VI
Čehov je znao šta je sve izrekao u „Dosadnoj priči“ i u „Ivanovu“. Neki kritičari su to takođe znali i predočili mu. Ne bih da kažem da je upravo u njemu delovao strah od javnog mnjenja ili užas pred učinjenim otkrićima, ili jedno i drugo zajedno, ali očigledno da je kod Čehova nastao trenutak kada je odlučio da po svaku cenu napusti zauzeti stav i vrati se nazad. Plod takve odluke bio je „Paviljon br. 6“. U ovoj priči glavnog junaka predstavlja ipak onaj isti i poznati nama Čehovljev čovek, doktor. I okolnosti su vrlo uobičajene, iako unekoliko promenjene. U doktorovom životu se nije dogodilo ništa posebno. On je dopao u provincijalnu zabit i postepeno otuđujući se od ljudi i života došao je do stanja potpune bezvoljnosti, koja je u njegovim predstavama postala ideal ljudskog postojanja. On je ravnodušan prema svemu, počev od svoje bolnice, u kojoj on skoro i da ne boravi, gde vlada pijani i grubi lekarski pomoćnik, i gde potkradaju i muče bolesnike.
Psihijatrijskim odeljenjem rukovodi stražar, penzionisani vojnik, koji se obračunava pesnicama s nepokornim pacijentima. Doktoru je sve svejedno, on kao da živi negde daleko, u drugom svetu i ne shvata ono što se događa pred njegovim očima. Igrom slučaja dolazi na psihijatrijsko odeljenje i započinje razgovor s jednim od bolesnika. Ovaj mu se žali na pravila, tačnije na odvratni nered na odeljenju. Doktor ga mirno sluša i ne reaguje na njegove reči delom, već rečima. On pokušava da dokaže svome suludom sabesedniku da spoljašnji uslovi ne mogu imati nikakav uticaj na nas. Bolesnik se ne slaže, i odgovara mu drsko i u njegovim prigovorima se, kao i mislima mnogih duševno poremećenih, javljaju pored besmislenih tvrdnji i vrlo duboka zapažanja. Čak je i prvih vrlo malo, tako da se na osnovu razgovora ne možeš ni dosetiti da imaš posla sa bolesnikom. Doktor je oduševljen svojim novim poznanikom, ali ne mrda ni prstom da bi mu makar nečim pomogao. Sada, kao i ranije, nesrećnik se nalazi pod vlašću stražara, koji ga bije i za najmanju neposlušnost.
Bolesnik, doktor, okolina, svi bolnički uslovi i doktorov stan opisani su sa zadivljujućim talentom. Sve usmerava ka apsolutnom neprotivljenju i fatalističkoj ravnodušnosti: neka pijanče, deru se, pljačkaju, terorišu – svejedno je, očigledno da je tako predodređeno na višem savetu prirode. Filozofija pasivnosti, koju ispoveda doktor, upravo je sugerisana i našaptana nepromenjivim zakonima ljudskog postojanja. Čini se da se nema snage da se iščupa iz njene vlasti. Do sada je sve više ili manje u Čehovljevom stilu. Međutim, kraj je drukčije vrste. I sam doktor, zbog intriga svog kolege, dospeva na psihijatrijsko odeljenje bolnice kao pacijent. Lišavaju ga slobode i zatvaraju u bolničkom krilu, i čak biju; bije ga onaj isti stražar sa kojim je učio pomirenju svog poremećenog sagovornika, i to na njegove oči. Doktor kao da se za trenutak budi iz sna.
U njemu se javlja žudnja za borbom i protestom. Istina, on tada i umire, ali ideja ipak trijumfuje. Kritika se mogla smatrati potpuno zadovoljnom – Čehov se otvoreno pokajao i odrekao teorije neprotivljenja. Uzgred dodajmo da doktor umire vrlo lepo: u poslednjim trenucima vidi stado jelena itd.
