Ugovor sa bratom – IV dio
Piše: Sreten Marić
Teško je reći šta je to tako specijalno za slikarstvo Van Goga. Slika se, kao i muzika, ne prevodi u reči, kao što se ni reči poezije ne daju preneti u prozu, kao što se i sve na ovom svetu što se izrazilo moglo izraziti samo onako kako se izrazilo, i nikako drukčije, jer je sve što zaista nešto kazuje jednostavno. Rekao bih samo ovo, mada to, čini mi se, ne dotiče najbitnije: devetnaesti vek je veliko doba u slikarstvu. Krajem tog veka žive u Francuskoj i stvaraju tri velikana: Mone, Sezan i Van Gog. Sezan je za Monea rekao: „To je samo oko, ali kakvo oko“. To, naravno, nije sasvim tačno, jer se istina o jednom čoveku, o jednom umetniku, ne da zbiti u jednu kratku rečenicu, ali je u nečem bitnom tačno. A, zaista, nije mala stvar videti i kazati šta oko vidi, jer je svet naših čula čudo nad čudima:
Vi, srećne oči,
sve što ste ikad videle,
bilo što mu drago,
ipak je bilo tako lepo.
Pevao je himnu očima stari Geteov čuvar kule.
Sezan je i oko i još nešto drugo uz to. Onaj koji je tražio da utvrdi šta znači preneti na platno svoju „petite sensation“, svoj vizuelni utisak, šta je to što strukturira naše viđenje, koji zakoni vladaju uobličavanjem. To su oni njegovi famozni „kub, konus i cilindar“, sva ona problematika koja će se, na razne načine, postaviti dvema trima generacijama. Mone i Sezan su započeli taj veliki poduhvat, što je bilo moderno slikarstvo do pre neke decenije.
Van Gog je takođe oko, jer svaki slikar je, bar do skora, bio oko. On se i učio da gleda kod impresionista, ali on je nešto posebno. Slikar, kao i svi oni, kolorista kao i oni. „Slikar budućnosti je kolorista kakvog još nije bilo“, piše on bratu, to jest pesnik hvalospevac raskoši i sjaja života, blagobitija koje život pruža, što je sve slikarstvo od pećinskog do danas. A retko ko je voleo život, ženu, sunce, zvezde, tako neobuzdano kao on. Uprkos svemu. „Što sam ružniji, matoriji, stariji (sa trideset pet godina!S.M.), bolestan, siromašan, utoliko više hoću da se osvetim praveći boju svetlom, blistavom“, pisao je. Ima mnogo njegovih slika koje su hosana životu: ona rascvetana grana badema, naslikana upravo pred jedan težak nastup, kao čestitka bratu za novorođenog sina, onaj pejzaž sa dvokolicom, ushićenje da prostor pod nebom postoji, da se zemlja da lako gaziti, i tolike druge. Ali umetnost može i zna da kazuje i nešto drugo.Uvek kroz raskoš i sjaj boja, tonova, reči – u tome i jeste njen najviši paradoks – ona zna da kaže celog čoveka, ne samo njegovu sreću već i njegove patnje, grčeve i boli, slutnje smrti, očaja samoće. Naravno, ako ne Mone, a ni Sezan, mnogi slikari su kazivali tu tragičnu stranu ljudskog života, neki i sa sredstvima sličnim Van Gogovim, ali, čini mi se, nikad tako isključivo slikarski. Evo šta ja sa tim mislim: Recimo, kad Goja hoće da izrazi užase i strahote života, njegova se paleta, istina, menja, ona nije ista kao kad slika lepe aristrokratkinje, ali je pored toga bitno da on te strahote ilustruje avetima, monstrumima, torturama; kad Rembrant slika stravu ljudsku, on nam priča priču o vrtu Getsemanskom; kad Gogen slika svoje romantične snove, on pribegava anegdoti tahićanskih mitova. Van Gog ne, za njega, da se slika strava ljudska, nije potrebna priča o Hristu u vrtu Getsemanskom, dovoljni su za to predmeti iz svakodnevnog, najsvakodnevnijeg života.
Povodom svoje slike „Noćna kafana“, što je kafana otvorena cele noći, on piše: „U toj slici težio sam da izrazim da je kafana mesto gde čovek može da se upropasti, da poludi, da učini zločin.“ I to je i izrazio, i to bez ikakve anegdote, čisto slikarski. „To sam težio da postignem kontrastima nežno ružičastog i crvenog krvi i vinskog taloga, blago zelenim Luj XV i Veronez, kontrastirajući sa zelenožutim i tvrdim zelenobelim, sve to u atmosferi pakleno užarene peći bledog sumpora. Težio sam da tako izrazim silu mraka pjane krčme“. I zaista, kafana je kao i svaka druga palanačka kafana, stolice, stolovi, kelner među njima i dva-tri retka pospana gosta, sve najsvakidašnjije, banalno. Samo čisti slikarski tretman, neverovatno vladanje bojom, „kontrastom boja“ kao psihičkim izrazom, uzetim iz prirode ali preobraženim, daje tu paklenu viziju, jasnije no ma koja pripovest Dostojevskog, Poa ili Nervala. Potresnije, jer je utisak slike magnoven.
Slika kao ona što je naslikao pred svoje samoubistvo „Vrane nad žitnim poljem“ za mene je najsažetiji prikaz apokalipse, smaka sveta, prema kojoj su Direrove strašne vizije, a i nekih drugih, neubedljive priče. A na njoj nema ništa, apsolutno ništa osim onog što se jula meseca svake bogovetne godine da videti na svim još nepožnjevenim poljima Evrope, od Mačve i Srema do boseronske ravnice u Francuskoj, jednog olujnog dana: žuto žitno polje, vlati zamršene vetrovima, koje preseca jedna staza, sa pretećim oblacima i jatom gavranova koje polje nadleće. Ništa više. Ali apokalipsa je tu, bez simbola, bez konjanika sa kosama i mrtvačkim glavama, tu, kao polje, kakvim ga vidi čovek koji će se sutradan ubiti, ali čovek koji sve što vidi zna da prožme sobom.
Četvrti dio predgovora knjizi “Pisma bratu” (Službeni glasnik, Beograd, 2008.)
