1
Oko šeststote godine pre Hrista, na pragu drevnog doba stoje mnogi ljudi kao što su Lao-ce i Konfučije u Kini, Buda u Indiji, poslednji Zaratustra u Iranu, ili, da ne idemo tako daleko, u Grčkoj: Heraklit, Pitagora i Empedokle. Slika ovakvih ljudi je već i u prvi mah očaravajuća. Raspolažu bezgraničnom samosvešću; izgleda da ovakav čovek poseduje takvo znanje koje se podjednako može realizovati u zemljomerstvu, astronomiji. religiji, obučavanju, lečenju, upravljanju državom, u metafizici, poeziji. U poslednje vreme nastalo je prilično veliko nepoverenje prema ovoj mnogostranosti drevnog velikog čoveka, pa je mnogostruka sposobnost predistorijskih ličnosti okvalifikovana kao legenda.
Nema nikakvog razloga za ovakvo nepoverenje. Pitagorina delatnost pada na granicu istorijskih vremena, Empedokleova je još kasnija. Svi znaci govore da ovaj čovek, ako i nije bio sasvim svakodnevna pojava, nije bio legendaran. I ako smo u istorijskim vremsnima ovoga čoveka gotovo videli svojim očima, nemamo razloga da pretpostavimo da slični nisu mogli živeti sto-dvesta godina ranije. Današnji specijalista i stručnjak, naravno, nehotično je skeptičan u svojoj suženoj situaciji sveta naspram kosmički prostrane i univerzalno prozračne ljudske ličnosti.
Grci su ove ljude nazivali drevnim teolozima. Da bismo odmah prešli na suštinu stvari, situacija ovog čoveka u svetu bi se mogla označiti kao sakralni subjekat. Jer ni Pitagora, ni Empedokle, ni
Orfej ni Solon, niti neka istočna ili dalekoistočna pojava ovog čoveka nije značajna po tome što je on sa gotovo podjednakom pouzdanošću sređivao državne stvari, pisao pesme, lečio, obučavao i otkrivao matematičke tajne.
Značaj nije u bogatstvu pojedinim sposobnostima, nego u onome što kaže i grčki naziv. Ovi ljudi su bili sakralne osobe. Smisao njihove univerzalnosti je nadčovečnost.
Ono pouzdano i samosvesno blistavilo koje se očituje u njihovim rečima i delima i koje zrači iz njihovih ličnosti, čak često i kroz glupe anegdote, čini čulno gotovo opipljivom ovu nadčovečnost. Drevni teolog je čovek koji ni u predistorijskim vremenima nije bio česta pojava, ali je bio stvaran. Od tada se gubi upravo ovaj sakralni subjekat. Od poslednje krupne pojave, od Platona, istorija ne zna za ovakvu nadljudsku ličnost.
U moderno vreme obično se stavlja još jedan prigovor drevnim sakralnim ličnostima. U onim vremenima, kaže se, život je bio tako primitivan, sistem odnosa tako neizgrađen, tako je malo elemenata u životu bilo skupa, materija znanja tako mala, zajednica tako malena da je u određenom pogledu bilo nemoguće ne biti univerzalan.
Da se prigovor zasniva na zabludi, kao i prethodni, ne treba naročito ni isticati. Naime, univerzalnost nije enciklopedijsko znanje i nije polihistoričnost. Oboje su čisto materijalno znanje, samo količina. Znanje i neznanje, oboje su nedovoljni, kaže Veda. A Heraklit: premnogo znanja nas ne uči ničemu.
Čuang-ce gotovo istim rečima kazuje isto. Čoveka drevnih vremena zaista možemo smatrati zrelijim. Univerzalnost nije materijalno znanje, nego duhovni kvalitet. Ona ne izvire iz primitivnog svojstva života, nego iz snage, neposrednosti i dubine duhovnih sila koje su za nas nezamislive.