U stvari, građa priče ne ostavlja sumnje. Čehov je hteo da popusti i popustio je. On je osetio nepodnošljivost beznadežnosti, nemogućnost stvaranja ni iz čega. Udarati glavom o kamen, večno udarati, to je tako užasno da je već bolje vratiti se idealizmu. Opravdala se divna ruska poslovica: ne zariči se da nikad nećeš dospeti do prosjačkog štapa i tamnice. Čehov se primakao društvu ruskih pisaca i počeo opevati ideju. No, samo zakratko! Najbliža po vremenu priča „Dvoboj“ nosi već drugi karakter. Rasplet u njoj je prividno idealistički. Glavni junak Lajevski je „parazit“, kao i svi Čehovljevi junaci. On ništa ne radi i ništa ne ume da učini, čak neće, živi delom na tuđ račun, zadužuje se, sablažnjuje žene i dr. Njegov položaj je nepodnošljiv. Živi s tuđom ženom, koja mu je dosadila, kao i sopstvena ličnost, ali od koje ne može da se izbavi, jer je stalno u dugovima, poznanici ga ne vole i preziru ga. On se svagda oseća kao da je spreman da beži bez osvrtanja, svejedno kuda, samo da ode s mesta na kome trenutno živi. I njegova nezakonita žena je približno u istom takvom, ako ne još u gorem stanju. Nepoznato je zašto se ona bez ljubavi i čak bez strasti podaje prvom ološu. Posle joj se čini da su je od glave do nogu oblili blatom, i to tako da je ne može oprati ni čitav okean vode. I upravo takav par živi na svetu u zabitom kavkaskom gradu i prirodno, privlači pažnju Čehova. Tema je i interesantna, što i govori: dvoje oblivenih prljavštinom ljudi, koji ne podnose ni sebe, ni druge…
Radi kontrasta Čehov sučeljava Lajevskog sa zoologom Fon Korenom, koji je došao u primorski grad zbog važnog, od svih poštovanog posla – to jest da izučava embriologiju meduze. Fon Koren je, kao što se vidi po njegovom prezimenu, Nemac, dakle, naročito zdrav i normalan, čist čovek, potomak Gončarovljevog Štolca, direktna suprotnost Lajevskom, koji je u bliskom srodstvu sa starčićem Oblomovim. Ali kod Gončarova je suprotstavljanje Oblomovu Štolca imalo sasvim drugi karakter i smisao nego kod Čehova. Romansijer iz četrdesetih godina devetnaestog veka nadao se da će zbližavanje sa zapadnom kulturom obnoviti i vaskrsnuti Rusiju. Ni sam Oblomov nije predstavljen potpuno kao beznadežan čovek. On je samo lenj, nepokretan i nepreduzimljiv. Čini se, probudi li se on – na desetine Štolcova će za pojas zadenuti. Drugo je Lajevski. Ovaj se već probudio, davno probudio – ali njegovo buđenje nije donelo sa sobom dobra…“ On ne voli prirodu, Boga kod njega nema, sve naivne devojke koje je poznavao upropastili su on i njegovi vršnjaci, u svojoj rodnoj bašti nikada nije posadio nijedno drvo, niti bar travku, a živeći među živima, nije spasao čak nijednu muvu, nego je samo rušio, uništavao i lagao, lagao“. Dobrodušni nespretnjaković Oblomov se izrodio u odvratnu i strašnu pogan. A čisti Štolc je živ i ostao je čist u svojim potomcima, samo što s novim Oblomovima on već drukčije razgovara. Fon Koren naziva Lajevskog nitkovom i huljom, i zahteva da se on najstrože kazni. Nemoguće je pomiriti Korena s Lajevskim. Što se češće oni sukobljavaju, tim dublje, neumoljivije i bespoštednije mrze jedan drugog. Za njih nema zajedničkog života na zemlji. Jedno od dvoje: ili normalni Fon Koren, ili izopačeni dekadent Lajevski; pri čemu je svakako spoljašnja, materijalistička sila na strani Fon Korena. On je uvek u pravu, uvek pobeđuje, uvek trijumfuje i u svojim postupcima i u teorijama. Interesantna stvar: Čehov je nepomirljivi neprijatelj svake vrste filozofiranja. Nijedan od njegovih aktera ne filozofira, a ako to čini, onda je to obično neuspešno, smešno, slabo, neubedljivo. Fon Koren predstavlja izuzetak, on je tipični predstavnik pozitivističko-materijalističkog smera. Njegove reči odišu snagom, ubedljivošću. U njima je prisutan čak patos i maksimum logičke doslednosti. U Čehovljevim pričama mnogo je junaka materijalista, ali s nijansom prikrivenog idealizma, shodno razrađenom šablonu iz šezdesetih godina.
