Kao što grudva snega kad klizne niz dolinu, naraste u strašan i silan, tvrd, usov, iako je dotle bila meka, tako da zagrmi i da je svi čuju, Rim je počeo da brblja o mojoj zemlji kad je uspostavila, posle toliko godina, odnose, sa SSSR.
Svi moji poznanici, te jeseni, vise na mom telefonu.
Telefon u mojoj kući zvrji i noću.
Svi kažu da žele nešto da me pitaju.
A ja znam šta hoće da me pitaju.
Tog septembra, postajem i salonski lav, u kućama u kojima sam dotle bio samo bela vrana, koju retko viđaju. Pozivaju me u društva u Parioliju. To nije Rim, ni Tiberija, ni Aurelijana, ni papa, ni Stendhala, pa ni Umberta, prvoga, pa ni D’Annunzija.
To je Rim novih bogataša, koji izdaju kuće, diplomatskom koru.
U tom rimskom kvartu nije bilo ni uličnih nužnika, ni fontana, niti palata kao u doba Domicijanovo, pa ni papa, sve su kuće tu, pune automata, stakla, zidova koji se otvaraju, soba za spavanje, salona, predsoblja, koja se otvaraju i pretvaraju, u barove. Iz tog kvarta nema vidika, i ne vidi se, ni terasa „Valadier”, ni kube Michelangelovo, a ne vidi se ni nebo. Vidi se samo zid suseda. Tek kad se uveče parovi u tim kućama, skriveni iza zavesa, svilenih — boje kardinala, nagnu, nad otvorene prozore, mogu videti, kao krpu, i parče plavog neba, kojeg ima svud u Rimu.
Nema ni madonna po zidovima u tom kvartu. Na zidu, po sobama, vise maske iz Afrike, u drvetu.
Ni ljudi, ni žene, ne nose više, tu, na licu, masku, venecijansku, talijansku, nego, nepomičnu, namolovanu, japansku.
Početkom septembra pomenute godine, ja tu, kao na vrteški, susrećem kod Šveđana kao naručene, sve one, koje sam pre spomenuo. Tu je i markiz, koji me je u Neapolj vozikao, tu je i njegova markiza koja je zaljubljena u Papu. Susrećem i moju Bugarku, koja mi se pokazala u narodnoj nošnji, a viđam i gospođu, uvelu naglo, koju prati moj trener tenisa, Taddeo. Sa njima dolazi i Diana. Ona me posmatra, sa podrugljivim osmehom, prezrivo.
U kući Šveđanke, gospođe Karin, česti su gosti i Albanka, i njen muž, a svraća, katkad, i ćerka predsednika vlade, kojoj hoće da oca ubiju. Svi brbljaju. Svi sve jezike znaju. Sve žene drže, čašu, u ruci, alkohola, kao cigaretu. Svi muškarci stoje na jednoj nozi, a drugu drže iskrivljeno, kad da su sveti Sebastijani, u drvetu.
Vojni izaslanik Švedske, sa nekom večnom mladošću na licu, pita me: da li će se moja zemlja braniti, oružjem u ruci, ako je napadnu. Svi me, uostalom, uvek, to pitaju.
Karin Nordstroem bila je dobra domaćica i željna gostiju.
Lav, u njenom salonu, bio je pomenuti rođak te Šveđanke, koji me, u društvo uvodi, kad dođem, i ispraća pri odlasku.
Primećujem, kraj njega, uvek, jednu mladu, lepu, ženu, ili devojku, kao njegovu senku. Ona ga prati i ne skida oči sa njegovog lica.
Ne znam ko je to.
Torsten Roslyn se očigledno trudi, da me pokaže svima, a dovodi mi neke žene, koje se smeju, i neku gospodu, koja me posmatraju, ljutito, kao ludaka. Mladi Šveđanin, kao da je iskočio iz mog telefona, i to veče pita samo o mom putovanju po Danskoj, Švedskoj, Norveškoj, pa skoro do Severnog pola, gde sam, kaže, proučavao Karla XII.
Kao da naslavlja naše razgovore iz telefona, kaže svakome, da ja znam, napamet, celog Ibsena i Strindberga.
Pošto ta kuća, i društvo koje se tu skuplja, za mene, nisu nešto novo, sve mi se to čini glupo, ali nije dosadno. Klanjam se svima, smejem se sa njima, a svi postoje sa mnom, trenutak-dva, pitaju o Hvperborejcima, a zatim mi okreću leđa.
Svi su, tog dana, bili na prijemu u japanskoj ambasadi.
Mene privlači u tom svetu, to veče, samo jedna pojava. Ta mlada devojka, koja liči, jako, na mog poznanika, Torslena, a koja ga prati kao što on mene prati, stalno kao senka. Ona se trudi, da se to čini slučajno, ali je očigledno, da ide za njim, da ga ne ispušta iz vida. Posmatra ga usijanim, a ledenim, očima. Bledoplavim. Kad on negde zastane, pojavi se i zastane i ona. Kraj njega. Ide za njim kao luda.
Očigledno je da je u njega zaljubljena.
On je, prema njoj, katkad, vrlo ljubazan, a katkad je, kao da je sažaljeva, predaje drugima, a katkad, upadljivo, izbegava.
