Ako je život kocka, za koji oblik opklade se opredeliti? Usud i smrt su odmah tu, sadržani u prve dve rečenice Gubitnika, poznog romana Tomasa Bernharda: „I Glen Guld, naš prijatelj i najvažniji virtuoz na klaviru ovog veka, napunio je pedeset jednu godinu, pomislih ulazeći u gostionicu. Jedino što se on nije ubio kao Verthajmer, već je, kako se kaže, umro prirodnom smrću.“1 Posle ovog čitamo treći pasus, sastavljen takođe od samo jedne rečenice, a potom nas očekuje, sve do kraja romana, kontinuirano pripovedanje bez grafičkih razmaka. Sve je, dakle, odmah tu, srce stvari bačeno pred čitaoca, ili bačeno čitaocu, u prvim rečenicama, pripovedačkim silogizmima: istorija i njeno izneveravanje, međuljudski odnosi, umetničko savršenstvo, spoj iracionalnog i racionalnog, smrt i samoubistvo. To je saopšteno preciznim, jednostavnim stilom, i zaokruženo ironičnom kadencom, obeleženom kurzivom. Pred nama je, u neku ruku, čitav svet, koji se potom zapliće poput Ešerove petlje ne bi li nas uvukao u zagušljivu, uskogrudu atmosferu, u centar sveta koji svoje ishodište – a možda i smisao – zadobija u jednoj zapuštenoj provincijskoj gostionici. Kao što naslov nagoveštava, zaslepljujuća očiglednost Gubitnika jeste da će sve od početka ići loše. Ali postavlja se pitanje interpretacije lošeg, jer sve je ponekad ništa, pošto pakao podrazumeva puko ponavljanje određenih radnji. Ovde su, kako se čini, „loši“ upravo pakleni i opsesivni pokušaji naratora da, navodno izlazeći na kraj sa samoubistvom i smrću prijatelja, iziđe na kraj sa samim sobom.
U stvari, sve počinje od kraja, uvod je istovremeno zaključak. Pripovedač priča o nečemu što se već zbilo – ili barem on to tako doživljava. On se, naime, vraća sa sahrane svog prijatelja Verthajmera i priseća se zbivanja koji su vodili do njegovog samoubistva. Dvadeset i osam godina ranije, trojica prijatelja, Glen Guld, Verthajmer i pripovedač – sva trojica bolesni od iste plućne bolesti – studirali su klavir u Mocarteumu u Salcburgu kod Vladimira Horovica. Verthajmer i pripovedač su podjednako dobri pijanisti, ali im se čini da je Guld najbolji pijanista stoleća. To će im postati sasvim jasno dve godine kasnije kada Guld bude svirao Bahove Goldberg-varijacije na Salcburškom festivalu. U stvari, oni prvobitno misle da bi njihov kanadski prijatelj mogao da propadne zbog svog pijanističkog radikalizma, oličenog pre svega u preteranoj ljubavi prema Bahu i preziru prema Betovenu. Glen, međutim, nije ni propao ni odustao. Premda su oni izvrsni, ali ne i najbolji pijanisti, dakle tek relativno ograničeni u pijanizmu, Guldov uspeh ih odvodi u pravcu akademske karijere – Verthajmer se bavi humanističkim naukama, a pripovedač započinje, kako kaže, proces kržavljenja, koji između ostalog podrazumeva studiranje filozofije.
S jedne strane, Bernhard izlaže vešto tkanje činjenice i fikcije, u priču uvodi istorijske ličnosti Glena Gulda i Vladimira Horovica, ali budući da stvara književne likove, on slobodno krivotvori činjenice. Primera radi, istorijski Horovic nikada nije predavao u Salcburgu, a periodično se povlačio iz javnosti, između ostalog i u razdoblju koje opisuje pripovedač, odnosno između 1953-1965 godine; „istorijski“ Guld niti je umro u 51. već u 53. godini, niti se školovao u Mocarteumu… S druge strane, uprkos činjeničnosti i kvazirealizmu, detalji iz života likova ostaju prilično magloviti: premda istrajno rade na rukopisima koji se bave svetski poznatim Guldom, ni Verthajmer ni pripovedač nisu ništa objavili. Pripovedačev Spis o Glenu sastoji se od nacrta koje neprestano uništava i iznova piše, dok Verthajmer, koji živi u incestuoznom odnosu sa sestrom – njena udaja i Guldova smrt će biti okidač za njegovo samoubistvo – radi na rukopisu koji se zove isto kao i roman, Gubitnik (što je ironični nadimak koji mu je Guld nadenuo prilikom prvog susreta u Salcburgu; pripovedača je pak nazvao filozof): „Hteo je da objavi knjigu, ali to nije uspeo, jer je rukopis uvek menjao, toliko ga je često i toliko dugo menjao da rukopisa na kraju nije bilo, izmena njegovog rukopisa nije bila ništa drugo nego potpuno precrtavanje rukopisa od koga na kraju nije ostalo ništa sem naslova Gubitnik.“2
Shodno tome, ni Bernhardov roman Gubitnik nema uobičajenu, ili bolje reći očekivanu arhitekturu, već je konstruisan prema principima muzičke repeticije i varijacije. U pitanju je posthumanistička estetika, koja kroz opsesivne sintaksičke kvalifikacije razotkriva puteve dehumanizacije i osporava ideju o usavršavanju čoveka. Glavna strategija je ponavljanje, a s pravom se može postaviti pitanje kako ponavljanje uopšte može da bude književni postupak. Roman liči na studijski rad, na snimanje ploče, a zapravo je reč o Bernhardovoj opsesivnoj potrazi za jedinstvom forme, sadržaja i – u najboljem modernističkom maniru – istine. Iterativnost je gubitak, paklena opsesija, jer iskustvo, budući smešteno izvan govora, izvan onoga što nastoji da ga obuhvati, prevazilazi napisanu reč. Stil je ovde upravo ono što treba da bude: upotreba jezika, način raspoređivanja narativnih struktura, postupak izgradnje likova i artikulacija gledišta.
Frančeska Duranti u zanimljivom romanu Kuća na Mesečevom jezeru, koji nas odvodi u Bernhardove istovremeno idilične i zlokobne prostore Salckamerguta, zapisuje: „(…) sve što se završava na ’ista’ daje čoveku neprikosnoveni status, obezbeđuje pripadnost nekoj skupini, utiskuje prepoznatljivu fizionomiju“.3 Biti uspešan pijanista (ili umetnik) znači, između ostalog, biti i majstor ponavljanja: kao što Guld opsesivno ponavlja Goldberg-varijacije, tako pripovedač ponavlja svoje sintagme. Ovo, naravno, ima i određene, labave veze sa istorijskim Guldom: iako Bernhard namerno redukuje složenost istorijske ličnosti (premda se u romanu tvrdi da je prezirao književnost, Guld je bio i esejista, a čak je i posvedočio da bi bio pisac da nije pijanista; nije se bavio samo Bahom, već je snimao i druge ploče i imao drugačije koncertne programe…), svetska karijera kanadskog pijaniste jeste počela snimanjem Goldberg-varijacija u studiju Kolumbije u Njujorku 1955. godine, a godinu dana pre smrti, 1981. godine, snimio je novu, smireniju verziju. Ništa veliko na svetu nije se izvršilo bez strasti, pa stoga i romaneskni Guld, čija je poza predočena sa svim preteranostima, opsesivno i genijalno ponavlja i „preispisuje“ Baha.
Kako piše Johan Frokel, trideset Goldberg-varijacija za čembalo Johan Sebastijan Bah je napisao za svog darovitog učenika Johana Teofila Goldberga, a po narudžbi ruskog grofa Kejzerlinga. Neprestanim ponavljanjem, varijacijama, Goldberg je trebalo da izleči grofovu nesanicu. Bah je uspeo i bio pristojno nagrađen za svoj trud, ali je još važnije što je, po svemu sudeći, dobro znao da je ponavljanje obrazaca zapravo ponavaljanje života, ili čak način da se udahne život pustom svetu bez sna. Forkelova priča je možda plod fantazije, ali je važna za izgradnju Guldovog lika u Gubitniku gde biti pijanista znači uputiti se ka svom košmaru. U romanu Guld je genije, oličenje najviših umetničkih dostignuća, onih sfera koje više možda i nisu ljudske – on se na kraju pretvara u umetničku mašinu (Kunstmaschine), koja nema više ništa zajedničko sa ljudskim bićima i koja tek ovlaš podseća na njih. „U sam koncept umjetnosti umešan je ferment njenog ukidanja“, rekao bi mudro Adorno u Estetičkoj teoriji, a Bernhard uspeva istovremeno da demitologizuje i remitologizuje umetnost. Iako se ovde umetnosti izjednačava sa fantazijom o savršenstvu, jasno je da je u najboljem slučaju reč o savršenoj pukotini. Dok perfekcionizam uništava karijere Verthajmera i pripovedača, pravi Guld dolazi do plodne simbioze sa producentima i inženjerima u studiju. Pa ipak, sve vreme kao da traje nadmetanje koji će od njih biti gubitnik u životu, odnosno ko će umreti prvi – a to je upravo Guld. Čini se da je smrt u romanu figura koje pokazuje konačnost otuđenja (savršenog) umetničkog stvaranja od svakodnevnog života.
U jednoj ravni Gubitnik se bavi umetnošću i umetnikom, čije su glavne osobine preciznost, samodisciplina, izolacija, red. Guld se u tom ključu može posmatrati kao izolovani, samodovoljni umetnik koji ne želi da ima ništa sa publikom. On postaje depersonalizovan do te mere da se stapa sa instrumentom, sa klavirom. Bernhard, međutim, dobro zna da je duhovnost u našem vremenu (jer njegovo vreme je i dalje naše vreme) ili tvrda kao kamen ili sasvim gnjecava. Savršenstvo umetnosti u ovom romanu služi da razobliči njeno nesavršenstvo. Umetnost je opsesija uspehom, to je manija klopke, primoranosti da se donose odluke: „Kad se tako gleda, Verthajemer je, prijavivši se na kurs kod Horovica, upao u zamku svog života, pomislih. Zamka se zaklopila, onog trenutka kada je prvi put čuo Glena kako svira, pomislih. Iz te životne zamke Verthajmer se više nije izvukao.“4
Bernhard istovremeno, slaveći umetnost kao savršenstvo, vešto prikazuje i njeno naličje (ili je to možda lice?). Iz romana se može iščitati da je duhovno tek naličje materijalnog – prostor veštački stvorene misterije koja ne uspeva da popuni ispraznost svetske slave. Umetnost su prisvojile komercijalne sile, ona je, Gubitnik to ubedljivo pokazuje, pitanje novca, moći, statusa, kulturnog i ekonomskog kapitala. Kakvo je poreklo tri glavna lika u romanu? Svi imaju snažno ekonomsko uporište: pripovedač i Verthajmer su potomci bogate buržoazije, koja se obogatila u vreme velike industrijske ekspanzije i ekonomskog rasta u Austriji 1850-1873; Guldovo porodično bogatstvo potiče od trgovine krznom. Vlasništvo je ograđivanje, i to što su glavni likovi do bljutavosti pošteđeni ekonomskih problema doprinosi da njihov trougao bude toliko zagušljivo zatvoren. Umetnost je tako odvojena od hirova tržišta na koje su osuđeni drugi društveni akteri, simbolično oličeni u liku gostioničarke. Njena priča se bavi ljudskim opstankom, čime se relativizuju brige pripovedača i njegovih prijatelja, čiji su umetnički napori poduprti eksploatacijom drugih ljudi. Kako bi to rekao Benjamin, svaki dokument kulture je istovremeno dokument varvarstva.
Ali, u praznom prostoru želje mesta su skupa. Svet je za Verthajmera, Gulda i pripovedača uređen tako da ga ne moraju iskusiti. Pripovedač opisuje način života bogatih i otuđenih, pripadnika porodica koje su bile posvećene moći, profitu i materijalnom opstanku, a ne negovanju zajedništva i solidarnosti. Oni su opsednuti proračunom, savršenstvom, uspehom, smrću i samoubistvom. „Unapred proračunato samoubistvo, pomislih, nikakav spontani čin očajnika“, glasi moto romana, jedan od ključeva za otvaranje njegove poludele partiture. Kakav je život, ako se traži nadoknada u imaginarnom savršenstvu ili u proračunatoj smrti? Uprkos svom poreklu, ili upravo zbog njega, likovi ne uspevaju da hode tajanstvenim stazama radosti i nežnosti. Kako spretno kaže Teri Iglton, velika zabluda je da „duhovnost mora biti nešto egzotično i ezoterično a ne nešto praktično i materijalno“.5 Stoga ne čudi što je umetnički ekscentričnim, ali ekonomski dobro centriranim (situiranim) junacima romana teško, pa i nemoguće, da pronađu smisao čak i u privatnoj sferi.
Razobličavanje kulture laži je temelj Bernhardove umetnosti – antijunaci Gubitnika su studije slučaja individua koje su duboko traumatizovane zbog laži. Da li je umetnost, ako se uzmu u obzir njeni uslovi, prenaduvana? Ne znači li biti Guld savršeno ponoviti već postojeće? Da li je umetnost tautologija, klasna projekcija, zabran lažne svesti? Verthajmer i pripovedač su uklešteni između svojih želja i nesposobnosti da se odvoje od samih sebe. Narcisoidna individua mora da plati cenu zbog nesposobnosti da se suoči sa prošlošću – junaci nisu u stanju da sami stvaraju istoriju, ali, verujući da Guld to čini, odbacuju život, mašinu egzistencije, i polaze putem samouništenja. Premda ga pisci često podražavaju, rekao bih da je Bernharda besmisleno formalno podražavati, jer njegova forma sadrži dubinu vezanu za ispitivanje naslaga nasilja društvenosti, užasa (austrijskog) građanskog društva koje je bilo nemi posmatrač, saučesnik i inicijator zločina tokom Drugog svetskog rata. Njegovo podražavanje je kamen spoticanja svake idealizacije građanskog društva i građanske umetnosti. Stoga Verthajmera i pripovedača neprestano progoni senka porekla, jer, kako se čini, svirati liru dok civilizacija gori nije više tako izvodljivo kao nekad.
Kako ostati građanin sa životnom misijom? Važno piščevo oruđe je desublimacija – on želi da dezintegriše individuu i njenu situiranost u prostoru i vremenu. Guld je dispozicija umetnika; on je kod Bernharda estetizovan, premda sam to ne zna (roman je objavljen godinu dana posle njegove smrti). Guld je u stvari prazno mesto koje treba da zauzme umetnik. Ali, kao što kaže Gaston Bašlar: „Umetnička dela rađaju se uvek od onog ko se suočio sa opasnošću, od onog ko je išao do kraja nekog iskustva, do one tačke koju nijedno ljudsko biće ne može da prevaziđe. Što se dalje prodire, život postaje sve čišći, sve ličniji, sve jedinstveniji“.6 S jedne strane, ovo odgovara Bernhardovoj slici Glena Gulda. S druge strane, pisac je ambivalentan, što dobro uočava jedna interpretator: „U liku Gulda prepoznajemo paradoks celokupnog Bernhardovog pisanja, volju ka umetničkom i intelektualnom savršenstvu toliko snažnu da rezultuje u patologiji, deformaciji, perverziji na koncu rezultujući u pomračenju same umetnosti.“7 Guld postaje tipičan Bernhardov junak – idiosinkratičan, opsesivan, beskompromisan. Činjenica je, međutim, da savršena interpretacija više nije interpretacija, da savršena umetnost više nije umetnost. Hegelovim rečima rečeno: svaka stvar koja dosegne svoj maksimum pretvara se u svoju suprotnost.
U stvari, Guld nije samo dispozicija umetnika, već je i dispozicija smisla, jer njemu pripovedač romana i Verthajmer učitavaju smisao; on ne govori bez njihovog posredovanja, odnosno bez posredovanja njihovih opsesija. Guld želi da se pretvori u savršen medijum Bahove muzike, ali mi ga zapravo posmatramo kroz naslage posredovanja. Umetnik je intervencionista, a ne prozirno sredstvo. On je uvek tu, ne može sakriti svoje prisustvo: Guld je bio poznat i po tome što je prilikom savršenog izvođenja mrmljao sebi u bradu. Mrlja je uvek tu, na telu ili na duši. Kafka se najpre radovao tuberkulozi, jer mu je davala slobodu; na koncu mu je donela preranu smrt. U Gubitniku plućna bolest služi kao metafora za teškoće junaka da iziđu na kraj sa stvarnošću. Ambigvitet i nepreciznost su za njih anatema, oni danonoćno vežbaju, verujući da je moguća potpuna kontrola. Oni bezuspešno žele da opravdaju život koji je, uprkos njihovom poreklu i statusu, kontingnetan, besciljan, neutemeljen. Shodno tome, kod Bernharda se dešava inverzija: svest postoji kako bi otkrila krajnju uzaludnost našeg postojanja. On kao da dekonstruiše Ničeov stav iz Volje za moć tako što briše reč „ne“: „Istina je ružna. Umetnost imamo kako ne bismo propali zbog istine.“
Smisao je sumnjiv pojam, a istina je, neko će reći, iluzija paranoika. Kako da se odvija borba za nalaženjem smisla života u 20. veku u kojem je život postao tako zastrašujuće jeftin? Svako htenje, kako bi rekao Šopenhauer, proizilazi iz manjka, iz nedostatka, prema tome iz patnje. Tomas Bernhard piše svestan, rečeno Benjaminovim rečima iz ogleda „Pripovedač“, da je cena iskustva pala i da i dalje pada u bezdan.8 Stoga je čitalac suočen sa frustracijom, sa ozvučenim unutrašnjim glasom kojeg uokviravaju sudbinska nelagoda i egzistencijalni nesklad. Učinak stila se sastoji u stvaranju utiska da su se stvari odigrale na jedan određeni način, izvan domašaja čitaočevih želja. Ovakva književnost odbija da razvija zaplet, jer je epska strana istine, mudrost, kako je govorio Benjamin, u izumiranju, odnosno ona je, kod Bernharda, mrtva – ona je gubitnikov pravi gubitak. To je istovremeno napad na umetnost, jer dok se divimo spoljnoj formi, zaboravljamo trajne unutrašnje traume.
Time se barem donekle može objasniti i nihilizam likova. Svaki od njih smatra da će onaj drugi izvršiti samoubistvo i da će oni prisustvovati njegovoj sahrani. Pripovedač na kraju ostaje sam i uviđa u čemu je greška. On i Verthajmer su, naime, uvek počinjali od događaja sa početka, od porekla i odigravali mnoštvo scenarija u umu. Um je mučenje, rekao bi Mišel Fuko, a poreklo, naravno, ima smisla samo u konstruisanom linearnom svetu u koji se sve može ukalkulisati (reči „račun“, „proračun“, „računanje“ često se javljaju u tekstu). Ali događaji u stvarnosti se ne odvijaju linearno. Posle susreta sa Guldom, Verthajhmer i narator misle da se rešenja mogu podražavati – izmiče im uvid da je smisao života stvar načina, a ne stvarnog sadržaja.
Kako uvećati život, a ne samo dodavati ovo ili ono? Koju priču o životu pričamo? I kome? Uvođenje haosa je udeo Gubitnika, u priči nema ničeg pouzdanog, događaji i reči se ponavljaju, ništa ne vodi do uopštavajuće poente. Sve su to nejasna sećanja kojima je vreme, prazneći vagone egzistencijalnog gneva, dalo privid izvesnosti. Mi ne saznajemo kako junaci izgledaju, kakva su im tela, nedostaju podrobni opisi… Oni se ne razvijaju u vremenu, što je karakteristično za tradicionalni roman. Moguće su permutacije razlika i sličnosti među likovima, čak je moguće pretpostaviti da su svi oni jedan isti lik… Pripovedač kao da traži od života da ga ne gnjavi previše. Nedostaje dubina utiska, a to je namerno proizveden učinak. Kao dubinski antiromantičarski pisac, Bernhard sumnja u sređivačke mogućnosti književnosti. Pisac, dakle, ne veruje u piščev autoritet, u položaj iznad društva. Pored dehumanizacije, desublimacije i denarativizacije, na delu je i desentimentalizacija umetnosti – Bernhard svesno izdaje preostalu sentimentalnost umetnika kao društvenog mučenika.
Pripovedač na kraju postaje, kako sam kaže, umetnik pogleda na svet. Pomislih, to su reči koje on najčešće izgovara. Ali šta pripovedač zna o životu? On je samokritičan do idiotizma, nikada ne dovodi u pitanje merila koja se od njega traže, a koja je Guld ostvario. Na koncu, pripovedač nije ni pobedio ni izgubio, već mu se sve jednostavno dogodilo. Istoriju uglavnom čine sećanja preživelih koji najčešće nisu ni pobednici ni poraženi. Postoje situacije iz kojih je nemoguće izići čistih ruku; pisca zanimaju kontingencije istorije i morala – dva dispozitiva koji upadaju u kontroverzu i potražuju jezik filozofske alegorije, jezik savršene pukotine. Tamo gde postoji problem ne mora, naravno, da postoji rešenje, i Bernhardov roman funkcioniše kao da je svrha života i priče da nas prisili da se pomirimo sa konačnim gubitkom, da shvatimo da život nije ono što se priča da jeste. Ali gde je tačka prekida, kada smo jedino mi ti koji pričamo o životu. Kako opisati odsustvo stvari iz njih samih? Bernhard preteruje. Pa šta? Zavodljivi ikonoklasta uklešten u trougao umetnost-kultura-politika postavlja nam pitanje svih pitanja: kako izgleda estetska norma iznutra? Kristijan Klug je umesno primetio da se, kada se uzmu u obzir rani Bernhradovi tekstovi koji idealizuju Salckamergut, ovaj autor ima posmatrati u polemici sa samim sobom.9 Uistinu, još od Amrasa (1964) ga zanimaju kolektivna amnezija i porodične vrednosti, uništavanje porodičnog nasleđa, samoubistvo kao samoponištavanje, biološki i kulturološki pad u živo blato savremenosti. Lakanovski rečeno, Tomas Bernhard uživa u simptomima vlastite bolesti.
Ima li razloga za uživanje prilikom čitanja Gubitnika? Bernhard proverava naš osećaj za realnost i pravi čitalac kao da opaža nekakav senoviti déjà vu. Gubitnik je „nepromenljiva“ priča, koja govori o neostvarenim željama da se izmeni sudbina. Konačno, ko je gubitnik? Bernhard nam namerno uskraćuje ideološku utehu. Poslednja rečenica knjige glasi: „Zamolih Franca da me neko vreme ostavi samog u Verthajmerovoj sobi i stavih ploču s Glenovim Goldberg-varijacijama koju sam ugledao na Verthajmerovom gramofonu, još uvek otvorenom.“10 Sve je ponovljena izvedba. U tome leži varljivi smisao opklade: original nastaje iz nemoći, pisac u stvari, poput Gulda, piše, borhesovski rečeno, jednu od mogućih verzija.
Vladimir Gvozden
1 Tomas Bernhard, Gubitnik, prev. Zlatko Krasni, Svetovi, Novi Sad, 1991, str. 5.
2 Isto, str. 38.
3 Frančeska Duranti, Kuća na Mesečevom jezeru, prev. Ivan Klajn, Nolit, Beograd, 1991, str. 43.148
4 Gubitnik, str. 61-62.149
5 Terry Eagleton, Smisao života, prev. Martina Čičin-Šain, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2008, str. 31.150
6 Gaston Bašlar, Poetika prostora, prev. Frida Filipović, Gradac, Čačak, 2005, str. 203.
7 Mark M. Anderson, “Fragments of a Deluge: The Theater of Thomas Bernhard’s Prose“, u: A Companion to the Works of Thomas Bernhard, ur. Matthias Konzett, Camden House, Rochester, 2002, str. 129.
8 Walter Benjamin, „Pripovjedač“, Estetički ogledi, prev. Truda Stamać, Školska knjiga, Zagreb, 1986, str. 166-187.
9 Christian Klug, “Thomas Bernhards Arbeiten für das Salzburger Demokratische Volksblatt 1952- 1954“, Modern Austrian Literature, br. 3-4, 1988, str. 135-172. (ovde 137).
10 Gubitnik, str. 110.