Takve Čehov zapostavlja i ismejava. Idealizam u svim vidovima izazivao je u Čehovu osećanje nepodnošljivog očaja. Njemu je lakše bilo da sluša bespoštedne pretnje pravolinijskog materijalizma nego da prihvati kržljave utehe humanitarnog idealizma. Postoji u svetu nekakva nepobediva sila, koja pritiska i obogaljuje čoveka – to je potpuno jasno. Najmanja neopreznost i najveći kao i najmanji postaje njena žrtva. Obmanjivati sebe možeš samo do onog vremena dok o njoj znaš samo iz priča. Međutim, ko je jednom bio u gvozdenim kandžama neophodnosti, taj je zauvek izgubio volju za idealističkim samoobmanjivanjem. On više ne umanjuje, već pre preuveličava snagu neprijatelja. A čisti, dosledni materijalizam, koji propoveda Fon Koren, najpotpunije izražava našu zavisnost od stihijskih sila prirode. Fon Koren govori kao da bije čekićem, i svaki njegov udarac ne pada na Lajevskog, već na Čehova, u njegova najbolnija mesta. On daje Korenu sve više i više snage, on se sam potura pod njegove udarce. Zbog čega? Možda je u Čehovu živela tajna nada da je samomučenje za njega jedini put ka novom životu? To nam nije rekao. Možda on to ni sam nije znao, a možda se bojao da ne povredi pozitivistički idealizam, koji je tako suvereno gospodario u savremenoj literaturi. On još nije smeo da istupa protiv evropskog javnog mnjenja – jer naši filozofski pogled ni svet nismo mi izmislili, nego su nam doneti iz Evrope! I da se ne bi raspravljao s ljudima, on je smislio za svoju strašnu priču šablonski, utešni rasplet. Na kraju priče Lajevski se „ispravlja“, ženi se svojom ljubavnicom, odbacuje razbludni život i započinje brižljivo potpisivati menice da bi vratio dugove. Normalni ljudi mogu biti potpuno zadovoljni, jer normalni ljudi u basni čitaju samo poslednje redove – naravoučenije, a pouka „Dvoboja“ je najzdravija: Lajevski se ispravio i počeo da potpisuje menice. Istina, može se pokazati da je kraj takve vrste više sličan podsmevanju moralu, ali normalni ljudi nisu odviše pronicljivi psiholozi; oni se boje dvojakosti i sa njima svojstvenom „iskrenošću“ sve reči pisca prihvataju zdravo za gotovo. Pa neka im bude!
VII
Jedina filozofija na koju se ozbiljno obazirao i za koju se potom ozbiljno borio Čehov – bio je pozitivistički materijalizam. Upravo pozitivistički, to jest ograničeni, ne pretendujući na teorijsku dovršenost. Svim svojim bićem Čehov je osećao strašnu zavisnost čoveka od nevidljivih, ali strogih i očigledno bezdušnih zakona prirode, a upravo materijalizam, naročito naučni materijalizam, uzdržani i ne jureći za poslednjom rečju i logičkom zaokruženošću, u celini se svodi na prikazivanje spoljašnjih uslova našeg postojanja.
Svakodnevno, svakočasovno, čak i svakominutno iskustvo uverava nas da se usamljeni slabi čovek sudara sa zakonima prirode i, kao takav, mora stalno da se prilagođava i popušta, popušta, popušta. Nemoguće je starom profesoru da vrati svoju mladost, nemoguće je dotrajalom Ivanovu da ojača sebe, nemoguće je Lajevskom da spere prljavštinu koja ga je oblepila itd., beskrajni niz neumoljivih, čisto materijalističkih „nemogućnosti“, protiv kojih ljudski genije ne može postaviti ništa, osim pokornosti ili zaborava.
