Piše: Tim Džuda
U Ukrajini, vozeći se na sever od Azovskog mora, povezanog sa Crnim morem, neravnim seoskim putevima duž ruske granice, videli smo napuštene vojne kampove i izobličene ostatke tenkova, oklopnih transportera i drugih vozila. Ukrajinska mobilna mreža je nestala a naši telefoni su uhvatili rusku. Kad god smo naleteli na pobunjeničke vojnike, bili su dobro raspoloženi i spremni na šalu. Bili su opušteni. Dan ranije, 5. septembra, postignuto je primirje i nije bilo razloga za nervozu duž granice. Ukrajinske snage su odatle isterane, kao što su isterane i iz drugih delova istočne Ukrajine.
Kada je u aprilu izbio ovaj sukob, Ukrajinci su brzo gubili teritorije pod naletom antikijevskih, proruskih snaga. U leto, bolje organizovani i pojačani desetinama bataljona vrlo motivisanih dobrovoljaca, Ukrajinci su počeli ponovo da zauzimaju teritoriju. Najznačajniju pobedu zabeležili su 5. jula, kada su se pobunjenici povukli iz svog uporišta u Slavjansku. Zatim su Ukrajinci počeli da granatiraju gradove Donjeck i Lugansk pokušavajući da isteraju pobunjenike. Ali granatiranje je bilo toliko neprecizno da je poginulo na stotine civila, nakon čega su se mnogi ljudi okrenuli protiv njih. Ako su pre toga bili neopredeljeni, sada su shvatili da mrze vladu u Kijevu.
Za pobunjenike je situacija izgledala loše. Zatim se između avgusta i septembra sve ponovo promenilo. Ukrajinci su tvrdili da je veliki broj regularnih ruskih vojnika dobio naređenje da pređe granicu i pomogne pobunjenicima – pre svega male ruske jedinice, za koje su tvrdili da su i ranije bile tu, i dobrovoljci. Izveštaji o žrtvama počeli su da se pojavljuju u ruskoj štampi, ali ruska vlada je energično poricala da je bilo koji deo njene regularne vojske ušao u Ukrajinu i da je ruska artiljerija granatirala Ukrajinu.
Razgovarao sam sa Sergejom Barišnikovim, proruski orijentisanim politikologom u Donjecku. On je poslanik u „parlamentu“ Donjecke Narodne Republike (DNR). Zajedno sa susednom Luganskom Narodnom Republikom, takođe proglašenom u aprilu, DNR sada čini ono što pobunjenici zovu Novorusija, što je po njima nova država odvojena od „bivše Ukrajine“, kako je Barišnikov naziva. Naziv „Novorusija“ treba da asocira na činjenicu da su se ovi krajevi tako zvali u 18. veku kada ih je Rusija dobila.
Barišnikov je jedan od lokalnih ideologa Novorusije. Na moje pitanje da li je ovde bilo ruskih vojnika, oduševljeno odgovara, „Jeste, na hiljade!“ Zatim, verovatno se prisetivši da treba da drži liniju, dodaje da nijedan od njih nije bio regularni vojnik. Međutim, kad sam ga pitao da li je bilo regularnih ruskih vojnika koji su došli kao „dobrovoljci“, rekao je da jeste.
Ove trupe, koje su došle u drugoj polovini avgusta, potpuno su promenile situaciju na terenu. Ukrajinci su proterani iz pograničnih oblasti Luganska i Donjecka, kao i iz oblasti na Azovskom moru. Najrazorniji i najsimboličniji poraz bio je Ilovajsk, odakle su ukrajinski dobrovoljački bataljoni takođe isterani. Mislili su da su postigli dogovor da se evakuišu, ali su tokom povlačenja na nekoliko mesta napadnuti iz zasede. Duž trase od 25 kilometara od Ilovajska do Novokaterinovke prebrojao sam 68 uništenih vojnih i civilnih vozila. U Novokaterinovki, telo ukrajinskog vojnika izbačenog u eksploziji iz tenka visilo je sa visokonaponskih električnih kablova.