Verovatno je u drevnim vremenima pojava i delatnost sakralnog subjekta bila sasvim prirodna; i verovatno da ovaj čovek može govoriti pouzdanijs. Življe, istinskije i više o drevnom bivstvu čak i od pisanih izvora. Njegova uloga, mesto, zadatak otprilike se mogu označiti na taj način što je on bio Učitelj Života. Mirio je države, kao Biant? Uklanjao društvene razdore i pisao zakone, kao Solon? Bio je pesnik, prorok, sveštenik, mistik, svetac, kao Orfej? Da. Ali suština njegove delatnosti nije se iscrpljivala u tome što se iskazivao spremnim na pojedinim područjima života, nego u tome što je svoje univerzalne sposobnosti primenjivao na pojedinim područjima. A onda još nešto povrh svega.
Vekovima kasnije, kada je izgledalo da se još jednom uzdiže drevno bivstvo, u doba Julija Cezara, činilo se da se opet javlja ovaj sakralni subjekat. Kao da se za trenutak opet vraća otvorenost drevnog bivstva, piše Šuler, i kao da se poravnavaju protivrečnosti života; kao da se u njemu opet javlja kvintesencnjalno bivstvo; kao da se u njegovoj ličnosti opet prizivaju bogovi drevnih vremena. Ali trenutak je minuo i ništa se nije povratilo od drevnih vremena. Cezar nije bio sakralni subjekat. Iza njegove nadčovečnosti koja se okretala javnosti i istoriji krila se teška prljavština njegovog mračnog i demonskog privatnog života. Pored kristalno čistog, eterično prozračnog života Empedokla ili Pitagore, Cezarov život je kao kaljuga. Cezar je bio samo istorijska veličina, ali ne sakralni subjekat, ne Učitelj Života. U središtu cezarskog života već je stajalo Ja, ne božansko bivstvo.
Sakralni subjekat je zbog toga mogao biti i bio je Učitelj Života jer je, koristeći izraz Šulera, svojom ličnošću prizivao bogove, jer se u njemu ispoljavalo kvintesencijalno bivstvo, jer je njegovo univerzalno biće zračilo budnost drevnog bivstva. Ono kosmičko bivstvo, koje se realizovalo u drevno doba, zgusnuto u njemu, sačuvalo se još nekoliko stotina godina i posle nestanka drevnog doba. Ovi ljudi su sakralni subjekti, jer su u svojoj ličnosti očuvali božansko-sakralna svojstva drevnog bivstva.
2
Među pesmama Tao te đinga postoji jedna (XV) koja govori o drevnom Učitelju.
„Stari Učitelji su umeli da otvore zatvorene tajne, kaže se odmah u uvodu. Posle rasprave o bivstvu i životu, o otvorenosti, o budnosti i omamljenosti, rečenica ne nudi naročite teškoće. Najvažnija delatnost i poziv Učitelja Života bilo je otvaranje. Tamo gde se život zatvorio, tamo gde je počeo da biva čist život, ništa drugo do samo biološki proces, Učitelj, poput predvodnika naroda u pustinji, kada učini da iz stene potekne izvor, opet otvara život za bivstvo. Mesto gde počinje da se kameni blagi, pasivni život, opet oslobađa i čini ga dostupnim za spiritualne sile bivstva. To je bilo znanje Učitelja. Jer život mora biti blag, pasivan, osetljiv, intenzivno osetljiv kako bi bivstvo moglo da
prihvati božanske sile. Mora biti blag kao žena ili dojenče. „Ono što je najnežnije na zemlji, pobeđuje ono što je najtvrđe na zemlji.“ ,,Meko pobeđuje tvrdo, slabo pobeđuje snažno.” „Ako se čovek osnažuje, on stari. ,,Oni su umeli da vide i da shvate stvari‘ – kaže dalje pesma. „Njihova snaga je bila budnost. Situacija je u vek jasnija. Lao-ce već u drugom stihu kaže da poseduje jednu jedinu ljudsku sposobnost kojom ume da vidi i da shvati stvari, a to je budnost.