Ona tada srkne iz čaše bućkuriša, punih alkohola, koje pijemo, a kad se zagleda za njim, na njenim usnama ostaje kap pića, koja treperi.
On joj je rekao, da ja znam sve tajne Štokholma. Ona me pita da joj onda otkrijem veze, između njene zemlje i moje, ako takvih ima. Ona o tom ne zna. A čula je da ja izmišljam to.
To nije potrebno, kažem joj. Ja sam u muzeju Štokholma svraćao, pre svega, da vidim sobu Strindberga, ali sam tamo, zaista, našao, i ponešto veza, između Švedske i mog naroda — o kojima nisam imao ni pojma. Na primer, kad se bude u Štokholm vratila, može otići da potraži, ne samo drvene tronošce koji su isti i u mojoj zemlji i u Švedskoj, u prastara doba, nego može videti i preslice, koje su, iz Albanije i Crne Gore, otišle do Štokholma, u prastara vremena. Te su se preslice davale, i kod njih u Švedskoj, pri udadbi, nevestama.
Mlada Šveđanka se kikoće i kaže da sam to izmislio.
Kažem da nisam, a dodajem, da meni nije stalo, nimalo do neke propagande nekih poliličkih teorija, ali da može videti Italiju, i njen trag, kad se vrati u svoju zemlju, i u Gripsholmu, i u Kalmaru, ili ako ode u Vadstenu. Sve vreme, koje se u njenoj zemlji zove: gustavijansko, puno je tragova, iz Rima.
Kao i naših preslica.
Sve dok joj to govorim, ona ne spušta pogled sa Roslyna, koga guta očima, a kad me pogleda, očigledno je, da nije duhom prisutna i kao da se budi iz sna.
Ona me brzo napušta.
Oko mene se onda, opet, vrte, lica, znana i neznana, a razgovor čuje, kao mrmljanje derviša.
Pamtim samo da toj mladoj devojci, kad je Torstena posmatrala, ostaju usta odškrinuta, kao da su zadihana.
Torsten Roslyn je, međutim, doveo do bara, gde stojim, nekoliko novih lica, koja me posmatraju, kao da mi je u ruci preslica, koja je pre tri hiljade godina otišla iz Crne Gore u Švedsku.
Zaprepašćen sam slušajući, kako mladi Šveđanin, glasno, priča, o onoj Finlanđanki, koju smo upoznali na izletu u zimsko carstvo Velike Stene Italije, na skijanju.
Roslyn, ljutito, priča, kako nije htela ni s kim, sem sa svojim verenikom, Talijanom, da igra. Celo veče. To je kaže dokaz divljaštva kod Finaca. Finska je zemlja bezbrojnih, divnih, jezera, kao i Švedska, ali je finsko stanovništvo evropsko, samo tamo, gde ima, u Finskoj, i Šveđana — ostalo je Azija. Sa azijskim nagonima.
Mlađa devojka, koja je otišla od mene, prišla mu je opet, i netremice ga posmatrala.
Ja ga pitam šta su finski, to jest azijski, nagoni?
Kaže: puštati na volju nagonima.
Kažem: pa markiz de Sade je to smatrao za cilj ljudskog života.
Na to nastaje opšta graja, oko nas, a mlada Šveđanka pita: ko je to, markiz de Sade?
Gospođa Nordstroem, domaćica, prilazi onda i predlaže da me pitaju, kakvo je moje mišljenje o
Šveđankama? Ženama u Danskoj. U Norveškoj. Pošto mi žena nije u Rimu, mogu reći šta mislim. Iz iskustva.
Moje je mišljenje, kažem, o ženama Severa, najlepše. Pre nego što ih upoznah, nisam o njima znao ništa. Čitao sam Ibsena, Strindberga, Hamsuna. Tek kad sam ih upoznao lično, video sam da su vanredne.
Torsten Roslyn mi upada u reč, pa kaže, da je, upoznavši se sa mnom, uvideo, da svi stranci koji prođu kroz te severne zemlje brbljaju o njima, ono, što su čitali o tim zemljama, a ne ono što su doživeli i videli u tim zemljama. Svi su pod uticajem Ibsenovog, Strindbergovog, Hamsunovog pisanja o severnim ženama. Brbljaju o problemu braka. Znaju teatar spiroheta, kod Ibsena. Strindbergov prikaz aristokratije, čije se ćerke podaju lakejima. Sve je to literatura. O pravoj Švedskoj ne znaju stranci, ništa.
Imaju utisak da je Šveđanin ludak. To je zasluga Strindbergova.
Ja se onda branim i kažem, da je čudno, kako, o istoj zemlji, istim piscima, ima toliko različitih mišljenja, među domaćima, i među strancima. Pa su takva mišljenja i o danskom, šveđskom, norveškom muškarcu i tamošnjim ženama. Za mene je Strindberg poet — ne dekadent — nego baš poet muškarca, poet oca, poet muža. Uostalom, on svoje velike uloge o muškarcima, oblači u uniformu oficira. Nije slučajno.
Torsten Roslyn ondu uzvikuje da ne treba da me slušaju. Ja sam čovek koji se u Stokholmu zaljubio u Karla XII, o kome sam čitao Strindberga.
