„I znam, moja usta su groblje predaka spuštenih u reči kao u ćivot.” 1
„Slučaj komedijant” postarao se da u nerazdvojni „srebrni luk” uveže Miloša Crnjanskog i Milorada Pavića. I Miloš Crnjanski i Milorad Pavić preminuli su 30. novembra, jedan 1977. drugi 2009. godine. Slučajnost? Koincidencija? Ponekad ne znamo odakle neke stvari znamo; slutimo, „a slutiti još jedino znam(o)”.2 Priznajem da mi je početna zamisao za opisivanje ovog „srebrnog luka” zaiskrila pri samoj pomisli na ovaj datum. Književna veza između dvojice literata, međutim, nije toliko očigledna, vidljiva. Trebalo je posegnuti i za intuicijom, snom, svom snagom volje i slutnje. Ali pre svega trebalo je videti nevidljivo putem vidljivog; trebalo je imati nerv Rajner Marije Rilkea, trebalo je oslušnuti „glasove mrtvih”, koji „nisu mrtvi glasovi”, poput Ivana V. Lalića u poemi Melisa…
Šta je, dakle, vidljivo? Vidljivo je ono što je odveć izrečeno i zabeleženo. Pre svega, komparativno, o Crnjanskom i Paviću nije mnogo pisano. Možemo izdvojiti lingvističku studiju Ljiljane Subotić „O parcelaciji rečenice (u ’Seobama’ Miloša Crnjanskog i ’Hazarskom rečniku’ Milorada Pavića)”.3 Možemo pomenuti i jedan rad ruskog slaviste Pavela Rudjakova iz zbornika u čast akademika Predraga Palavestre – „Realističeskaя i postmodernistskaя versii andričevskoй tradicii: ’Pereseleniя’ M. Crnяnskogo – ’Hazarskiй slovarь’ M. Paviča”,4 ili eventualno njegovu knjigu Istorija kao roman: Ivo Andrić, Meša Selimović, Miloš Crnjanski, Milorad Pavić.5 Ali šta dalje?
Zatim ćemo pod okriljem, primera radi, antologije Male knjige velikih ljubavi,6 pronaći i jednu Pavićevu i jednu priču Miloša Crnjanskog. Da li je ovo dovoljno? Nije, razume se. Za početak priče o Crnjanskom i Paviću, potrebno je jedno „Pavićevo DA” 7.
Verovatno naizgled potpuno nevažno za razgovor o Paviću i Crnjanskom, ali ovo čime želim da započnem jeste jedno „Pavićevo DA”, za kojim bi možda trebalo krenuti. Milorad Pavić je, naime, bio dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu; i to istog onog fakulteta u koji kad uđete suočite se sa spomenikom Miloša Crnjanskog. Ako nastavite desno, doći ćete do centralne čitaonice biblioteke Filozofskog fakulteta, koja (danas) nosi ime Milorada Pavića. Ispred seminara za književnost, nadalje, nalazi se bista Laze Kostića, a na vratima kabineta br. 117, pločica sa izvodom iz Hazarskog rečnika: „Tada sam shvatio: nema više sklapanja očiju pred istinom, nema spasa u žmurenju, nema ni sna ni jave, ni buđenja ni usnuća. Sve je jedan isti spojeni večiti dan i svet koji se skoturao oko tebe kao zmija.” Šta bi mogla da bude istina ovih spomenika, koji su se „skoturali” oko nas, unutar Filozofskog fakulteta, građevine koja neke podseća i na „lavirint”?8
1. Hombre – sombra; Čovek – senka
U nekrologu9 Miloradu Paviću, ali i u još nekim radovima simptomatičnih naslova,10 Sava Damjanov izrekao je upravo reč „Lavirint”: „Ako bi danas, nakon odlaska Milorada Pavića sa životne scene, pokušao da jednom metaforom ili simbolom okarakterišem njegovo delo i dosadašnju sudbinu njegovog dela, onda bih svakako upotrebio reč Lavirint: splet zamršenih tajanstvenih puteva od kojih neki nemaju, a neki imaju izlaz – izlaz koji je, ukoliko se pronađe, hermetičan i – blistav …
Danas je očito: Pavićev Lavirint najdublje je ukorenjen u baroknom lavirintu … Ako je barokni duh epohe metaforom Lavirinta tumačio biće i sudbinu kosmosa, čoveka i njegove umetnosti, ako je struktura lavirinta – struktura mističnih inicijacija, onda je ’lavirint’ ključna oznaka Pavićevog stvaralaštva, njegove recepcije i čudesnog dosadašnjeg života u tekstualnim formama …” Shodno svemu, usuđujem se da kažem da je možda jedna od istina o nekim spomenicima u Filozofskom fakultetu, ugrađen lavirint nekakve barokne linije srpske književnosti: Laza Kostić11 – Miloš Crnjanski – Milorad Pavić, koja se nekako može naslutiti upravo demaskiranjem jednog od mnogih „Pavićevih DA”. Čak i kada smo upotrebili reč „demaskiranje”, nismo to učinili slučajno. Povodom drame Maska, Miloša Crnjanskog, Pavić je napisao „Dva sećanja na ’Masku’, M. Crnjanskog”.12 No, zbog čega baš za Masku?13
Možda baš zbog priče o dvojnicima. Primera radi, za prozu Milorada Pavića važi specifičan odnos autora, književnog junaka i čitaoca: književni junak kao pisac, pisac kao književni junak; čitalac kao autor romana, autor kao čitalac; čitalac kao književni junak, književni junak kao čitalac.14 Ovakav raskol unutar pisca donekle prepoznajemo i u Dnevniku o Čarnojeviću, Miloša Crnjanskog: Ko je Čarnojević? Ko Petar Rajić? O čemu se zapravo radi? Jedno od rešenja ove zagonetke jesu eseji Miloša Crnjanskog i njegova fascinacija Mikelanđelom, kao baroknim genijalnim duhom. Crnjanski, međutim, svoju viziju baroknog pronalazi i u Njegošu, kada kaže da misli kako u svakom velikom umetniku postoji takav dvojnik koji se kreće pred svetom i onaj koji se od sveta krije. Crnjanski želi da se umeša u traganje za Njegoševim pravim likom.15 Vladikina duhovnost je barokna i srodna je Crnjanskom.16 Što se Mikelađela tiče, pak, sve što kod njega voli Crnjanski naziva barokom;17 čak je i prezime Mikelanđelovo – Buenaroti (buen arroto – dobro odran) u izvesnom smislu barokno, budući da je da bi se stiglo do čiste svetlosti, po Delinu, potrebno odreći se mutnih strasti, „oguliti sa sebe starog čoveka”.18
