i zadivljen nad Vujićevom odlučnošću da do tog grada dospe, sve verujući da će tu, i samo tu biti zadovoljena njegova žeđ za učenjem stranih jezika. Sam navodi dva razloga takve svoje čvrste odluke – Dositejev boravak i izlaženje prve gramatike napisane za srpsku mladež – no stvarni je razlog najverovatnije činjenica da u tom gradu žive bogati trgovci spremni da plate svojoj deci učitelja jezika; Vujić u Trst odlazi da bi poučavao i da bi se učio. A upravo je o tome i mogao saznati od Dositeja: da tu čovek može živeti dajući časove jezika.
12 “Triest je najstariji grad u Istri, leži na jednoj uzvisini pri Zalivu Mora Adrijanskog, više varoši leži jedan mali gradić /tvrđava, utvrda/ koji varoš braniti može, pak s kojega rezolutiraju se iz topova Galije koje pristižu iz svih stranih Carstava i Provincija, i s kojeg cela pučina Adrijanskog mora videti se može”
13 “Leta 1202. bio je Trst pod upravljanjem Venecijanskim, ali leta 1382 beše se od njega otrgao i predao se bio hercegu Leopoldu Austrijskome: varoš nije tako velika, najviše da može do 1000 domova i žitelja preko 30.000 imati; između kojih samo Serbalja, Grka, Armena i @ida do 15000 ima.”
14 Putovanje iz Beograda u Italiju /Austrijsku/ prošlog 1847. leta. Podunavka 1848 br. 2, 4, 6, 7, 9, 10, 11, 12, 13, 14.
15 L.A. Putovanje iz Beča u Mletke. Sedmica, 1853, broj 42
16 @ivot dr Jovana Subotića. Matica Srpska, Novi Sad 1905.
17 Miramare (1864) – objavljeno u knjizi: V. Đorđević, Putničke crte. Bgd 1865. str. 1-17.
18 Nićifor Dučić, Srpska općina i crkva u trsu. Glasnik Srpskog učenog društva 1868; ovde citirano iz knjige: N. D. Književni radovi knj.1. Bgd. 1891
19 M.Đ. Milićević putuje iz Beograda preko Zagreba i Trsta za Mletke i svoje utiske objavljuje u časopisu “Škola”, 1871, a iste godine i u posebnoj knjižici pod naslovom “Život je školin predmet”. Beograd 1871. str. 1-6
20 Stevan Konjović, Putnička pisma. Javor 1881. br. 40-52.