Resigne-toi, mon coeur, dorston sommeil de brute – drugih reči mi nećemo naći pred slikama, koje se otvaraju u Čehovljevim delima. Spoljašnja pokornost, a ispod nje pritajena, teška, zlobna mržnja prema nepoznatom neprijatelju. San je samo prividni zaborav – jer, zar spava, zar se zaboravlja čovek, koji svoj san naziva sommeil de brute (nasilan san)?
No, kako bi bilo drukčije? Burni protesti, kojima je ispunjena „Dosadna priča“, potreba da se izlije napolje negodovanje počinju brzo da se čine nepotrebnim i čak uvredljivim za ljudsko dostojanstvo. Poslednji protestni komad Čehova je „Ujka Vanja“. Vanja, kao i stari profesor, kao i Ivanov, zvoni na uzbunu, raspaljuje nečuvenu uzrujanost povodom svog zagubljenog života. Takođe ne svojim glasom on vapi tokom čitave epizode: propao život, propao život – kao da je u stvari neko od ljudi iz njegove okoline ili možda u čitavom svetu kriv za njegovu nesreću. Njemu je malo povika i vapaja, pa zasipa uvredama i rođenu majku. Kao ludak, bez ikakvog cilja i potrebe počinje da puca iz revolvera u svog umišljenog neprijatelja, jadnog i nesrećnog starca, oca ružne Sonje. Nije mu dovoljan sopstveni glas, on pribegava i revolveru i spreman je da puca iz svih topova koji postoje na svetu, udara u sve bubnjeve, i zvoni na sva zvona. Njemu se čini da sav svet spava i da bi trebalo razbuditi bližnje. On je spreman na svakakvu besmislicu, jer za njega nema razumnog izlaza, a odmah priznati da nema izlaza – za njega nijedan čovek nije kadar. I započinje čehovska priča: nemoguće je pomiriti se, ali je takođe nemoguće ne pomiriti se, ostaje da se udara glavom o zid. Sam ujka Vanja to primenjuje otvoreno na ljudima, ali posle ga boli i samo sećanje na tako neuzdržanu otvorenost! Kada se svi razilaze posle besmislene i mučne scene, ujka Vanja shvata da je bilo potrebno ćutati i da ne bi trebalo otkrivati nikome izvesne stvari. Oči okoline ne podnose scene beznađa. „Propustio si život“ – sam si kriv: ti više nisi čovek, sve ljudsko ti je tuđe. I bližnji za tebe više nisu bližnji, već tuđi. Ti nemaš prava ni da pomažeš drugima, ni da očekuješ pomoć od drugih. Tvoja sudbina je apsolutna usamljenost. Pomalo Čehov se uverava u ovu „istinu“: ujka Vanja – poslednji opit glasnog, javnog protesta, izazovne „deklaracije prava“. Čak i u ovom komadu besni sam ujka Vanja – iako ima i drugih aktera oko njega, kao što su doktor Astrov, i sirota Sonja, koji su takođe imali pravo da protestuju i čak pucaju iz topova. Ali oni ćute. Oni čak ponavljaju nekakve dobre, anđelske reči na temu o srećnoj budućnosti čovečanstva – drugim rečima, oni udvojeno ćute, jer u ustima takvih ljudi „dobre reči“ označavaju potpunu odvojenost od sveta; oni su otišli od svih i nikoga ne puštaju da im se približi.
Dobrim rečima oni su kao kineskim zidom ogradili sebe od radoznalosti bližnjih. Spolja su oni slični svima – to znači da se njihovog unutrašnjeg života niko ne sme doticati.
Kakav je smisao, kakvo značenje ove napregnute unutrašnje delatnosti dotrajalih ljudi? Čehov bi verovatno na ovo pitanje odgovorio onim istim rečima kojim je Nikolaj Stepanovič odgovarao na Kaćina pitanja: „Ne znam“. On ništa više ne bi dodao. Međutim, njega je privlačio samo takav život, više sličan smrti nego životu. Zato i njegova reč postaje iz godine u godinu sve tiša i sporija. Među našim piscima – Čehov je najtiši pisac. Sva energija njegovih junaka usmerena je unutra, a ne spolja. Oni ne stvaraju ništa vidljivo, i još gore od toga – oni sve vidljivo ruše svojom spoljašnjom pasivnošću i nedelanjem.