Priča o dvojnicima19 mnogostranija je nego što se može zamisliti. Kod Pavića se te metamorfoze i udvajanja odigravaju konstantno, i van vremenskih ograničenja; setimo se „sve je jedan večiti dan”. Primera radi u Hazarskom rečniku Nikon Sevast postaje Teoktist Nikoljski,20 Samuel Koen je u snu Avram Branković i obratno, demoni baroknog sloja (Nikon Sevast, Efrosinija Lukarević, Akšani Jabir Ibn) postaju Van de Spakovi; zatim, može se pomenuti i „Biografija Dunava”, priča o dva Dunava od kojih je jedan kopile, a drugi ukraden iz šume i doveden u grofovsko dvorište; postoji i tumačenje po kojem je roman Drugo telo dvojnik ili „drugo telo” romana Hazarski rečnik21…
To je suštinski barokni pogled na svet – pohvala nestalnosti, nestalni likovi, svet u pokretu, neobičan svet, Kirka i Protej,
dvostruka bića…22
U svoj toj nestalnosti, oličenoj u stihovima kojim i Žan Ruse otpočinje svoje poglavlje – „Nestalni likovi” u knjizi Književnost baroknog doba u Francuskoj: „Na senku sam nalik, / Bežim onom ko mi teži / Težim onom ko mi beži” (D’ Irfe, Silvanira),23 leži možda jedan od izlaza iz pavićevskog Lavirinta barokno shvaćenog kao „sudbina kosmosa, čoveka i njegove umetnosti, ako je struktura lavirinta – struktura mističnih inicijacija”. U tom smislu, htela bih da ukažem najpre na stihove iz Pavićeve pesme Palimpsest: „Jesam li kao ptica imao mesto imena senku da me potpiše / Mrak kao epitaf i noć ne iz noći …”,24 a zatim i na jedno sećanje o kojem Miloš Crnjanski govori u knjizi Kod Hiperborejaca, po kojem je na pesku snimio krilo skrhanog galeba, pa je u žurbi uslikao i svoju senku: „Tada sam spazio na sprudu jedno slomljeno, galebovo krilo, koje sam, za uspomenu, fotografisao. Kada sam izazvao negativ, nađoh, da sam, na toj slici, snimio i svoju senku. Slučajno”.25 „Sećanje na Skagen, gde je fotografišući slomljeno galebovo krilo pripovedač snimio nehotice i svoju senku, javlja se u gotovo istovetnom stilskom ruhu, četiri puta u ’Hiperborejcima’. Tematsko jezgro ovog sećanja, bogateći se u različitim prilikama, ispoljava se, i time osnažuje, na onim mestima na kojima se neposrednije memoarska građa povezuje sa ’mišlju’ o postojanju kobi-senke – ’paralele’ ljudskog svesnog života, o sudbini koja stiže i one koje hoće ’da preskoče svoju senku’.” 26
U preplitanju stvarnosti, sećanja (važno je ono što ostane u sećanju spontano, „ko zna zašto”) i sna, u diskutabilnoj prirodi „pripovedača” i „likova” Hiperborejaca leži tajna autorove mnogostrukosti, njegove multiplikovane ličnosti, te žanrovske neuhvatljivosti književnog dela. Otuda prve rečenice Hiperborejaca glase: „Sva lica pomenuta u ovoj knjizi žive, ili su živela, u stvarnosti. U ovoj knjizi, međutim, sva njihova imena, karakteri, dela, i reči, pretvoreni su u literarne kreacije koje nemaju veze ni sa jednim licem u stvarnosti, nego predstavljaju irealne fikcije prema piščevoj potrebi za priču o prošlosti.” 27
Kako, najposle, poentirati baroknu priču o „senki” kod Pavića i Crnjanskog? Svakako da je misao o smrti ono što osmišljava pojave senki. Iza čoveka ostaje ime (na grobnom mestu?), iza ptice ostaje senka (umesto imena). Kako je Crnjanski usnimio svoju senku koja je pala na galebovo krilo, njegova senka poistovetila se sa imenom galeba. Ukoliko je došlo do inverzije, senka galeba poistovetila se sa imenom Miloša Crnjanskog ili pripovedača ili naratora ili memoariste… A ukoliko je za umrlom pticom ostala ne njena senka, već ime onog koji je uslikao, pitanje je gde je senka ili duša28 tog koji je uslikao, tj. Miloša Crnjanskog. Drugim rečima, gde je smrt Miloša Crnjanskog? Trećim rečima, možda je treba tražiti u Pavićevoj priči Smrt Milo{a Crnjanskog. Rečima Miloša Crnjanskog – smrt ne postoji, postoje samo seobe.29 Šta kaže Pavić? U priči Ikona koja kija čitamo: „Mesto onog koji se seli nikada ne ostaje prazno.” 30 Da li se na mesto Miloša Crnjanskog preselio Milorad Pavić? Da li je popio od vode u kojoj se duša Miloša Crnjanskog okupala poslednji put? Da li je kruna Pavićevog talenta nekakva „mistična inicijacija” Miloša Crnjanskog? Da li su Crnjanski i Pavić astralni dvojnici istog „genija”,31 pa im se i književna dela međusobno astralno projektuju, na metafizičkim ravnima, kakva je i ova slika sa pticom, senkom i smrću?