Da izvini, kažem, o Karlu XII, nisam gledao dramu, ni čitao, Strindberga. Ne slušam, o Karlu XII, Strindberga. Nego ono što je o njemu napisao Voltaire. Treba priznati svakom svoje.
Sve u svoje vreme.
Tako je ta prepirka privukla čitav jedan mali krug gostiju, koje i domaćica, na nas račun, zasmejava, Torslen Roslyn nastavlja da dokazuje: kako je ta skandinavska literatura zastarela, nema značaja, ne čita se, a naročito je ne čita omladina.
Ne čita, kažem, možda, ni markiza de Sadea, ali to ne znači da de Sade nema više uticaja. Ni antičku tragediju ne čitamo rado, dok smo mladi, ali joj se u starosti svi vraćamo, kao što se materi i ocu vraća.
Tek kad zađemo u godine, Tarkvinija Oholog, počinjemo razgovor u bašti, sa glavicama maka.
Torstenova rođaka onda začuđeno pita: ko je taj Tarkvinije i kakav je to mak sa kojim razgovara?
Njen rođak joj kaže, srdito, da ja tvrdim da su Švedani ateiste i da je i Ibsen ateist.
Nije tačno za Šveđane. Nikad to nisam rekao. Mene uostalom ne zanima naročito, ni antireligioznost Kierkegaarda, ni Ibsena. Sve je to sad galimatijas prošlosti. Pisaca i socijalizma XIX veka. Mene zanima promena koja je u Ibsenu, u Rimu, nastala. On je rekao da je to bio uticaj Michelangela, ali ja bih pre rekao da je bio uticaj čitanja antičkih tragedija. Posle toliko vekova, Ibsen ima isti kompleks, o ocu, o materi, o familiji, kojeg ima u antičkim tragedijama. Mene TA veza zanima u Ibsenu.
To su uobraženja.
Nisu to uobraženja. Postoji neki strašni SIN kod Ibsena, a postoji i neka GROZNA mati kod Ibsena. Postoje već u poemi „Peer Gynt”, a nalaze se, zatim, u celom teatru Ibsena. „Peer Gynt” je napisan u Rimu. Postoji kod Ibsena i problem incesta i problem tragične sudbine, kao u antičkim tragedijama. Kod Strindberga se to pretvara u razgovor, bez konca i kraja, o braku i ženama. Možda je to zastarela literatura, ali o njoj treba govoriti. To je velika literatura.
Nema takvih očeva, ni matera, više, ni sinova, kaže mladi Šveđanin, ni u Švedskoj, ni u Danskoj, ni u Norveškoj. Ibsen je individua. Ja, kaže, mladi Šveđanin, uopštavam individue, a ne znam Norvešku.
Ne znam, kažem, ali znam Ibsena. Kad je reč o teatru, verujem Ibsenu, a ne Norveškoj. Individui. Mati u Ibsenovoj drami čeka svog sina, uzalud. Sin joj se vraća tek kad je ona na samrti. Peer Gynt se vraća tek kad mu mati umire. A ženi, koja ga je toliko volela, tek kad je bila osedela.
To je teatar. Bez veze sa stvarnošću.
To je teatar, ali u vezi sa stvarnošću. Danas se, na žalost, zna, vrlo dobro, da je pozadina tih Ibsenovih drama bila stvarnost. Oca nije nikad voleo. Mater, kad je otišao iz Norveške nije više nikad posetio. Kad se vratio iz Rima roditelji mu behu već mrtvi, o ocu uostalom sam je počeo da širi famu, da mu to i nije otac, nego da mu je otac pesnik, Tormod Knudsen. Domaći prijatelj.
To je komedija. Vulgarna.
Ibsen je, kaže mladi Šveđanin, jedno norveško škrabalo, apotekarski kalfa, snob, kome se otac ne dopada, jer je mali kapetan malog broda. Uobražava poetu, za oca.
Nije bez razloga. Nije, međutim, tačno, da mene, kod tih pisaca, zanima samo problem matera. Taj problem me zanima i kod Tiberija. Kod Michelangela. Kod tih pisaca mene zanima i problem oca. Što se tiče matera tih pisaca, od njih je, u njihovim sinovima, ostala, samo velika melanholija, kad su saznali šta je njihova mati, služavka, pretrpela.
Mladi Šveđanin, međutim, ismeva te pisce i zbog njihovog odnosa prema ocu. Sve su to tipovi snoba srednjeg staleža, kaže, sa mržnjom, srednjeg staleža prošlih vremena, prošlosti, koja je bila ružna. Svi su bili željni kraljevskih ordena, titula — a u svom životu su psihopatološke individue. Kierkegaard je — to svakako znam – bio uobrazio, da on ispašta grehove svog oca, zato, što je njegov otac u mladosti jednom PROKLEO Boga. Prekinuo je veridbu, jer je smatrao da zbog očevog silovanja njegove matere, koja je bila služavka, on nije dostojan braka, sa mladom devojkom, koja ga je zavolela. Normalan čovek prešao bi bio preko svega toga.
Domaćica onda pokušava da prekine našu prepirku,
Mladi Šveđanin, međutim, nastavlja, i kaže, uzrujano, da je za sve to krivica nepoznavanje švedskog društva. Od strane nas stranaca. Švedska je možda — možda — u krizi, ali ne zbog seksualnog nemorala, nego zato što je bila aristokratska, a sada je socijalistička. Kad bi to bilo moguće, on bi bio za prekid odnosa sa SSSR.
Finska je, kaže, bila švedska zemlja, i biće opet švedska zemlja.
Nikakve veze između Švedske i Rusa nije bilo, i dobro je što nije bilo. Nema ni sada. Sem običnih formalnosti.
Meni se čini da ih ima, a još više da ih je uvek bilo.
Ljudi su, neka izvini, u Švedskoj, i Norveškoj, pa i Danskoj — po mom misljenju — jako slični Rusima.
Katkad su mi se činili kao da su sišli sa pozornice Turgenjeva i Čehova. U Trondheimu, pred
Komandom mesta, zapisao sam u beležnicu, da imam utisak, kao da gledam neku sliku iz Rusije, iz XIX veka.
Čak i vojni izaslanik Švedske protestuje glasno, kad to kažem.
Obrnuto bi bilo tačno, kaže.
Može biti. Samo ne vidim, ni da je socijalizam nepopularan kod Šveđana. Niti da je socijalizam kriv krizi braka. Ja sam u Štokholmu, jedno veče, sedeo, pri stolu, pored jedne Šveđanke, iz aristokratije, koja je bila, poreklom, moja sunarodnica. Ona je bila dobra prijateljica ambasadorke SSSR, Kolontaj, i nije to krila.
Njena je sestra, baronica (kažem ime), sedela pored mene sa druge strane, i pitala me: šta mislim o Šveđankama.
Podrugljivo me je pitala, jer sam na tom putu, bio bez svoje žene.
Odgovorio sam da mislim da su velike lepotice — ali ledene.
Ona mi je onda savetovala, da se nađem, ako mogu – kad se budemo razilazili, sa večere, posle ponoći — oko kola one žene u društvu, koja mi se dopada. Ako bude bila, razume se, sama. Pa ću onda, možda, videti, da li su Šveđanke, ledene.
To je bila inače vrlo ozbiljna žena — mali petoro dece.
Smejala se, međutim, glasno, kad mi to reče.
Smeje se i domaćica, kad to kažem, a smeje se i Torsten Roslyn.
Tajanstveno je sve tamo na Severu, kažem. Sunce. Sija i noću.
Mladi Torsten, zatim, kaže, zamišljeno, da sam to, što sam pričao, o toj aristokratkinji u Štokholmu, izmislio. To je zatvoren krug u koji se stranac ne pušta lako. Možda je ta žena uostalom probala, na meni, svoj humor? On zato i nevoli Ibsena, što u Ibsenu nema humora, ni trunke, ni zrna.
Greši, kažem. Ima.
Samo taj humor Ibzenov, nije humor plave čarape, ni usedelice, nego humor jednog velikog pesnika — gorčina globalna, polarna. Ibsenov junak Brand kaže, na jednom mestu, da se, u svojim mislima, nasmejao, dva puta. Da mu se učinilo smešno dvoje: Jedna buljina koja se uplašila u MRAKU. Drugo je bila riba koja se vode BOJALA.
To su glupave fraze.
To nisu glupave fraze, nego slutnje jedne lude razlike, koja postoji na svetu, između stvari kakve jesu, i kakve bi trcbalo da budu. U antičkoj Grčkoj, čoveku se činila ideja SUDBINE ona koja je život ljudski činila apsurdnim. Kod Ibsena je to ljudski um. Mozak.
Koješta.
Nije to koješta. To je melanholija. Kad je video kako mu mati pati u životu, sa ocem, koji je bio pijanica, lažov, poltron, propali mornar, on je, u mozgu svome, tako reći podvodio mater Knudsenu, poeti.
Knudsen je bio snažan i toplog srca. Ibsen je zamišljao da se rodio u nekoj toploj, strasnoj, tajnoj, ljubavi — a ne u tom ružnom braku.
Mladi Šveđanin kaže da je Ibsen sve to uobrazio, u svom bezmernom egoizmu, a ne ljubavi, prema materi — njegov egoizam je egoizam malovarošanina, srednjeg staleža, snoba, gada. On je jednu običnu nepriliku u porodičnom životu, koja je česta, prirodna — u provincijskim varošicama Norveške, pa i Švedske, pa i svih zemalja, pretvorio u tragediju, koja je, tobože, velika i teška. To je uobičajena glorifikacija zavodnika. Opšta u celom svetu.
Glorifikacija tople ljubavi. Nju je tražio i Strindberg.
Strindberg je bio nesposoban da voli, kaže Torsten Roslyn. Holandski slikar, Frans Hals, naslikao je sliku jednog nasmešenog, veselog, kavaljera, rumenih usana. Zavodnika žena. Da je Strindberg imao u sebi samo malo veselosti, ličio bi bio, jako, na tu sliku.