Zato nije iznenađujuće što je Petro Porošenko, ukrajinski predsednik, odlučio da prihvati primirje 5. septembra. Ali sporazum o principima je vrlo neodređen i nekoliko dana kasnije, posle ozbiljnih slučajeva kršenja primirja, nije jasno da li će se održati. Međutim, čini se da je jedno poglavlje ratne priče završeno i da drugo treba da počne. Ili će rat ponovo izbiti velikom pobunjeničkom ofanzivom ili će početi politički proces koji će dovesti do neke vrste sporazuma.
Ako ponovo počne rat, znamo šta žele pobunjenici i njihovi ruski pomagači. Barišnikov, koji na reveru nosi značku sa zastavom Novorusije, varijaciju stare ruske imperijalne žuto-belo-plave trobojke, objašnjava da bi Novorusija obuhvatala čitav jugoistok Ukrajine, zapadno do Transnistrije, otcepljenog dela Moldavije koji finansira Rusija i brane ga ruske trupe. Ako do toga dođe, ostatak Ukrajine bi ostao bez čitave crnomorske obale; Krim, koji je Rusija već anektirala, biće kopnom pripojen Rusiji, što sada nije slučaj, dok će Ukrajina ostati i bez istorijske luke Odese.
„Ukrajinci su“, kaže Barišnikov, „veštački stvorena nacija, nisu kao Francuzi ili Rusi“. Stvaranje Novorusije će biti teško, priznaje on, i vojno i politički, ali on i njegove kolege daju sve od sebe. Novorusija obuhvata nekadašnje ruske imperijalne teritorije koje će prvo biti „oslobođene“ a zatim „postati deo Ruske Federacije“. Glavni ideolog ovog pokreta je Aleksandar Dugin, zagovornik ruske evroazijske imperije vođene iz Moskve, koji je nekad bio marginalna figura ruske ekstremne nacionalističke politike, ali više nije. „On je naš prijatelj“, kaže Barišnikov, „Njega zaista cenim.“
Ako u mestima pod kontrolom pobunjenika pitate ljude šta žele, dobićete desetine različitih odgovora. Ljudi su zbunjeni. Ako se se našli pod ukrajinskim granatama, besni su. Neki hoće nezavisnost, neki hoće da budu deo Rusije, a neki bi hteli autonomiju u okviru Ukrajine. Oni koji podržavaju Ukrajinu su previše uplašeni da govore. U Uspenki, graničnom prelazu pod kontrolom pobunjenika, upoznao sam Evgenija, 42-godišnjaka iz Donjecka koji je stekao zavidno vojno iskustvo u francuskoj Legiji stranaca. Na granici je ukrajinska zastava zamenjena zastavom donskih kozaka, čiju tradiciju dele obe strane.
Evgenij kaže da je ovo „rat ideologija“, između „ruskog sveta“ koji se bori za svoju pravoslavnu, hiljadugodišnju tradiciju, i zapadnog sveta koji više ne veruje u porodice sa majkom i ocem. Aludira na gej prava, koja ruski mediji predstavljaju kao zlo koje će morati da se trpi u Ukrajini, ako se prikloni zapadu. Za njega je ovo borba za stvaranje nove države koja bi bila „država naroda, a ne oligarha“ – i sa istoka i sa zapada Ukrajine – koji, kaže on, pljačkaju državu još od nezavisnosti 1991. Prošlogodišnja revolucija na Majdanu, kaže on, postigla je samo to da se sa vlasti skloni najveći oligarh sa istoka i da se dovede najveći oligarh iz drugog dela Ukrajine – što je tipična simplifikacija.