2. Krvna veza
Čovek se u podne poistovećuje sa senkom. Podne je doba dana kada nema senke, pa je čovek senka ili je senka čovek. To nam može sugerisati da se tada možda može videti i tamna, „nevidljiva strana meseca”, kao u Pavićevoj priči Smrt Svetog Save? Da li je to vreme kada iz duše jenjava Venclovićev „crni bivo u srcu”?
Da li se tada može gledati „očima slepog Didima” – očima srca? Da li tad i mrtav progovara kroz živog; a živ se oglašava u carstvu senki? Život je smrt? Smrt je život? Da li odsustvo senke možemo shvatiti i kao „carski položaj”, „stanje besmrtnika” u „unutrašnjem miru”,32 pa bi se sa te svevideće pozicije mogla videti i „nevidljiva strana meseca” nečije duše?
Miloš Crnjanski je roman Kod Hiperborejaca štampao 1966. godine; Palimpsesti Milorada Pavića pojavili su se 1967. godine. Priča o senki Pavićeve pesme Palimpsest i senke na slomljenom galebovom krilu, u izvesnom smislu ista je priča: u istom vremenskom isečku (1966–1967) opstojavaju dva sloja jednog palimpsesta. Šta se, međutim, događa posle smrti Miloša Crnjanskog 1977. godine sa palimpsestima njegovih tekstova u delima Milorada Pavića?
U godinama smo 1984/1985. Tada se pojavljuju drugo i treće izdanje romana Kap {panske krvi Miloša Crnjanskog.33 Godine 1985. Milorad Pavić je zastupljen u časopisu Polja sa dva priloga: „Jednog petka s Miloradom Pavićem (razgovor vodio Petru Krdu)” 34 i pričom Kap heruvimske krvi.35 O čemu bi ovde moglo da se radi? Je li Kap heruvimske krvi senka Kapi španske krvi ili obratno, ili nešto treće? Čini se, naime, da se Lola Montez, seleći se u priču Milorada Pavića, fantastično barokno, ingeniozno, preobrazila u heruvima sedmog neba – čašu. Zašto baš čašu i kakve veze mogu da postoje između Lole Montez i čaše?36
Početak Pavićeve priče glasi: „Arapi kažu: ljudi vide đavola, a đavo boga. No ja znam da ste vi videli svoga boga odavno, iako ste samo đavolčići, a ne đavoli. Ali anđele? Jeste li ikad videli anđele? Ako niste, rep u usta, pa slušajte.” 37 Ovaj odlomak može da upućuje na to kako su čitaoci ove priče potencijalni đavoli („rep u usta”) ili da čitalac ove priče mora da ima vraški potkovana kopita, ne bi li kušao kap heruvimske krvi, ili „množine znanja”, „primanja najuzvišenijih darova Njegove [božanske] svetlosti”.38 No kakvu nam „množinu znanja” nudi kap heruvimske krvi i kako nam to može pomoći da odgovorimo na prethodno postavljeno pitanje o vezi između Lole Montez i čaše?
Čaša se pojavljuje u sledećem kontekstu: „U tom se dveri petoga neba raskriliše i tvorac tutnu pravo u krilo tiganju nikoga drugog do samog heruvima sa sedmog neba! Bila je to zbilja blistava prilika na jednoj vitkoj nozi, nosila je mač svetlosti pred sobom i bila tako prozračna da se u njoj videlo malo crveno srce što drhti. Tako je zapevala dodirnuvši se s tiganjem, da je on sav ustreptao od tog dodira, odmah poverovao u čudo i osetio se kao na sedmom nebu. Objavila mu se prava pravcata istina o heruvimu, opipljiva na najlepši način i zvala se čaša. Tiganj je od tog dvostrukog iznenađenja sav bio kao opaljen.” 39 Evo kako je, sa druge strane, u štampi predstavljen dolazak Lole Montez u Minhen: „Ta Španjolka je bila uzvišena boginja što je sletela sa neba, samo zato da poniženima donese nadu i slobodu,” 40 kao „kometa od crnog dijamanta”.41
Uz to, Lola Montez na nekim mestima u romanu dobija i atribute čaše: Hiršberg joj je govorio da je obožavao kao da je od „srebra i kristala”,42 a i ona kao da u sebi oseća baroknog dvojnika – pored „španske krvi” i hladnoću stakla: „Ne bojim se nikoga, samo sebe, dragi Berks … Kad naslonim, pokatkad, čelo na prozor i pogledam napolje, iz života u koji sam se sklonila, u mrak i noć, čini mi se da vidim onu drugu koja je isto što i ja, pa ipak samo žalost, praznina i slika stakla, što je i samo prah. Te Lole sam se zgrozila.” 43 Lola se uporno borila sa tim delom svoga bića: „Ludvik I dao je naslikati 36 lepih žena za svoj kabinet i sve ih je imao, mrtve, na zidu, pretvorene u sliku i boju, u prašinu. Ona se, međutim, nije dala slikati i dolazila je u dvor u jahaćem kostimu, živa i sveža, kao netaknuta amazonka.” 44 Svežinom, aurom iznenađenja kojom je zračila bila je „čista i vrela kap španske krvi, sitna, u svom obliku zrnca, prema celom zemaljskom šaru na kom živimo. Ali u svojoj bitnosti, nimalo manje značajan stvor ruke Božije, zvezda, i toplota što struji večnim putevima biljnih i životinjskih seni i sokova”,45 koja muti mozak.46 I Pavićeva čaša-heruvim je blistava kao zvezda, u čijim „žilama teče najlepši crveni burgundac”, od koga je tiganj „izgubio glavu u onoj pomrčini”, pa „nije ni osetio kada se kap crvene krvi iz srca čaše otela, pala na njegove grudi i počela da ih razjeda takvom ljubavnom strašću…”.47 Na mestu na kom je pala ova kap, tiganj se zbog vređanja čaše da je crnji no kad je ona najčađavija, grizao u sebi sve dok po ivicama njegove rane nije kao prvog dana njegovog života zablistao bakar od kojeg je bio načinjen. Samo tu kap bilo je veoma teško razlikovati od rupe koja se ukaza na dnu tiganja.
