Memoari Pjera Rivijera dolaze nam nakon skoro sto pedeset godina, kao jedan veoma čudan tekst.
Sama njegova njegova lepota bila bi i danas dovoljna da ga zaštiti. Loše se branimo od pomisli da je bio potreban jedan i po vek nagomilanih i preobraženih iskustava, kako bi ga na kraju mogli razumeti, u najmanju ruku čitati i to još uvek, tako malo i tako loše.
Tokom jedne istrage i procesa iz 1830. godine, kako je uopšte i mogao biti prihvaćen od strane lekara, činovnika i sudija, koji su tu morali naći razloge na osnovu kojih bi presudili ο ludilu ili smrti?
Međutim, ipak je bio prihvaćen s jednom izvesnom spokojnošću. Bez sumnje da je u poslednjem trenutku izazvao i čuđenje: onaj kog smatraju u svom selu za neku vrstu idiota, bio je dakle sposoban da piše i razmišlja; onaj koga je štampa predstavila kao luđaka i besomučnika, napisao je četrdeset stranica objašnjenja. A tokom narednih meseci, tekst je pokrenuo borbu stručnjaka, izazvao neodlučnost sudije, pritiskivao porotu iz Savoa u kasacionom sudu, motivisao pomilovanje uz jemstvo Eskirola, Marka i Orfila, poslužio kao dokumenat jednom članku “Letopisa ο higijeni”, u dugoj raspravi ο monomaniji*. Zasigurno je pobuđena znatiželja, i puno nejasnoća.
Ali uzevši sve u obzir, bez puno buke zauzeo je mesto među ostalim delovima dosijea. Čini se daje svaki od ovih delova razmatrao zločin, umesto da ga objašnjava i čini jasnijim. Činovništvo zaduženo za istragu, napominjući da je memoar bio tako reći sačinjen zajedno sa zločinom, tražilo je od Rivijera da ga napiše crno na belo, kako bi završio u neku ruku ono što je već bio započeo. Tekst je ubrzo postao, kako se napominje u obustavi odlaganja pred sudom, drama procesa. Priča ο zločinu nikako nije bila za savremenike izvan zločina ili iznad njega; ono što je moralo omogućiti da od toga shvatimo pravi povod bio je elemenat koji je pripadao njegovoj razumnosti. Neki kažu: postoji u činu ubistva i u ispričanim detaljima, istih znakova ludila; drugi opet: postoje u samoj pripremi, u okolnosti ubistva, te u činjenici da je napisano, samih dokaza oštroumnosti. Ukratko, činjenica ο ubistvu i pisanju, počinjena delà i ono što je ispričano, ukrštaju se poput elemenata istovetnih po prirodi.
Čini se da su savremenici prihvatili samu Rivijerovu igru: ubistvo i priča ο ubistvu su nerazdvojivi.
Svi su se mogli dobro zapitati da li je jedno od ovo dvoje, bilo za drugo znak ludila ili dokaz oštroumnosti; niko nije izgledao uistinu iznenađen da je jedan normandijski seljak, koji je jedva znao da čita i piše, mogao udvostručiti svoj zločin s jednom sličnom pričom; da je ovo trostruko ubistvo moglo biti isprepleteno sa raspravom ο ubistvu; da je preduzimajući ubistvo svoje familije, sačinio tekst koji nije bio ni priznanje ni odbrana, nego više deo zločina. Jednom rečju, da je Rivijer mogao biti na oba načina, ali samo jednim postupkom, njegov glavni “autor”.
Tekst i ubistvo
U Rivijerovom ponašanju, zaista, memoari i ubistvo nisu poredani po nekom jednostavnom hronološkom redosledu: zločin, a zatim priča.Tekst ne govori ο delu; ali od jednog do drugog, postoji cela jedna spletka odnosa; oni se podržavaju, prožimaju jedan drugog u pričanjima koja uostalom nisu prestala da se menjaju.
Ako verujemo Rivijerovom tekstu, memoar je trebao na osnovu prvog plana zaokružiti ubistvo.