„Pozitivistički mislilac“ poput Fon Korena bez kolebanja ih oštro osuđuje strašnim rečima: „Hulje, podlaci, izrodi, majmuni“ itd., šta sve nije smislio Fon Koren povodom Lajevskih! Otvoreni pozitivistički mislilac hoće da prinudi Lajevskog da potpisuje menice. Potajni pozitivistički mislioci, to jest idealisti i metafizičari, ne upotrebljavaju pogrdne reči. Zato oni žive sahranjuju čehovske junake na svojim idealističkim grobljima, zvanim pogledi na svet. A sam Čehov se uzdržava od „rešavanja pitanja“ sa upornošću kojoj bi većina kritičara verovatno želela bolju sudbinu, i nastavlja svoje duge, beskrajno duge priče o životima ljudi koji nemaju šta da izgube, i kao da je jedina interesantna stvar na celom svetu taj užas lebdenja između života i
smrti. O čemu nam ono govori? O životu, o smrti? Opet je potrebno odgovoriti „ne znam“, onim rečima koje pobuđuju najveću odvratnost pozitivističkih mislilaca, ali koje predstavljaju na zagonetan način postojani element u rasuđivanjima Čehovljevog personala. Zato im je tako bliska njima neprijateljska materijalistička filozofija. U njoj nema odgovora koji obavezuje na radosnu poslušnost. Ona bije, uništava čoveka – ali ne naziva sebe razumnom, ne zahteva zahvalnost prema sebi, njoj nije ništa potrebno, jer ona je bezdušna i beslovesna. Ona se može istovremeno poštovati i mrzeti. Uspe li čovek da se s njom saglasi – on je ispravan; ne uspe li – vae victis7. Kako radosno zvuči glas otvorene bespoštednosti nežive, bezlične, ravnodušne prirode u poređenju s licemerno slatkim napevima idealističkih, ljudskih pogleda na svet!
A zatim, i to je najvažnije, s prirodom je ipak moguća borba! U borbi s prirodom su dozvoljena sva sredstva. U borbi s prirodom čovek uvek ostaje čovek i shodno tome ispravan, ma šta on preduzimao za svoje spasenje. Čak, ako bi on odbio da prizna osnovni princip stvaranja sveta – neuništivost materije i energije, zakon inercije i dr. Jer najkolosalnija mrtva sila mora služiti čoveku, ko će to osporiti? Druga je stvar „pogled na svet“! Pre nego što kaže reč, on postavlja neosporan zahtev: čovek mora služiti ideji. I ovaj zahtev se smatra ne sam po sebi razumljivim, nego još neobično uzvišenim. Je li čudno, što se u izboru između idealizma i materijalizma Čehov priklanja poslednjem – jakom ali časnom protivniku? Sa idealizmom se može boriti samo prezirom, i u tom smislu Čehovljeva dela ne ostavljaju da se još nešto poželi. Kako se boriti s materijalizmom? I može li se on pobediti?
Možda će se čitaocu učiniti čudni Čehovljevi metodi, ali je očigledno da je on došao do uverenja da ima samo jedno sredstvo borbe, kome su pribegavali još drevni proroci: udarati glavom o zid. Bez buke, bez paljbe, bez alarmiranja, usamljeno i ćutljivo, daleko od bližnjih, svojih i tuđih, sabrati sve snage očajanja za besmislene i davno osuđene od nauke i zdravog razuma pokušaje. Ali zar su se od Čehova mogle očekivati sankcije naučne metodologije? Nauka je oduzela od njega sve: on je osuđen na stvaranje ni iz čega, to jest na takvo delo za koje je normalan čovek, koji se koristi samo normalnim načinima, apsolutno nesposoban. Da bi se učinilo nemoguće, potrebno je najpre odbaciti rutinske načine. Ma koliko mi uporno nastavljali naučna istraživanja, ona nam neće dati životni eliksir. Jer nauka je i počela od toga što je odbacila, kao načelno nedostižno, težnju ka ljudskoj svemoći: njeni metodi su takvi da uspesi u jednim oblastima isključuju čak istraživanja u drugim. Drugim rečima, naučna metodologija se određuje karakterom zadataka koje je postavila sebi nauka. I zaista, nijedan od njenih zadataka ne može biti ostvaren udaranjem glavom o zid. Ovaj, iako ne novi metod (ponavljam, za njega su znali i koristili ga još proroci), za Čehova i njegove junake obećava više nego sve indukcije i dedukcije (uzgred budi rečeno, takođe neizmišljeni od nauke, već postojeći od stvaranja sveta). On sugeriše čoveku tajnim instinktom i svaki put, kada se u njemu javlja potreba, on se javlja na sceni. I nema ničeg čudnog u tome što ga nauka osuđuje. On sa svoje strane osuđuje nauku.
VIII
Sada će možda postati jasniji dalji razvitak i usmerenost Čehovljevog stvaralaštva i ono karakteristično za njega, kojeg nema kod drugih, sjedinjavanje „trezvenog“ materijalizma sa fanatičnom upornošću u traženju novih, uvek okolnih i problematičnih puteva. On, kao Hamlet, hoće da sprovede ispod svog protivnika „potkop za aršin dublji“ da bi istovremeno digao u vazduh i inženjera i njegovu građevinu. Trpljenje i čvrstina njegova pri ovom teškom, podzemnom radu su zaprepašćujući i za mnoge nepodnošljivi. Svuda mrak, nijednog zraka svetlosti, nijedne iskre, a Čehov ide napred polako, jedva se pomerajući. Neiskusni, netrpeljivi pogled možda uopšte neće primetiti nikakav pokret. A verovatno ni sam Čehov ne zna kreće li se napred ili tapka u mestu. Nemoguće je računati unapred. Ne može se čak ni nadati.
Čovek je stupio na onaj pol svog postojanja kada razum, koji predviđa budućnost i bodri, otkazuje svoje usluge. Nema mogućnosti da se sebi predstavi jasno i razgovetno šta se događa. Sve poprima fantastično besmislenu nijansu. Svemu veruješ i ne veruješ. U „Crnom monahu“ Čehov pripoveda o novoj stvarnosti, i to takvim tonom kao da je sam u nedoumici gde se završava stvarnost i započinje fantazmagorija.
Crni monah odvlači mladog naučnika nekuda u tajanstvenu daljinu, gde bi trebalo da se ostvare najbolji snovi ljudskog roda. Okolni ljudi nazivaju monaha halucinacijom i bore se s njim medicinskim sredstvima – bromom, pojačanom ishranom, mlekom. Sam Kovrin ne zna ko je u pravu. Kada razgovara s monahom, čini mu se da je monah u pravu; kada vidi uplakanu ženu i ozbiljna, uzbuđena lica doktora, on priznaje da se nalazi u vlasti prisilnih ideja, koje ga vode pravo ka umnoj poremećenosti. Na kraju pobeđuje crni monah. Kovrin nema snage da podnosi svakodnevicu koja ga okružuje, razdvaja se od žene i njenih roditelja, koje doživljava kao dželate, i ide nekud, ali pred našim očima ne dospeva nikuda. Pred kraj priče on umire da bi autoru dao pravo da stavi tačku. Uvek tako biva: kada ne zna šta da učini sa junakom, pisac ga ubije. Verovatno, pre ili kasnije, ovaj metod će biti napušten. Verovatno će u budućnosti pisci ubediti sebe i publiku da su veštačka zaokruživanja radnje svake vrste – potpuno nepotrebna. Ako se istrošio materijal – prekini pripovest, makar i na pola reči. Čehov je ponekad tako činio – ali samo ponekad. Većinom je on pretpostavljao, ispunjavajući tradicionalne zahteve, davanje raspleta čitaocu. Ovaj metod nije tako bezazlen kao što se može pokazati na prvi pogled, jer on dovodi u zabludu. Uzmimo na primer „Crnog monaha“. Smrt junaka se upravo javlja kao ukazivanje da svaka nenormalnost po mišljenju Čehova vodi obavezno kroz besmisleni život ka besmislenoj smrti. Međutim, jedva da je Čehov bio ubeđen u ovo. On je očigledno nešto očekivao od nenormalnosti, i zbog toga je poklanjao tako mnogo pažnje ljudima koji su iskočili iz koloseka. On istina nije došao do čvrstih, određenih zaključaka – bez obzira na svu napregnutost stvaralaštva. On se uverio da nema izlaza iz zamršenog lavirinta, da su lavirint, neodređena lutanja, večna kolebanja i neodlučnost, bezrazložni očaj, bezrazložne radosti, rečju, sve ono čega se boje i što izbegavaju normalni ljudi, postalo suština njegovog života. O ovome i samo o ovome je potrebno pripovedati. Nismo mi izmislili normalan život, a ni nenormalan.
Zašto onda samo prvi smatrati istinski stvarnim?
Za jedno od najkarakterističnijih za Čehova, a zato i najznačajnijih njegovih dela smatra se drama „Galeb“. U njoj je s najvećom punoćom dobio izraz istinski odnos umetnika prema životu. Ovde su svi akteri ili slepi, i kao takvi puni straha da se pokrenu s mesta, da ne bi izgubili put ka kući, ili poluludi, streme i vrpolje se neznano kuda i za čim. Poznata umetnica Arkadina bukvalno se zubima grčevito uhvatila za svojih sedamdeset hiljada, svoju slavu i poslednjeg ljubavnika. Trigorin – takođe poznati pisac, iz dana u dan piše, piše, piše, ne znajući radi čega i zašto to čini. Ljudi čitaju i hvale njegove spise, i on ne pripada sebi; on je kao čamdžija Marko u priči, ne odmarajući ruke, radi, prelazi prevozeći putnike s jedne obale na drugu. I reka, i čamac, i putnici su mu postali smrtno dosadni – ali kako se od njih izbaviti? Baciti vesla prvom koga susretneš – to je rešenje tako prosto, ali posle njega, kao u priči, treba ići na nebo. Ne samo Trigorin, svi ne odviše mladi ljudi u delima Čehova podsećaju na lađara Marka. Njihov posao je očigledno nepotreban, ali oni, kao hipnotisani, ne mogu se iščupati iz vlasti tuđe im sile. Monotoni, ujednačeni, učmali ritam života uspavao je njihovu svest i volju. Čehov svuda ističe ovu čudnu i zagonetnu stranu ljudskog života. Kod njega ljudi svagda govore, svagda misle, svagda čine jedno isto. Jedan gradi kuću po smišljenom šablonu („Moj život“), drugi od jutra do večeri juri u lekarske vizite, sabirajući rublje („Jonič“), treći zakupljuje kuće („Tri godine“). Čak je i jezik aktera namerno jednoličan, kao u poslovici: ko o čemu, baba o uštipcima. Neko neprestano slučajno ili neslučajno ponavlja „bilo bi dobro“, neko „bezobrazluk“ itd. Svi su monotoni do ošamućenosti, i svi se boje da naruše ovu zbunjujuću monotoniju, kao da se u njoj krije nekakav izvor neobičnih radosti. Pročitajte monolog Trigorina:“…hajde da porazgovaramo… Pričajmo o mome prekrasnom životu… Pa, od čega početi? (kad se malo razmisli). Postoje prisilne pomisli, kada čovek danonoćno misli, na primer, jednako o mesecu, i ja imam takav svoj mesec. Danonoćno me ophrvava jedna neodstupna misao: ja moram da pišem, ja moram da pišem, ja moram. Samo što završim jednu priču, a već zbog nečega moram pisati drugu, potom treću, posle treće četvrtu. Pišem neprekidno, kao na poštanskim kolima, i drukčije ne mogu. I šta tu ima lepog i svetlog, pitam vas? O, kakav je to divlji život! Eto ja sam s vama, ali svakog trenutka se sećam i brinem, jer me čeka nezavršena priča. Evo vidim oblak sličan klaviru.