Slažem se. Ima ljudi koji u sebi nemaju veselosti. Sin silovane služavke nije imao osmeha. Strindberg i Ibsen su, obojica, osećali da zbog žena — materinog braka — ne mogu biti ono što bi želeli da budu.
Toliki čestiti ljudi u Norveškoj i Švedskoj, kaže Roslyn, poštuju svog oca i svoju mater, iako možda i oni moraju da snose posledice grehova roditelja. Mati se voli, a ne bira.
Gospođa Nordstroem, koja je, očigledno, zabrinuto, slušala našu prepirku oko humora, upada nam u reč, pa mi kaže: U životu matera ima i tako mnogo tegoba i mnogo žalosti. Njihov sin im je, do kraja života, jedina uteha. To ne treba da se menja. Treba slučaj Ibsena i Strindberga smatrati kao izuzetan slučaj.
Meni se čini da to, u tim severnim zemljama, treba smatrati, kao čest slučaj. Melanholija ljudi na Severu, to je poznato, nije retka. Ima tamo neke melanholije, koje na Jugu Evrope nema. Ne takve. Možda je to nasleđe, od tolikih mornara, koji odlaze na more, stolećima. Možda, ostatak slike jedrilica, koje su otplovile u daljinu. Očeva, koje je vetar odneo nekud, kuda nisu bili pošli, i otkud povratka nema.
Mladi Šveđanin se smeje, pa kaže, da je brod, more, Sever, za te ljude, zavičaj — i da ga ne bi menjali, ni za zlato.
Može biti. Samo mora priznati da tamo ima jedna beskrajna ledena pruga, večnog leda — koju sam ugledao iznad Spitsbergena, i ja. Počinje večni led. Pustoš je stravična. Iako sam i ja, kao svaki čovek, uobrazio, da iza toga mora biti zemlja nekog večnog Sunca. Kod Hyperborejaca. Ponavljamo to, iako toga nema.
Mladi Šveđanin mi se smejao, i rekao mi je, da je to uobraženje bilo prosto strah od mora, pučine, bura, leda, Severa, kod ljudi Mediterana, Grka.
Vojni izaslanik Švedske, koji vidim stoji iza gospođe Nordstroem, i sluša sa osmehom našu prepirku, kaže, da ne bi želeo da se meša u debatu oko Ibsena, ali mora reći, da će taj užas, koji budi pustoš polarnih krajeva, uskoro nestati. Melanholija severnih naroda, prema njegovom mišljenju, zaista je pojava, evolucija, iz sveta lovaca, u svet ugljena, industrije, radnika. Kod stranaca, turista, koji putuju do Spitsbergena, i ponoćnog Sunca, tu melanholiju treba tumačiti klimatskim promenama. Polarni krajevi su divni, iz aeroplana.
Može biti. Ta melanholija, kod Ibsena, i Strindberga, međutim, neće biti, po mom mišljenju, posledica klimatskih promena. Biće pre neka melanholija koja se iz severnih zemalja preliva, s vremena na vreme, po Evropi, kao što su se nekad glečeri prelivali sa Severa. To je melanholija saga. Melanholija Islanda.
Melanholija Normana. A kod Ibsena je postala socijalna.
Strindberg nije samo pisao o braku, nego je bio i slikar, što pre nisam znao. U stvari to je slikarstvo apstrakta. Ima sliku jednog talasa, strašnog talasa, koji se preko nas preliva, kao iz Azije, iz slikarstva Kine i Japana. Otkud to kod Strindberga?
Iz Pariza.
Neće biti iz Pariza. Kod Ibsena je ta melanholija sasvim sigurno bila socijalna. Bio je željan socijalnih reformi. Zapazio je romane koje je pisao Zola. Samo što je, u svojoj sujeti — koju gospodin Roslyn s pravom ističe — kao antipatičnu — uobrazio, da je veći pisac, nego Zola, što je tačno, ali što nije trebalo da kaže. Zola, kaže, silazi u kanalizaciju Pariza, da se okupa. On, Ibsen, da ih pročisti.
Torsten onda opet tumači Ibsena i Strindberga kao snobove iz srednjeg i nižeg staleža. A ja ih precenjujem, kaže. Kierkegaard ima glavu kao u konja, a kosa mu se, od sujete, diže na čelu, kao četka.
Nije to aristokrat, nego pedant. Impotentni egocentrik, koji pati od proliva pisanja.
Ja branim tog Danca. Bio je paćenik celog života. Kao i Strindberg. Kao i Ibsen.
Mladi Šveđanin obojicu napada. Ibsen i Strindberg, kaže, polemišu, godinama, kao sudopere pri pranju sudova. Strindberg kaže da je Ibsen plava čarapa i gorila. Ibsen kaže da je Strindberg sišao s uma. On je, ispod jedne pivske flaše, držao škorpiona, a zvao ga je Strindberg. Podmetao bi — smejući se — pod tu čašu komadić trule jabuke. Da bi razdražio škorpiona. Škorpion bi onda, kao poludeo od besa, jurnuo na taj komadić trule jabuke i sasuo svoj otrov u njega.
Svi se smeju, koji su se bili okupili, oko mladog Šveđanina.
