Piše: Georg Mascolo
James Risen je ugledni američki istraživački novinar, radi kao reporter za The New York Times i dobitnik je dve Pulicerove nagrade. Krajem novembra održao je zapaženi govor pred svojim kolegama na Berkeley Graduate School. Verovatno poslednji, pre nego što ode u zatvor.
Istraživačko novinarstvo u Americi je u opasnosti, rekao je Risen pred mnogobrojnom publikom: „Moramo da odlučimo da li ćemo da odustanemo ili da nastavimo borbu“. Risen je prema odluci američkog apelacionog suda trebalo da svedoči protiv bivšeg agenta CIA, Jeffrey Sterlinga. Sterlingu se stavlja na teret da je Risenu dostavio tajne informacije. Američko pravosuđe smatra da je Risen „ključni svedok“ u ovom slučaju. On je najavio da će radije otići u zatvor zbog nepoštovanja suda i odbijanja da svedoči, nego što će reći bilo šta protiv Sterlinga. Risen će održati svoju reč.
Svi mediji u SAD su se žestoko usprotivili ovoj sudskoj odluci. AP, CNN, novine, čak i ultrakonzervativni Fox News su pružili podršku Jamesu Risenu. Carl Bernstein poslao je ljutito pismo sudu u kome je podsetio na majku svih novinarskih afera, Watergate. Zajedno sa kolegom Bob Woodwardom on je razotkrio nelegalne radnje Richarda Nixona, zbog čega je ovaj kasnije podneo ostavku. Bernstein je podsetio sud da su to mogli da učine samo zato što su novinarski izvori mogli da se oslone na bezuslovnu anonimnost. Risen postavlja pitanje: „Možemo li i dalje da garantujemo anonimnost onima koji nam daju informacije iz vlade?“
- je bila teška godina za istraživačko novinarsto. Ono što smo do sada imali samo u diktaturama i autoritarnim državama, sve više dolazi do izražaja i u demokratijama, a to je spremnost da se otežava ili čak sprečava kritičko izveštavanje. Otkrića Wikileaksa, Offshore-Leaksa i pre svega Edwarda Snowdena su zastrašila mnoge vlade. One ne žele nova otkrića. Ako već ne mogu da spreče da informacije o radu vlade i tajnih službi dospevaju do javnosti, onda barem nameravaju da zaustave novinare koje ove zapaljive podatke objavljuju. James Riesen je žrtva ovog straha moćnih.
Druga žrtva je glavni urednik The Guardiana, Alan Rusbridger. Njegov list uz pomoć Edwarda Snowdena već šest meseci objavljuje jednu veliku vest za drugom: „Materijal je od javnog interesa i nema tog urednika koji ga ne bi objavio. Ovo vladama pričinjava neprijatnosti, ali se time ne ugrožava nacionalna bezbednost“. Uprkos tome, Rusbridgeru je šef MI5 održao lekciju da je izveštavanje o delovanju tajnih službi „poklon za teroriste“. Prilikom saslušanja pred anketnim odborom u britanskom parlamentu, jedan od poslanika ga je upitao: „Volite li vi svoju zemlju?“ Kasnije su u prostorijama The Guardiana uništeni hard diskovi na kojima su se nalazile kopije Snowdenovih dokumenata.
U Japanu je početkom decembra premijer Shinzo Abe doneo zakon o zaštiti državnih tajni. Prvobitni nacrt je predviđao pet godina zatvora za novinare koji objave diplomatske ili bezbedonosne podatke. „Istorija nas uči kojim putem ide zatvoreno društvo koje slobodu govora kažnjava teškim sankcijama“, upozorava urednik regionalnih novina Kochi Shimbuna: „To je put u policijsku ili državu nadzora“. Posle velikih protesta širom Japana protiv nacrta ovog zakona, odlučeno je da novinari mogu da budu pritvoreni samo u izuzetnim slučajevima.
U Turskoj sada samo premijer, Recep Tayyip Erdoğan, odlučuje šta se smatra državnom tajnom, koja će to i ostati u narednih 50 godina. „To je imunitet o kome Erdoğan sanja“, objašnjavaju novine Taraf, koje su objavile nacrt zakona. Jedan od njihovih novinara je optužen zbog objavljivanja poverljivih dokumenata, ugrožavanja nacionalne bezbednosti i špijunaže i preti mu kazna od 43 godine zatvora.
