4. Ako mi, ljudi, imamo zajedničku sposobnost mišljenja, onda nam je zajednički i razum pomoću koga postajemo sposobni za mišljenje. Onda nam je zajednički i razum koji kazuje šta treba uraditi, a šta ne. Onda nam je zajednički i zakon. A ako je tako, onda smo mi ljudi, građani. Onda učestvujemo u nekakvom državnom uređenju. Onda je i svemir na neki način država. Jer, u kakvom bi drugom zajedničkom uređenju moglo da učestvuje celokupno čovečanstvo? A baš odatle, iz toga zajedničkog uređenja, dolazi i naša sposobnost mišljenja, i razumna priroda i zakon. Odakle inače? Jer, kao što se ono što je na meni zemaljsko, izdvojilo iz neke zemljine materije, kao što vlaga proističe iz nekog drugog elementa, a toplota i ono što je u meni vatreno opet iz nekog naročitog izvora (jer ništa ne postaje iz ničeg, kao što i ne prelazi u ništa), tako i naša sposobnost mišljenja proizlazi iz nekog bilo kakvog izvora.
5. Smrt je, kao i rođenje, tajna prirode; kao što je rođenje spajanje elemenata, tako je i smrt raspadanje njihovo, ali nikako nije nešto čega bi se čovek morao stideti. Ona nije u suprotnosti sa prirodom bića koje je sposobno da misli ili sa zakonima svoje sopstvene prirode.
6. Neminovno je da čovek određenoga karaktera vrši dela koja odgovaraju njegovoj prirodi. Onaj koji to neće, želi da smokva bude bez soka. Uopšte, ne zaboravljaj nikad da ćete i ti i taj čovek kroz kratko vreme umreti i da ubrzo zatim neće biti više ni vašeg imena.
7. Ukloni misao, pa se nećeš žaliti: „Uvređen sam“. Ukloni misao: „Uvređen sam“, i uvrede neće biti.
8. Ono što čoveka ne čini gorim nego što je on po prirodi, to ni njegov život ne čini gorim i ne škodi mu ni spolja ni iznutra.
9. Suština korisnog je u tome da ono uvek deluje korisno.
Marko Aurelije