Pošto se svi kreću, ljuljaju, trče, sa čašom u ruci, kao da igraju u nekom baletu, vide im se samo osvetljena lica, ali kao maske. Govore, viču, smeju se, kao da smo na karnevalu u Rimu — kad je bio onakav kakvog ga opisuje Goethe.
Tako je taj svet, iako su ti ljudi, iako su te žene, sasvim drugi svet, u Rimu, nego što je bio onaj u doba Andersena, Stendhala, Ibsena, Rim ima tu strašnu moć da prošlost vraća, i da vara. Poznato je da u
Rimu, u nekim crkvama, upotrebljavaju kosture da svet podsete na prolaznost, uoči praznika Uskrsa.
Poznato je da po crkvama izlažu malog Isusa, novorođenče — koji je lutka — o prazniku Božića, da svet podsete na dete, koje se rodilo u vreme cara Avgusta. Tako je i taj svet kod gospođe Nordstroem, to veče, tih dana, star sto šezdeset godina. Tako stoji, korača, tako se cereka.
Priča Torstenova, o škorpionu Ibsena, naročito se tom svetu dopada.
Ja onda kažem, da su Ibsen i Strindberg mrtvi, pa se, ako je to moguće, i sami smeju, sad, sa nama, slušajući o tom škorpionu. Spala im je maska koju su nosili u životu — a koju je bio zapazio već Campanella. Ima i među onima koji se mrze, kao i među anđelima i đavolima, veza. Na kraju svih knjiga Ibsena i Strindberga, rezultat je isti: oni sami kažu da ne treba nanositi bola. Ibsen nije imao samo škorpiona. Imao je na svom stolu i fotografiju Strindberga. Govorio je da bolje piše, kad se u te ludačke oči zagleda. Te oči su bile vanredne.
Oči ludaka, kao i oči Kierkegaarda. Bez srca.
Greši. Svakako je čitao, kako Kierkegaard opisuje slučaj, da se jednom u pijanstvu spanđao sa uličnom devojkom, u Kopenhagenu, a posle mu je palo na pamet, da je ona otišla, a možda je od njega zatrudnela? Išao je zatim, kao sumanut, po Kopenhagenu, i zagledao decu pri pomisli da on možda, baš među tom uličnom decom, ima sina.
Nije mogao da spava od tog žalosnog straha. Bio je, kaže, katkad, na pragu ludila.
Torsten Roslyn kaže, da je to literarni trik Kierkegaarda. Glupost.
Videvši da smo ostali skoro sami sa domaćicom, u tom salonu, u polumraku, mladi Šveđanin se smeje, pa kaže, da bi onda svaki zdrav muškarac, neženja, mogao da se pita, u godini, 365 puta, da li neka nije zatrudnela od njega? On je uveren da je i ta silovana služavka, koja se udala za Kierkegaardovog oca, bila, docnije, sasvim zadovoljna. Samo Tolstoj, samo Sloveni prave tragedije, od takvih slučajeva.
Može biti. Zavisi od toga koliko u čoveku, koliko u Slovenima, ima onoga što su antički pisci nazivali: kairos. Što ja nazivam, prosto, propuštena sreća u životu. A Crkva: savest. Nema u životu ničeg strašnijeg, od kajanja. To ne kažem ja. Neko strašno kajanje jeste i tajna Michelangela.
Mladi Šveđanin onda, priča, kroz smeh, kako se, matori gorila, Ibsen, u jednoj austrijskoj banji, zaljubio u devojku od šesnaest godina, i hteo da ostavi ženu i decu, i da zaprosi tu balavicu. Gorila.
Ja smatram da je to bilo kod Ibsena ono demonsko priželjkivanje, da još jednom preživi život — bolje — što je na dnu srca svakog čoveka. Još niko nije mogao, na ovom svetu, da prekorači u prošlost, niti je iko čuo, dva puta, kikot svog prvog proleća. Andersen je na kraju dobio, prosto, orden, koji se zvao u Švedskoj: Polarna zvezda.
Gospođa Nordstroem me prekida, u tišini koja je bila nastala, pa kaže, da smo ostali sami za trenut, pa želi da me nešto pita.
A ja sam znao šta će da me pita.
Pre nego što se budemo razišli, kaže iznenada Šveđanka, ona bi želela, da me pita, o poslednjoj tajni palate Borghese. Naime, je li istina, da smo bili na prijemu kod sovjetskog ambasadora.
Je li istina da su nam pokazali film, o Petru Velikom?
Po Rimu se o tom priča, svašta.
Zašto ne? — kažem. Palata Borghese ne ume da ćuti. A taj prijem i nije nikakva tajna. Obična poseta, posle uspostavljanja odnosa. Tačno je, da su nam pokazali film, o Petru Velikom.
Ismevaju, kažu, švedskog kralja, Karla XII — dobacuje mladi Švedanin.
To je, kažem, fama. Naprotiv. Mene je začudilo, koliko su objektivni, u prikazu svog neprijatelja, koga su pobedili u bitkama. Karl XII u tom filmu fantastična je uloga. Kao neka studija doktora Freuda. A pokazuju ga, kao velikog junaka. Taj film o njemu govori mnogo lepše, moram reći, nego što sam slušao o njemu, nasred Štokholma. Interesantan je i glumac, koji ga igra. Nemci su pokazivali film o bombardovanju Varšave, iz vazduha. Rusi, tu sentimentalnu poemu o konjici Petra Velikog. Jedni veruju u mašinu. Drugi u juriš konjanika i masa.