Miriše sunčac. Brzo pamtim: otužno sladak miris, zapamtiti za opis letnje večeri. Lovim sebe i vas u svakoj rečenici, u svakoj reči i žurim da što pre zatvorim sve ove fraze i reči u svoj literarni magacin: možda će mi zatrebati! Kada završim rad, trčim u pozorište ili da pecam ribu; tu bi i da odahnem, zaboravim se – ali ne: u glavi se već pokreće teško, gvozdeno sidro – novi siže, i već me vuče ka stolu, i treba požuriti da se piše i opet piše. I tako uvek, i nema mi mira od samog sebe i ja osećam da jedem sopstveni život, jer za med koji ja dajem nekome, sabiram prah s najboljih svojih cvetova, čupajući same cvetove i gazeći njihovo korenje. Zar nisam sišao s uma? Zar se moji bližnji i poznanici ophode prema meni kao prema zdravom? „Šta pišete? Čime ćete nas obdariti?“ Jedno isto, jedno te isto, i meni se čini da su ova pažnja poznanika, njihove pohvale, oduševljenje – obmana, i da me potkradaju kao bolesnika i ponekad se bojim da će se svakog časa prikrasti, uhvatiti me i odvesti kao Popriščina u ludnicu“. A zbog čega sve ovo? Baci vesla i započni drugi život. Nemoguće – dok s neba ne dođe odgovor, Trigorin neće baciti vesla i započeti novi život. O novom životu kod Čehova govore samo mladi, vrlo mladi i neiskusni ljudi. Oni jednako sanjaju sreću, preobražaj, svetlost, radosti. Oni lete, upravljajući glavu na vatru i sagorevaju, kao što sagorevaju nerazumni leptiri. U „Galebu“ Nina Zarečna i Trepljov, u drugim delima drugi protagonisti, žene i muškarci. Jednako nešto traže, nečemu teže, ali nikako ne čine ono što je potrebno. Svi žive izdvojeno, svaki je progutan potpuno svojim životom
i ravnodušan prema životu drugih. I čudna je sudbina Čehovljevih junaka: oni naprežu do poslednjeg stepena mogućnosti svojih unutrašnjih snaga, ali se ne dobijaju nikakvi spoljašnji rezultati. Svi oni su nesrećni. Žena šmrče duvan, nemarno odevena, neočešljana, ravnodušna. Muškarac se ljuti, gunđa, dosađuje okolini. Govori u nevreme, deluje u nevreme. Ne umeju da se prilagode spoljašnjem svetu, ja bih rekao, neće.
Materija i energija se sjedinjuju po sopstvenim zakonima – ljudi žive po sopstvenim, kao da materije i energije uopšte i nema. U ovom pogledu Čehovljeva inteligencija se ni po čemu ne razlikuje od inteligencije
nepismenih mužika i polupismenih malograđana. Na salašima žive kao i u jarugama, kao i u selima. Niko ne veruje da izmenivši spoljašnje uslove može izmeniti i svoju sudbinu. Svuda vlada, iako nesvesno, ali duboko i neiskorenjivo uverenje da volja mora biti usmerena ka ciljevima koji nemaju ništa zajedničko s poretkom među ljudima. Potrebno je kvariti, mučiti, uništavati, rušiti. Nemoguće je spokojno razmišljati i predviđati budućnost! Potrebno je udarati, beskrajno udarati glavom o zid. I do čega će to dovesti? I hoće li dovesti do nečega? Je li to kraj ili početak? Može li se videti u ovome zalog novog, neljudskog stvaralaštva, stvaralaštva ni iz čega? „Ne znam“, odgovorio je stari profesor uplakanoj Kaći. Ne znam – odgovorio je Čehov svim uplakanim i izmučenim ljudima. Ovim – i samo ovim rečima se može završiti ogled o Čehovu. Resigne-toi, mon coeur, dors ton sommeil de brute.
Lav Šestov (1866−1938) – ruski filozof, preteča egzistencijalizma.