Kontrapunkt čaše je s jedne strane kapljicom svoje krvi (vina) osvetlio suštinu čađavog tiganja – bakar (koji je takođe crven), ali gordeljivost čašina u duši tiganja napravila je ponor, pa stoga između kapi krvi i rupe nije postojala razlika. S druge strane, Lola Montez bila je kap španske krvi koju je mogla da spase samo druga kap španske krvi: „Jedna jedina kap španske krvi na njenim usnama spasla bi je bila od sve te poniženosti koju je u sebi i svojoj uzdržljivosti osećala.” 48 Nepostojanje te kapljice, brusilo je u njoj čašu, ali čašu sa tendencijom pada, kao što je i Pavićeva čaša sa sedmog neba spala na peto.
Crnjanski je Lolu i nazvao boginjom „što je pala”,49 te „crnom, svetlom zvezdom koja pada”.50
Kap španske krvi Lole Montez dovela ju je do pada, iako je ujedno predstavljala i dušu „žene stvorene za ljubav”, pa tako i za nebesa. Kap heruvimske krvi bila je spas i kob jednog tiganja, koji je „bio mudri anđeo, načinjen ne od zemlje, nego od njenog srca, od bakra što sija kao Sunce”, a ipak ga je oganj, s kojim je „drugovao u utrobi zemlje i na kojem [je] nekada rođen i prekaljen … sada načinio najgaravijim među anđelima! Sreća i nesreća očigledno leže u istoj stvari.” 51
Na samom kraju, Gospodar je bacio tiganj pod zemlju, u podrum, u podzemlje palih anđela; u Minhenu neće ostati „onaj topli trag” koji je Lola drugde na svetu ostavila. „Pamtiće je kao mrtvu stvar i kao takvu brzo zaboraviti”.52 O postojanju heruvimske krvi na tiganju niko neće znati, kao ni o tajni kapi španske krvi Lole Montez. Drugim rečima, krv je bila ne samo iskra njihove strasti, već i nosilac života i zalog njihove besmrtnosti.53 Zaboravom izgubili su duše. I samo đavolski čitaoci, sa „repom u ustima” znaju da te duše postoje, da se sele iz dela u delo, da se prerušavaju u najneverovatnije stvari, kao Lola Montanj koja se u Pavićevoj priči račva na čašu i na tiganj; kao roman Miloša Crnjanskog koji je postao priča, a možda čak i beletrizovan prikaz romana Kap španske krvi, izašao iz pera Milorada Pavića.