Pobediće mašina, kaže mladi Šveđanin.
Pošto ja ne smem, i kad bih hteo, da mu kažem šta mislim, prelazim preko toga.
Kakav je ambasador? — pita me Šveđanka, radoznala.
Na položaju činovničkom, na kom se nalazim, ne znam ga. Video sam ga kad nam je dolazio u posetu.
Neki tih, ćutljiv, čovek. Miran. Setio me je japanskog ambasadora. Ne liči na ruske ambasadore, u doba Stendhala. Stendhal je opisao princa Demidova, za vreme papa, u Rimu. Neizmerno bogatog Rusa, koji je imao u Rimu svoj, francuski, teatar, i nudio, da, o svom trošku, vrši iskopavanje rimskog Foruma.
Papa je pristao na iskopavanje Foruma, pa je nudio ruskom ambasadoru 500 svojih robijaša, sa nadnicom, od 5 para, dnevno. Demidov je pričao, kaže Stendhal, da je mogao imati i 2.000 radnika, za ta iskopavanja. „Slobodne” seljake, iz Abruzza. Razlika je bila samo ta, da je njih trebalo da plaća 10 para.
Hoću li da kažem da su Rusi imali u Rimu uspeha? — pita mladi Šveđanin. U doba Demidova? Pa će imati i sada?
Imao je uspeha i Papa, za vreme Demidova. Ima čitav niz ruskih aristokrata, koji su se u Rimu privoleli crkvi katolika. Papi. A Demidov i nije imao uspeha. U njegovom, francuskom teatru davao je neke vodvilje, u kojima je glavna uloga bila, neko, sa imenom svetog anđela — Sant Angela — a osim toga nije pazio ni na zabranu pozorišnih predstava, petkom, na dan smrti Hrista.
Otišao je u Fiorenzu iz Rima.
Kakav je bio prijem, kakva im je zgrada?
Za vreme Demidova bila je ruska ambasada palata Ruspoli — sad je različita. Opet moram reći da, začudo, liči na zgradu Japana, u Rimu, sa razlikom, da je u japanskoj zgradi bilo više cveća.
Sovjetska je bela, gola, hladna, ali imaju velikih prostorija.
Film smo gledali u dvorani u koju je mogla stati ,,Quirinetta“.
Nemaju lakeje. Prima osoblje ambasade. Vrlo lepo prima.
Samo je, s početka, velika tišina.
Šveđanka me onda ispituje o ženskim haljinama, ženskog osoblja.
Jako su skromne, kažem. Vrlo tihe. Možda i zato što je naša poseta bila, posle jednog prekida — nemanja odnosa — više od dvadeset godina.
Ima li među njima velikih lepotica?
Ne, kažem, nema. To su zaista, supruge, činovnika. Supruge.
Jesmo li jeli kavijara?
Ne, nismo jeli kavijara. Bilo je svega. Ne sećam se kavijara.
Jesu li nas primili lepo? Je li bilo prebacivanja, zbog nemanja odnosa? Prepirki? Svađa?
Ne, nije bilo, ni prebacivanja, ni prepirki, ni svađa. Primljeni smo srdačno. Ljubazno. Bilo je vrlo lepo.
O čemu smo govorili? Je li propaganda komunizma bila glasna?
Nije bilo propagande, uopšte. Razgovaralo se, kao u prijateljskim kućama. Uostalom, ja sam, i pre već, bio uspostavio odnose, sa njima. Ja imam tamo svog čoveka. Bondarenka.
Helfanda?
Ne, ne Helfanda. Helfanda nije bilo. Moj čovek je Bondarenko. On je nadležan za njihovu štampu u Rimu. Ja za našu. Uspostavili smo odnose odavna.
Katkad smo i ručali zajedno. Jeli talijanski osso bucco. To je vrlo veseo čovek. Bondarenko.
Sigurno mrze Italiju?
Naprotiv. Italija im se dopada.
To je nemoguće, kaže mladi Šveđanin. Mrze fašiste.
Može biti, ali Bondarenko kaže, ima dve vrste fašista. Dobrih i rđavih. Rđavi su oni koji su protiv SSSR. A dobri oni, koji su, za.
To je svakako neki panslavist? — kaže Torsten Roslyn.
Nije ni panslavist. Ja sam ga, na primer, pitao, ko im je bliži: naša zemlja, sa kojom su uspostavili odnose, ili Mongolija?
Kaže: Mongolija. Mogu i sam da se uverim. Treba samo da pogledam geografsku kartu.
Jest, kažem ja Bondarenku, ali to je u Sibiru.
On kaže: Sibir tože ruskaja zemlja.
Veseo je čovek taj Bondarenko. Žali samo što ga, uskoro, svakako, neću videti. Odlazi u London.
(Nisam ni sanjao, tada, da ću, kroz nekoliko meseci, u Londonu, videti Bondarenka.)
