Prolećne vode je jednim delom autobiografski roman na račun jedne od omiljenih tema Turgenjeva : nemogućnost čoveka da voli bez gubitka sopstvene nevinosti, a da ne postane rob opsesivne strasti. Ovo je roman o sudbini, prvoj ljubavi i prolaznosti života. Dimitrije Sanjin, ruski zemljoposednik, tokom boravka u Frankfurtu upoznaje Ćemu Rozeli, italijanku koja sa majkom vodi porodičnu poslastičarnicu. Usled spleta okolnosti njih dvoje se zbližavaju i Sanjin se zaljubljuje po prvi put u životu. Zbog neodložnih poslova, Sanjin mora da otputuje iz Frankfurta na nekoliko dana i na tom putu iznenadno nailazi na neočekivane izazove.

Vesele godine,
Srećni dani —
K’o prolećne vode
Prohujaše oni.
Iz jedne stare romanse.

Još nije bilo dva sata po ponoći kad se on vrati u svoj kabinet. Pošto mu sluga upali sveću, reče mu da ide — pa, zavalivši se u fotelji pored kamina, pokri lice rukama. Nikad još nije osećao takav umor — telesni i duhovni. Celo veče je proveo s prijatnim damama, s obrazovanim ljudima; neke od tih dama su bile lepe, skoro sva gospoda odlikovala su se pameću i talentom — pa i on sam je razgovarao vrlo uspešno, čak sjajno… pa, i pored svega toga, još nikad ga nije tako neodoljivo obuzimalo i gušilo ono „taedium vitae” o kome su još Rimljani govorili, ona „odvratnost prema životu”. Da je bio malo mlađi — zaplakao bi od tuge i dosade, od razdraženja: ljuta i žestoka gorčina, kao od pelena, ispunjavala mu je svu dušu. Nešto nepodnošljivo bljutavo, do otužnosti teško, obuzimalo ga je sa svih strana, kao mračna jesenja noć, — i on nije znao kako da se otrese tog mraka, te gorčine. Na san nije mogao računati, jer je znao da neće moći zaspati.

Stade razmišljati… lagano, mlitavo i jetko.

Mislio je kako je sve ljudsko tašte, nepotrebno, bljutava laž.

Ceo njegov život se postupno razvijao pred njegovim misaonim pogledom (nedavno je napunio 52 godine) — i nijedio doba nije poštedeo. Uvek ono isto večito pretakanje iz šupljeg u prazno, ono isto tucanje vode, ista upola poštena, upola svesna samoobmana, — šarena laža za decu, — a ovamo odjednom grune starost, baš kao sneg na glavu, — a s njom i onaj strah od smrti, koji stalno raste, sve razjeda i podgriza… i buć u bezdan! Dobro je još, ako život bude tako tekao! — Nego, možda, pred kraj naiđu, kao rđa na gvožđe, bolesti, patnje…

On životno more nije zamišljao pokriveno burnim talasima, kao što ga opisuju pesnici; ne: — on je to more zamišljao kao ogledalo glatkim, nepomičnim i prozračnim do samog mračnog dna; on sedi u malenom, kolebljivom čunu — a onamo, na tom tamnom dnu pokrivenom muljem, jedva se vide gadna čudovišta, kao neke ogromne ribe: sve nedaće života, bolesti, jadi, ludost, siromaštvo, slepilo… On gleda; kad gle, jedno čudovište se izdvaja iz mraka, diže se sve više i više, postaje sve jasnije i jasnije, sve odvratnije jasno… Još jedan trenut — i čun će se prevrnuti pod njegovim pritiskom! Ali gle, ono opet kao da tamni, udaljuje se, spušta se na dno — i leži tamo, jedva mičući repom… Ali će doći urečeni dan — i ono će prevrnuti čun.

On odmahnu glavom, skoči s fotelje, prođe se dva-triput po sobi, sede za pisaći sto, pa, izvlačeći jednu fijoku za drugom, stade preturati po svojim hartijama, po starim, većinom ženskim pismima. Ni sam nije znao zašto to čini; ništa nije tražio — prosto je hteo da se kakvim bilo spoljašnjim zanimanjem otrese misli što su ga mučile. Otvorivši onako na sreću nekoliko pisama (u jednom je našao uveo cvet, svezan izbledelom trakom) — samo sleže ramenima, pa, pogledavši u kamin, baci ih u stranu, spremajući se, verovatno, da spali svu tu nepotrebnu starež. Zavlačeći hitro ruke čas u jednu čas u drugu fijoku, odjednom široko otvori oči, na polako izvuče napolje omanju osmougaonu kutiju starinskog oblika i lagano podiže njen poklopac. U kutiji, pod dvostrukim slojem požutele hartije, stajao je jedan mali krstić od granata.

