Ugovor sa bratom – V dio
Piše: Sreten Marić
Kao i uvek kada nije reč o mislima već o neposrednom doživljaju, skoro da je nemoguće izraziti, ne kako Van Gog uspeva da svoj doživljaj sveta prenese na gledaoce – to ostaje, čini mi se, njegova tajna – već bar utisak koji njegova dela ostavljaju na gledaoce. Srećom, neko sposobniji od mene je to pokušao: Hugo fon Hofmanstal u „Pismima povratnika“. Bilo je to 1901. Hofmanstal je u teškoj depresiji. Sve mu izgleda „nestvarno, a u isti mah i krajnje banalno“. Osećao je kako „njime prolazi dah ništavila,…ne smrti već ne-života“. On pred jedan vrlo važan poslovni sastanak luta ulicama. Slučajno vidi plakatu na kojoj piše „Izložba slika i crteža“, sa imenom nepoznatog mu slikara. Bila je to izložba Van Goga. On, ne zna zašto, ulazi i gleda. „Na prvi pogled mi je to slikarstvo izgledalo suviše bleštavo, nemirno, sirovo, čudno…Posle toga sam video (sva ta platna) svako posebno i sve skupa…i video sam prirodu u njima i moć ljudskog duha koji je znao da izmodelira prirodu…njihov suštinski smisao, deo sudbine koji otkrivaju…Kako naći reči za nešto tako neuhvatljivo, tako iznenadno, tako moćno što se ne da analizirati?…Da li bi ti i sama slika mogla pružiti ideju bar donekle približnu utisku koje su ostavile na mene, utisku verovatno sasvim ličnom, tajni između moje sudbine, njih i mene…Bio sam čovek koji se spasao bezmerne vrtoglavice i sad oseća da mu zemlja pod nogama postaje čvrsta…Bio sam kao udvostručen, u isti mah gospodar svog života, svojih snaga, svoje inteligencije.“
Na kraju Hofmanstal kazuje nešto što mi se čini bitnim za svaku veliku umetnost. Taj izraz „sumnja koja očajava nad celim svetom“, time što je savladan u oblik, deluje tonično, podsticajno, skida teret sa duše. On je izašao sa izložbe preporođen i otišao na svoj važni poslovni sastanak. Ali ne više deprimiran, sa „osećanjem ne-života“, već sa osećanjem u sebi „misteriozne snage koju ne mogu da definišem“. I u svemu je uspeo preko svakog nadanja, a u isto vreme su mu „lica ljudi sa kojima je konferisao postala čudno bliska. Mogao bih ti reći o njima stvari koje nemaju nikakve veze sa poslom kojim smo se bavili. Sad vidim da mi je skinut sa leđa težak teret.“
Šta reći o onom najbolnijem s kraja Van Gogovog života, o njegovom ludilu. Među najdražim mi umetnicima jesu Van Gog i Helderlin. Obojica su završila život ludi. No da li su stvarali svoje delo kao ludi, drugo je pitanje. Gledajući ih, čitajući ih, jasno je da nisu. Što je, uostalom, i mišljenje mnogih psihijatara, među inima i Karla Jaspersa, koji je posvetio odličnu studiju obojici. Preosećajni, prenapetih živaca u nepodnošljivim situacijama, gde se glava lako gubi. U izvesnom smislu ipak ludi, ali od samog početka, od puberteta pa nadalje, kad se formira pogled na svet: nisu uspeli da se prilagode lažima i hipokriziji sveta, shvatili su doslovce sasvim ozbiljno ideale kojima se celo društvo klanjalo, ne primećujući ih.
Van Gog je sin pastora, i on bi da konsekventno primeni ideal svog oca, propise Jevanđelja, koje je otac revnosno propovedao, koje je dečko u roditeljskom domu napamet naučio. I svi su bili zgranuti. „Gospodine Vensane, proglasićemo vas ludim ako nas ne ostavite na miru“, rekli su mu vlasnici rudokopa, kada je otišao da moli za malo, vrlo malo, hrišćanskog milosrđa za postradale rudare. No ne samo „kapitalisti“, i konsistorijum pastora, i sam otac Van Gogov, pastor Teo, smatrali su to gestom ludila. Otac je tada sve činio da Van Goga pošalje u ludnicu, iako u njegovom ponašanju tada nije bilo ludila. A Van Gog je, čitajući Jevanđelje, došao do zaključka da je fakultet teologije „grozna jazbina, tekućina za uzgajanje farizejstva“. Zar to nije bilo dovoljno da ga proglase ludim.
Kada je zatim, gonjen neodoljivim nagonom stvaralaštva, sa brutalnom bezazlenošću prihvatio, svirepo, nemilosrdno i za sebe i za najdražeg mu, da žrtvuje i sebe i brata, ko ne bi poludeo shvativši da je uzalud sav napor, sva genijalnost (jer je autentičan umetnik svestan svoje vrednosti), ko ne bi izgubio i ono malo nerava što je još imao, ko bi sve to izdržao da najzad ne poludi, osobito kada se uzme u obzir da je uz sve to bio gladan žene celog života: „Novi slikari“, pisao je, „sami, siromašni, smatrani za ludake, i koji zbog toga postaju zaista ludi.“
Istina, i brat Van Gogov, Teo je umro, nekoliko meseci posle njega, takođe lud, i sestra mu je decenije provela u ludnici, da najzad izvrši samoubistvo, ali nesumnjivo je da Van Gog nije stvarno lud. „On suvereno vlada svojim ludilom“, veli Jaspers, “slika i piše samo u lucidnim intervalima, a njegova pisma iz tog perioda su među najlepšima što je napisao, kao što su i pejzaži koje je slikao gledajući ih kroz rešetke prozora na ludnici”. „Moja je misao sasvim normalna i jasna, pa čak i više no pre toga (pre nastupa). Ali vreme krize je strašno, onda gubim svest o svemu. No to me goni na rad, na ozbiljnost, kao rudara u ugljenokopu koji, uvek u opasnosti, žuri pri poslu“. Izvinjavao se što još živi: „Ako se moje zlo povrati“ – pisao je bratu – „izvini me, ja još uvek mnogo volim umetnost i život“. No kada je video da mu nema izlaza iz vangogovske situacije, ispalio je metak u sebe, a bratu koji ga je uveravao da će ranu preživeti šapnuo je: „Beskrajno je, tuga će uvek trajati“, i dodao da nije mislio da će mu život doneti „toliko jada“.
Valjalo bi reći nešto i o odnosu Van Goga i brata mu, ali bi to bio čitav roman o dva brata sa istim slikarskim talentom, od kojih se jedan žrtvuje da drugi strada – i strada. Na Teovom prijemnom listu u bolnicu gde je umro stajalo je: „Hronična bolest. Premorenost i tuga. Proveo je život pun emotivne napetosti“
Ovaj, nažalost dosta kratki izbor pisama Van Goga bratu, jeste, u neku ruku, izvod iz toga romana.
Peti i poslednji dio predgovora knjizi “Pisma bratu” (Službeni glasnik, Beograd, 2008.)
