peti nastavak
Piše: Grejl Markes
VEZE
Veze između Sex Pistolsa-a, dade, toliko uzvišeno nazvane Situacionističke Internacionale, i već zaboravljenih jeretika nisam ja prvi uočio. U ranim danima londonskog panka, čovek je teško mogao da nađe novinski tekst na ovu temu bez reči “dada”: svi su govorili da je pank “nalik dadi“ , ali niko nije govorio zašto, a kamoli šta bi to trebalo da znači.
Pa ipak, sve ovo zvučalo je veoma interesantno – čak i za mene “dada” jedva da je bila reč koja je samo nejasno označavala jedan prastari umetnički pokret (Pariz u Zlatnim Dvadesetim? Nešto poput toga.) dok za Situacionističku Internacionalu nisam dotad nikada ni čuo. Tako sam počeo da tragam unaokolo, i što sam više toga pronalazio manje sam znao. Raznorazni ljudi su prethodno uspostavljali ove veze, ali niko od njih nije došao ni do čega – i prilično brzo, moj pokušaj da od toga nešto napravim odveo me je od kataloga univerzitetske biblioteke u Berkliju, do mesta osnivanja dade u Cirihu, od Džil Dž. Volmanovog boemskog stana u Parizu, do inkarnacije Mišel Bernštaj u sedamnaestom veku u Solzberiju, u Engleskoj, od džanki gajbe Aleksandra Trokija u Londonu, natrag do knjiga koje su prethodno stajale na policama biblioteke čitavih trideset godina pre nego što sam ih ja uzeo u ruke. On me je doveo do mašina sa mikrofilmovima na kojima se odmotavao nedvosmisleni javni govor iz mog vlastatog detinjstva – a veoma je komično provlačiti se kroz stare novine, da bi se došlo do tačnog datuma privatne opsesije za koju se nadaš da ćeš je pretvoriti u javnu reč, dok ti pažnju odvlače oglasi koje je vreme učinilo toliko neveštim i transparentnim, tako da osećaš da je prošlost druga zemlja koju je lepo posetiti, ali u kojoj ne bi voleo da živiš; naići na prave izveštaje o obaranju Abrencove vlade u Gvatemali, pročitati te mrtve vesti koje kao da su jeftina parodija CIA dezinformacija i onda podići dnevne novine i suočiti se s konsekvencama: licima – kaže reporter 1984, tri decenije pošto je Arbenc prešao na mikro-film – oduzetim od sumnjivih građana uz pomoć bajoneta, a onda obešenim na drvo da se osuše u maske. Vreme maršira dalje.
Ovo nije bila nikakva herojska potraga; neke od tih knjiga zaslužile su da provedu na polici još trideset godina. Više nego bilo šta drugo, bila je to igra, ili svrab koji je tražio češanje: traganje za istinitom pričom, ili traganje za pop sequitur radi zadovoljstva koje samo pop sequitur može da pruži. Istraživanje tera vreme da maršira unapred, ono tera vreme da maršira unazad, a ono takođe tera vreme da potpuno stane. Dve godine i deset hiljada milja kasnije preda mnom su stajali prvi brojevi Potlatch-a, biltena Letrističke Internacionale koji je besplatno deljen u Parizu sredinom pedesetih, na čijim je stranicama izvučenim na geštetneru “kritika arhitekture” predstavljena kao ključ kritike života. Pod novim imenom “Mr. Sing-Sing”, čuveni arhitekta Le Korbizje osuđen je kao “graditelj slamova”. Njegov Blistavi Grad odbačen je kao autoritarni eksperiment u socijalnom inženjeringu, gomila “vertikalnih getoa” i tornjeva “mrtvačnica”: istinska funkcija Le Korbizjeovih proslavljenih “mašina za življenje”, moglo je da se pročita u Potlatch-u, bila je stvaranje mašina koje će živeti u njima. “Ambijent određuje postupke”, govorila je LI; “mi ćemo izgraditi strašne kuće.” S megalomanijom koja je karakterisala njihove zabrljane kucane stranice, LI je ispisivala reči koje će “Anarhija u UK” staviti u usta Boba Geldofa – to je bilo prilično lako zamisliti. Ali, prisećajući se svojih gvatemalskih putovanja kroz vreme u sobi s mikro-filmovima, pitao sam se šta je, i da li je uopšte bilo šta značilo za priču o Sex Pistolsima-ima to što su u leto 1954. saradnici Potlatch-a (Žil Dž. Volman, Mišel Bernštajn, i četvorica drugih koji su u tom trenutku stavljali svoje ime na njegove strane) bili usredsređeni na proterivanje reformiste Arbenca iz CIA-e kao na činjenicu od centralnog društvenog značaja, kao na metaforu – jezičko sredstvo “staroga sveta”, za koji su rekli da će uništiti i “nove civilizacije” za koju su rekli da će stvoriti.