Nekoliko trenutaka je s nevericom razgledao taj krstić — na najedared slabo uzviknu… Crte njegova lica izražavale su nešto što je ličilo i na sažaljenje i na radost. Takav izraz lica ima čovek kad iznenada sretne drugog čoveka koga je odavno bio izgubio iz vida, i koga je nekad nežno voleo, a koji sad neočekivano izniče pred njegovim očima, još i sad onaj isti — ali sav izmenjen zbog godina.

On ustade — pa se vrati kaminu, sede opet u fotelju — i opet pokri lice rukama… „Zašto danas? baš danas?” mišljaše, — pa se seti mnogo koječega što je odavno prošlo.

Evo čega se setio…

Ali prvo treba da kažem kako mu je bilo ime i prezime.

Zvao se Sanjin, Dimitrije Pavlović.

Evo čega se setio:

I

Bilo je to u leto 1840 godine. Sanjin je bio napunio 22 godine i nalazio se u Frankfurtu, vraćajući se iz Italije u Rusiju. On je bio čovek slabijeg imovnog stanja, ali nezavisan, skoro bez porodice. Njemu je, posle smrti nekog dalekog rođaka, ostalo nekoliko hiljada rubalja — i on se odlučio da ih potroši u inostranstvu, pre nego što stupi u službe, pre nego što konačno metne sebi na vrat onaj državni am bez koga mu se činilo da se ne može ni zamisliti obezbeđenje života. Sanjin je potpuno ostvario svoje namere, i tako je vešto udesio da je na dan dolaska u Frankfurt imao upravo onoliko novaca koliko mu je bilo potrebno da se dokotura do Petrograda. U 1840-oj godini železnice je bilo vrlo malo; gospoda turisti su putovali u diližansima. Sanjin je zauzeo mesto u „bajvagenu”; ali diližans je odlazio tek posle deset sati uveče. Vremena je imao mnogo.

Srećom, vreme je bplo divno — i Sanjin, posle ručka u tada čuvenoj gostionici „Kod belog labuda”, pođe da luta po varoši. Svrati da vidi Danekerovu Arijadnu, koja mu se malo dopala, poseti dom Getea, od čijih je dela, uostalom, bio pročitao samo Vertera — i to u francuskom prevodu; prošeta se po obali Majne, najzad oseti dosadu, kao što već priliči ispravnom putniku; najposle, između pet i šest sati po podne, umoran, prašnjivih nogu, nađe se u jednoj od najsporednijih frankfurtskih ulica. Tu ulicu on posle nikad nije mogao zaboraviti. Na jednoj od njenih malobrojnih kuća, spazi firmu:

„Italijanska poslastičarnica Đovani Rozeli”, koja se preporučivala prolaznicima. Sanjin uđe u nju da popije čašu limunade; ali u prvoj sobi, gde je za skromnom tezgom, na policama ofarbanog ormana, kao u apoteci, stajalo nekoliko flaša sa zlatnim natpisima i toliko isto staklenih tegla sa biskvitima, čokoladnim kolačićima i kandiranim šećerom — u toj sobi nije bilo ni žive duše; samo je sivi mačak žmirkao i preo, oštreći nokte o visoku pletenu stolicu, pored prozora, a jedno veliko klupče crvene vune ležalo je na podu, pored prevrnute kotarice izrezane od drveta, jasno se crveneći pod kosim zrakom večernjeg sunca. Potmuo šum se čuo u susednoj sobi. Sanjin postoja — pa, pošto zvono na vratima odzvoni do kraja, reče povišenim glasom: „Zar nema nikoga ovde?” U istom trenutku se vrata na susednoj sobi otvoriše — i Sanjin se i nehotice morade zadiviti.

II

U poslastičarnicu žurno upade devojka od svojih devetnaest godina, sa rasutim mrkim uvojcima po golim ramenima, s ispruženim napred golim rukama, pa, spazivši Sanjina, odmah polete k njemu, uhvati ga za ruku i povuče za sobom, neprestano govoreći zadihanim glasom: „Brže, brže ovamo, spasite!” Ne zato što nije hteo da se pokori, već prosto zbog preteranog čuđenja, Sanjin nije odmah pošao za devojkom — nego je ostao na mestu kao ukopan: u svom veku nije video takve lepotice. Ona mu se okrete, pa reče s takvim očajanjem u glasu, u pogledu, u pokretima stisnute ruke, koju je drhteći prineli bledom obrazu: „Ta hodite, hodite!” — da on odmah jurnu za njom na otvorena vrata.

U sobi u koju je utrčao za devojkom, na starinskom divanu od konjske dlake, ležao je dečak od svojih četrnaest godina, sav beo — beo sa žućkastim prelivima, kao vosak ili kao starinski mramor, neobično nalik na devojku, očevidno njen brat. Oči su mu bile zatvorene, senka od crne, guste kose padala je kao pega na njegovo kao skamenjeno čelo, na nepomične tanke obrve; ispod pomodrelih usana pomaljali su se stisnuti zubi. Izgledalo je da ne diše; — jedna ruka mu je bila pala na pod, drugu je bio zabacio pod glavu. Dečak je bio obučen i zakopčan; tesan okovratnik mu je stezao vrat.

Devojka kukajući polete k njemu. „On je umro, on je umro! — viknu ona: — sad je ovde sedeo, govorio sa mnom — pa odjednom pade i osta nepomičan… Bože moj! zar mu se ne može pomoći? A mame nema! Pantaleone, Pantaleone, šta je s doktorom? — dodade ona odjednom talijanski: — Jesi li išao po doktora?

— Sinjora, nisam išao, poslao sam Lujzu, — začu se promukao glas iza vrata, i u sobu uđe, gegajući na krivim nožicama, mali čičica u ljubičastom fraku s crnim dugmetima, visokim belim okovratnikom, kratkim pantalonama od ćitajke i plavim vunenim čarapama. Njegovo sićušno lice potpuno se gubilo pod čitavim brdom sede kose gvozdene boje. Dižući se sa svih strana uspravno uvis i padajući obratno u razbarušenim čupercima, ona je davala starčevoj figuri izgled ćubaste kokoške — a ta je sličnost bila utoliko veća što se ispod njihove tamnosive mase jedino mogao videti šiljast nos i okrugle žute oči.

— Lujza će pre otrčati, a ja ne mogu trčati, — nastavi starčić talijanski, dižući čas jednu čas drugu pljosnatu, kostoboljnu nogu, u visokim cipelama s mašnicama; — a ja sam, evo, doneo vode.

Svojim suvim, rapavim rukama stezao je dugačko grlo flaše.

— Ali dotle će Emil umreti! — uzviknu devojka i pruži ruku Sanjinu. — O, moj gospodine, o mein Herr! Zar vi ne možete pomoći?

— Treba mu pustiti krv — to je kaplja, — primeti starčić što se zvao Pantaleone.

Ma da Sanjin nije imao ni pojma iz medicine, ipak je jedno znao pouzdano: dečake od četrnaest godina ne udara kaplja.

— To je nesvestica, a ne kaplja, — reče on, obraćajući se Panteleonu. — Imate li četke?

Starčić podiže svoje lišce. — Šta?

— Četke, četke, — ponovi Sanjin na nemačkom i na francuskom. — Četke, — dodade on, čineći kao da četka svoje odelo.

Starčić ga najzad razumede.

A, četke! Spazzette! Kako ne bilo četaka!

— Dajte ih ovamo; skinućemo s njega kaput, — pa ćemo ga trljati.

— Dobro… Benone! A vodu na glavu ne treba sipati?

— Ne… posle; idite sad brzo po četke.

Pantaleone metnu flašu na pod, istrča napolje i odmah se vrati s dvema četkama, jednom za kosu i drugom za odelo.

Kudrava pudlica ga je pratila na je radoznalo posmatrala starca, devojku, pa čak i Sanjina, vrteći neumorno repom — kao da želi saznati šta znači sva ta uzbuna.

Sanjin brzo skide kaput s dečka, raskopča okovratnik, zasuka rukave njegove košulje — pa, naoružavši se četkom, poče mu iz sve snage trljati grudi i ruke. Pantaleone je tako isto svojski trljao drugom četkom — za kosu — po njegovim cipelama i pantalonama. Devojka pade na kolena pored divana, na uhvativši obema rukama glavu, ne mičući nijednim očnim kapkom, prosto se upi u lice svome bratu. Sanjin je trljao sam — a iskosa je pogledao u nju. Bože moj, ala je to lepotica!