Pjer Rivijer je zapravo želeo da započne pišući memoare: kao prvo bi došla objava zločina; zatim bi bio opisan život oca i majke, na kraju razlozi postupka. Ovakvim završetkom spisa, ubistvo bi bilo počinjeno; rukopis dakle poslat poštom, a Rivijer bi se na kraju ubio.
Drugi plan: ubistvo više isprepleteno sa tekstom, ono je odvojeno, smešteno u spoljašnjost, počinjeno, u isto vreme potisnuto u samu krajnost teksta i na samom kraju izvršeno od strane njega.
Rivijer planira da ispriča život njegovih roditelja u memoaru kog će moći svi da čitaju; zatim da napiše tekst koji će pričati ο ubistvu koje tek sledi, ono što on naziva povodom kraja i početka; dakle, jedino bi zločin bio počinjen.
Poslednja odluka, koju donosi jer ga koban san odvraća da piše i u neku ruku čini da zaboravi svoje memoare: ubiti, prepustiti se, priznati, zatim umreti.To je odluka koju na kraju i sprovodi u delo.
Osim toga, umesto da piše, luta celih mesec dana, pre nego što je uhvaćen i pre nego što je napisao istinitu priču, prepisanu na zahtev činovničkog istražitelja, a posle lažnih izjava. Ako i piše nakon toliko vremena posle ubistva, podvlači dobro daje njegov sastav već unapred bio napisan u njegovoj glavi; ispitao je većinu svojih reči koje su se javljale; otud, mada je ubistvo počinjeno, zle i smrtonosne reči bile su tu uzaludno upućene žrtvama. Memoari već unapred sačinjeni u umu.
Tokom ovih promena, tekst i ubistvo su zamenili mesta jednog u odnosu na drugo; tačnije, jedno je potisnulo drugo. Priča ο ubistvu, koja je najpre trebala biti na početku uspomena, ovde duboko tone, nestaje; ono mora biti sakriveno tekstom, koji od tada neće pričati ο ubistvu i čiji će biti skriveni dodatak.
Uzevši sve u obzir, najava ubistva smeštena je, ne samo posle memoara, nego posle samog ubistva. Ono se ipak jednim suprotnim učinkom, malo po malo, izvlačilo iz sećanja: predviđeno da dođe posle sastava i da pokrene samo svoje slanje, oslobodilo se i naglo pojavilo na kraju priče samo i prvo, pokrenuto odlukom koja je tu, reč po reč, pisala priču, ne pišući je.
Uzastopni raspored teksta i delà nije u osnovi ništa drugo do faze aktivnosti i stvaranja jedne nove mašinerije, one ο priči-ubistvu. Ubistvo se javlja i kao skriveni projektil, najpre u mašini jedne rasprave, koja se izmiče i postaje nekorisna u pokretu koji je lansira. Nazovimo to mehanizmom “kaliben”ili”samostrel”, imenom ovih naprava koje su ujedno i mašine izmišljene od strane Rivijera, reči stvorene, sprave koje lansiraju strele, oružje za gađanje oblaka i ptica, kovanice koje nose smrt i koje prikucavaju divljači za drveća.
Ekvivalentnost oružje-beseda se ispoljava dosta jasno u lutanju ubice posle zločina. Zapravo – ubistvo počinjeno – Rivijer ne objavljuje ono u čemu se i angažovao. Beži, ali ne skrivajući se zaista, uvek na granici između šuma i gradova; čitavih mesec dana je nevidljiv, i to ne usled lukavstva, nego iz čiste sposobnosti njegovog bića za ubistvo, ili zbog sistematskog slepila svih onih koji su ga sretali.
Tako dakle odlučuje da napravi samostrel: ovo bi moglo više da posluži… ulozi koju sam ja hteo da igram; on je taj pečat i priznanje, oružje smrti i palica dvorske lude koju nosi u ruci; on je taj koji ga tera na priznanje nekim čudnim saučesništvom: A vidiš li, evo ga ijedan što nosi samostrel. Samostrel je bio poput nemog priznanja, koji se postavio na mesto crne priče podbodene zločinom, i sudbina, koju su prepričavajući učinili slavnom.