Preda mnom su se nalazile dalekovide verzije vesti za sledeću nedelju, gde je Potlatch vraćao Sen-Žista sa giljotine da bi predstavio “unapred pripremljenu osudu” Arbencovog odbijanja da naoruža gvatemalske radnike protiv neizbežnog vojnog puča (“Oni koji izvode revoluciju dopola samo kopaju sami sebi grob”) – kao i nerazumljive napomene o katarističkim jereticima iz Francuske XIII veka i najnovija otkrića u atomskoj fizici. A tu je bila i prva nota onoga što će postati tema na koju će se situacionisti neprestano vraćati: ideja o “godišnjem odmoru” kao nekoj vrsti omče otuđenosti i dominacije, simbolu lažnih obećanja modernog života, svesti o tome da će KLUB MED – JEFTINO LETOVANjE U TUĐOJ BEDI postati grafit u Parizu maja 1968, a onda se, izgleda, pretvoriti u “Letovanja na suncu”. “Posle Španije i Grčke, i Gvatemala sada može da se uvrsti među zemlje pogodne za turizam”, glasio je kul tekst LI, koji je isticao da streljački odredi nove vlade već čiste ulice Gvatemala Sitija. “Nadamo se da ćemo je jednoga dana posetiti.”
PITANjE
Pitanje je preteča u kulturi nelegitimno. Svaka nova manifestacija u kulturi prepisuje prošlost, menja stare negativce u nove heroje, stare heroje u one koji nikada nisu trebapi da se rode. Novi glumci kao lešinari pretražuju prošlost u potrazi za pretečama, jer preteče daju legitimnost, a novotarija izaziva sumnju; međutim, zaboravljeni glumci uvek izranjaju iz prošlosti ne kao preteče, već kao kućni prijatelji.
U dvadesetim, u književnoj Americi bio je Herman Melvil; u rok’n’rolu šezdesetih bio je to Misisipi bluzer Robert Džonson iz tridesetih; u entropijskim, zapadnjačkim sedamdesetim bio je to pomno apsolutistički nemački kritičar Valter Benjamin iz dvadesetih i tridesetih. 1976. i 1977, i u godinama koje su usledile, simbolično prerađeni od strane Sex Pistolsa-a, bili su to, možda, dadaisti, letristi, situacionisti i razni srednjovekovni jeretici.
Dok sam pokušavao da pratim ovu priču – ličnosti su oblačile odeću jedni drugih sve do trenutka kada sam odustao da ih nateram da stanu mirno – ono što me je impresioniralo bile su njene praznine, i oni trenuci kada priča kojoj ponestaje glas nekako uspeva da ga povrati, i ono što se tada događa. Mnogo pre nego što sam otkrio Potlatch, naišao sam na jednu reklamu za njega pod naslovom “Pozlaćena Legenda”, iz 1954, na stranici Les Levers nues, elegantnog belgijskog neorealističkog časopisa. “Ovaj vek video je nekolicinu velikih buntovnika”, glasila je ta reklama. “Danas su oni mrtvi, ili dovršavaju lickanje pred ogledalom… Na sve strane omladina (kako ona sebe naziva) otkriva nekoliko tupih noževa, nekoliko demontiranih bombi, ispod tridesetogodišnje prašine i otpadaka; tresući se od straha, omladina ih baca na rulju koja to odobrava i pozdravlja svojim nauljenim smehom.” Obećavajući da Potlatch zna za izlaz iz ovog ćorsokaka, publicista LI govorio je o tome šta je preostalo od nadrealističkih noževa i dada-bombi; sada mi se čini da je Letristička Internacionala (nekolicina mladih ljudi koji su tokom nekoliko godina bili udruženi pod tim imenom u potrazi za načinom da se zabave, i da promene svet) i sama bila bomba, neopažena u svom vremenu, koja će eksplodirati tek nekoliko decenija kasnije kao “Anarhija u UK” i “Letovanja na suncu”.
Jedna ovakva tvrdnja nije toliko argument o načinu na koji prošlost oblikuje sadašnjost, koliko način da se kaže da je splet sada i onda u osnovi misterija. Potlatch, kako je to sam opisao, vuče “svoj naziv iz imena korišćenog među Indijancima Severne Amerike, od jednog pretrgovinskog oblika cirkulacije robe, zasnovanog na reciprocitetu raskošnih poklona; “roba koja nije na prodaju i može da se distribuira preko besplatnog biltena, to su prethodno neobjavljene želje i pitanja, i samo njihova detaljna analiza od strane drugih može predstavljati uzvratni pokpon”. Ova knjiga izrasla je iz želje da se uhvatim u koštac sa moći “Anarhije u UK” kao muzike, i da shvatim njenu plodnost kao kulture. Može biti da ključ za ova pitanja nije to da su Sex Pistols mogli da povežu svoje postojanje sa poklonom LI, već da su oni nesvesno, uzvratili poklon – i to u obliku u kome ga oni koji su ga prvo ponudili, estete koje bi bile zaprepašćene kada bi videle svoje teorije pretvorene u jeftinu robu, nikada ne bi prepoznali. Ako je “Anarhija u UK” zaista destilovala jednu staru, zaboravljenu društvenu kritiku, to je onda interesantno; ako je, u novom “Potlach”-u, u razgovoru o nekoliko hiljada pesama, “Anarhija u UK” tu kritiku oživela – to je onda daleko više nego interesantno.
Ova priča, ako se radi o priči, ne priča se sama od sebe. Pošto sam nazreo njene oblike, poželeo sam da oblikujem ovu priču tako da svaki njen delić, svaki glas, govori osuđujući sve ostale, čak i ako ljudi iza svakog od tih glasova nikada nisu čuli jedni za druge. Naročito ako nisu; naročito ako je, u “Anarhiji u UK” dvadesetogodišnjak po imenu Džoni Rotn preformulisao društvenu kritiku koju su generisali ljudi za koje on nije ni znao da su postojapi. Ko zna od čega se još sastoji ova priča? Kada čovek prestane da gleda u prošlost i počne da osluškuje, on može da čuje odjeke jednog novog govora, i u tom slučaju zadatak kritičara bio bi da navede govornike i slušaoce koji nisu svesni postojanja onih drugih da razgovaraju jedni s drugima. A posao kritičara bio bi da sačuva sposobnost da ga tok ove konverzacije iznenađuje, i da prenosi taj osećaj iznenađenosti na druge ljude, jer je život prožet iznenađenjem daleko bolji od života bez njega.
Moja želja da dam smisao skici sa kojom sam započeo prerasla je u želju da dam smisao zbrci koju je ta skica odmah stvorila: da dam smisao takvim kritičkim konstatacijama, misterijama koje radosno pretenduju na svu težinu istorije, poput one marksističkog sociologa Anrija Lefevra iz 1975 – u onoj meri u kojoj modernost ima značenje, ono je sledeće: ona sadrži, od početka, radikalnu negaciju – Dadu, taj događaj koji se zbio u jednom ciriškom kafeu.
Ili ona koju su napravili situacionisti 1963: “Trenutak istinske poezije vraća sve neplaćene dugove istorije natrag u igru”.
Da li je ta rečenica, pitao sam se, ključ za obećanje berlinskih dadaista iz 1919: dada je jedina štedionica koja plaća kamatu večnošću Ili za efekat najčuvenijeg slogana Sex Pistolsa-a: “NEMA BUDUĆNOSTI”? Za ledeni izraz nema budućnosti na licu letriste Serža Berne dok pozira pred kamerom 1952?
Za manifest izvesnog Gi-Ernesta Debora koji u istom opskurnom delu koje sadrži Bernin pokret kaže: “Umetnost budućnosti biće uništavanje situacija, ili ništa”? Ili Za hvalisanje situacionista ostalo u 1964: Dok impotencija današnjice besciljno priča o zakasnelom projektu “stizanja u dvadeseti vek”, mislimo da je krajnje vreme staviti tačku na mrtvo vreme koje dominira ovim vekom, i okončati hrišćansku veru istim udarcem. Naš je dosad najbolji pokušaj da se izađe iz dvadesetog veka.
Već smo daleko od pop pesme – ali za pop pesmu se pretpostavljalo da je daleko od “Ja sam Antihrist”. Već smo stigli do tačke gde nam obraćanje rok’n’rolu neće reći skoro ništa što zavređuje našu pažnju, mada je ovo, u krajnjoj liniji, rok’n’rol priča. Prave misterije ne mogu se rešiti, ali se mogu pretvoriti u još veće misterije.
Nastaviće se