Ako se rat ne nastavi punom snagom i ako počne politički proces, jasno je da će Ukrajina izgubiti, na ovaj ili onaj način. Kakva god vlada nastane na teritorijama pod pobunjeničkom kontrolom, ona će biti neprijateljski raspoložena prema Kijevu i svoju budućnost će tražiti u Moskvi i Vladimiru Putinu. Sasvim je moguće da će istok ličiti na hibridnu verziju Transnistrije, ruskih teritorija Južne Osetije i Abhazije u Gruziji, i na prilično nefunkcionalnu Bosnu i Hercegovinu, podeljenu na dva dela. Novorusija je danas mala u odnosu na ambicije svojih vođa, tako da će možda uz rusku podršku pokušati da preotme još neku teritoriju od Ukrajine.
Problem za Barišnikova i njegove kolege je činjenica da pobunjenici zaista imaju podršku u oblastima koje kontrolišu, ali je ona sve slabija kako se od njih udaljavate. Grad Marijupolj na Azovskom moru je veoma podeljen. I u Slavjansku, nekadašnjem pobunjeničkom uporištu – gradu od skoro 130.000 stanovnika pre rata – ukrajinski vojnici šetaju bez straha, kao što su pobunjenici šetali pre njih. Mnogi ljudi su nezadovoljni što moraju opet da ih gledaju, ali mnogi su srećni što su se vratili. Strahuju da će pobunjenici i njihovi ruski pomagači uskoro ponovo pokrenuti ofanzivu da opet preuzmu grad. U tom smislu, vidimo da se ovde vodi rat i između država, ali i građanski rat. U Novoseljdivki, gde sam na uličnoj tezgi kupio grožđe od 77-godišnje Nađe, ona kaže da su „obe strane“ Ukrajinci, i da je ovde sve bilo dobro „dok Rusija nije počela da nas maltretira“.
U Slavjansku sam otišao da vidim Viktoriju, koja ima 28 godina i koju sam upoznao dok je grad bio pod pobunjeničkom kontrolom. Pitao sam je šta se dogodilo sa lokalnim pobunjenicima iz kontrolnog punkta blizu njenog stana. Svi su pobegli, kaže ona. To mi zvuči sasvim uverljivo. Osmog septembra, Amnesty International je optužio ukrajinski dobrovoljački bataljon Ajdar za „učešće u masovnim zločinima, uključujući otmice, protivpravno zatvaranje, zlostavljanje, krađe, iznude i moguće egzekucije“. Oni nisu dejstvovali u Slavjansku, ali ne bi bilo iznenađujuće da se ispostavi kako se takva praksa široko primenjuje. U Marijupolju, bataljon Azov, koji je imao veliku ulogu u odbrani grada, na svojim amblemima nosi neonacistički simbol.
U međuvremenu, u zgradi gradske uprave Slavjanska stoji kutija za predloge. Tu ljudi ubacuju cedulje sa imenima svojih komšija koji su pomagali pobunjenicima. Međutim, tamošnji policajac mi kaže da preko 80 odsto denuncijacija dostavljaju ljudi koji su u zavadi sa komšijama pa hoće da im napakoste – što je pokazatelj neprijatne atmosfere u gradu.
Na gradskom trgu u Slavjansku stoji Lenjinov spomenik, pod kojim su pobunjenici držali vatrene govore osuđujući, po njihovim rečima, „fašističku huntu“ u Kijevu. Sada je na spomeniku ukrajinska zastava koju je neko vezao Lenjinu oko vrata. Deca na trgu jašu konjiće i život teče dalje. Ali 50-godišnja Ljudimila, koja prodaje slike od presovanog cveća, kaže da je zabrinuta. Ona podržava Ukrajinu i pobegla je kad su pobunjenici kontrolisali grad. Sada kaže da je „spakovala kofer“ u slučaju da se vrate. Na ovaj ili onaj način, oni će to svakako pokušati.
Donjeck, Ukrajina, 11. septembar 2014.
The New York Review of Books, 09.10.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 23.09.2014.
http://pescanik.net/2014/09/ukrajina-sta-je-putin-osvojio/