A ako je i mogao igrati ovu ulogu, to je možda zato što su se igre Pjera Rivijera, njegova mašta, pozorište, ono što je on nazivao svojim idejama i zamislima, preobrazile jednog dana (da li je to bio onaj dan kada ga je jedna devojka poljubila u usta?), u besedu-oružje, pesmu-pogrde, verbobalističke izume, mašine za rasvetljavanje uma, u one naprave smrti kojima stvaramo imena i kojima zakopavamo leš, u ove reči projektile koje ubuduće neće prestajati da izlaze sa njegovih usana i da izbijaju iz njegovih ruku.
Istorija i dnevna štampa
Letak i ubica, ova priča ο Rivijeru je vezana, u najmanju ruku, svojom formom za ceo jedan niz pripovedanja koja su sačinjavala narodno sećanje ο zločinima. Opširno izlaganje i objašnjenje ο događaju koji se desio 3. juna u Fokteriju izgleda da se podudara sa toliko drugih priča koje su objavljivane u dnevnoj štampi u lecima iz epohe: Nesrećan događaj koji se desio u Pale-Rojalu, u Parizu, Opširno izlaganje ο dvostrukom ubistvu, Detalji ο užasnom zločinu počinjenom nad Poljakinjom iz ljubomore, Tačni detalji ο nemogućem zločinu počinjenom u jednoj osamljenoj kući blizu glavnog grada, Retki detalji i okolnosti ο nedavnom otkriću dveju osoba koje su pobegle iz zatvora u San-Žermen-an-Leju.
Treba obratiti pažnju na ove reči koje se javljaju toliko često u naslovima dnevne štampe: detalj, okolnost, objašnjenje, događaj. One zapravo dobro određuju funkciju te vrste rasprave u odnosu na važnost koju časopisi ili knjige pridaju istim činjenicama: menjati nivo, uvećati proporcije, objasniti samo jedan mali deo priče, omogućiti dnevniku pristup priči. Da bi načinili ovakvu promenu, s jedne strane u pripovedanje treba uvesti: elemente, osobe, imena, delà, dijaloge, objekte kojima obično tu nije mesto, jer toga nisu dostojni ili nisu od neke društvene važnosti; s druge strane, svi ovi elementi koji su na raspolaganju – uprkos njihovom čestom ponavljanju i njihovoj monotoniji – pojavljuju se u ljudskoj psihi kao jedinstveni, retki, izuzetni ili čudni.
Na ovaj način će ovakva pripovedanja moći da igraju ulogu razmenioca između običnog i osobitog, između dnevne štampe i istorije. I u ovoj razmeni se ostvaruju tri osnovne operacije: ono što su ljudi videli svojim očima, i ono što pripovedaju došaptavajući se. Sve one priče koje se prenose duž čitavog sela ili kantona dobijajući čudnu formu, postaju svima podesne za pripovedanje, univerzalno prepisive; evo ih na kraju dostojnih papira za štampu: prelaz ka pisanju. U isto vreme, pripovedanje menja status: to više nije nepouzdano brbljanje koje se prenosi iz veze u vezu, to je novela, ustaljena jednom zauvek, po svim kanonskim detaljima: primamo je odozgo; vest koja se prenosi preobrazila se u oglas. Otud, konačno, selo ili ulica, sami od sebe i bez spoljašnjih uticaja, zatečeni su kako stvaraju istoriju; a ona za uzvrat obeležava u prolazu datume, mesta i ljude.
Nije bilo potrebe da tu bude reči ο nekom kralju ili glavešini da bi ih učinili značajnim. Sve ove priče kazuju istoriju bez poglavara, ispunjenu frenetičnim i samostalnim događajima, istoriju niže od vlasti i koja se upravo ogrešila ο zakon.
