Mizoginija i mizodemija
U Ljudskom stanju Malro govori o temeljnoj mizoginiji svih muškaraca, otkuda dolazi nasilje i mržnja sa kojom mnogi od njegovih junaka poseduju ženu. U posedovanju, u stvari, već latentno postoji očajanje zbog prolaznosti, mračna izvesnost da se sve mora završiti, i da se, konačno, ne može stići dalje od površine „nečega“, nečega što se nikada neće moći uhvatiti niti utvrditi, nečega što će zauvek otići kako bi nas još jednom ostavilo same.
Tačno, ali za onu vrstu ljudi koja ne voli. Niti Don Žuan voli žene koje osvaja, niti Napoleon voli nacije koje jedna za drugom padaju u njegove usamljeničke kandže.
Malro kaže za D. H. Lorensa: „Snažan ukus samoće prati Lorensove likove. Za tog propovednika koitusa drugi jedva da je važan“… Ali ja se pitam da li je za njega mnogo važniji. Najveći deo njegovih junaka teži da poseduje ženu radi samog posedovanja, baš kao što se i bori radi same borbe, što je slučaj i sa pukovnikom Lorensom. To su usamljenici u čistom stanju, onanisti u filozofskom smislu reči, bića koja se bore protiv mučne samoće i u telesnoj ljubavi i u borbi traže način da pobegnu iz zatvora sopstvenog tela i duha. Ali od samoće se ne beži kada ne želimo potomstvo, i kao što se ti Malroovi likovi predaju jalovoj ljubavi, oni i u borbu ulaze sa prezervativom.
Obojica misle da pobeda masa kvari ideale, kao što platonska ljubav adolescenata veruje da se prlja ako se otelovi; to je delimično tačno, ali je barem ljudsko, dok je adolescentsko odbijanje nečistote, relativnosti, prljavštine, neljudsko i samoubilačko, i u suštini egoistično i kukavičko. Lako je sačuvati čistotu bežeći od života baš u trenutku kada će nas on umrljati. Veličina Anujeve Antigone je komotna, i u neku ruku zlonamerna; Kreonova je, međutim, veličina čoveka koji prihvata da živi i da se uprlja, i beskrajno je tragičnija i veličanstvenija.
Nevolja je što mnogi od nas čuvaju adolescenta – Antigonu u najvećoj dubini svoje duše, dok i dalje žive kao Kreon. To se događa i samom Anuju, a zacelo se to dogodilo i Malrou i pukovniku Lorensu. Zato su oni očajnici.
Malroovi junaci u posedovanju žene traže posedovanje samih sebe, frenetičnu kulminaciju sopstvenog Ja, neko produbljenje, u najvećoj meri sopstvene subjektivnosti, neku vrstu solipsističke ekstaze. Ti veliki očajnici, koji u suštini mrze ili preziru ženu, koriste je tek kao oruđe, baš kao što koriste i komunističke ili arapske ili indokineske mase. I Malro i pukovnik Lorens su predvodili pobune slabih protiv jakih, ali ne smemo se zavaravati: njih zanima samo borba radi same borbe, i mislim da su se tokom mnogih noći provedenih u razmišljanju pitali radi čega, jer su u dubini duše predviđali da će sve ići dobro dokle bude trajalo bratsko osećanje stvoreno u borbi, toj vrsti kolektivnog koitusa, ali da su po završetku, naročito posle pobede, svi muškarci pomalo nalik jedan na drugog – komunisti ili nacionalisti, Arapi ili Turci.
Ernesto Sabato
Pojedinac i univerzum
