Tako su sitne dok stoje u aleji zemunskog parka, a drveće nad njima čini im se kao prašuma Amazonije. On je zlatokos, uskih bokova i zategnutih mišića i vrlo prilježno ih podučava jednom koraku igre koju je naučio na dalekom putovanju. Lana i Zoe se smejulje i podgurkuju, ali zapravo su zadivljene pred ovim kovrdžavim dečakom koji je upućen u ko zna kakva sve čudesa, a odabrao je baš njih da im pokaže nešto što još niko ne zna. On ih prati. Od keja do poslastičarnice, od poslastičarnice do parka. Svo troje su još udaljeni od onoga što će jednom postati i to ih čini slobodnim i zavodljivim.
Lana je biće slično Manovom Tađu koje se još nije ugledalo u svom zlatnom odsjaju. Crte lica su joj takve da već počinje da razaznaje da je i bližnji pažljivije gledaju nego što će je ikada slušati. Mogla bi da bude sve. Svira klavir, igra balet, slika. Vešto ponavlja pokazani korak dok jedan sunčev zrak osvetljava vrh njene lakovane cipele. Zoe je darovitija za posmatrača, ali pristaje da učestvuje u igri ne bi li bolje sagledala čudne prelive njegovih svetlih dužica. On je tek ukoračio u svoju prvu ulogu, učitelja sambe, i dobro se oseća pred njihovim pažljivim pogledima, dok im se školske suknje od lakog uzbuđenja malo podižu i otvaraju falte.
*
Pavlova kuća je na samom uglu, preko puta parka. Iako su pozvane na večerašnju žurku, još se nisu dogovorile kako će provesti ovo veče. Odlučuju da krenu sa rolšuama na kej, pa ako se predomisle … Uostalom, to je samo nekoliko ulica niže. U istim teksas-kombinezonima su i drže se za ruke. “Mali lezbosi” – čuju kako se pokoji šetač podsmehne.
Od kako je nasledio očev Haselblad, Pavle je od donjeg etaža kuće napravio studio. Slika samo žene. Mrtva priroda, lajf, sve to može da sačeka. “Ova lica su još samo noćas devojčice, a ako dva puta trepneš, već ćeš ih zateći ugašena.” Natan posmatra nove portrete. On piše svoju prvu knjigu u kojoj će Pavlove junakinje moći da se prepoznaju.
Vrata se otvaraju i one u istom trenu skidaju letnje majice i u toples-varijanti, na rolšuama uleću u aromatično, zadimljeno predvorje. Jedna od njih silovito naleće na Natana, obara ga i pada preko njega. Da se više ne rastanu. Neko čitave noći pušta Dorse.
*
Zoe ju je upoznala u klubu. U onoj manjoj prostoriji, tamo gde se ne jede. Ušla je u lanenoj haljini golih leđa, sa kosom na potiljku, sela za sto u ćošku i naručila votku. Onda ju je zajednički poznanik pozvao za njihov sto. Uzela je u ruke kameru, vešto kao poznavalac, rekavši da je i njen muž filmski fotograf. Zoe je podigla pogled. Gle čuda. Njen prvi učitelj igre, koju nikada nije naučila. Ovo mora da je devojka koja one večeri nije pala. Najbolji drug mu je već objavio nekoliko knjiga napisanih “samo za nju”. Kada uspava zlatokosu decu dođe sama u klub na svoju duplu votku. Često su u Amsterdamu, gde mogu da odsednu na nekoliko prijateljskih adresa i ostanu koliko žele. Zoe ovako zamišlja poslednji korak ženske emancipacije i upija prizor pred sobom gladnim, zahvalnim pogledom.
*
Bežeći pred haosom, stigli su do stanice koja se zvala, a kako drugačije do Amsterdam. Pavle je ovde obično leti punio baterije, a sada je sa Žanom i dvoje dece stanovao u kući prijatelja i radio svakojake poslove, najčešće postavljajući tuđe fotografske izložbe. Žana je kao pisac zatražila i dobila politički azil. Deca su im brzo progovorila holandski i bila upisana u njihovu pripremnu školu. Natan se javljao iz Kanade i češće bio sa njom nego sa njim u e-mail prepisci.
Pavlu se činilo da su se svi nekako domogli druge obale, a da samo on pluta sa prljavom vodom kanala do nozdrva. Uveče se vraćao razdražljiv i ruka bi mu često poletela ka njenom telu, ali ne da ga pomiluje. Ona je postala žena na biciklu, sa većim detetom na šipci, a manjim u korpi, dok je podlive od udaraca sve teže prikrivala. Psihijatar joj je posle jedne seanse rekao:
– Ako izgubite još koji kilogram, ući ćete u zonu anoreksije. Moj najiskreniji savet vam je da se razvedete.
Nije morala da uzme advokata. Dovoljno je bilo da ga prijavi za zlostavljanje.
– U ovoj zemlji se ne toleriše nasilje nad ženama – saopštili su mu, oduzevši mu državljanstvo uz ponižavajuće proterivanje. I tako je ponovo postao niko.
Jedna bomba je pala na Dom vazduhoplovstva koji je sa prozora mogao da vidi, srušivši deo zgrade da su se u bočnom preseku mogle videti ogoljene stepenice, prostorije, čak i nameštaj. Bronzani Ikar sa vrha zgrade urušio se u tu prazninu i Pavlu se činilo da gleda u kakav loše izvedeni performans sopstvenog života.
Zoe ga je prepoznala u bioskopu, s leđa. Onda su otišli do splava na keju i nisu znali odakle da počnu, pa su radije ćutali. Šta god bi dodirnuli bilo je ili prah, ili uboj. O Žani je govorio kao malarični bolesnik bez kinina i nije ga uzimala za ozbiljno. Više ju je zanimalo da li zna šta je sa ljudima iz najudaljenije tačke od koje su krenuli, zna li šta je sa njihovim ženskim Tađom. Pogledao ju je kao da ga pita šta je sa Ikarovim drugim krilom, ili šta je sa Džimom Morisonom. Kako mu je na Per Lašezu. Jer, Lani je u obnovljenoj pravoslavnoj crkvici u parku pomen držao mladi sveštenik, čije je lice bilo takvo da su na službu dolazile školarke ne uspevajući da zapamte šta je tog jutra govorio.
Zorica Bajin Đukanović