Treći stih glasi: „Oni su postali veliki po budnosti životne snage “ Otvorenije se čak i ne može reći. Šta je sakralni subjektivitet Učitelja Života? Talenat intenzivne osetljivosti prema božanskom bivstvu, talenat koji se ne može naučiti ni preneti, talenat koji je vezan za jednu jedinu ličnost, talenat koji se nikada ne može ponoviti u ovom svojstvu. To je sposobnost koja je postojala u celom drevnom dobu, a u Učitelju je esencijalno živela. Ova sposoonost je Jedna vrsta subjektiviteta; budnost je subjektivitet; intenzivni i sakralni subjektivitet. Onaj dar da samo vreme, sam narod, svojom sudbinom, delatnošću, kultom, načinom života priziva božanske sile bivstva, zove ih, prihvata, vezuje, s njim i kroz njih živi – ovaj dar je pasivni subjektivitet, blagost, podređenost, služba: ovaj subjektivitet javlja se u intenzivnoj koncentraciji u Učitelju, u subjektu.
„Pokušaću da ispričam”, nastavlja Lao-ce, „kakvi su bili. Ustručavali su se kao kad neko zimi prelazi reku. Bili su budni kao neko ko se boji potajnog neprijatelja. Trezveni kao neko ko je stigao iz druge zemlje. Uzmicali su kao led koji se topi. Sirovi kao neobrađena materija. Duboki kao provalija, tajanstveni kao zamućena voda.“
Učitelj nije aktivan. Učitelj je sredstvo.
Sredstvo božanskih sila koje su prizvane u njegovoj ličnosti i s njegovom ličnošću. Sakralna ličnost posredstvom koje se ispoljava univerzalno bivstvo. Učitelj sam, ljudsko Ja, ustručavao se, uzmicao, bio je sirov, trezven, dubok, ali pre svega budan. Nije delovao:
„Svet je duhovna stvar s kojom se ne može delovati. Ko deluje, kvari ga.“ Pasivno se pokoravao silama koje deluju preko njega. Bio je oprezan, trezven, uzdržan: nije imao poverenja u samog sebe, živeo je u neprekidnoj budnosti kako bi zapazio i otkrio prirodu sila. Bio je neproziran: tajanstven kao mutna voda. Jer su se u njemu neprekidno borile sile, i nikada se nije moglo znati kakva ga je sila obuzela; jedino je bilo nedvosmisleno da su to božanske sile.
„Ko danas ume sopstvenom budnošću raspršiti omamljenost svoga Ja? Ko danas ume život svog ljudskog Ja ponovo uzdići do bivstva?“ Ovaj upitni poklik razleže se s međe drevnog doba. Zlatno doba je minulo. Zanemeo je Učitelj Života. Nema nikoga da razbudi narod iz omame. Jer čovek ne ume da odagna ni sopstvenu omamu. Nema više nikoga ko bi umeo da razbije zatvorene i okamenjene delove života i da ih otvori. Nema nikoga ko bi svojom ličnošću prizvao sile božanskog bivstva. Danas su ljudi već samo svoje Ja. Ja tone u omamu, prikuplja imetak, žudi za vlašću, juri za uživanjima. Učitelju Života to nije potrebno. „Ko ide ovim putem, ne traži imetak.” Jer: „Ko je imućan, još može biti bezvredan.“ Učitelj nije bio savršen čovek. Bezgrešnost i savršenstvo su snoviđenja glupog čoveka. Učitelj je bio čovek sa svim oznakama ljudskog bivstva. Lep, velik, svetao, oplemenjen život ne zavisi od savršenstva, nego od posvećenosti. Evo završnog stiha pesme: „U svojoj nesavršenosta su otkrili savršenost. To je u njima bila religija, pijeta, ozbiljnost; znali su da su ljudi, ali upravo su zbog toga znali i osećali iznad sebe savršenstvo beskraja božanskog bivstva. I svoj pogled nisu upirali na sopstveno Ja, nego na ono što se nalazi s druge strane sveta Ja. Težište i sadržaj njihove ličnosti, sudbine, života nije bilo maleno Ja, nego Veliki Nevidljivi. Zato su bili objavljenje božanskog bivstva. Zato im je i bio narod privržen. Zato su bili sakralni. Zato su bili Učitelji Života. ,.Onaj ko nosi u sebi veliki lik Nevidljivog, oko njega se okuplja ceo svet.
