(Uputstvo za upotrebu: Ako letuješ na moru, ustani ujutru u šest, idi na hridinu, gde je dovoljno duboka i blistava voda, skoči naglavačke, plivaj dvadeset minuta. Osuši se na suncu, zapali, čitaj pesme i pođi na doručak. U osam kreni preko šume na kupanje, lagano, sunčaj se, kupaj, do pola dvanaest, skupljaj puževe, školjke, plivaj, skači, pliskavcima pravi žabice po vodi, gradi kule od peska, u međuvremenu meditiraj o krupnoj tezi sveta: Bolje je u blistavom letu u moru se kupati, nego u hladnoj zimi u mračnoj kancelariji raditi. Kad i to obaviš, još jednom se zagnjuri u vodu, obriši se, uzmi laku pižamu, lagano kreni u hotel, sedi za sto, i onda, dok ti ne donesu supu, čitaj sledeće:)
O Kinezima sam čitao da najradoznaliji gurmani, čak i ono što ne poznaju, vole da uzmu u usta, kao bebe u pelenama.
Ukuse je u meni oslobodio ovaj izveštaj. Počeo sam da promatram i uskoro sam saznao da ono što takozvana psihologija kaže o ukusima, gola je beda. Pored ostalog, tvrdi se da ukusi nemaju sećanje. Ko je to rekao, mora da je bio bezukusnik.
Mogu da kažem da ne samo Kinezi koje znam po čuvenju, ne samo ja koji sam možda izuzetak, nego mnoštvo ljudi čiju čulnu kulturu veoma cenim, svi opovrgavaju ovakvu tvrdnju.
Ukus se veoma dobro seća čak jela i pića koja je okusio pre trideset i pet godina. Ukus je veoma inteligentno čulo koje može da utvrdi zadivljujuće nijanse i ume da se uzdigne na nivo dostojan divljenja. Na koncu, ukus ima takvu fantaziju kakvoj nije ni na tragu, na primer, čulo pipanja ili mirisa, čak i čulo sluha veoma retko.
Od trena obaveštenja o Kinezima ne stidim se da priznam kako je moj instinkt kušanja i oblapornosti u svim vremenima bio zaista veliki. Tom instinktu treba da zahvalim za mnoge doživljaje. Ispričaću samo jedan. Znate li ukus pupoljaka?
Naročito preporučujem dva pupoljka. Jedan se može brati samo nekoliko dana, sredinom aprila kada ogrozd cveta. Cvetni pupoljak, dok se još nije rasklopio, treba odlomiti. Nije veći od glave palidrvceta. Ne znam za svežiji ukus sirove salate. Od deset pupoljaka čovek postane sasvim raspoložen. Mogu da zamislim kako može biti sjajna salata s uljem. Tako je nežnog, topljivog, kiselkastog, penušavog, mekog ukusa da je jezik bespomoćan za bliže oznake.
Drugi pupoljak pripada crnom trnu. Kada je novi izdanak još nežan, u maju i junu, dakle sasvim dugo, neograničeno se u njemu može uživati. Sveži izdanak čovek otkine, očisti ga od listova i štapiće od podrug santimetra stavlja u usta. Ima ukus gorkog badema, ali je sočan, ruštav, svež i aromatičan. Ko ga zavoli, nije u stanju da ga se odrekne.
A da ukus ima fantazije, navešću samo jedan primer. Leškario sam na ivici borika na suncu, tada mi je palo na um. Iznad mene su skakutale senice i nedaleko je pevao kos. Povremeno sam kidao i grickao vlati pasje trave. To je ona trava koju psi toliko traže i vole. Ne sasvim bez razloga. Nema jela koje će toliko dovesti u red stomak kao ova trava, a bolja je nego sto lekova.
Premišljao sam kakav li bi ukus imala lepa žena. Ne ona koja u tramvaju nagazi čoveku na nogu i trabunja o grubosti. Ne žena – kako da kažem? Mislim da me shvatate. Nije reč o tome kakvo bi bilo meso žene ako se ispeče. Bilo bi meso, i verovatno ne naročito ukusno. Mislim na ženu koju čovek voli kad je zaljubljen. Kako bi to bilo kada bi čovek ovu ljubav i ovaj poljubac i ovu ženu mogao da uzme u usta i pokuša da okusi?
Sasvim je izvesno da bi ličila na čokoladu, ali na veoma finu, plemenitu, čistu mlečnu čokoladu u kojoj ima neki naročito sladak i opojan začin. Materija se sigurno tako rastače da je čovek samo uzme u usta i ona se, bez griženja, polagano razliva. Ali ukus žene, tako sam zamišljao onda, nije onakav crvenkastosmeđi ukus kao čokolada, nego je više žućkasti puter, a ima u njemu nešto i od karfiola, naročito ako je preliven pavlakom, nije prekuvan, ali je rastresit. Ima u njemu i malo ukusa suvarka, koji može da udari čoveku u glavu. Naravno drugačiji je ukus plave i drugačiji smeđe žene, drugačiji riđe i crne žene. U plavuši je najviše mleka, u crnki najviše alkohola.
U belokožoj plavookoj i crnokosoj ženi postoji i povrh toga neki redak začin, ništa slično još nisam okusio, a mislim da drugde i ne postoji, samo u njoj.
Još bih nešto da ispričam. Znam da ukus ima i transcendentni instinkt. Čulo ukusa ponekad zna i o natprirodnom i nosi iskustvo o večnim stvarima. Da li ste već čuli za životvornu vodu? Sigurno. Samo je još niste pili. E, jednom u životu, u snu bio sam u izuzetnoj prilici i pio sam je. Ponudila me je neka žena. Tek kada sam popio i kad sam se probudio, tada sam saznao da je to bila životvorna voda. Beše ružičasta, tečna kao vino ružica, ali na zidovima flaše nalazila su se penušava biserna okca. Miris beše malko slan kao more, jedva primetno. Veoma čist miris, kao nekog nepoznatbg cveta, ili biljnog soka. U ukusu sam najpre otkrio ulje. Beše blaže nego maslinovo, mekše i nežnije. Pomalo nalik na krv, poput izvorske vode, poput voća, ali nematerijalnije, isparljivije, krotkije i istovremeno dublje. Tečnost ni hladna ni topla, tako mlaka kakvu još nisam pio, kao da je mlaka od života koji je u njoj. Tekla mi je niz grlo kao mleko ili vino, ali još prisnije. Kao i da nije stigla do stomaka, nego se odjednom rasplinula u grlu. Sasvim sam omekšao. I snaga koju sam usisao nije bila snaga pesnice, već tiho i podsticajno blistavilo. Odjednom sam počeo da svetlim iznutra, ozaren. Od tada pouzdano znam, ako se život očisti od svega što nije život, pretvara se u koncentrat, onda je on ovakav bezreki zanos.
Bela Hamvaš