3. Umesto zaključka
Kako se može videti, priča o Milošu Crnjanskom i Miloradu Paviću, priča je o čudesnim sinhronicitetima, baroknim preobražajima duša, tela i dela, ali i o kontituitetima srpske književnosti. Dobro bi bilo pomenuti u tom smislu programski tekst Miloša Crnjanskog „Za slobodan stih”,54 i to u kontekstu Pavićevog eseja „Jezičko pamćenje i pesnički oblik”.55 Čini se, naime, da je Pavić svojim esejem odgovorio na poziv Crnjanskog da bi o pojavi našeg slobodnog stiha trebalo pisati studiju, pominjući da „na Veliki petak u crkvama našim, sva se jevanđelja čitaju u slobodnom stihu”,56 kao i to da je „pitanje vers librea, osim kod nas davno rešeno”.57
Evo kako Pavić razrešava ovo pitanje: „Pišući tim, da ga uslovno nazovemo, uvezenim slobodnim stihom, mi smo, čini mi se, propustili jednu zanimljivu mogućnost da se, u trenutku kada smo se uključivali u evropsku avanturu slobodnog stiha, koristimo prednošću koju smo imali zahvaljujući svojoj posebnoj pesničkoj istoriji. Naime, staro srpsko pesništvo, ono pisano između IX i XVI veka, dakle u periodu pre uključivanja srpske književnosti u zapadnoevropsku književnu porodicu, bilo je stvarano punih šest stoleća u jednoj veoma rafinovanoj vrsti liturgijskog slobodnog stiha, koji, za razliku od grčkog vizantijskog liturgijskog pesništva istog vremena, nije imao ni određen broj slogova, ni rimu, ni sistematizovan raspored akcentovanih i neakcentovanih slogova … Ukratko, poezija u silabičkom ili akcenatskom stihu i s rimom, poezija ’vezanog sloga’, samo je kratka epizoda od tri stoleća u hiljadugodišnjoj istoriji srpskog pesništva. Uvedena je negde sredinom XVII veka a sredinom XX veka pesnici su ozbiljno počeli da je napuštaju opredeljujući se za ’slobodan stih’. Napuštajući neku vrstu slobodnog stiha pre tri stotine godina, oni su to činili u ime uključivanja u tokove baroknog pesništva Evrope. U ime takvog istog uzimanja učešća u zbivanjima evropskog pesništva 20. veka mi smo se danas vratili slobodnom oblikovanju stiha”.58
Barok je, po svemu sudeći, jedno od žarišnih perioda srpske književnosti. Centralni događaj – „susret” i smrt Samuela Koena, Avrama Brankovića i Jusufa Masudija u Hazarskom rečniku smešten je upravo u barokni sloj romana. U intervjuu „Jednog petka sa Miloradom Pavićem”, Pavić je izjavio: „Odavno sam imao to osećanje … nije li neko na dnu nekog starog leksikona sakrio zmiju? – u naše vreme se to ne radi, mašta je u naše vreme prepuštena potpuno u domen pisca, i od čitaoca se ne traži da ima maštu, što mislim da je veliki hendikep. Ja sam pomišljao da li se negde u nekom od starih leksikona nije možda neko setio i spustio kao zmiju, neku fabulu, koja leži skoturana … Hoću li ja jedini natrapati na tu zmiju, koja će me, u dokaz da sam bio u pravu, ujesti … Počeo sam da gradim tu zmiju od koje se bojim. I tako je nastao Hazarski rečnik.” 59 Nakon dugog razmišljanja o ovoj zmiji, čini mi se da je ta zmija, ta fabula, zapravo pavićevska priča o istoriji srpske književnosti koju je Milorad Pavić ugrađivao u Hazarski rečnik (tj. u sva svoja dela), sloj po sloj, stvarajući opasan palimpsest – s jedne strane lekovit, jer će unutar ove knjige srpska književnost biti izlečena od vremena (preneta u večnost) i trajaće dok se ne uništi poslednji primerak Hazarskog rečnika; s druge strane otrovan, jer je zauvek mrtav onaj čitalac koji nikada neće otvoriti ovu knjigu. Barokno doba u Hazarskom rečniku, stoga bi se moglo odrediti i kao mesto na kojem je Pavićeva zmija najdeblja; mesto u utrobi zmije u kojoj se vari ona barokna tradicija koju je zmija progutala (kroz metafore: ptica, senka, smrt?). Ova zmija mogla bi da predstavlja i inkarnaciju svih naših književnih predaka.
Miloš Crnjanski napisao je u svom eseju o Floberu da je gola duša ono najvrednije u književnosti.60 Pavićevi palimpsesti, skoturani oko čitaoca kao zmija, shvaćeni na ovakav način, mogli bi da predstavljaju, njemu svojstvenu, golu dušu srpske književnosti.
Jelena Marićević
1 Milorad Pavić, Epitaf, u pesničkoj knjizi: Palimpsesti, Nolit, Beograd 1967, 9.
2 Deo stiha preuzet je iz pesme Možda spava Vladislava Petkovića Dis-a.
3 Ljiljana Subotić, „O parcelaciji rečenice (u ’Seobama’ Miloša Crnjanskog i ’Hazarskom rečniku’ Milorada Pavića)”, separat, Međunarodni slavistički centar, Beograd, 347–353.
4 Pavel Rudяkov, „Realističeskaя i postmodernistskaя versii andričevskoй tradicii: ’Pereseleniя’ M. Crnяnskogo – ’Hazarskiй slovarь’ M. Paviča”, u zborniku: Iz književnosti: poetika – kritika – istorija: zbornik radova u čast akademika Predraga Palavestre, uredio Miodrag Maticki, Institut za književnost i umetnost, Beograd 1997, 293–300.
5 Pavel Rudjakov, Istorija kao roman: Ivo Andrić, Me{a Selimović, Milo{ Crnjanski, Milorad Pavić, prev. Aleksej Rikovski, Zavod za udžbenike – Vukova zadužbina – Matica srpska, Beograd – Novi Sad 1998.
6 Mala knjiga velikih ljubavi: najlep{e ljubavne priče, prir. Danilo Jokanović, Libretto, Novi Beograd 2001.
7 U eseju pod naslovom „Pavićevo ’DA’”, Slobodan Vladušić, između ostalog napominje da „naše NE Paviću znači ne samo nemogućnost da se razume jedan pisac, već nemogućnost da se razume jedna romaneskna linija koja u drugoj polovini dvadesetog veka vodi od poznog Crnjanskog (ili poznog Andrića) preko Pekića (ili Kiša, svejedno) do Pavića, a to je linija neprekidne modernizacije srpske književnosti” (S. Vladušić, „Pavićevo ’DA’”, u: Zlatna greda, god. 10, br. 99/ 100, januar–februar 2010, 71). Ovim „DA”, dakako da je naznačeno da ako govorimo, u ovom slučaju o Crnjanskom i Paviću, govorimo o kontinuitetima srpske književnosti, za kojima se može tragati i unazad, pa bi to onda bila nekakva barokna linija srpske književnosti: počev od Pavića preko Crnjanskog, do Laze Kostića i dalje – Zaharije Orfelina.