Odatle i izveštaj ο okolini, ο suprotstavljanjima, i ο povratnosti koje ovi leci uspostavljaju među izuzetnim vestima, izvanrednim delima i velikim događajima ili istorijskim ličnostima. Žuta štampa zapravo priča ne samo ο sadašnjim zločinima nego i ο epizodama iz bliske prošlosti: carskim bitkama, velikim danima Revolucije ili ο Vandejskom ratu iz 1814, osvajanju Alžira zajedno sa ubistvima; Napoleon ili La Rošežakelan zauzimaju mesto pored razbojnika ili šofera, oficiri patriote pored ljudoždera brodolomnika.
Naizgled, ove dve klase suprostavljene su kao zločin i slava, nejednakost i patriotizam, giljotina i sjaj besmrtnosti. Sećanje na bitke odgovara drugoj strani zakona koja je u sramnoj popularnosti ubistava.
Ali oni su toliko bliski, uvek spremni da se ukrste. Nakon svega, bitke ostavljaju trag u istoriji bezimenim ubistvima, dok priča čini samo delove istorije od jednostavnih uličnih borbi. Od jednih do drugih, granica se neprekidno prelazi. A prelazi se zbog jednog privilegovanog događaja: ubistva.
Ubistvo je tačka ukrštanja istorije i zločina. Ubistvo je ono što čini ratnike besmrtnima (oni ubijaju, izazivaju ubistva i sami prihvataju rizik da umru); ubistvo je ono što obezbeđuje mračnu slavu kriminalaca (oni su sami, prolivajući krv, rizikovali da budu giljotinirani). Ubistvo uspostavlja dvosmislenost između zakonitog i nezakonitog.
Otuda, bez sumnje, i činjenica da ubistvo za sećanje naroda – takvo kakvo se stvara tokom kruženja novina i druge štampe – predstavlja događaj par excellence. Sa njim se uspostavlja, u ogoljenom obliku, odnos između vlasti i naroda: naređenje ubistva, zabrana ubistva; ginuti, biti pogubljen; dobrovoljna žrtva, nametnuta kazna; sećanje, zaborav. Ubistvo vreba oko granica zakona, s one i s ove strane zakona, ispod ili iznad, okreće se oko vlasti, čas protiv, čas uz nju. Priča ο ubistvu se smešta u opasno područje iz kojeg ono koristi povratnost. Ono dovodi u vezu zabranjeno i potčinjeno, anonimnost i herojstvo; sa njim nečasno delo dodiruje večnost.
Trebalo bi jednom napraviti analizu ovih priča ο zločinu i ukazati na njihovo mesto u sećanju naroda.
Takve kakve ih nalazimo u XIX veku, one više nemaju za likove pozitivne heroje protiv zakonitosti kakvi su Mandarin i Kartuš.Takođe, one i dalje ne otkrivaju nikakav narodni izraz. Sve novine koje kruže u XIX veku su veoma konformističke i moralne. One su pouka. Brižno vrše podelu između slavnog delà vojnika i sramnog delà ubice. U izvesnom smislu, one predstavljaju zakon i prenose politički moral koji je u njemu skriven. Pa ipak, njihovim samim postojanjem ove priče slave i jednu i drugu stranu ubistva; njihov univerzalni uspeh ispoljava želju za znanjem i pričom ο tome kako su ljudi mogli da ustanu protiv vlasti, kako da prevaziđu zakon, kako su mogli da se izlože smrti počinivši ubistvo.
Dvosmisleno postojanje ovih novina bez sumnje je posledica jedne neme bitke koja se odvijala u danima nakon revolucionarnih borbi i carskih ratova, oko dva prava, možda i manje različita nego što na prvi pogled izgleda: pravo na ubistvo i pravo na izazivanje ubistva, pravo na pričanje i pravo na pripovedanje.
Upravo na temeljima ove mračne borbe Rivijer je ispisao svoju priču-ubistvo, povezavši je tako sa pričom ο žrtvenim i slavnim ubistvima, ili je, pre, svojim rukama počinio istorijsko ubistvo.
Mišel Fuko
Nastaviće se