Šveđanka se raspituje, kakav je pribor, u toj ambasadi, srebrn, ili zlatan? Da li se, posle večere, igra? Da li igraju sa obrazom na obrazu? A naročito, da li se vrši propaganda?
Jesmo li imali uspeha?
Najviše uspeha je, te večeri, imao naš general.
On, samo što se nije grlio, sa njihovim generalom.
Mladi Šveđanin se ljuti, i na to. To sam izmislio, kaže, to je nemoguće. Je li naš general, komunist?
Kažem: daleko od toga. Ruski jezik i naš jezik su rođaci, ali baš zato, ne razumemo se uvek i ne razumemo sve. Naš general je, međutim, učio škole u Rusiji, u prošlosti, kad smo imali, sa Rusima, mnogo veza, pa govori ruski, kao brbljiva Ruskinja. On je izučio njihovu čuvenu konjičku akademiju, pa se osećao, kao kod kuće, već sa vrata.
Već pri prvoj čaši, uzviknuo je: „Spasi Bog“.
Šta je uzviknuo?
,,Spasi Bog“.
Mladi Šveđanin se ljuti i kaže da sam sve to izmislio. Čuo je da izmišljam fantastične priče o polarnim krajevima. Nemoguće je da u sovjetskoj ambasadi neko sme pomenuti Boga. Zna se da je SSSR ateist.
Šta je rekao sovjetski general na to?
I on je, kažem nagnuo čašu, iskapio votku i uzviknuo: ,,Spasibo“.
To je nemoguće. To nije istina.
Istina je. Čudim se da sumnja u to. U diplomatskom svetu, to i on mora da zna, sve je u nijansama. Kako Francuzi kažu: nuance. Naš general je po starom, ruskom običaju, uz votku, pomenuo Boga. Sovjetski nije. On je rekao uzrečicu: spasibo, ne spasibog. To je običaj — koji je postao navika. Kao što se na Severu kaže, uz čašu: ,,skool“. Nuance.
Svi se smejemo, ali mlađi Šveđanin ostaje pri svome. A počinje, srdito, da se prašta. Praštam se i ja.
Domaćica me odvodi u jedan polumračan ugao, pa mi kaže, da ima nešto da mi kaže. Kaže mi da treba da pazim šta govorim njenom mladom rođaku. Treba nešto da mi kaže, o njemu, što niko u našem društvu ne zna. Torsten Roslyn je iz aristokratske porodice. Njegov otac je baron. Ima vanbračnu kćer.
Vrlo je lepa. Ona ne zna da joj je Torsten brat, po ocu. Zaljubljena je u njega i došla je za njim i u Rim. Priznaje da hoće da se za njega uda. Torsten zna ko je ona. Maćeha mu je to rekla. Izbegava sestru — ali niko ne uspeva da pobegne od svoje nesreće. To je zanosna, mlada, devojka. Torsten se bio sakrio na Veliku Stenu Italije. Gran Sasso. Campo Imperatore. Udvarao se njenoj prijateljici, Finlanđanki. Ništa mu to nije pomoglo.
Njegova sestra, tražila ga je i u tom planinskom hotelu. Vrlo je lepa u skijaškom kostimu. Ludo ga voli.
U našem društvu svi su to već primetili — osim mene. Torsten je rešen da joj kaže, da je on njen polubrat, ali odlaže to, već mesecima.
To je velika tajna u familiji.
Da pazim kad brbljam o Strindbergu, i Ibsenu, i incestu. U kući obešenog ne spominje se uže.
Ja onda pitam domaćicu, kao u čudu: pa zašto ne kažu Torstenovom ocu?
Ne smeju. Boje se. Izvršio bi samoubistvo.
Zašto ne kaže, ona, devojci?
Ne sme. Boji se. Izvršila bi samoubistvo.
Koješta, kažem. Incest bi se pretvorio u ljubav sestre. U prijateljstvo. Uostalom, trebalo bi da joj sam Torsten kaže, ko je.
Ne može da se reši.
Domaćica kaže da ga je posmatrala, tajno gore, u planini, u snegu, u hotelu. Imali su sobu do sobe. Vrata su bila odskrinuta malo. Videla je svetlost u njegovoj sobi. Celu noć do zore, sva užasnuta gledala je kako pakuje svoj prtljag i šapuće nešto. Premeštao je svoje stvari iz jedne valize u drugu. Satima. Bilo je očigledno da je van sebe.
Kad bi spakovao stvari u jedan kofer, učinilo bi mu se da nije u redu. Premeštao bi sve, ponova, lagano, u drugi.
Kad bi premestio svoje košulje, odela, u drugi, učinilo bi mu se, očigledno, da nije dobro. Počeo bi da premešta, sve, opet, u onaj iz kojeg ih je bio izvadio. Tako stalno. Nekoliko puta.
Ona je stajala, van sebe od užasa, i nije smela da ga zovne. Da ga probudi. Gledala je sve to preneražena.
Satima.
Tek je pred zoru legao. Srušio se na postelju i ćutke plakao.
Pisala je njegovom ocu. Da dođe u Rim. Pita se samo šta da mu kaže i kako da mu kaže? Torsten ćuti. A njegova sestra i ne sanja šta je čeka.
Miloš Crnjanski
