Anatomija Fenomena

Ulrika [Tema: Borhes]

Hann tekr sverthit Gram okleggr i methal theira bert

Volsunga Saga, 27

Moja će priča verno odraziti stvarnost ili, u svakom slučaju, moje lično sećanje na stvarnost, što je isto. Događaji su se odigrali skoro, ali znam, da je u književnosti običaj takođe, da se ubacuju nebitne pojedinosti i da se naglase akcenti. Želim da ispričam moj susret sa Ulrikom (nisam saznao njeno prezime i možda ga nikada ni neću saznati) u gradu Njujorku. Hronika će pokriti jednu noć i jedno jutro.

Ništa me ne bi koštalo da izvestim kako sam je prvi put video pored Pet sestara iz Jorka, onih čistih vitraža što prikazuju čitavu figuru koje su poštovali Kromvelovi ikonoborci, ali je činjenica da smo se upoznali u maloj sali gostionice Northern Inn, koja se nalazi sa druge strane zidina. Bilo nas je nekolicina i ona je stajala okrenuta leđima. Neko joj je ponudio piće, a ona ga je odbila.

– Ja sam feministkinja – rekla je. – Ne želim da ispravljam muškarce. Ne dopadaju mi se njihov duvan i njihov alkohol.

Rečenica je htela da bude oštroumna, a naslutio sam da je nije izgovarala po prvi put. Kasnije sam saznao da joj nije bila svojstvena, ali ono što kažemo ne dolikuje nam uvek.

Rekla je da je stigla sa zakašnjenjem u muzej, ali da su joj dozvolili da uđe kad su saznali da je Norvežanka.

Jedan od prisutnih je prokomentarisao:

– Nije to prvi put da Norvežani ulaze u Njujork.

– Tako je – reče ona. – Engleska je bila naša pa smo je izgubili, ako se uopšte može imati nešto ili se nešto može izgubiti.

Tad je pogledah. Jedan redak Vilijama Blejka govori o devojkama nežnog srebra ili silovitog zlata. Bila je lagana i visoka, oštrih crta i sivih očiju. Manje od lica, na mene je ostavio utisak njen stav mirne tajanstvenosti. Bila je obučena u crno, što je retkost u severnim zemljama. One obično pokušavaju da uvesele bojama zagašenost sredine.

Govorila je engleski čisto i precizno i pri tom naglašavala lagano glas r. Nisam od onih što sve primete; te sam stvari otkrivao postepeno.

Predstavili su nas. Rekoh joj da sam profesor na Univerzitetu u Andima, u Bogoti. Objasnio sam da sam Kolumbijac.

Upitala me je zamišljeno:

– Šta znači biti Kolumbijac?

– Ne znam – odgovorih joj. – To je autodafé.

– Kao biti Norvežanka – potvrdila je.

Ne mogu se setiti ničeg više od onog što je izgovorila te noći. Sledećeg dana sišao sam rano u trpezariju. Kroz prozore sam video da je pao sneg. Pustara se gubila kroz jutro. Nije bilo nikoga više. Ulrika me pozvala za svoj sto. Rekla mi je da izađe u šetnju sama.

Setih se jedne Šopenhauerove šale i odgovorih:

I ja. Možemo izaći zajedno.

Udaljismo se od kuće, po svežem snegu. Na poljima nije bilo žive duše. Predložio sam joj da odemo do Torgejta, koji se nalazi na nekoliko milja niz reku. Znam da sam već bio zaljubljen u Ulriku; ne bih poželeo pored sebe nijednu drugu osobu.

Iznenada čuh u daljini zavijanje vuka. Nikada nisam čuo vučje zavijanje, ali znam da je u pitanju bio vuk. Ulrika se nije pomerila.

Posle izvesnog vremena reče kao da glasno razmišlja:

– Malobrojne i jadne sablje koje sam videla juče u katedrali u Jorku uzbudile su me više od velikih brodova iz Muzeja u Oslu.

Naši su se putevi ukrštali. Ulrika je tog popodneva trebalo da nastavi put za London; ja za Edimburg.