Ivan Turgenjev

Ivan Turgenjev

Ivan Turgenjev (1818–1883) bio je ruski romansijer, pripovedač, dramski pisac, prevodilac i popularizator ruske književnosti u Evropi. Rođen je u bogatoj plemićkoj porodici u Orelu, gde je, po tadašnjem običaju, stekao prvo obrazovanje na francuskom jeziku od svoje guvernante. U devetoj godini odlazi u internat u Moskvi, gde nastavlja školovanje. Godine 1833. upisuje književnost i filozofiju u ovom gradu, a 1834. prebacuje se na Univerzitet u Peterburgu, gde je slušao i Gogoljeva predavanja. Nakon što je diplomirao, osećao je potrebu da studije unapredi odlaskom u inostranstvo, tako da se 1838. godine obreo u Nemačkoj i upisao filozofiju na Univerzitetu u Berlinu, gde je studirao nekoliko godina, ali nije uspeo da diplomira. Ovakav obrazovni put omogućio mu je da dobro upozna intelektualne tokove kako u Rusiji tako i na Zapadu. Godine 1841. vraća se u Rusiju, gde se protivi kmetstvu, to jest faktički ropskom položaju seljaka u još uvek feudalnoj zemlji. Od 1843. do 1845. zaposlen je kao službenik Ministarstva unutrašnjih poslova Rusije.

U književnost je stupio kao pesnik. Prve stihove je objavio 1838. godine, ali kritičari su uglavnom saglasni da njegova prava književna karijera počinje objavljivanjem poeme „Paraša“ 1843. godine. Njegova poezija je prošla nezapaženo, ali su prijateljstva iz tog razdoblja (pogotovo sa operskom pevačicom Polin Vijardo i književnim kritičarem Visarionom Bjelinskim) ostvarila snažan uticaj na njegov literarni rad. Prve uspehe Turgenjev je doživeo nakon objavljivanja priča o seoskom životu. Iako je i sam bio plemić, u zbirci priča Lovčevi zapisi iz 1852. godine oslikao je zloupotrebe seljaka i nepravdu ruskog sistema koji ih sputava i ugnjetava. Knjiga se cenila zbog izuzetne uverljivosti i poetičnosti u prikazu života kmetova, zemljoposednika, lekara, sudskih izvršitelja, zapostavljenih žena, usamljenih majki, ali je, zbog svoje skrivene politike emancipacije, naišla i na negativan prijem kod mnogih uticajnih ljudi. To ne treba da čudi, s obzirom na to da su ove priče doprinele ukidanju kmetstva u Rusiji 1861. godine. Iste godine Turgenjev je objavio i nekrolog povodom Gogoljeve sumnjive smrti; članak je bio zabranjen u Peterburgu, ali je objavljen u Moskvi. Posle objavljivanja članka, pisac je, po naredbi ruskog cara, dospeo u zatvor na mesec dana, a potom je prognan na svoje imanje gde je ostao više od dve godine. Tokom četrdesetih i pedesetih godina, u vreme vladavine Nikolaja I, političke prilike u Rusiji bile su rđave za kritički nastrojene intelektualce, čija su dela bila zabranjivana a oni sami progonjeni. Mnogi od njih su emigrirali u Zapadnu Evropu, među njima i Turgenjev. U Francuskoj je stekao poznanstva sa velikim umetnicima (Gistav Flober, Emil Zola, Gi de Mopasan, Alfons Dode…), što mu je pomoglo u popularizaciji ruske književnosti. Od objavljivanja romana Očevi i deca i polemika koje je on izazvao 1862. godine sve su izraženiji njegovi kritički stavovi prema Rusiji, ali i generalni pesimistički pogled na svet. Godine 1879. dobio je počasni doktorat Univerziteta u Oksfordu. Umro je u Buživalu u Francuskoj, a njegovi posmrtni ostaci preneti su u Peterburg.

Najvažnija dela: zbirka priča Lovčevi zapisi (1852); novela Dnevnik suvišnog čoveka (1859); romani Ruđin (1857), Plemićko gnezdo (1858), Očevi i deca (1862), Dim (1867), Novina (1877); drame Mesec dana na selu (1850), Provincijalka (1851), Veče u Sorentu (1882).