8 Milivoj Nenin u svojoj knjizi Stari lisac: Prisećanja i pre{tampavanja: priče p/o Paviću (Narodna knjiga – Alfa, Beograd 2006, 6) govori o gradnji Filozofskog fakulteta sledeće: „Postoji lepa priča koja je vezana za taj period. Tu priču nisam proveravao, ali deluje ubedljivo; odnosno liči na Pavića. Naime, nova zgrada Filozofskog fakulteta gradila se na Limanu, uz Dunav, godinama. Kružile su priče kako se nikada neće završiti.
Kažu da je Pavić kada je postao dekan, oformio neki nadzorni odbor ili tako nešto i da su jednom nedeljno išli u obilazak građevine. Tek, zgrada je bila završena. Poslednju godinu studija slušao sam u novoj zgradi – od tada je prošlo više od dve decenije, a ja sam još uvek u stanju (mada ovo nema veze sa pričom o Paviću [?!]) da zalutam tražeći poneku učionicu.”
9 Sava Damjanov, Milorad Pavić (1929–2009) (nekrolog), Otisak iz Godišnjaka Srpske akademije nauka i umetnosti za 2009, knj. CXVI, Beograd 2010, 787–789.
10 1) Sava Damjanov, „Lavirint Pavić”, Književni magazin, god. 10, br. 103/105, 2010, 21–22. 2) Sava Damjanov, „Pavićev lavirint”, u zborniku: Pavićevi palimpsesti, prir. Sava Damjanov, Fondacija Račanska baština, Bajina Bašta 2010, 13–15.
11 U nauci o književnosti odveć je ukazano na značaj baroka za poetiku Laze Kostića. S tim u vezi treba pomenuti sledeće studije: 1) Stanislav Vinaver, Zanosi i prkosi Laze Kostića, Forum, Novi Sad 1963. 2) Predrag Vukadinović, „Predgovor ’Ogledima’ Laze Kostića”, Beograd 1965. 3) Milan Kašanin, „Prometej (Laza Kostić)”, Sudbine i ljudi, Beograd 1968. 4) Jovan Hristić, „Laza Kostić”, Poezija i filozofija, Beograd 1964. 5) Dragiša Živković, „Laza Kostić i barok”, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, knj. 39, sv. 3, 1991, 407–415.
Uz navedeno, treba ukazati i na zainteresovanost Miloša Crnjanskog za stvaralaštvo Laze Kostića, njegovu oduševljenost pesmom Spomen na Ruvarca (1865), te želju da doktorira sa tezom o Lazi Kostiću. Crnjanski u skladu sa duhom vremena u kom živi, piše Spomen Principu, a ni Milorad Pavić nije ostao dužan ovoj fascinaciji. Piše Spomenik neznanom pesniku, dok u članku „Unisono finale Kostićeve poslednje pesme” (Književnost, knj. LII, god. 26, sv. 2, 1971, 135–136) Milorad Pavić suočava unisonost Lazine pesme sa ranim pesmama baroknog pesnika Zaharije Orfelina iz 1757. Od važnosti je pomenuti i njegov rad „Poreklo oktave u pesmi Laze Kostića ’Santa Maria della Salute’” (Laza Kostić: 1841–1910–2010, zbornik, SANU, Beograd 2011, 11–13).
Nadalje, Stanislav Vinaver Lazu Kostića nazivao je srpskim Šekspirom („hteo je da vlada snovima i da bude Šekspir”), Laza je prevodio Šekspira; Crnjanski piše značajan esej „Šekspirovi soneti”, ali i članke o izvođenjima Kralja Lira, Julija Cezara i Ukroćene goropadi kod nas. Milorad Pavić piše priču Šekspirov vrt (Politika, 5. januar 1980, 9) u kojoj se govori o bašti iza Šekspirove kuće, u kojoj su posađeni isključivo takvi cvetovi i bilje koji se pominju u Šekspirovim delima. Dominantna boja je žuta. Boja izdajstva, ljubomore, boja vode kod alhemičara i ko zna čega još. Med koji su pčele skupile sa cveća Šekspirovog vrta je tzv. stratfordski med. Pavić zapisuje i da se Šekspir može oglasiti kroz med i kroz autorovu pisaću mašinu. Stoga je stratfordski med, možda onaj barokno oplođujući med koji se na specifičan način kuša među srpskim književnicima; možda i nekakav amanet „šekspirove minđuše” (barokno u ovoj liniji kao jednim delom i pitanje recepcije Viljema Šekspira kod nas) ili pak „tajna zlatne minđuše s dragim kamenom sardijem iz Venclovićevih spisa” (M. Pavić, Istorija srpske književnosti baroknog doba – XVII i XVIII vek, Nolit, Beograd 1970, 82) koja se u vlasništvu svake nove generacije pisaca barokno preobražava u skladu sa duhom vremena i ulogom modernizacije o kojem je pisao Slobodan Vladušić u narečenom eseju.
Najposle, nekakvu lelujavu liniju Kostić – Crnjanski – Pavić, primetio je i Sava Babić („Preplet, ukrštaj i komplementarnost – 80 godina Milorada Pavića”, u zborniku: Pavićevi palimpsesti, 113–117), kada je najpre pomenuo poslednju pesmu Laze Kostića (Santa Maria della Salute), Miloša Crnjanskog (Lament nad Beogradom) i Milorada Pavića (poemu Prsten I–XV) u istom kontekstu, a zatim istakao sledeće: „I sâm sam se iznenadio kada sam, u jednoj anketi, birao po deset knjiga poezije i proze dvadesetog veka: samo se jedno ime našlo na oba spiska: Miloš Crnjanski. Opet je i Pavić uspeo. Kako? Ostao je pesnik u prozi … celina je prozna, pojedinosti su i poezija”.