Kina, ionako ozloglašena zbog cenzurr i represije nad kritičkim novinarstvom, sada namerava da iz zemlje proteruje i zapadne dopisnike koji kritikuju politiku vlade. Nekoliko desetina novinara ovih dana čeka na produženje svojih isteklih viza. Kineske vlasti preduzimaju oštre mere protiv zapadnih novinara koji izveštavaju o unosnim poslovima i basnoslovnom bogatstvu vodećih ljudi komunističke partije. Naravno, u Kini su svesni da istraživačko novinarstvo ugrožava vladajuće strukture. The New York Times i Bloomberg su u detaljnom izveštaju razotkrili porodične poslove današnjeg predsednika Xi Jipinga i bivšeg premijera Wen Jiabaoa.
Istraživačko novinarstvo živi od takvih preciznih, često opširnih izveštaja. Uz pomoć insajdera i poverljivih ili tajnih dokumenata otkrivaju se zloupotrebe u politici i ekonomiji. Svrha istraživačkog novinarstva je kontrola onih koji imaju moć. To važi za svako društvo. Bez obzira da li je u pitanju Watergate, Flick afera ili NSA prisluškivanje, o tome najčešće izveštavaju novinari. „Ako bih morao da biram između vlade bez novinara ili novinare bez vlade, izabrao bih ovo drugo“, napisao je Thomas Jefferson, jedan od autora američke Deklaracije o nezavisnosti.
U zemlji u kojoj su sloboda govora i izveštavanja proglašeni prvim ustavnim amandmanom, difuzna reč „državna tajna“ se koristi kao obrazloženje za progon novinara i njihovih izvora. Ovaj pojam je dovoljno arbitraran da svaka vlada može da odluči šta se smatra državnom tajnom. Mučenja u Gvantanamu su bila „stroga tajna“, baš kao i nadzor miliona nedužnih građana od strane NSA. Često se pod pečatom „tajna“ prikrivaju skandali i kršenja zakona.
Slučaj James Risena je posebno perfidan. On sam nije optužen zbog odavanja državne tajne, ali bi njegovim svedočenjem bio inkriminisan njegov navodni izvor, jer je samo uz njegovu pomoć Risen mogao da razotkrije neuspešnu operaciju CIA pod šifrovanim imenom „Merlin“. Iranu je 2000. dostavljen plan za izradu atomske bombe, delimično izmenjen od strane američkih nuklearnih stručnjaka. Pogrešna upustva je trebalo da spreče Iran da postane nuklearna sila. Risenov izveštaj pokazuje da su Iranci otkrili i ispravili grešku. Time je CIA praktično pomogla navodnom iranskom nuklearnom programu. „Merlin“ je bila jedna od „najnespretnijih operacija“ u istoriji CIA, ocenjuje Risen. Čovek iz CIA koji je ove podatke dostavio Risenu je klasičan „zviždač“ – insajder koji otkriva zloupotrebu uz pomoć novinara.
Barack Obama, i sam stručnjak za ustavno pravo, pokazivao je razumevanje za zviždače, sve dok nije postao predsednik. Zakon o zviždačima štiti one koji obelodane rasipništvo ili prevaru u nekoj državnoj instituciji ili privatnoj kompaniji, a za taj postupak mogu očekivati i nagradu. Međutim, oni koji otkriju vojne ili operacije tajnih službi, bez obzira na njihovu nazakonitost, biće gonjeni kao izdajnici. Do sada je najpoznatiji zviždač ove druge vrste bivši saradnik NSA, Edward Snowden. Američka vlada želi da ga izvede pred sud zbog kršenja zakona o špijunaži, koji potiče još iz perioda Prvog svetskog rata.
Snowdenov slučaj je osmi po redu u Obaminom mandatu i uvek je reč o prosleđivanju informacija novinarima. Sve prethodne američke vlade, uključujući i onu George W. Busha, pozvale su se na Zakon o špijunaži ukupno tri puta.
Komitet za zaštitu novinara je ove godine predstavio iscrpan izveštaj o stanju u novinarstvu. U njemu se oštro kritikuje Obamina administracija. Pored Risenovog slučaja, čiji je mejlove i telefonske razgovore pretresala policija, izveštaj navodi i prisluškivanje 20 telefona novinske agencije AP, kako bi se otkrio jedan od njenih izvora informacija.
Obamina administracija je pokrenula i „Insider Threat Program“ za otkrivanje novinarskih izvora. Od tada je kontrola telefona i mejlova državnih službenika nešto uobičajeno poput detektora laži. Brojni američki novinari kritikuju ovu odluku vlade, među njima i David Sanger, dopisnik The New York Timesa iz Vašingtona. „Ovo je najtajnovitija, kontrolom najopsednutija vlada koju sam ikad video.“
Sa Edwardom Snowdenom i Chelsea Maningom pojavila se nova vrsta insajdera. Oboje su se odlučili za ono što nazivamo masovnim curenjem informacija. Mening je tokom boravka u Iraku pribavila milion dokumenata, dok je Snowden prikupio nekih 1,7 miliona. To je noćna mora za svaku vladu, ne samo američku.