3
Grci su Učitelja Života zvali drevnim teologom zato što je sredstvo Učitelja logos, božanska reč.
Naravno, logos nije samo reč, nego i smisao, propoved, duh, propis, mera, znak, simbol, zakon, sud i još ponešto.
Kod Heraklita postoji rečenica gde je ekvivalentan prevod logosa — budnost. Kada kaže da svi poseduju logos, ali ga većina ne koristi, onda ovde logos gotovo sasvim pokriva budnost. Na osnovu ovoga jedan drugi njegov odlomak se može i ovako prevesti: duša poseduje budnost kojom sama sebe jača.
U drevnim vremenima reč je bila nevidljiva; u delatnosti Učitelja Života bila je neprimetna i neuhvatljiva. Postala je vidljiva na međi istorijskog razdoblja kada je opisana. Kada je sakralni subjekat nestao, on je predao reč svom nasledniku: knjizi.
Reč je u knjizi dobila svoj konačan oblik. Ovde je postala faktičan simbol; ovde je postala ideja. Ovde je otkriveno da je reč matriks svih stvari, kao što Bader piše: princip svega postojećeg koji povezuje duh i prirodu i realizuje oboje. Jer reč nije izraz: to tako misli samo individualno Ja koje je sebe nezakonito smestilo u središte bivstva i živi u zabludi da se svet obrće oko njega. Reč je objavljenje, i to stvaralačko objavljenje božanskog bivstva. Zbog toga je ona buđenje, zbog toga trzanje, zbog toga imenovanje, zbog toga magična vladavina. I reč je ovu sposobnost održala u svim vremenima i svim jezicima, čak i onda kada se jezik već iskvario, gotovo sasvim izgubio svoje sakralno obeležje i postao izražajno sredstvo individualnog Ja. Reč je simbol sakralnog i univerzalnog bivstva.
Preokret u šeststotoj godini pre Hrista ima dva krupna obeležja koja od tada vladaju čovečanstvom: sakralni subjekat i knjiga. Njih dvoje su Učitelj Života. Sakralni subjekat odgovara drevnom bivstvu: jer je živ, razgrnut, otvoren, slobodan, neposredan, ličan, apsolutan, intenzivan i realan. Knjiga odgovara istorijskom bivstvu, jer je predmet, ona je vezana, oblikovana, posredna, bezlična, relativna, ekstenzivna i refleksivna. U drevnom dobu Učitelj Života je bio prvi sakralni subjekat, u istorijskom dobu Učitelj Života je knjiga, sakralni objekat.
4
Drevne knjige su napisane u sutra-stilu. Sutra je sankskrtska reč, gramatički ona je kratka rečenica sastavljena od gotovo nepovezanih reči, takoreći zagonetka. Mogla bi se nazvati i tajnim pismom koje se sastoji od korena reči. Veze treba da nađe čitalac. U ovakvoj sutri zapisivač koristi reči kao simbole. Zbog toga se rečima ispisane knjige drevne Indije ili Irana u suštini ne razlikuju od kineske knjige ispisane znacima, od egipatskog papirusa ispisanog hijeroglifima. Od vavilonskog pisma urezanog u kamen ili od pisma meksičkih Acteka, uzlovitog kipua u Peruu.
Delovanje ovoga stila oseća se na svim svetim knjigama, na pogrebnim papirusima, na jevrejskoj bibliji isto kao i na drevnim spisima kabale, na radovima Heraklita, Pitagors. na Hermesu Triscegistosu i delima gnostičara.
Sutra-stil je nastao u vreme kad je usmena baština još bila živa, ali je Učitelj baštinu prenosio i pisanim znacima. Toga se seća priča koja govori o tome da je Lao-ce u svojoj osamdesetoj godini napustio domovinu, ali je na molbu službenika na granici celo svoje znanje napisao u nekoliko kratkih pesama. Tamo gde nije bilo znakova ili gde se duhovna kasta ustezala da napiše baštinu, kao u veoma mnogo slučajeva, na primer kod Kelta, kod kojih su druidi kažnjavali smrću svakoga ko se usudi bilo šta da napiše, drevna se baština tokom vremena delom gubila a delom utapala u novu baštinu. Gde se na sutrama drevne baštine organski taložila nova baština, tamo je nastajao konglomerat sličan geološkim slojevima; to je slučaj tibetanske Knjige mrtvih i egipatskog Hermesa Trismegistosa.
Razrešenje sutra-stila gotovo se može slediti korak po korak u kineskom Ji-đingu. Ono što je danas knjiga, izvorno nije bilo ništa drugo do šezdeset i četiri vrste kombinacija grupa od po osam koštanih štapića u kojima su jedan dug i dva kratka (jang i jin).
Koštani štapići su imali značenje u određenoj međusobnoj vezi. Šest puta po jedan dugi bio je simbol Stvaralačkog principa; šest puta dva kratka bio je Primalac. Simboli su korišćeni za proricanje uz pomoć štapića načinjenih od stabljike hajdučke trave (achillea millefolium). Ceo sistem značio je zatvorenu sliku sveta.
Ovaj sistem je jedan od arhaičkih sinteza, kao što je bila hebrejska kabala, aritmologija ili astrologija. Slike i značenje koštanih štapića bili su revolucionaran čin ako se zapišu, a tome se do kraja odupirao veliki deo duhovne kaste u Kini. To je bila prva od krupnih kriza istorijskih vremena. Zapisi značenja slika načinjeni su u sutra-stilu. U relativno poznom obliku knjigu je spasao Konfučije. Uz Ji-đing je više careva napisalo svoj komentar, i otuda je tekst postajao sve obimniji i sve prohodniji. Poslednji arhaički komentar je delo Konfučija. Knjiga je tada već dobila takav oblik da je postala razumljiva i za one koji gramatički nisu bili naročito posvećeni.
Verovatno je ovako nastala Vedanta, Brahmane, Bundahišn, Sankhja. Veoma mali broj knjiga je zadržao svoj izvorni oblik, a takve su, pored ostalih, Patanđalijeva Joga-sutra ili velika Sankhja-karika.
Reči u sutri u prividnoj nepovezanosti poseduju magični dodir kakav je istorijsko čovečanstvo želelo da ostvari u gnomama, u sentencijama, najčešće s veoma malo sreće. Jer v odnosu na sutra čak su i Larošfukoove sentencije, očišćene od svega suvišnog, brbljarije.
Naime, razlika nije u formalnom obeležju. Po jezgrovitosti, težini, ozbiljnosti i snazi pisani jezik ne može dati više od sutre. A krajnja tajna sutre jeste da ono što pruža nije pojam i nije slika, dakle nema nikakve veze ni sa smislenim znanjem, niti s mitom. Sutra je elementarni metafizički dodir koji budi. To je neposredni dodir Učitelja Života. Bez dodira ništa se ne može videti od drevne baštine. Sutra je znak primarnog akta budnosti, ovaj akt prikladnim ključem zahvata i prodrma i čitaoce.
Sutra je u najvećem broju slučajeva, bez obzira od koliko je reči sastavljena, uvek za jednu reč kraća od potpune rečenice. Ako je za prodrmavanje potrebno šest reči, onda kaže samo pet. Šesta je ključ koji daje ili Učitelj ili ga treba naći. Sutra se eventualno i bez njega može razumeti, ali možda pogrešno, možda sasvim suprotno. Sve dok razumevanje ne prati sev buđenja, čovek dotle nije razrešio sutru. Jer je taj sev primaran. To je blesak iskre o kojem Platon govori u sedmom pismu.
Najdublji sadržaj sutre uvek je metafizički i apsolutan. Mitski sadržaj, slika je već drugorazredna. A racionalni smisao je trećerazredan. Svoje gramatike, pak, uopšte nema. Katkada zvuči kao proročanstvo, ponekad kao halucinacija. Tako je govorila Pitija, tako su pisali pesnici, tako su se oglašavali bogovi.
5
Drevnu knjigu nije moguće prevesti na moderan evropski jezik ne zato što bi postojale gramatičke smetnje, nego zato što reči drevne knjige sasvim nedostaju evropskim jezicima. Reči nedostaju zato što su drevni jezici bili univerzalni sistem znakova, a evropski jezici su izražajna sredstva individualnog Ja.
Danas u Evropi sve reči univerzalnog obeležja i značaja, svaki jezik, bez izuzetka, mora preuzeti iz dva poslednja univerzalna jezika, iz grčkog i latinskog. Svaka reč duhovnosti višeg reda grčka je ili latinska. Svaka bitnija reč metafizike grčka je ili latinska. Sve reči opšteg obeležja su grčke ili latinske. Na ova dva jezika se može izraziti univerzalna duhovnost baštine. Evropski jezici su zgubili ovu sposobnost. Jezici su većinom samo sredstva saopštavanja individualnog Ja.
Razdoblje razbaštinjenosti Genon određuje po trenutku kad su u renesansi umesto latinskog jezika stupili nacionalni jezici nepodesni za označavanje univerzalnih sadržaja. Gledište moderne nauke, naravno, sasvim je suprotno. Njena pretpostavka je da su narodi u početku bili primitivni, a isto tako i jezici, i što su bili stariji, bili su primitivniji. Istina je upravo obrnuta. Što je jezik stariji, on je više metafizičan. Kad ne bi bilo tako, ne bismo bili prinuđeni da svaku našu univerzalnu reč preuzimamo iz kineskog, sanskrta, grčkog ili latinskog jezika.
Latinski jezik je još imao skrivenu, beskrajnu mogućnost arhaičkih jezika za označavanje svih mogućih stvari. Univerzalnost u grčkom živela je još u većem stepenu. Ne treba se pozivati na primere, jer mogućnost ne zavisi od podataka, nego od opšteg nivoa. Ali ako nego na brzinu ne može da nađe reč čije je bogatstvo značenja neiscrpno i neograničeno vremenom i prostorom, neka se maši logosa. Za logos bi bio neophodan rečnik koji bi se sastojao od više stotina evropskih reči. Rečnik reči načinjenih od logosa premašio bi hiljadu reči, ali se mogu javiti, i javljaju se, svaki dan nove kovanice. Onaj duhovni prostor koji imenuji i otkriva — neiscrpan je.
Bogatstvo metafizičkih slika i značenja još je izraženije u sanskrtu i kineskom jeziku. Upoređeni s evropskim jezicima latinski i grčki kao da su jezici civilizovane, obrazovane i duhovne kaste, a njihovi romanski i germanski sledbenici kao da su dijalekti. Gotovo kuhinjski jezici. Stvarnost višeg reda i životna delatnost višeg i mišljenje višeg nivoa na ovim jezicima bez izuzetka se može održati samo uz stalnu pomoć latinskih i grčkih reči. Bogatstvo smisla ovih reči, njihova gramatička širina i metafizički nivo nedostižni su za jezike koji su ih nasledili. Veštačka i nasilna nacionalizacija, pak, s kojom se žele prevesti ove reči, ne uspeva da održi smisao, nivo i bogatstvo, jer se reči ne mogu birati samovoljno.
Od svih jezika ponajviše idealnog ima nedvosmisleno u sanskrtu. A od jezika koji su nam bliži, u grčkom. To je jezik koji ume da imenuje činjenice života u njihovom apsolutnom svojstvu, drugačije rečeno: egzaktno. Ono što grčki označi, to je simbolika. Mišljenje nije stvar individualnog Ja. Nego univerzalnog duhovnog Ja. A ako individualno Ja misli, iscrpljuje se u tome što sebe samog apstrahuje od stvari.
Veruje ako se on povukao na određeno odstojanje i odatle posmatra, već vidi istinu. Iako vidi samo — apstraktno. Za mišljenje su potrebni perspektiva i budnost. Samo ako je neko budan, on može videti suštinu; i samo ako neko vidi suštinu, on može biti egzaktan. Egzaktnost jedino može izvirati iz univerzalnog sintetičnog pogleda. Znaci metafizike, slike mita su egzaktni. Egzaktno viđenje je ono koje se ispoljava u Platonovoj metafizici ideja; takvo egzaktno viđenje nalazi se u Pitagorinoj teoriji brojeva; u haldejskoj astrologiji; u Ji-đingu; u alhemiji; u mišljenju Bemea ili Badera; u umetnosti nekoliko velikih evropskih pesnika kao što su Šekspir, Molijer, Kits, Helderlin, George, Rilke. Najviše je apstraktno ono što se nalazi izvan ovih krugova, u većini slučajeva, pak, samo mutno. Nisu to znaci ni slike, samo pojmovi. Osnova pojmova je apstrakcija; a apstraktno znači lišeno čulnosti istine, suštine, potpunosti, celovitosti, bivstva.
6
Prema formalnom obeležju drevna knjiga je bila posvećenje, prema sadržini metafizika. A njena uloga u ljudskoj zajednici, pak, bila je održavanje delatnosti drevnog sakralnog subjekta: buđenje. Drevna knjiga, kada više nije bila sakralni subjekat, postala je Učitelj, Života. Knjiga je postala vladar, filozof, prorok, svetac, sveštenik, učitelj, lekar. Potpunost bivstva više se ne oglašava u živoj ljudskoj ličnosti, nego u knjizi. Knjiga čuva sakralni subjektivitet; dalje predaje baštinu. Izriče oegos logos koji je zanemeo na ljudskim usnama.
Da se ovde ni za trenutak ne bi javio nesporazum, trebalo bi naglasiti da time što je knjiga nasledila žive reči drevne sakralne ličnosti, nije svaka knjiga nasledila posvećenost takve ličnosti. Osobenost apokalipse je upravo u tome što, mada reč sudi, i ona sama se nalazi pod sudom. Objavljenje i imenovanje su u krizi. Nerazrešiva teškoća krize jeste što ona poseduje mogućnost objavljivanja. ali ta mogućnost se nikada ne pretvara ni u šta drugo, ostaje samo mogućnost, odnosno ne ostvaruje se. Zato je istinska sakralna knjiga samo i jedino ona koja je preostala iz drevnosti ili ona koja živi neposredno od drevnog duha. Najdublja osobina apokalipse jeste što se pred njom nalazi rešenje, ali ga ona nikada neće otkriti; neprekidno promašuje rasplet; nije budna – ona hoda kao mesečar. Čak i sredstva spasa i bekstva upotrebljava protiv sebe.
U drevnom dobu i knjiga govori kao čovek. a od tada i čovek treba govoriti kao knjizi. Sankcija drevne knjige bio je čovek; danas čoveka treba da posveti knjiga. U drevno doba govor je određivao šta treba činiti i pisati; od tada napisano određuje šta treba reći.
Bela Hamvaš
