U skladu sa svojim dugogodišnjim opredeljenjem, da se sem psihosomatskom medicinom bavi psihoistorijom („Tri diktatora”, 2008) i pisanjem psihobiografija umetnika („Umetnik i bolest”, 2004), dr Vladimir Adamović u svom najnovijem delu „Psihijatrijske siluete” („Informatika”, Beograd, 2012) predstavlja četiri eseja posvećena našim umetnicima: Milošu Crnjanskom, Isidori Sekulić, Savi Šumanoviću i Nikoli Tesli, za razliku od prethodne knjige koja je bila posvećena isključivo strancima: E. A. Po, Van Gog, Prust…
Prvo i najduže poglavlje posvećeno je Milošu Crnjanskom, verovatno zato što ga je autor, u svojstvu dežurnog neuropsihijatra konsultanta, video dan pred smrt na Internom odeljenju bolnice „Dr Dragiša Mišović”, u Beogradu. I pored poodmaklog životnog doba, pisac nije pokazivao znake neke akutne bolesti, a svi rezultati su, po rečima njegovog lekara dr Mihaila Bogdanovića, bili u granicama normale. U veoma šturom razgovoru sa Crnjanskim i iz opširnog izlaganja dr Bogdanovića, Adamović je naslutio suštinu cele drame: Crnjanski, sportista (fudbaler, skijaš), energičan, često neodmereno agresivan, sklon revandikaciji (stalno u sporu s nekim, posebno bivšim prijateljima), a sve to u skladu sa svojom paranoidnom konstitucijom, u poodmaklom životnom dobu osetio je kako ga napuštaju i telesne i mentalne sposobnosti. Takva lamentirajuća budućnost nije se uklapala u njegov životni stil i filozofiju življenja i on je, odbijanjem hrane i lekova, odlučio da ode…
Sava Šumanović je patio od paranoidne shizofrenije, koja se ispoljavala u smenjivanju talasa egzaltiranosti sa izrazitom sumanutošću, i epizoda pasivnosti i povlačenja, što se jasno može uočiti iz njegovih pisama, koje je sakupio Ž. Brković. Što se Isidore Sekulić tiče, Adamović veruje da je niz nesrećnih okolnosti naterao spisateljicu da napravi životnu konverziju: problemi s jednim učenikom u gimnaziji, neostvarena veza sa Milanom Pribićevićem, enigmatičnost braka sa dr Stremnickim, njegova iznenadna smrt, koja je uzburkala tadašnju beogradsku čaršiju, i da onda putem sublimacije svoje probleme od emotivnih prevede u cerebralne i time, donekle, da za pravo Jovanu Skerliću za tvrdnju da je kod nje „sve intelektualno”.
Nikola Tesla se našao u grupi umetnika jer je njegov pronalazački rad pre ličio na umetničko, nego na tehničko delo. U njegovom kreativnom radu postoji jedna zanimljiva pojava, davno uočena od strane njegovih prijatelja: on je ulagao ogroman kreativni napor dok ne reši problem, a dalja eksploatacija izuma nije ga zanimala. Adamović veruje da je ova epistemofilija, to jest traganje za tajnom imala svoje poreklo u njegovom detinjstvu.
Četiri sledeća eseja posvećena su strancima: Ničeova bolest (progresivna paraliza) korišćena je u prvim sukobima Frojda i Junga. Adamović analizira i odnos majke i Balzaka, koja ga je potpuno odbacila, zatim buran seksualni život kao način komunikacije (Simenon) i ubistvo supruge (Luj Altiser), koji je postao simbol ubistva sopstvenog superega.
Psihobiografija, objašnjava dr Vladimir Adamović, intelektualna je konstrukcija, sačinjena na osnovu već postojećih biografija, autobiografije, koja obično, zbog autocenzure i potiskivanja, ne prikazuje događaje i ličnosti u pravom svetlu, sećanja savremenika i pisama, od kojih je, obično, polovina uništena, namerno ili u smutnim vremenima. Tako se dobija psihološki portret robot umetnika, sličan originalu onoliko koliko je sličan crtež policijskog crtača na osnovu iskaza žrtve o nasilniku.
Adamović je svestan da se nekim čitaocima neće dopasti opisi intime pojedinih umetnika. U našoj sredini još uvek je uvreženo mišljenje da veliki umetnik mora da bude osoba bez mana, u skladu sa svojom misijom. Veruju da njega ne odlikuju uobičajene ljudske slabosti: egocentričnost, agresivnost, nevernost, bizarna seksualna orijentacija, i ubeđeni su da je to rezervisano samo za takozvane obične ljude. Nažalost, čitalac se vara: ovde opisane ličnosti su ili manifestno psihotične (Šumanović), ili pate od ozbiljnih neurotičnih smetnji (Tesla), ili poremećaja ličnosti (Crnjanski). Na sreću, to ni malo ne umanjuje genijalnost ovih ličnosti. Naprotiv, to ovim ličnostima daje životnost i autentičnost.
Psihobiografi sa naših prostora, naglašava Adamović, moraju da probiju tu barijeru, to jest opisivanje samo pozitivnih osobina. Na Zapadu je taj problem, koji se vidi na aksiomu: dobar umetnik jeste i dobar čovek, davno prevaziđen. Postoje mnogobrojne bio i psihobiografije Edgara Alana Poa (1809–1849), njegovog alkoholizma i sklonosti ka veoma mladim devojkama, alkoholizmu Judžina O’Nila, narkomaniji Trumana Kapotea (1924–1984), kockarskim traumama F. M. Dostojevskog (1820–1880) i njegovim seksualnim avanturama. Uostalom, i sam otac psihoanalize se uporno optužuje (Mišel Onfri) za korišćenje kokaina, a porodica Ernesta Hemingveja za seksualne poremećaje (transvestitizam), alkoholizam, samoubistvo.
U pisanju ovih, a i u pisanju budućih psihobiografija, Adamović će se, obećava, držati starog načela: razumeti, ne osuđivati. On je uveren da genijalnost može da egzistira paralelno, u jednoj ličnosti, sa psihičkim poremećajima, počev od manjih neurotičnih oboljenja, preko poremećaja ličnosti do pravih psihoza.
Zoran Radisavljević
https://www.politika.rs/sr/clanak/274767/Umetnici-na-psihijatrijskom-kaucu