12 Milorad Pavić, „Dva sećanja na ’Masku’, Miloša Crnjanskog”, u knjizi: Miloš Crnjanski, Maska, prir. Gojko Tešić, Draganić, Beograd 1994, 9–12.
13 Interesantno je pomenuti i pisce koje je voleo Miloš Crnjanski (o tome koje je pisce voleo Milorad Pavić, možemo pročitati u knjizi Roman kao država i drugi ogledi, prir. Jelena Pavić, Plato, Beograd 2005): „Antička literatura mu je navek bila ’uteha i učiteljica’. Voleo je, i dalje, Anatola Fransa, Tolstoja… I Dostojevskog, uvek Dostojevskog, jer taj pisac je ’skinuo masku’” (prema: Milo Gligorijević, „Biografija kao spisak nevolja”, u knjizi: Građevina životopisa, Službeni glasnik, Beograd 2008, 45). A setimo se, zatim, i petrogradske poeme Dvojnik, Fjodora Mihajloviča Dostojevskog.
14 Up. poglavlja knjige: Jovan Delić, Hazarska prizma: tumačenje proze Milorada Pavića, Prosveta, Beograd 1991.
15 Miloš Crnjanski, „Razmišljanja o Njegošu”, Eseji i prikazi, prir. Boško Petrović, Stojan Trećakov, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad 1991, 84.
16 Gorana Raičević, Eseji Milo{a Crnjanskog, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad 2005, 184.
17 Up. Isto, 332.
18 Up. Isto, 351.
19 Posebno bih ukazala na problem astralnih dvojnika (tzv. „ka”) u delu Milorada Pavića, a u kontekstu staroegipatske filozofije, po kojoj se svaki čovek sastoji iz sedam delova: kat (telo), ka (astralni dvojnik), ren (ime), sahu (svetlosni omotač), ab (savest), ba (individualna duša), ku (vrhovna duša).
Više o tome videti u radu: Jelena Marićević, „Prepoznavši voćku ku (O mitološkim izvorištima u ’Hazarskom rečniku’ i ’Drugom telu’ Milorada Pavića)”, u: Beogradski književni časopis, god. 8, br. 27, jun 2012, 127–129.
20 Možda se može reći i da je Nikon Sevast „crni bivo u srcu” Teoktista Nikoljskog.
21 Up. Ala Tatarenko, „U potrazi za ’Drugim telom’ romana: ’Drugo telo’, Milorada Pavića – između književne arheologije i ergodičkih strategija”, u zborniku: Pavićevi palimpsesti, 59–73.
22 Up. poglavlja u knjizi: Žan Ruse, Književnost baroknog doba u Francuskoj 靖_c2k ・ Kirka i Paun, prevela sa francuskog Tamara Valčić Bulić, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad 1998.
23 Isto, 40.
24 Milorad Pavić, Palimpsest, u zbirci Palimpsesti, Nolit, Beograd 1967, 26.
25 Miloš Crnjanski, Kod Hiperborejaca I, Prosveta – Matica srpska – Mladost – Svjetlost, Beograd – Novi Sad – Zagreb – Sarajevo 1966, 16.
26 Ljubiša Jeremić, „’Kod Hiperborejaca’ – putopis, uspomene, pamflet, ili roman?”, u knjizi Knjiga o Crnjanskom, prir. Milo Lompar, SKZ, Beograd 2005, 328.
27 Miloš Crnjanski, Kod Hiperborejaca, Beograd 1966.
28 U jezicima južnoameričkih Indijanaca ista reč označava u isto vreme i senku i dušu i sliku. Up. „Senka”, u: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, prev. Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Stilos, Novi Sad 2004, 826.
29 Ovom izjavom završava se Druga knjiga Seoba, Miloša Crnjanskog.
30 Milorad Pavić, „Ikona koja kija”, u: Gvozdena zavesa, Kultura, Beograd 1993, 204.
31 Neki naučnici staroegipatsko „ka”, astralnog dvojnika, nazivaju još „genijem”. Up. „Ba”, u: Rečnik simbola, prir. Krsto Milovanović, Tomislav Gavrić, Narodno delo, Beograd 1994, 48.
32 Up. „Senka”, u: Rečnik simbola, 2004, 825.
33 Godine 1984. i 1985. izlaze nova izdanja romana Kap španske krvi (Književne novine, Beograd 1984, 1985). Prvo izdanje izašlo je za života Miloša Crnjanskog – Nolit, Beograd 1970. U ovom radu citati će biti prema izdanju – Nolit, Beograd 2007.
34 U intervjuu, na pitanje koje je postavio Petru Krdu: „No, ipak niste član nijedne akademije, ni srpske, ni vojvođanske, ni jugoslovenske. Nekako me podsećate na slučaj Crnjanskog”, Pavić odgovara: „Hteo bih da podsetim kako je Crnjanski doživeo da postane klasik naše književnosti, da ode u dugo progonstvo u inostranstvo, da se vrati u književnost, da ponovo postane jedan od najčitanijih pisaca, da ga ponovo nove generacije prihvate i kako se onda postavilo negde posle njegovog dolaska iz Londona pitanje njegovog ulaska u SANU. Niko nije, naravno, uopšte postavio pitanje opravdanosti takvog ulaska. Međutim, isprečilo se jedno formalno pitanje: da li on treba da bude dopisni član, ili treba da bude odmah biran za redovnog člana? Ivo Andrić, koji je još kao sasvim mlad čovek između dva rata ušao u SANU, rekao je tada: pa neka prođe sve ono što smo i mi prošli. Dakle, trebalo je da Crnjanski u svojim poznim godinama bude biran za dopisnog člana. Naravno, on je Banaćanin, kao što znamo, on je bio prznica, ne bismo ga voleli da nije uradio to što je uradio. Poslao je sve dođavola i, naravno, nije pristao na tako ponižavajuću ulogu da pod starost bude dopisni član, pored svojih kolega koji su odavno, odavno već bili redovni članovi. Jednog dana Srpska akademija nauka postaviće spomenik Crnjanskom, kao što je Francuska akademija postavila Molijeru sa poznatim natpisom.” (Polja, god. 31, br. 311, januar 1985, 7). Milorad Pavić postao je redovni član SANU 1991. godine; u njegovom je slučaju, ipak, napravljen presedan.
35 Milorad Pavić, „Kap heruvimske krvi”, „Jednog petka s Miloradom Pavićem”, Polja, god. 31, br. 311, januar 1985, 3–8.
36 Možemo se na ovom mestu prisetiti i romana Forward Slobodana Vladušića (Stubovi kulture, Beograd 2009) u kojem se lik po imenu Petar Petrović samozadovoljava gledajući na internetu fotografije zanosne Lole Montanj.
Lola Montanj i Lola Montez slične su po tome što nepogrešivo uzburkavaju mušku krv svojom pojavom pre svega. Lola Montanj i čaša druga su strana tzv. „španske krvi”; a to je ispraznost i hladna distanca. Radi se, naime, o tome da je priroda odnosa Petra Petrovića i Lole Montanj isprazna, budući da je odnos jednostran (ne poznaju se) i da ne počiva na ljubavi ili međusobnoj strasti, već na zadovoljenju fizioloških potreba putem isključivo nekakve virtuelne „španske krvi” kojom isijavaju atraktivne, no ipak dvodimenzionalne slike Lole Montanj, slike na kakve Lola Montez nije pristajala, pa nije dala da se svede na portret koji će visiti na zidu Ludvika I.
37 Milorad Pavić, Kap heruvimske krvi, 3.
38 „Heruvim”, Rečnik simbola, 1994, 503.
39 Milorad Pavić, Kap heruvimske krvi, 3.
40 Miloš Crnjanski, Kap {panske krvi, 91.
41 Isto, 147.
42 Isto, 80.
43 Isto, 98.
44 Isto, 57.
45 Isto, 74.
46 Isto, 105.
47 Milorad Pavić, Kap heruvimske krvi, 3.
48 Miloš Crnjanski, Kap {panske krvi, 88.
49 Isto, 143.
50 Isto, 144.
51 Milorad Pavić, Kap heruvimske krvi, 3. „Sreća i nesreća očigledno leže u istoj stvari”, „Mesto onog koji se seli nikad ne ostaje prazno”, „Žena bez dupeta k’o selo bez crkve”, „Ko se od sebe izleči, propašće”, „Radost je jedina večna stvar u svemiru”… predstavljaju svojevrsne poente Pavićevih priča. Jovan Delić u radu „Priča i poenta: O poenti u pričama Milorada Pavića” u zborniku: Pavićevi palimpsesti, 21–38, podrobno navodi različite varijante Pavićevih poenti. Može se, međutim, otići i korak dalje u sagledavanju ovih „gnomskih iskaza”, koji, čini se, kao da su pisani u duhu baroknih končeta.
„Končeto koji se u baroknim traktatima obično poistovećuje sa ’oštroumljem’, ali i sa metaforom, definiše se, kako je rekao Palavičino, kao ’začudna opaska skupljena u kratku izreku’. Sam predstavlja ’veliki ukras stila’, a njegova lepota sastoji se u novini” (prema: Mirka Zogović, „Književno-teorijska misao baroka u Italiji XX veka”, u knjizi: Barok: književna teorija i praksa, Narodna knjiga – Alfa, Beograd 2007, 17). Funkcija ovakvog končetističkog iskaza, za Milorada Pavića je posve stvar negovanja baroknog stila kroz sopstveno pisanje. U radu „Barokni sloj u ’Hazarskom rečniku’” (Delo, god. 32, knj. 32, br. 6, 1986, 7), Milorad Pavić ukazuje na uticaj barokne omilitičke spreme i njenih sredstava za pobuđivanje pažnje na njegovu rečenicu. Navodi eksplicitno da je otuda pisao „poslovice ili apostrofe”, koje bi iako im je on autor živele i usmeno, poput narodnih.
52 Miloš Crnjanski, Kap {panske krvi, 148.
53 „Krv”, Rečnik simbola, 1994, 253.
54 Miloš Crnjanski, „Za slobodan stih”, Pisci kao kritičari posle Prvog svetskog rata, prir. Marko Nedić, Institut za književnost i jezik – Matica srpska, Beograd – Novi Sad 1975, 67–73.
55 Milorad Pavić, „Jezičko pamćenje i pesnički oblik”, Jezičko pamćenje i pesnički oblik, Matica srpska, Novi Sad 1976, 472–481.
56 Miloš Crnjanski, „Za slobodan stih”, 72–73.
57 Isto, 69.
58 Milorad Pavić, „Jezičko pamćenje i pesnički oblik”, 473–474.
59 „Jednog petka sa Miloradom Pavićem”, 5.
60 Miloš Crnjanski, „[’Novembar’, Gistava Flobera]”, Eseji i prikazi,