– U Oksford Stritu – reče mi – ponoviću kretanje De Kvisinija, koji je tragao za svojom Anom izgubljenoj u gužvi u Londonu.

– De Kvinsi je – odgovorih – prestao da je traži. Ja, tokom vremena, tražim je i dalje.

– Možda si je našao – reče mi tihim glasom.

Shvatih da mi nešto neočekivano nije zabranjeno i poljubili joj usta i oči. Odgurnula me nežnom odlučnošću, a zatim izjavila:

– Biću tvoja u gostionici u Torgejtu. U međuvremenu tražim od tebe da me ne dodiruješ. Bolje je da tako i bude.

Za samca koji je zašao u godine ponuđena ljubav je dar koji se ne očekuje. Čudo ima pravo da nameće uslove. Pomislih na svoje detinjstvo u Popajanu i na devojku iz Teksasa, svetlu i vitku kao Ulrika, koja je odbila moju ljubav.

Nisam upao u grešku da je pitam da li me voli. Shvatio sam da nisam prvi i da neću biti poslednji. Ta će avantura, meni možda i poslednja, ovoj sjajnoj i odlučnoj Ibzenovoj sledbenici, biti jedna od mnogih .

Produžili smo dalje držeći se za ruke.

– Sve je ovo kao san – rekoh – a ja nikada ne sanjam.

– Kao onaj kralj – odgovori Ulrika – koji nije sanjao sve dok ga nije uspavao jedan vrač u nekoj izbi.

Zatim je dodala:

– Poslušaj dobro. Jedna će ptica upravo zapevati.

Malo kasnije čuli smo pesmu.

– U ovim krajevima – rekoh – misle da onaj koji treba da umre predviđa budućnost.

– A ja ću uskoro umreti – reče ona.

Pogledao sam je zabezeknuto.

– Presecimo put kroz šumu – ubedih je. – Stići ćemo pre u Torgejt.

– Šuma je opasna – uzvrati ona.

Nastavili smo kroz pustaru.

– Hteo bih da ovaj trenutak traje zauvek – prošaptah.

– Zauvek je reč koja nije dozvoljena ljudima – tvrdila je Ulrika i, da bi ublažila preterivanje u tonu, tražila od mene da joj ponovim ime koje nije dobro čula.

– Havier Otarola – rekoh.

Htela je da ga ponovi, ali nije uspela. Ja sam, takođe, bio neuspešan sa imenom Ulrike.

– Zvaču te Sigurd – izjavila je sa osmehom.

– Ako sam ja Sigurd – uzvratih – ti ćeš biti Brunhilda.

Usporila je korak.

– Poznaješ sagu? – upitah je.

– Naravno – reče ona. – Tragična priča koju su Nemci upropastili sa svojim okasnelim Nibelunzima.

Nisam hteo da raspravljam i odgovorih joj:

– Brunhilda, hodaš kao da želiš da između nas dvoje stoji mač u ležaju.

Iznenada se nađosmo ispred konačišta. Nije me iznenadilo to što se zvalo, kao i drugo, Northern Inn.

Sa vrha stepeništa Ulrika mi je uzviknula:

– Je si li čuo vuka? Nema više vukova u Engleskoj. Požuri!

Kada se popeh na gornji sprat, primetih da su zidovi prekriveni tapetima u stilu Vilijama Morisa, žarko crvene boje, sa isprepletenim voćem i pticama. Ulrika je ušla prva. Mračna prostorija bila je niska, sa stropom na dve vode. Očekivani ležaj udvostručio se u mutnom ogledalu, a zatamnjeni mahagoni podsetio me na Sveto pismo. Ulrika se već svukla. Dozvala me je pravim imenom, Havier. Osetih da sneg oštrije pada. Nije više bilo ni nameštaja ni ogledala. Nije bilo mačka između nas dvoje. Kao pesak oticalo je vreme. Vekovna u tmini, potkela je ljubav, i po prvi i poslednji put imao sam lik Ulrike.

Ostavite komentar: