Bilo je to u vreo letnji dan. Idući kući sa sestrom, prošao sam pored kapije nekog majura. Ne znam da li je ona iz obesti ili rasejanosti udarila o kapiju, ili je samo pripretila pesnicom i uopšte nije udarila. Stotinak koraka dalje, kraj puta što je savijao ulevo, počinjalo je selo. Ono nam je bilo nepoznato, ali čim prođosmo prvu kuću, ljudi počeše izlaziti i domahivati nam, prijateljski ili opominjući, čak i zaplašeni, povijeni od straha. Pokazivali su ka majuru kraj koga smo prošli i podsećali nas na udarac o kapiju. Vlasnici majura će nas optužiti, istraga će odmah početi. Ja sam bio potpuno miran, a umirivao sam i sestru. Ona, verovatno, i nije udarila, a baš i da jeste, zbog toga se nigde na svetu ne pokreće istraga.
Trudio sam se da to objasnim i ljudima oko nas, i oni su me saslušali, ali su se uzdržali da o tome daju mišljenje. Kasnije su rekli da neće biti optužena samo moja sestra nego i ja kao brat. Ja osmehujući se klimnuh glavom. Svi okrenusmo oči ka majuru, kao kad se posmatra oblak dima u daljini i očekuje plamen. I zbilja, ubrzo videsmo kako konjanici ulaze u širom otvorenu kapiju majura. Diže se prašina, obavi sve, samo su se svetlucali šiljci visokih kopalja. Ali samo što je ta četa nestala iza kapije, kao da je odmah okrenula konje i već je hitala ka nama. Ja sam gurao sestru od sebe, govoreći joj da ću sve sam izvesti na čistinu. Ona se protivila da me ostavi samog. Ja joj rekoh da treba bar da se presvuče kako bi pred gospodu izašla u lepšoj haljini. Ona me najzad posluša i krete na dugi put do kuće. Konjanici već stigoše do nas i još sa konja zapitaše gde je moja sestra. Nije sad ovde, bojažljivo im odgovoriše, ali će kasnije doći. Taj odgovor su primili gotovo ravnodušno; činilo se da je pre svega važno to što su našli mene. Među njima su se isticala dva gospodina: sudija, mlad i živahan čovek, i njegov tihi pomoćnik, koga su zvali Asman.
Pozvali su me da uđem u seljačku sobu. Polako njišući glavu, trzajući naramenice, krenuo sam praćen oštrim pogledima gospode. Još sam bezmalo verovao da će jedna reč biti dovoljna da mene, građanina, oslobodi i dozvoli da napustim te seljake, i to još uz svu dužnu poštu. Ali kad sam prekoračio sobni prag, sudija, koji beše isprednjačio te me je već očekivao, reče: „Žao mi je ovoga čoveka”. Bilo je, međutim, van svake sumnje da on time ne misli na moje sadašnje stanje, nego na ono što će se desiti sa mnom. Soba je više ličila na zatvorenu ćeliju nego na seljačku odaju. Velike kamene ploče na podu, tamne, sasvim goli zidovi, na jednom mestu uzidana gvozdena karika, a u sredini nešto što je bilo napola zatvorski ležaj od dasaka, a napola operacioni sto.
Da li bih još mogao udisati i drugi vazduh osim zatvorskog?
To je veliko pitanje, ili, bolje reći, bilo bi kad bih još imao izgleda da će me osloboditi.
Franc Kafka