Naravno, svaka država sme i mora da ima svoje tajne. Istraživačko novinarstvo ima svoje granice kada je reč o bezbednosti neke države i njenih građana. Jill Abramson, glavni urednik The New York Timesa, u avgustu ove godine je odlučio da ne objavi informacije o jednom terorističkom planu koga su otkrile tajne službe. Prethodno je američka vlada upozorila da će The New York Times u slučaju objavljivanja ovih podataka „okrvaviti ruke“.
Novinari moraju pažljivo da procene šta bi trebalo objaviti i za to moraju da preuzmu odgovornost. Odlučujuće pri tome je da li su informacije u javnom interesu i da li se njima otkrivaju zloupotrebe ili protivzakonite radnje. Vlade imaju legitimne tajne, ali nekada novinari imaju obavezu da odaju te tajne.
Zato nisu objavljena sva Snowdenova dokumenta, poput podataka o praćenju Al-Qaede. Na saslušanju pred anketnim odborom britanskog parlamenta, urednik Guardiana, Alan Rusbridger je rekao da je najmanje stotinu puta bio u kontaktu sa britanskom i američkom vladom: „Veoma smo pažljivi sa ovim dokumentima“. Pre objavljivanja obaveštavaju se vlade koje mogu da iznesu argumente zašto bi neke informacije trebalo da ostanu tajna, jer novinari moraju da vagaju javne i interese tajnosti neke države.
Tako su se ponašali Guardian, The New York Times i Spiegel još prilikom objavljivanja Wikileaks dokumenata. Mnoge informacije sadržane u njima, poput onih o doušnicima NATO trupa u Avganistanu, zacrnjene su pre objavljivanja. Američka vlada je smatrala da će objavljivanje ovih dokumenata dovesti do kolapsa diplomatije. Kasnije je tadašnji američki ministar odbrane Gates priznao da su posledice bile „prilično predvidive“.
Godina 2014. će pokazati da li će biti doneseni novi bezbedonosni zakoni, pokrenuti novi sudski procesi ili će se istraživačko novinarstvo proglasiti državnim neprijateljem. Sledeće godine će i britansko pravosuđe doneti odluku da li će pokrenuti istragu protiv Guardiana. Saznaćemo takođe da li će James Risen otići u zatvor. Izgleda da su protesti američkih medija bili tpliko jaki da je i Barack Obama obećao: „Novinarima ne bi trebalo da preti zatvor kada obavljaju svoj posao.“
Nemačka je tokom Spiegel afere 60-ih godina prošlog veka doživela naozbiljniji slučaj državnog zastrašivanja novinara. Ali Nemačka je izvukla pouke iz ove greške. Tada je nemački ustavni sud proglasio zakonitim hapšenje Rudolfa Augsteina i drugih novinara Spiegela zbog izdaje države. Ustavni sud je 2007. sličnu akciju protiv redakcije lista Cicero proglasio neustavnom. Nemački krivični zakon u članu 93. propisuje: „Činjenice koje krše slobodarsko-demokratski poredak ne mogu da budu državna tajna“. Dakle, svaki nemački novinar sme da objavi podatke o ilegalnim operacijama prisluškivanja koje sprovode nemačke tajne službe. U stvari, on to mora da učini.
Opasno je bilo i tokom 90-ih, kada je državno tužilaštvo optužilo novinare Süddeutsche Zeitunga i ZDF-a za „odavanje tajne“. Iza ove odluke je stajala perfidna logika: pošto je državni službenik obavezan na čuvanje tajne, onda ne sme da pomogne novinarima prilikom njenog objavljivanja. Zakonom o osnaživanju slobode medija iz 2012. vratili smo se sa ove opasne stranputice.
Felix Germania. Novinari mnogih država bi poželeli da ih tretiraju kao u Nemačkoj. Upravo je predsednik nemačkog ustavnog suda, Andreas Voßkuhle, podsetio da je demokratiji potrebno kvalitetno novinarstvo: „Kritičko izveštavanje je ustavna obaveza.“
Takve sudije želimo i James Risenu.
Georg Mascolo, Süddeutsche Zeitung, 28.12.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 05.01.2014.
http://pescanik.net/2014/01/ugrozena-sloboda/
